Sunday, November 10, 2019

Vlasništvo nad "sudbinom"

Poruke koje još uvek, 2019, stižu sa Zapadnog Balkana su
  • stanje “ni rat ni mir” je baš OK, odličan je izgovor da se ništa ne radi na razvoju, jer uvek može gore, samo ako “sudbina” reši
  • zamrznuti konflikti su baš dobri, neka ih, rešavaćemo ih u nekim boljim vremenima
  • retorika netrpeljivosti, političkog nasilja i tranzicija mržnje, medijska i društvena, zajedničko ruganje vladavini prava
  • ekonomija rešava sve, čm se obogatmo nećemo se mrzeti i živećemo divno, kao zabluda kojom se drž zamrznutim rešavanje svih političkih problema, nedostatak sloboda i vladavine prava
  • lupetanje o tome “kako nam je to sve sudbina”
Pa, sedite rođaci, imam nešto da vam kažem:
  • sudbina se bira i gradi ljudskom voljom, planom, strategijama i delma, sudbina se bira, nije neminovnost, osim kod ljudi koji ne bi da budu odgovorni za sopstvenu budućnost, bez obzira kako na rečima bili nezadovoljni sadašnošću
  • sve o čemu se lupeta po Zapadnom Balkanu o našoj “sudbini” su posledice ličnih i kolektivnih izbora i političkih odluka - i neminovnost netpeljivosti i lenjost duha i nevoljnost za pomirenje i saradnju i autodestruktivna upotreba moći NAD NEKIM ili NEČIM umesto da bude moć ZA NEŠTO
  • opisivanje istorije bez predloga kako je ne ponoviti u budućnosti je ogovaranje problema koje živimo, samozadovoljno i neproduktivno
  • svm tim mitskim lupetanjem o sudbini, istoriji, nepravdama i nemogućnosti da Zapadni Balkan odluči o sopstvenom razvoju se baš fino dobijaju izbori? Naravno, rođaci, zato i kažem da je živeti u glibu zabluda o sudbinama - slobodan izbor
Šta može takođe biti odluka o našoj “sudbini” već sutra, bez para, bez ikoga da dođe da nam kaže kako i šta treba radti, da nas k’o kakva bebisterka u vrtiću, a sedeći u sobama punim ljudi koji sami sebe smatraju odraslim, pouči kako se preuzima vlasništvo nad svojom sudbinom? Jer nama do vlasništva nad svopstvenom sudbinom i sopstvenom budućnošću očigledno nije stalo, lenjo to da radi na sopstvenom razvoju?
  • ukidanje međusobnih granica je najevropskije što se može učiniti, za početak
  • sesti za sto u dijalog bilateralni ili multilateralni o “nerešivoj istoriji sudbinskih sukoba” bez moderatora i bebisiterki, jer što govorila moja baba “kome drugi gaće veže nakrivo mu tur stoji”
  • zajedno organizovati borbu protiv organizovanog krimnala na Zapadnom Balkanu
  • usvojiti dokument (kako god ga zvali) o zajedničkom poštovanju ljudskih prava na Zapadnom Balkanu (nešto kao “Mala povelja” koju je Država zajednica Srbije i Crne Gore usvojila) i ustanoviti zajednička tela koja izveštavaju kako žive razne i sve etničke zajednice rasute po našim državama
  • doneti zajednički razvojni dokument o energetici i klimatskm promenama na Zapadnom Balkanu, takođe bez moderatora i bebisiterki za odrasle ljude nedorasle vremenu
  • sva već izgrađena regionalna tela, mehanizme, organizacije i institucije ne tretirati kao da su “kobajagi i zato što nas je EU naterala da ih napravimo” već ih ostaviti da rade poslove iz svojih već napisanih nadležnosti, dobra su za razvoj
  • dobrovoljno se odreći volje za sukobima, razlučiti se od decenijske očigledno neuspešne strategije “da se svaka nepravda ima ispravljati novom nepravdom”, od govora mržnje, od verbalnog nasilja svake vrste kojim se samo dokazuje da se svesno bira “sudbina” stagnacije, zaostajanja, periferije i pokazuje svesno nerazumevanje XXI veka
Zašto tvrdim da sve to može već sutra, u ponedeljak 11.11.2019?
Zato što osnov za svo to vlasništvo nad “sudbinom” na Zapadnom Balkanu već postoji, izgrađen je k’o kad se rađa neželjeno dete uz pomoć, znanje, novac ili preporuke EU, sve što je potrebno za politike u regionu dorasle vremenu već je “naneto” našem regionu, ali mi svi nastavljamo da se nećkamo, izmišljamo “istorijska raskršća nedoumica” o tome kako će ljudi živeti ovde za 10 ili 15 godina.
Koliko je ta nevoljnost vlasništva nad sudbinom zajednička šteta lako je dokazati očiglednim praznim prostorima, teritorijama po svim državama na kojima više nema ljudi, a za koje se ginulo, stradalo, sa kojih se nasilno iseljavalo, na kojima su počinjeni užasi ratnih zločina, a sada su prostori napuštenih sela i varoši, bez ijednog svetla kad se noću putuje širom regiona.
Pa koliko moraš biti glup da ne odustaješ od politike koja je do toga dovela? Da sad “veruješ u čuda i sudbinu” koja će nekako, magijom, sve te ljude vratiti, da ostaješ lenj da preuzmeš vlasništvo nad sopstvenom sudbinom? Ili - koliko hladnokrvan s odlukom da se takvom politikom ipak dobijaju izbori, svuda, bez obzira na zajedničku štetu, očitu?
Odlaze ljudi, a od dobra se ne beži.
I nema to veze sa ekonomijom, ima veze sa odlukom ljudi da ne daju još neki deo svog života politici koja im jede vreme, umesto da gradi vreme, koja ne pruža ništa osim retorike zbog koje su prostori sa kojih odlaze stradali s porukom sa Zapadnog Balkana “da može opet” ili da bar može “kobajagi” da se preti da može opet.
Jer se tako dobijaju izbori sa ovima koji nisu otišli, još.
Jer donosoci odluka na Zapadnom Balkanu ne znaju rzaliku između političara i državnika.
Političari su mahom jedači vremena i gledaju samo u stvari kojima se dobijaju izbori, rade ono što moraju da se to i desi
Državnici su graditelji vremena i gledaju čime u sadašnjosti mogu graditi drugačiju, bolju budućnost za ljude i zato rade stvari koje ne moraju.
Sve što sam navela kao plan poslova koji mogu sutra da počnu da se rade - ne mora.
Ali - može.