Hrana za gnev, strah i verbalni seks

Hrana za gnev, strah i verbalni seks*

Nauče nas, nekako, da gnev i prenos gneva znače iskrenost, da samo kad „puknemo“ i poput bujične vode krenemo da prenosimo svoj celokupni, čisti, ničim ublažen gnev zbog nekoga i nečega, nauče nas, (nekako, a pogrešno), da samo tada govorimo stvarno ono što mislimo i da je samim tim prenos gneva u svakoj komunikaciji – super, odobravamo ga većinski. I retko se zapitamo „a šta nam je doneo taj transfer gneva i kakvog se dobra od toga desi“? Uz gnev se idealno slažu jake reči, verbalni seks i pretnje, prezir, uz grmljavinu gneva utihne svaka volja za dijalogom, jer gnev traži monolog, traži samo ćutljivo uživanje većine koja je isto gnevna, ali „navijački“, u tišini. Šta nam je slatka hrana za prihvatanje takve „etike gneva“, za volju da gnevom iskazujući nezadovoljstvo zbog postojanja nekog problema, istovremeno a oprečno u stvari – sprečavamo rešavanje? 

Jedna stara poslovica kaže „u srdita popa prazni bisazi“ (poslovice naše kulture i inače su zlatan kovčeg mudrosti narativa koje su nam ostavile mnoge prethodne bezimene generacije, svo njihov iskustvo skupljeno u metafore, ali katkada se čini da ih retko čitamo) i odnosi se na običaj da se „popu nešto daje“ za uslugu koju obavlja. Čini se da ni na same popove ova poslovica ne utiče – češće su srditi i u „svom pravednom gnevu“ nego što drugačijim pristupom pokušavaju da u „svoje bisage“ stave nešto, materijalno ili ne.

Šta nam je hrana za gnev?

Nezadovoljstvo, ugrožavanje naših etičkih stavova, nepravde, svedočenje posledicama tuđeg gneva, osujećenost, osećanje da smo u bezizlaznoj situaciji, trpljenje, kinjenje, mržnja, poniženje, osećanje bespomoćnosti, omalovažavanje, osećanje ugroženosti tuđim postupcima ili rečima, nedostatak našeg autoriteta kod onih za koje smatramo da moraju da nas slušaju, bespogovorno, često želja za osvetom i najslađa hrana od svih – neodoljiva želja da se „ispraznimo“, da se gnevom „naspominjemo majaka i sve rodbine“ onima ili onome što nas iritira, nervira, što nam smeta, ma koliko „sitno ili krupno“ bilo.

Ta „najslađa“ hrana gneva je hrana za monologe, za motiv da se nekome u komunikaciji dokaže i pokaže da ga se može „izgaziti, slomiti, puknuti, zdrobiti, razvaliti, razbiti, rasturiti, na param-parčad ga pokidati“ – sve su to izrazi koje često i bez ikakve smetnje koristimo pričajući o nameri da sa nekim  razgovaramo. I pri tome lažemo da hoćemo razgovor – hoćemo transfer našeg gneva i ništa više, hoćemo strasno da osetimo trenutno odobravanje ćutljive većine usklicima „ala mu je kaz`o, ala mu je stres`o u njušku!“, hoćemo dokaze o vladavini „etike gneva“ kao jedinoj valjanoj, jedinoj mogućoj i jedinoj koja se ne sme dovoditi u pitanje, jer šta ćemo sa svom tom hranom našeg gneva, šta ćemo ako sve to počne da truli u nama, neiskazano, zatomljeno, kontrolisano? Kako ćemo izgledati iskreni, bez gneva? Kako će nam poverovati da stvarno mislimo to što govorimo ako izostane verbalizacija te emocije sa svim pratećim „tvrdim, seksualnim“ glagolima i kako ćemo drugačije ućutkati sve one koji kao netraženi savet ponude – (samo)kontrolu gneva pričajući tiho (i ne vodeći psa sa sobom) da će svaki gnev samo opisivati stanje, nikada neće nuditi nikakvo rešenje, osim korišćenja gneva „per se“.

Za svaku je svađu potreban - gnev. I svaka takva svađa obično saopštava samo ono što taj drugi s kojim se svađamo i onako već zna. Svađa je susret dva gneva i retko, vrlo retko završava ikako drugačije osim da nas sopstveni gnev „smori, isprazni“ i da nam tako svađalački monolog usahne. Ali zapamtimo ga celog i kad nabuja ponovo koristimo, mahom, iste reči i ste fraze, jer nam je i emocija ona ista, tako da je bilo kakav napredak malo verovatan.

Kakav je rečnik svakog gneva?

