Tuesday, January 28, 2014

Branko M., neukrotiva reč

29.01.1934., rođen je Branko Miljković, Pesnik, Čovek koji je živeo metafore, Pesma koja je živela čoveka, jedan od najvećih pesnika našeg jezika, jedan od onih Pesnika o kojima se skoro samo ćutalo i koji je baš tom tišinom uspeo da dopre do mnogih od nas, jedan od onih Pesnika koji je svojom poetikom učinio da se mi, njegovi poklonici i poštovaoci osećamo kao članovi kakvog "tajnog, zavereničkog kluba" koji se prepoznaju retkim citiranjem njegovih stihova i nemuštim deljenjem njegovih neukrotivih reči.




Branko Miljković, izabrane pesme (i spisi)


Septembra 1960 dao je intervju za NIN, čije fragmente prenosim

AJNŠTAJN SE MOŽE PREPEVATI


N: Ko je naš najveći savremeni pesnik?
BM:Nesumnjivo Vasko Popa
 

N: Postoji li za Vas poetska formula sveta? Ako postoji recite je.
BM:Sve istinsk eformule sveta su poetske. Često buljim u Ajnštajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati.Savremena fizika bi mogla da uzme za epigraf Bodlerov stih: "Čovekov put vodi kroz šumu simbola". Moja formula:"Reči su moćni okvir sveta.Sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili zvezdama."
 

N: Ima li pesnika koji pišu onako kako biste vi želeli da pišete?
BM:Ne. Treba sve drukčije i ponovo reći.Poeziju treba pročistiti. Nema pesnika koga ne bih ispravio. Ono što mi kod najvećeg broja pesnika smeta je nedovoljna sažetost. Vaska Popu , pored ostalog, cenim upravo zbog te sažetosti. Samo ono što je sažeto, ne može se nanovo opevati.
 

N: Da li je poezija "neprekidna svežina sveta"?
BM:Usvajam valerijevsku definiciju :"Poezija je patetika uma"
..............................
N :Kakve su Vaše veze sa nadrealizmom?
BM:Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista.Pokušavam u svom pesničkom postupku izmirim simbolističku i nadrealističku poetiku.
...............................
N: Ako biste morali da budete lišeni svih reči sem jedne, koju biste reč odabrali?
BM:Odabrao bih jednu prejaku reš, kadru da iz sebe ponovo stvori čitav rečnik. Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo...
...............................
N: Šta Vas je, koji momenat iz života okrenuo ka poeziji?
BM:Rano osećanje nemoći pred sveto, nagnalo me je u poeziju. Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje vas izjednačuje sa onim čemu se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha.
...............................
N: Mislite li da će čovekov prodor u kosmos naći odjeka u poeziji?
BM:Verovatno. Samo pesnici su još uvek pod utiskom Ikarovog leta
................................
N: Koja umetnost je za Vas, najveća?
BM:Igra na trapezu.
 

N: Šta mislite o budućnosti poezije?
BM:Sve što je ljudsko ima svoju budućnost.Budućnost poezije je budućnost čoveka. O propasti poezije govore oni koji se plaše progresa.

*******************

A upitan o Majakovskom, Branko Miljković je podelio sa nama još "neukrotivih reči":
 

..."Majakovski se nije ubio u trenutku duševne krize. Njega je ubio višak vlastite snage, "revolucionarni pucanj iznutra".
 

Umeo je da obesnaži smisao tuđeg samoubistva, ali je sam podlegao apsurdu. Kad god sam se zapitao šta je to što je poteglo obarač unutrašnjeg revolvera kojim je ubijen, čuo sam njegovo drugarsko preklinjanje: "Drugovi, ne spletkarite". Pa ipak, revolver nije opalio slučajno. 

Majakovskog nije ubila potisnuta lirika, prezaposlena nežnost. On je bio suviše jak da bi ga mogli pobediti kanarinci. Drugačije su ptice kružile nad njegovom glavom...
 

...Događaj se samo upola dogodio ukoliko ne nađe svog pesnika.Oktobarska revolucija je našla svog pesnika u Majakovskom...
 

...Nikada nijedan pesnik neće izdržati pretvaranje svojih reči u delo, ma kakve bile te reči. Isuviše je buke, pogrešaka, otpadaka. Možda će ovaj vek videti još mrtvih pesnika, ako ima pesnika..."

********************

Kontroverze oko njegove smrti (samoubistva, ali i života, link je na roman Koste Dimitrijevića, 2002), "književna i svaka druga tišina" koja je 14.februara 1961. pratila njegovu sahranu (tog je dana, inače, bilo pomračenje Sunca u Beogradu, trivia, ali i - metafora) ta posvemašnja "uzdržanost" književne i svake druge javnosti da se učini "l` hommage" poeziji kojom je stvorio sasvim poseban "svemir" poetskih izraza, ta tišina kojom se bezuspešno pokušava smanjiti "gromoglasna buka" njegovih metafora, sve ga to zajedno čini (ipak) još uticajnijim i snažnijim nego mnogi glasno hvalljeni i u javnosti poštovanjem ovenčani.

Ima li prevodioca dovoljno smelih da Branka prevedu na druge jezike?

Mislim da postoji prevod na nemački u jednoj Antologiji srpskog pesništva koja je izdata 2004. u saradnji sa novosadskim "Svetovima".

Branko je danas u čitankama, postoji književna nagrada sa njegovim imenom, ne znam da li postoje teze i disertacije koje bi se bavile njegovim pesništvom, ali ono što vidim je - neverovatan veliki broj poklonika, a neverovatno mali broj onih koji bi, u nekoj zvaničnoj književnoj javnosti, dali 
Branku mesto koje nesporno zaslužuje. Skoro da ponekad osetimo da ga svi mi čitamo, osećamo i volimo - ilegalno, subverzivno (mislim čak da bi mu se to dopadalo, kad bi mogao da vidi!).

I mrtav doživljava zavist svih onih od kojih je oduvek bio bolji. Oni su živi, imaju svoje sinekure, ali nemaju talenat koji bi čitaoce držao bez daha nad rečima.

A svojom neukrotivom rečju umeo je da svoje misli složi i u formu koja nije pesma, ali ostaje - poetska:

"Rat na jedan fizički grub način dekomponuje stvarnost. Tako razbijena i eksplodirana stvarnost se održava u svesti ratnih i posleratnih generacija i stvara jednu nespokojnu i pomalo umornu literaturu... Poraznosti rata se ne ogledaju toliko uništavanjem materijalne stvarnosti koliko u razaranju čovekove psihe. Posle bombi i ruševina treba sakupiti delove sebe, napraviti ponovo sebe, izmisliti i opravdati potrebu svog produženog postojanja.
Pesma je dobra, ako je pesnik izlišan. Namera pesnikova je da kaže neizrecivo... Pesma i pesnik brzo zamene svoje uloge.
 

Pesnik, umesto da kaže biva kazan
 

Najveća opasnost poezije jeste izdajstvo.
Reči žive u pesnikovom telu i proždiru njegovo srce, kao što je orao kljuvao Prometeju džigericu. 

Reči postaju mots carnivore. Poezija se piše vlastitom krvlju. Neke reči su još neistinite, ali istinita je ta krv, taj bol pisanja."
Na kraju, jedno od najpoetskijih pisama ikada ikome napisanih:

Branko Miljković - Pismo prijatelju


Dragi prijatelju,
...
ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. 
Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. 
Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
*********************
Doviđenja, pesniče.

No comments: