Miris Beča

Miris Beča*

Gradovi, naselja, kvartovi u koje zalazimo i koje posećujemo, pre nego bilo čime drugim, ostavljaju svoj utisak na nas svojim mirisom. Nekad su ti mirisi sasvim prepoznatljivi po poreklu, a nekad su čudna mešavina raznih mirisa koji, tako smešani, stvore u nama sopstvenu definiciju, pa ima gradova koji meni mirišu na stvari koje inače (pretpstavlja se) i nemaju nikakav poseban miris. Tako mi Beč miriši na urednost, na skladnost, kao nijedan drugi grad.

Čulo mirisa je dragoceno, kao i druga četiri koja imamo (vid, sluh, dodir, ukus), ili ono „šesto“ za koje se nadamo da ga imamo, ali mi se ponekad čini da ga mi ljudi ne koristimo dovoljno, baš kao što ni dar govora ne koristimo dovoljno. Većinu informacija koje imamo o bilo čemu „skupljamo“ očima, manje koristeći sva druga čula, a mirise često ostavljamo samo za hranu (ili za delikatna uživanja u parfemima) ili da nas uzbuni ako smo u dometu kakvog izuzetno neprijatnog mirisa. Miris je snažan pokretač zatomljenih ili lepih sećanja i kad nam naiđe odnekuda, kada ga prepoznamo ume da izazove lavinu slika, priča, događaja toliko živih da sve izgleda kao da nam se ponovo događa. Miris ljudi koji su nam važni, miris beba ili miris mesta na koja rado odlazimo je taman toliko deo svega koliko i zvuk, boja ili tekstura prizora u kojem smo nešto "omirisali“.

Beč je grad u koji odlazim otkad znam za sebe (kao i Pešta ili mnogo gradova bivše domovine), Beč za mene nema osobine stranog, nepoznatog, tuđeg grada u koji se dolazi retko i o kom se malo zna. Zaboravila sam kad sam prvi put videla Beč, stopio se taj doživljaj sa svim drugim koji me opisuju i obeležavaju i već odavno se ne trudim da ga razdvojim od „moje varoši u koju se uvek vraćam“, kao da deo moje varoši biva stalno sa mnom u Beču (a ista stvar je i sa Peštom).

Beč miriši na urednost, na sveže, na prozračno, bez obzira kakvo vreme bilo, miriši istovremeno na red, skromnost i raskoš, na istoriju i moderno, na imperiju i na samo jedan mali evropski grad, jedan među mnogima. Miriši i na peciva, na kafu, na cimet i marcipan, na slatkast ukus belih kobasica, miriši jednako dobro u bilo koje doba dana. Ima i mirise razdvojene po kvartovima, kao da kružni tokovi unutrašnjeg gradskog saobraćaja istovremeno grade nevidiljive zidove kojima se mirisi ponekad mešaju, ponekad ne, ali ostaju dovoljno posebni da ih se može razlikovati šetajući centrom ili širim područjem grada.

Beč miriši na uštirkano, na čipkane stolnjake, na neki neobjašnjiv red iz prohujalih vremena kojeg (po mirisu) ne možete naći ni u jednom drugom gradu. Miriši na dekadenciju zaustavljenu i zamrznutu u njenom najboljem izdanju, na onu, nekakvu imperijalnu urednost koja se ogleda u malenoj srebrnkastoj tacni na kojoj je kafa samo za vas, na kolačiću na tanjiriću, na kutijicama za pecivo, na male, stare zanate koji su preživeli i zadržali nekako, u doba stakla, svetla i betona, nekakav intiman duh kojim su male radionice, radnje i sve slično obilovale u ranijem dobu.

Beč ima miris tradicije koji je tako i toliko neobavezan da se čini da ga se ljudi drže samo zato što ih to zabavlja, ni zbog čega drugog.

U Beću, miriši nežno sećanje na monarhiju, na što-šta što smatraju „slavnim danima“, ali je to sećanje nekako uokvireno modernim vremenima, kao da su iz svojih pobeda i poraza (ponekad jednako velikih ili jednako strašnih) uspeli da izvuku esenciju, supstrat svega na čega je (jednom davno) mirisala monarhija i da samo taj miris (oslobođen konteksta u kom je nastao) „dovuku“ u sadašnji trenutak.

Beč miriši na detalje, na temeljitost, na trud kojim se poklanja pažnja stvarima i sitnicama koje se u mnogim drugim delovima sveta smatraju potpuno nevažnim.

Beč miriši i na otvorenost, na srdaćnost, na posebnu vrstu kosmopolitizma vezanog za prostor koji je par hiljada kilometara oko njega, ne šire, kao da želi da kaže da je taj prostor u stvari ceo svet koji se podrazumeva da je vredan da mu se bude centar.

Jedan stari Bečlija, s kojim imam sreću da prijateljujem, u jednom mi je razgovoru rekao da zaboravljam jedan miris, zato što i sama mirišim na njega, rekao je „Beč miriši na sve lepote i strahote Balkana, draga moja, on mu je i centar i severna granica“.

I imao je pravo, kad izoštrim svoje mirisno čulo, tada lako u toj bočici mirisa kojom me Beč osvaja i prepoznaje osetim i miris Balkana.

I ne znam tačno zašto, ali kad u svojoj varoši, iznenada osetim miris proleća (a to se uvek desi, meni je neobjašnjivo, ali osetim i znam – to proleće miriši kad izgleda da je još daleko), uvek me taj miris podseti na slike Beča. Moguće je da sam, jednog zaboravljenog proleća, bila u Beču, a moguće je da me radost najave proleća sama sobom podseti na Beč.

U tom gradu ume da miriši jednostavna radost življenja na koju proleće posve liči.

*tekst je na engleskom objavljen na

Q-sphere portal