Járőrök

Već nekoliko dana slušam, pa proveravam jednu vest koja je objavljena i po posledicama izazvala i reakcije i poruke koje joj može biti i nisu bila prvobitna namera. Ali stvar sa odgovornošću za javnu reč je takva - dok reči javno ne izgovorite vi vladate njima, a jednom kad se javno izgovore - one vladaju onima koji se javnim poslovima bave.

Naime, jedna politička stranka u Srbiji DSS je, "provocirana" zakonskim i ustavnim ovlašćenjima koja imaju Nacionalni saveti zahtevom da se proverava da li su natpisi, putokazi i javne informacije zaista napisani višejezično kako zakon propisuje, odlučila da objavi da će formirati "jezičke patrole" koje će proveravati da li Mađari znaju srpski jezik.

Kako će proveravati?

Ko će, u ime stranke biti kvalifikovan da obavlja proveru znanja jezika?

Hoće li ići po kućama ili će proveru znanja jezika raditi po radnjama, u školama, na ulicama, na trgovima, na utakmicama, na pijacama?

Kako se obavlja ta provera?

Da li počinje pitanjem: "Da li ste Mađar / Mađarica?" Pa nastavlja na srpskom, pitanjima na koje odgovor mora biti dat na srpskom? Da li će propitivati i gramatiku i književnost?

Ili će imati standardizovan test provere znanja jezika, a ako hoće - s kojim pravom politička stranka će od Mađara tražiti da se talav test ispunjava?

I čak i kad bi politička stranka i uspela da testira Mađare koji žive u Srbiji o njihovom znanju srpskog jezika, šta će uraditi sa ljudima za koje utvrdi da ili ne znaju jezik ili ga govore s akcentom?

Da li se stvarno razume kakve posledice proizvodi ovakva odluka jedne političke stranke?
Hoće li proveravati i Albance i Rumune? Ili već znaju da oni svi znaju srpski jezik?

Ako uopšte postoji dobar način da se razbukta nacionalna netrpeljivost - onda su odabrali odličan način, na našu zajedničku mađarsku i srpsku žalost.

Jer - neka niko nema nikakve dileme - ova ideja provere "da li Mađari znaju srpski" ima tihu ili glasnu podršku raznih ljudi, verovatno većinsku u celini, koliko god isti ti razni možda bili svesni da se radi o "nemogućoj misiji", koja je usput kristalno čist primer kršenja ustavnih i zakonskih prava ljudi koji žive u Srbiji, a svojim nacionalnim i etničkim poreklom su neka, bilo koja manjina.

Hoće li se ići i korak dalje, jednom kad politička stranka utvrdi koliko i kojih Mađara zna srpski? Hoće li se određivati mesta i vremena na kojima mogu govoriti mađarski?

Ili su sve to rekli samo 'nako, da podsete kako je lako nahuškati ljude jedne na druge i kako je lako lomiti i institucije i izgrađeno poverenje?

Ne misle oni to zaozbiljski, nego samo 'nako - da podsete da "tamo neki Mađari" hoće te ustavom i zakonima propisane višejezične natpise, a u stvari i ne znaju srpski, čime imaju "više prava" nego Srbi u državi koja je sržava srpskog naroda.

To da li taj isti srpski zna kako valja i da li ga govore jednako ljudi u Kikindi, Užicu, Nišu, Pirotu, Sjenici ili bilo kom drugom mestu u Srbiji je takođe nebitno.

Jer nije ovde reč o srpskom jeziku, ovde je reč o tome da se poruči Mađarima - da ućute i na maternjem i na srpskom jeziku.
I ta i takva poruka nije upućena samo njima. svima nam je upućena,

slatke laži i dirljive istine

23 april je, kažu, umrli dan jednog neumrlog (i tako slatko lažljivog!) Williama koji se (verovatno) prezivao Shakespeare, a kršten je 26 aprila 1564; umro 23 aprila 1616., istog dana kada je umro i jedan drugi majstor  "slatkih laži" - Miguel de Cervantes Saavedra, koji je kršten 9. oktobra 1547,, s tim što neki autori (ponekad, i samo zato da bi raznih malih prevara i laži bilo što više) tvrde da je Miguel ustvari umro deset dana ranije, 13. aprila, ali  čak i da je tako - ko da mari za tih par dana nakon 398 godina?

Savremenici su definitivno - bili.

Ali se, oči u oči,  kažu svi, sreli - nisu. Nije čak ni sigurno da li su uopšte znali jedan za drugoga, za života, mada je "Don Kihot" objavljen u Londonu 1612. i mada je prilično verovatno da je i Španac morao čuti za dela mlađeg William-a. Ali se sreli - nisu.

