Higgs Boson Atlas by theatlantictech

Higgs Boson Atlas by theatlantictech

DAN ZEMLJE, 22.april

Na izuzetan način o "četiri elementa" i ponešto o - čuvenom "petom elementu"...
Izuzetan serijal o planeti Zemlji, otkud nam svima i otkud mi njoj...

VODA


VETAR

VATRA

LJUDI  i ZEMLJA

lice

Odličan video i članak o čuvenom glumcu i reditelju, ikoni jednog žanra, neponovljivog profila na platnu:
Clint Eastwood

petak, veliki

Umetnost farbanja jaja skoro pa da se razvila u poseban "umetnički pravac" kojim se bavi skoro svako, u događaj koji je i ritualan i zabavan, nekad ima, a nekad nema  mnogo veze sa razlozima zbog kojih se po nekim običajima danas, na Veliki Petak koji je po hrišćanskoj tradiciji tužan dan stradanja Hrista, to ritualno farbanje jaja - radi. 

Nekad je farbanje jaja isključivo porodični, nekad i kolektivni ritual čitave zajednice, manje ili veće, a nekad je povod istinskim umetničkim inspiracijama kojim se proces farbanja prenosi kao ideja i na razne druge materijale, od keramike, porcelana, preko drveta, papira, pa sve do najdragocenijih metala, zlata i dijamanata.

Legenda kaže da je, ritualno, Marija Magdalena donela jaja, obična, na jutro nakon polaganja Hrista u grob), a ona su se, sama od sebe obojila u - crveno. Ona je razumela da je to poruka o moćima i čudima života nepobedivog i kao dokaz tih čuda - prenela ju je dalje, odnela ih, kao obična jaja, i na poklon rimskom caru Tiberiju i predala mu ih uz pozdravne reči koje govore u vaskrsnuću, jer su se, na njegovu nevericu, pred njim jaja takođe - obojila u crveno. 

Ona je to uradila, a ne drugi sledbenici. 

Taj deo mi se u legendi najviše sviđa, taj deo kojim je kolektivno pamćenje odabralo da Magdalena bude ona koja prenosi poruku o - vaskrsnuću, o uvek ponovnom rađanju, a mogao je biti i ko drugi, ali narativ legendi je odabrao - nju.

Druge legende kažu da su jaja obojena u crveno Hristovom krvlju još u trenutku njegovog skidanja s krsta (grčki izvori).

(Ne verujem da išta u legendama, koje su od bilo kad doprle do nas sad,  sklopljeno u priču  tako i zato  što nije važno šta se zaista događalo, u istorijskoj ili imaginativnoj realnosti, verujem da za svaki deo od poruka u raznim legendama, pa tako i u ovoj, postoje univerzalni razlozi, simboli osmišljeni tako da budu ljudima razumljvi bez obzira na vremensku ili prostornu ili civilizacijsku udaljenost onih koji legende prenose slušaju, pamte, šalju dalje.Verujem, naravno, da je moguće u svakoj legendi prepoznati trista čuda u koje su ljudi oduvek želeli da veruju da su - moguća i znam da su razna čuda zaista i moguća, ne bi legende takvo šta  opisivali da nije - moguće. Mora se malko verovati u čuda i čarobnjake da bi ti se ona i dogodila, kaže se isto u legendama, raznim.)

I Rimljani su inače, ranije, imali običaj bojenja i poklanjanja ukrašenih jaja, o njihovoj Novoj Godini, koja je padala u vreme proleća, kao znaka obnavljanja ciklusa života na zemlji.

Druge legende govore o tome da ovo obožavanje jajeta potiče iz zaboravljenih vremena i da slavi život koji jaje (po sebi) simbolizuje, da slavi novi, prolećni ciklus života koji uvek pobeđuje i stvara se iznova, da slavi radost ljubavi i kad je ona instinkt i kad je neutaživa potreba. Kao simbol posvećeno je, legende kažu, obojeno jaje i  paganskoj boginji Estre, žene boga sunca Baala u čiju su se čast odvijale paganske svečanosti o prolećnoj ravnodnevici. (kažu lingvisti da engleski oblik reči "uskrs" koji glasi "easter" ima poreklo u njenom imenu, a Bede je pominje još u VIII veku).

Danas se u mnogim kućama jaja boje raznim bojama, obojena ukrašavaju na različite načine, od čuvene slike lista peršuna na površini ocrtanog pri samom bojenju, do voskom i krasnopisom crtanih ornamenata i celih slika na maloj zakrivljenoj površini jajeta.

Ima umetnika koji su izmislili čitave nove tehnike oslikavanja jajeta, a ima i onih slavnih Faberge jaja napravljenih od dragocenih metala i dragog kamenja, skupocenih i samo carskim kućama namenjenim kao ukras koji zamenjuje (valjda) čuvarkuću jaje koje se o svakom Uskrsu ostavlja da sačeka sledeći Velik Petak i novi ciklus bojenja i slikanja jaja.