Pažljivim slušanjem lako ćemo „skupiti“ i izbrojati učestanost nekih vrsta reči:

a)      Arsenal uvreda rečnika gneva je lako čitljiv, koristimo kao „jake reči ili metafore“ imenice i glagole (svesno ili ne) kojima se (uglavnom) na uvredljiv način opisuje neka grupa ljudi ili neka neizbežna osobina jednog čoveka ili pojedini postupci ljudi ili koristimo  „životinjske metafore“ , na primer:

-          1. „kurva, ženturača, jezičara, opajdara, „kao neka žena“, tračara“ (sve pogrdni izrazi i inače upućivani ženama, upotrebljavaju se i za muškarce ili za postupke),

-          2. „peder, mlakonja, šonja, kurvar, kilav, smrad“  (sve pogrdni nazivi za muškarce)

-          3. „idiot, retard,  šizofreničar,  ludak,  kljakav, slepac“ (sve nazivi koji se odnose na posebne osobine kod ljudi, a smatraju se uvredom)

i na kraju (ali nikako poslednje) oblici ljudskog ponašanja i postupaka:

-          4. „lažov, lopov, licemer, fašista, krvnik, izdajnik, uvlakač, ljiga, ološ, hohštapler, ubica“, a uz sve i svaku drugu reč često stoji:

-          5. „kravo, konju, svinjo, magarče, gmazu, zmijo, volino“, što pokazuje šta u stvari mislimo o tim životinjama koristeći ih kao metafore rečnika gneva.

b)      Psovke koje koristimo podrazumevaju da je uvreda spominjanje majke, oca, bilo koga od rodbine, spominjanje polnih organa u uvredljivom kontekstu, spominjanje opštenja sa životinjama ili direktno obraćanje koje je čisto obećanje seksualnog čina, a pre ili kasnije – psovke gneva nam saopštavaju jednu neverovatnu stvar, da „poneseni emocijom“ iskreno smatramo da je seks odlično sredstvo za uvrede (što nam, valjda, inače nije) i da će svako odlično razumeti ako mu jasnim, psovačkim rečnikom kažemo šta ćemo mu sve seksom raditi i kako, a pogotovo zašto.

Što jači i brutalniji izbor unutar rečnika gneva odaberemo, to nam naš sopstveni gnev izgleda moćnije i snažnije, a upućen „sagovorniku“ treba da učini magičnu stvar – da na njega ostavi posledice, da učini da se promeni ponašanje ili osobina koja je hrana našeg gneva, koja ga stvara i izaziva.

Gnevne reči imaju razne osobine, ali tu, neophodnu – nemaju, nikada nisu ni imale, nemaju moć da uklone bilo šta što hrani naš gnev.

Gnev je, za promene koje mislimo da njime možemo ostariti, sasvim neproduktivna emocija, gnev služi isključivo nama samima, za opisivanje svega što mislimo, ali znamo da je neprihvatljivo da se glasno kaže u uobičajenoj komunikaciji,  gnev služi i za odobravanje onih koji se s nama u tome slažu, ali još uvek nemaju dovoljno nakupljenog gneva da sami „zagrme“ rečnikom kojim gnev pokušava da poništi sve ono čime je hranjen.

Primera ima koliko god želimo:

a)      Vozite i neko oko vas, po vašrm mišljenju, ne vozi kako treba, provaljuje gnev sa „konju, idiote, ... pa spominjanje nekog seksa“

b)      Dete vas  je razgnevilo, nahranilo vam gnev nekim strahom, provaljuje gnev kojim ga pitate „jesi li normalan, meni ti to da radiš magarče, ... pa sve do čuvene ja sam te rodila, ja ću te i ubiti“, da ne spominjem lakoću kojom se tada gnev „pretače“ u batine, u udarac, u „zapamtićeš ti mene!“ i zato odmah netraženi savet: ako osetite da vas gnev prema detetu obuzima tako da potpuno gubite kontrolu, uhvatite svoje sopstvene šake iz leđa i kleknite na detetovu visinu, dobra čuda mogu da se dese

c)      Okruženje u kom radimo hrani nas nezadovoljstvom, osujećenošću, gomila nam gnev, ali se ne usuđijemo da „zagrmimo“, zato koristimo „zamenu za gnev“ – spletkarimo, intrigarimo, koristimo isti rečnik gneva ublažavajući ga među istomišljenicima prenosom međusobnog gneva sve dok se ne izgrade okolnosti u kojima gnev provaljuje i javno

d)      Javne službe, državna uprava, šalteri, institucije administracije, svi oni razni koji treba da nam pruže neku uslugu, hrane naš gnev kad osetimo da nas ne uvažavaju, da nas ponižavaju, da nam se obraćaju „s pozicija moći“ do ugrožavanja i tada „provaljuje gnev“ kojem smo česti svedoci, a katkada i učesnici ili navijači, bez obzira da li prisustuvjemo ili svedočimo kasnijem opisu nekog događaja

Da li je rešenje već čuvena naučena i ponuđena „korektnost“ u međusobnom obraćanju, da li obavezna „promena rečnika“ zaista smanjuje, zaista uklanja naš gnev?