I - mislim, kakva nepopravljiva šteta! Kako uludo izgubljena savremenost! I - kakva nesmotrenost - ne sresti se, a imati i prilike i vremena, kakav nenadoknadiv gubitak - ne razmeniti "uživo" sve ono što im se "motalo" po mislima, kakav nepopravljiva propust - ne sresti se...

Ne sresti se nigde osim u sopstvenim, a odvojenim svetovima imaginacija kojima su nam ostavili dubok i neizbirisiv pečat na kolektivno pamćenje,  postavili "lestvice" o tome kako se pišu veliki romani i neodoljivi soneti, poetske i filozofske istine i drame i komedije koje mešaju san i javu, Borneo i Celebes.

 "If a man will begin with certainties,
he will end in doubts;
but if he will be content to begin with doubts,
he will end in certainties."
-- Sir Francis Bacon


William i Miguel,  stranicama koje su ispisali, stoje kao "vodeni znak"  skoro cele današnje civilizacije, njihovim su rečima ispisane skoro sve istine i sve laži koje ljudi razmenjuju hiljadama godina, na svim mogućim jezicima koje su smislili, u svim mogućim kulturama koje su izgradili, za skoro sva protekla vremena...ima lepših stihova pisanih na arapskom, kineskom , japanskom, ima maštovitijih viteških romana u usmenim i pisanim legendama raznih civilizacija, ali niko i nigde nije tako, do savršene jednostavnosti, složio reči u misli i rečenice i ostavio nam ih u besprekornom skladu koji zaustavlja dah pri čitanju i četiri veka kasnije deluje sveže, kao baš maločas smišljeno, napisano i - podareno svetu.

I čitala sam im sve te reči i prvi put i puno puta kasnije i nanovo i opet, čitala ih uvek pažljivo negujući u sebi uvek sumnju da je "sve baš tako savršeno kako izgleda da jeste" (jer nikada ništa nije onako kako izgleda), čuvajući se da ne poverujem nikada i baš sasvim da je sve baš tako kako William i Miguel pišu da jeste, održavajući sumnju kao neophodnu "so radoznalosti" da bih uvek bila spremna da ih čitam još jednom i da proverim kako izgleda (i koliko je slično ili različito) upoređeno sa prvim ili nekim sledećim čitanjem, tražeći male, vešto sklonjene šifre, enigme, znake i zagonetke koje su takvi znalci morali ostaviti najupornijima i najradoznalijima...

I već odavno znam kako su slatke i utešne laži koje su obojica ostavili ispisane, kako su dirljive istine koje su ostavili neispisane između redova i nikada se (ni jednom od njih dvojice) neću moći dovoljno zahvaliti za sva, sasvimi dovoljno jasno ostavljena uputstva o svim slatkim lažima i još slađim istinama o svemu.

I - spremna sam da poverujem da su se - ipak sreli...sasvim tajno, na kakvom senovitom i tihom mestu daleko od spletki oba dvora svojih domovina, daleko od  znanja sopstvenih savremenika, putujući prerušeni, možda sasvim promenjenog identiteta, možda na kakvoj sredokraći između njihovih tadašnjih, "ratujućih" domovina, sigurno pre 1608. kad je dogovoreno objavljivanje "Don Kihota" u Engleskoj.

Anthony Burgess je (moguće iz sličnih razloga) napisao kratku pripovetku "A Meeting in Valladolid" pričajući svoju verziju susreta Miguela i Williama, koji se i njemu, kokanda, činio - neizbežnim, s tim što je njegova priča - literatura, dobra.

A ja mislim da su se sreli na - Siciliji, da su došli različitim brodovima, iz različitih luka i da su pod tajanstvenim, toplim kamenom, čudesnim svetlom i mirisnim  šumama Siclije početkom leta  1601.  dok je ona bila pod upravom španskog vicekralja, ispričali sve što su imali jedan drugom, a sve to, sve te razgovore  - mi danas čitamo...

S tim što William nije odoleo, pa je - napisao više...i slatkih laži i dirljivih istina.

"Betwixt mine eye and heart a league is took,
And each doth good turns now unto the other,
When that mine eye is famished for a look,
Or heart in love with sighs himself doth smother;
With my love's picture then my eye doth feast,
And to the painted banquet bids my heart:
Another time mine eye is my heart's guest,
And in his thoughts of love doth share a part.
So either by thy picture or my love,
Thy self away, art present still with me,
For thou not farther than my thoughts canst move,
And I am still with them, and they with thee.
Or if they sleep, thy picture in my sight
Awakes my heart, to heart's and eye's delight."
 (sonet 47.)

Ko zna? I - ko uopšte danas može znati da li su se sreli?
Niko.
Zato sve laži i jesu - utešne i divne...