Mozak je kao usisivač*

Mozak je kao usisivač

(radi samo kad je uključen)

Mnoštvo informacija, svuda spolja oko nas, ima prijemnik u svim našim čulima, u pet dokazanih i očitih, i u šestom čulu, slućenom, koje dodajemo kada želimo da kažemo da imamo neku informaciju, a da ona nije očita drugima. I ne bavimo se time da li nam je mozak stvarno uključen za prijem i obrade svih tih informacija, cenimo da će naša čula sve to „odraditi“ sama, a da će se mozak sam uključiti i „obraditi“ nam informaciju tako da je stvarno razumemo i tako da ona bude stvarno takva kakva nam je „poslata“. Jes, paz` da neće biti tako, čula rade „sama“, ali „obradu“, mozak uključujemo - mi. I tako „usisavamo“ sve dostupne informacije. Pitanje je: držimo li mozak uključenim?

Postoje sasvim jednostavne informacije koje nam neko saopšti (tipa medija ili nekoga ko je jutrom ustao pre nas) koje glase:  „napolju je hladno, pada kiša, duva“, a „obrada“ te informacije treba da nas ponuka da se obučemo prikladno, ponesemo kišobran i slično, pa ipak, jedan broj nas čuje, ali „ne uključi“ mozak, odmahne rukom, ne poveruje da je baš tako kako se kaže i – pokisne. Ne samo jednom.

Spadam u one koji smatraju da je ona svuda raširena priča o tome da „mi koristimo samo 10% svog mozga“ u stvari 100% mit, neistina, oprečnost u poređenju sa očiglednim, sa našom voljom da jednostavno držimo svoj sopstveni mozak „uključen“ za obradu informacija, smatram da je takav mit uspostavljen da bi razrešili sopstvenu oprečnost o tome „šta bismo mi sve mogli, samo kad bismo koristili ukupan kapacitet svog mozga, ali eto – ne koristimo“. Čim voljom „uključimo“ mozak, lako razumevamo koliko je ova konstatacija besmislena kao da kažemo „belo je crno, samo ga nismo još ofarbali“. Pa – farbaj, bre.

Osim toga, verovanjem u takav mit istovremeno tvrdimo da je najsavršenije što je evolucija osmislila, stvorila, ono jedino što nas sasvim razlikuje od svih drugih živih bića – mozak kojim uviđamo, stvaramo, menjamo, saznajemo, mozak kojim imamo imaginaciju na dar, mozak kojim imamo sposobnosti otkrivanja i rešavanja zagonetki, verovanjem u takv mit smatramo da je to jedan evoluciono „zakržljali“ organ, kojem mi, u stvari, koristimo samo 10% kapaciteta. „Gimme a brake“ i – ukljući mozak za obradu informacija, ma kako oprečne bile.

Jer se ne radi o mozgu kao organu, već o našoj volji za ili protiv obrade informacija koje mozak „prima“.

Pa, šta bi bio razlog da se odlučimo „protiv“ obrade neke informacije?

Šta bi bio uzrok da zanemarimo vrednost informacije koja dopire do nas, da se namerno „oglušimo“ o nju, ne menjajući svoje ponašanje u skladu sa očiglednim podacima koje nam informacija daje?

Zašto često gubimo nepotrebno mnogo vremena (tog dragocenog, neobnovljivog resursa!) sve do trenutka kad nas očigledna realnost informacije „udari u mozak“, umesto da držimo mozak „uključen“, da „usisavamo“ sve dostupne informacije obrađujući ih, proveravajući ih, saznavajući tako sve što nam je potrebno za naše ponašanje, odlučivanje, komunikaciju?

Da li bismo voleli da imamo kompjuter koji (povremeno) odbija da prikazuje slike (mada ima sve informacije o njima), da „pušta zvuk“, da nam „dozvoljava“ ili ne da koristimo njegov operativni sistem, ponekad, `nako, bez ikakvog razloga? Da li bismo, iz neobjašnjivih razloga, stvarno zadržali takav kompjuter za svoje potrebe? Teško.

Ali bez ikakvih problema dozvoljavamo sebi da, voljom, svoj sopstveni „biološki“ kompjuter, svoj mozak, držimo u takvom „radnom stanju“, nekad uključenom, nekad (češće?) – ne.

Zašto?

Zato što nismo nikad sigurni da sadržaj informacije (jednom obrađen) neće biti u potpunoj oprečnosti sa uverenjima, stavovima, mišljenjima, ubeđenjima i verovanjima koje već – imamo.

Odakle nam sve to što već imamo?

Naučilo nas, usput, naučili mi sami kroz razna iskustva (i strašna i čudesna) i sve to što već imamo  našom voljom „uključi“ mozak da se „ne uključi“. A mozak „radi“, ceo, sve vreme, zato je napravljen, zato ga imamo.

Zvuči oprečno?

Pa, zato što jeste oprečno. Takvi smo, mi ljudi, oprečni, i s velikim teškoćama obrađujemo informacije koje nam se, ponekad sasvim intuitivno, čine takvim da su u potpunoj suprotnosti sa našim uverenjima, stavovima, mišljenjima, ubeđenjima i verovanjima.

Postoje informacije o kojima odlučimo da – ne postoje. I tačka.

I ne postoji oblast u kojoj nema takvih informacija, Poricaćemo i odbijati stvarnu obradu takvih informacija sve do trenutka kad taj proces počinje da biva – nemoguć, kad je snaga sadržaja inforamacije takva i tolika da se sva naša uverenja, stavovi, mišljenja, ubeđenja povlače kao sasvim očigledne netačnosti. I tek tada i tako – obrađujemo informaciju.

Primera ima koliko god nam volja. Od egzistencijalnih, preko emocionalnih do tkz. racionalnih, socijalnih, društvenih, svih.

Najveća greška koju činimo je da se držimo uverenja da je način na koji smo gledali svet i koristili mozak dok smo bili deca „naivan, pogrešan, bez iskustva, prevaziđen odrastanjem, samo faza razvoja mozga“ i da ga kao takvog, prirodno steknutog, a „proživljenog“  treba – zanemariti. Tu netačnost i oprečnost često nikada ne počnemo razrešavati, ili počnemo kad više i nemamo vremena da dobro razrešenje živimo dovoljno dugo, na žalost. A na volju nam je da se u bilo kom trenutku setimo s kolikom i kakvom otvorenošću smo „primali“ sve moguće informacije i bivali spremni da svaku obradimo, do poslednjeg detalja.

Iskustvo stečeno takvim procesom nas menja, menja nam mišljenja i stavove i to je proces koji će se dešavati, pa će se dešavati. Na našoj je volji da odlučimo hoće li se dešavati dok se mi držimo svojih uverenja ili ćemo držati mozak „uključen“ i za obradu svih tih informacija koje nam remete uverenja.

Mnoga patnja, nevolje i stradanja bi mogla biti umanjena ili čak izbegnuta, ako bismo svojom slobodnom voljom odlučivali da sve svoje oprečnosti razrešavamo čim, uključenim mozgom, i naslutimo da su se pojavile, stvarne, neumitne, smrtno ozbiljno tačne.

Opaska da bi to bio „naivan, dečji“ pristup je – tačna, istinita i istovremeno oprečna. Opaska da tako ne bi valjalo je neproverena glasina, jer premali broj nas i pokušava, e da bi se takvo šta moglo tvrditi. Oni koji pokušaju, oni koji se sete „mudrosti dečije otvorenosti“ koja je svima nama na dlanu dobiju, najvaće nagradu koja može biti data živom čoveku: vreme koje uštede ne čekajući da ih bilo koja i bilo kakva informacija „spolja“ sama po sebi uveri da su njihova sopstvena mišljenja, uverenja, ubeđenja, stavovi, verovanja – pogrešni, neutemeljeni, da su tlapnja koje se uzalud tvrdoglavo drže.

Da bi se to dogodilo – samo treba „naviti“ svoj mozak na radno stanje usisivača i držati ga „uključenim“. Mnoga nam se dobra od toga mogu dogoditi.

*tekst je objalvjen na engleskom jeziku na 
Q-sphere portal