Drezden

Drezden, jedna metafora*

Drezden je stari centar Saksonije, drevno naselje, opervaženo mitovima, legendama, ritualima, čak i svojevrsnom paganskom mistikom događaja iz prebogate, hiljadugodišnje istorije. U blizini je Berlina, a u dugom rivalstvu sa Majsenom, prestonicom evropskog porcelana, geografski na svojevrsnom raskršću davnašnjih kultura, svojom skorijom istorijom „iza“ berlinskog zida, a možda najčuveniji po gotovo potpunom uništenju savezničkim bombardovanjem pri kraju II svetskog rata. O tom bombardovanju ljudi Drezdena i danas puno govore, objašnjavajući kako je stajao razrušen decenijama da bi poslednjih godina ponovo zablistao starim sjajem svojih obnovljenih građevina.

Drezden treba videti.

Kao kod retko kog drugog  grada, pogledom na njega proverava se i potvrđuje da su „naselja otisak ljudi u prostoru“. Geografski, nastao je u jednom prostoru idealnom za ljudsko stanište, i reka i planina i dolina i ravnina – svega taman toliko koliko treba da ih bude, a da bi tog „svega“ za ljude bilo dovoljno i da bi se u tom prostoru mogli osećati sigurnim.

Kada vam govore o svom gradu, možda će ponešto i zaboraviti da spomenu, ali će vam sasvim sigurno pokazati „zid vitezova, procesiju prinčeva Saksonije“ i objasniti zašto je „preživeo“ bombardovanje 13.02.1945 i kasnije požare – mural je naime napravljen od porcelana iz Majsena, otpornim na visoke temperature i danas, restaurisan od gareži i crnila stoji kao metafora trajanja naselja, kao „omen“ ponosa na neuništivi duh Saksonaca i njihovu bogatu istoriju. 

Krajem novembra put me naneo u Drezden, pohodila sam ga i  nekoliko puta ranije, ali sada prvi put otkad je potpuno obnovljena čuvena Dresden Frauekirche, koja je decenijama stajala porušena pa obnovljena istim kamenjem (crnim od požara) i dopunjena novim, belim kamenim kockama, tako da pri pogledu sobom nosi siluetu porušene, ali i obnovljene crkve. Oko nje su moderna vremena donela zgrade, poslovne, stambene i Drezdenci neće propustiti da vam kažu da „se nekada mogao videti ceo prostor oko crkve“. Diskretan način da iskažu svoje protivljenje novoj arhitekturi, ali i svest da je – neminovna.

Posebno su ponosni na zgradu Opere, zovu je „Semperoper“, po prezimenu njenog graditelja (Gottfried Semper) i neće propustiti da vam ispričaju njegovu „arhitektonsku lukavost“ pri gradnji, naime, bivajući pristalica davanja“jednakih prava plemstvu i građanstvu“, centralni ulaz zgrade namenio je građanstvu, a bočne – plemstvu. Priča kaže da mu je objašnjenje bilo da je plemstvu s boka zgrade „lakši i bolji prilaz kočijama“. Aha. 

Novembarski Drezden dočekao me je kišom i susnežicom, ali i saksonski veselo i posebno. Izuzetno ponosni na najstariji „božićni vašar“ („Striezelmarkt“, postoji neprekidno od 1434, a ime mu potiče, izvedeno je od „Hefestriezel“,  drezdenskog božićnog kolača), rado vam ga preporuče za razgledanje. Slični vašari postoje u većini nemačkih gradova, ali je drezdenski po mnogo čemu poseban.

Za razliku od berlinskog, ulaz na drezdenski se ne naplaćuje,  glavni  trg je ispunjen montažnim drvenim kućicama, maštovito ukrašenim, svaka različito, a prodaje se sve što može, od ukrasa i slatkiša do krzna i predmeta za kuću, suvenira, a o jelima i kuvanim vinima i da se ne priča.

Na vašar ljudi dolaze porodično, s prijateljima, a to tek jasno vidiš kada i ako na obilazak ove viševekovne božićne pijace dođeš na kratko i sam.

Nigde kao u Drezdenu nemam tako snažan utisak da je ovaj grad najčistija metafora Evrope, onakve  kakva je ona danas u celini. Trag i duh današnje Evrope može se naći u svim njenim naseljima, ali mi se Drezden čini kristalnim koncentratom svega što je evropsko sećanje danas.

Osnovan i građen i naseljavan i Slovenima i Germanima i Normanima i raznim drugim plemenima, izuzetno ponosan na svoju saksonsku istoriju, ušuškan u dolini Elbe, okružen i rudnicima i plodnim poljima, oduvek željan mora i flotila brodova, stotinama godina u sukobima, ratovima, uništavanjima i obnavljanjima izgleda kao mesto koje je sve to detaljno i sasvi očigledno – jako dobro zapamtilo.

S lepotom koja se retko nalazi. 

Naseljen ljudima koji nezaustavljivo i sa neuobičajenim šarmom pričaju o svom gradu, otvoren, gostoljubiv i prepun nečeg krhkog kao porcelan iz Majsena kojim se ponose kao da je njihov sopstveni, ne propuštajući da spomenu da je „davno pre Drezdena“ i Majsen bio prestonica Saksonije.

Kao da je cela ta naša zajednička vrteška evropske istorije upravo u Drezdenu napravljena, sa svim mogućim i nemogućim detaljima i ringišpilskim brzinama kojima se vrtimo kroz vekove, spajani i razdvajani, rušeni i građeni, a oko praznika okupljeni da bismo se setili (bar ponekad i retko) šta sve to svi zajedno radimo deleći evropsko tlo, koje je tako isto pod temeljima Drezdena kao i pod bilo kojim drugim evropskim gradom.

Tlo kojem je Drezden jedna od najboljih metafora.

 *post je na engleskom objavljen na

Q-sphere portal