Rečnik gneva je posledica onoga što naš gnev hrani, one su afrodizijak toj hrani i ako se samo njime bavimo postignuti rezultat biće vidljiv jer se nametnutim načinom ophođenja menja ponašanje zabranom korišćenja reči iz „arsenala gneva“,  gradi se društveno pravilo kojim se propisuje kako jeste, a kako nije  prihvatljivo iskazivati svoj gnev. Ali to nije dovoljno i lako se od toga pravi karikatura,  lako je podsmevati se propisima o rečima koje treba ili ne treba koristiti, teško je jasno pokazati da ni gnev ni rečnik gneva nikada, ali nikada ne dovode do bilo kakvog poboljšanja ičega što nam gnev hrani, a pogotovo je teško pokazati da korišćenje seksualnih glagola kao uvreda nikada ni do kakvog seksa nije dovelo niti je šta začelo i razmnožilo kao dobro.

Posebna oprečnost naše kulture je što gnevno saopštavamo kako je i zašto i „negde tamo“ mnogo lepše i bolje bez gneva, zaboravljajući da je tamo (uglavnom) tako zato što se uči, na raznim mestima,  kontroli gneva, jer znaju da je gnev, kao i prezir – neproduktivna emocija.

Najveća oprečnost je u tome što na mestima gde se donose odluke čije su posledice hrana našeg gneva (politika, ekonomija, sudovi, institucije, mediji) na takivm mestima nema ni mrve nikakvog gneva, nema ni zrnca hrane za gnev, jer oni znaju da je takva hrana na takvim mestima otrov za njih same. Što ih ne sprečava da na svojoj privatnoj sceni, u saobraćaju, sa sopstvenom decom, na sportskim terenima, u redovima, na šalterima, u institucijama, da na svim i raznim mestima ispoljavaju svoj gnev jednako kao i bilo ko drugi, bilo gde drugde. I da pri tome, s mnogo manje mašte nego mi, koriste i glagole i imenice kojima se opisuje seks kao uvreda, kao kazna, kao „poništavanje“ svega onoga radi čega seks uistinu postoji.

(Samo)kontrola gneva se uči, ona je veština koja se može steći u bilo kom uzrastu, ona je znanje kojim menjamo i sebe i način na koji komuniciramo i počinje najjednostavnijim i za mnoge najtežim korakom: odlukom svoje slobodne volje da svoj gnev, hranjen svim i svačim, pretvorimo u produktivnu emociju, da se ne zaustavimo samo na „pražnjenju“ i provali govora punog reči iz arsenala gneva, da odolimo neodoljivom nagonu da „im stresemo u lice“ i da se setimo da time niti smanjujemo izvore hrane našeg gneva niti ikome saopštavamo išta novo.

Naš gnev je naš kavez, naš lavirint, naše sopstvena kula u kojoj zamišljamo da kružimo kao lav u kavezu gde nam je rika gneva jedini način kojim mislimo da se, na magičan način, oslobođamo sve hrane našeg gneva. Pomaže (možda) da promenimo tu metaforu i da se zamislimo kao svinje u oboru, tada nam, stvarno skoro magično, groktanje umesto rike više ne izgleda privlačno za iskazivanje gneva, a istovremeno može pomoći da razumemo kako u stvari izgledamo dok mislimo da „ričemo kao lavovi“.

A nismo ni lavovi ni svinje iz metafore zatvora našeg gneva, ljudi smo, sa darovima da sve svoje kaveze sami otključavamo, da se uz pomoć drugih sami oslobađamo.

Napolju, van kaveza gneva, ume da bude i lepo i strašno, ali se više ne vrtimo u krug hranjeni jednom istom hranom gneva, govoreći jedan isti rečnik uvreda, pun obećanja nezanimljivog seksa.

Napolju, van kaveza gneva, počinjemo da govorimo reči koje prave novi rečnik kojim razmenjujemo sve i svašta o planovima da se hrana gneva smanji, a da seks ne služi kao pretnja, da služi onome zbog čega je stvoren – radosti i uživanju.

*post je na engleskom objavljen na:

Q-sphere portal