Inspiracija koju farbanje jaja sobom nosi tako je dovela i do neverovatne veštine i umetnosti obrade samo - ljuske jajeta:

Kako god bilo, ko god bio u pravu kad je priča o obojenim jajima u pitanju, jedno je nesporno - to je ritual radosti za decu i odrasle.

Ta reč, radost - lepa reč.

Ja volim tu reč, a i čini mi se da nema boljeg raspoloženja od - sasvim bezrazložne radosti, a da se radosti valja prepustiti sasvim kad god da nam se javi, bilo očitih povoda za radost ili ne.

Život je, čini mi se, sam po sebi i zato što je samo jedan, uvek dovoljno dobar povod da se radosti setimo i da je osetimo.

I da sačuvamo sećanje na svaki svoj proživljeni trenutak bezrazložne radosti, da ga možemo izvući  iz sećanja ako nam i kad zatreba, slično kao što se u mnogim kućama ostavlja jedno farbano jaje da bude čuvarkuća godinu dana, do novog proleća, do sledećeg praznika kojim obeležavamo život, nepobedivi.

Friedrich Schiller je 1785. napisao "Odu radosti", a Betoven je kasnije 1823. radosti posvetio, četvrtim stavom, čuvenu IX simfoniju (kraj), koja je inače himna Saveta Evrope od 1972, a himna EU od 1985. (bez Šilerovog teksta, ali se ponekad i - peva u raznim nezvaničnim prevodima),   jer je posvećena radosti, "bratstvu"  među ljudima

Dani pred nama posvećeni su upravo tome - radosti među ljudima...

godina deveta

12.03.2003.

12.03.2012.

Bila je privilegija 

raditi  

s tobom, za tebe, uz tebe

Šta očekuješ od svog poslanika?

Jutros sam na društvenoj mreži "twitter" uputila molbu da se u 140 karaktera, kao prvo što nekome padne na pamet da odgovor na pitanje:

"Šta očekuješ od svog poslanika?"

Namera mi je bila da napišem tekst o tome šta je sve posao poslanika, a učinilo mi se da takav tekst ne bi nikako valjao ako se prvo ne postavi jedno takvo pitanje i - naravno, pažljivo saslušaju odgovori.
I, na moje veliko zadovoljstvo, mnogi su se odazavali i uslišili moju molbu i dali sledeće odgovore:
(Navedeni odgovori su hronološkim redom, kako su pristizali na TL, ali na "slikama" tako bi tačnije bilo reći, zbog autentičnosti odgovora sam se odlučila za takav prikaz, nadam se da niko nije izostavljen, a dopuniću svakako):

Sasvim je očigledno da odgovorima nikakav komentar nije potreban,  ali oni sobom nose jednu DOBRU VEST, sve navedeno stvarno JESTE posao poslanika, tako je zapisano u Ustavu, u Zakonu o narodnoj skupštini, u Poslovniku Narodne skupštine i samodokazivo je da se svi odgovori sasvim slažu kako sa teorijskim očekivanjima od onih koji poslanički posao obavljaju, tako i sa dobrom praksom u drugim, razvijenijim demokratijama nego što je naša.

Pa u čemu je onda problem?

Moj utisak je da odgovori zaista definišu OČEKIVANJA, da su dati tačno onako kako BI TREBALO da bude, a ne KAKO JESTE i - zato su dragoceni. i upozoravajući i sami po sebi predstavljaju - dobru vest za sve koji veruju da su promene na bolje moguće, da je moguće, ako uložiš dovoljno rada kao poslanik i ispuniti očekivanja o kojima ljudi govore.
Daju svima jednu dobru priliku i šansu da naprave izbor između dve moguće odluke, dva moguća obrasca ponašanja za ubuduće, ILI suprotno ovim očekivanjima ILI  u saglasju sa njima, izbor je očigledan.
Ili će i političke stranke i poslanici (oni koji to jesu ili žele da budu) menjati i međusobnu političku komunikaciju i način obavljanja svog javnog posla ili - neće, jer smatraju da se navedena očekivanja mogu zanemariti i smatrati samo "pukim spiskom želja", a ne jasnim "spiskom zahteva", "spiskom mogućnosti".

Pa se tako može odlučiti:

JEDNO:
Da se proceni da je i izbor i rad poslanika, takav kakav je sada sasvim zadovoljavajući i da nema potrebe ništa menjati u komunikaciji, kvalitetu i načinu  obavljanja tog posla, bez obzira da li je reč o unutarstranačkoj komunikaciji, institucionalnoj komunikaciji ili onoj najvažnijoj - komunikaciji sa građanima. LOŠA  STRANA ovog izbora je da se njime poriče realnost i da se (ustvari) samo odlaže trenutak kad će drugačiji izbor MORATI biti mapravljen, a time su - svi na gubitku. I uvek može da se desi da oni zbog kojih poslanici postoje kažu "pa, što se meni žališ?! radi kako piše, niko te ne sprečava". Najlakše je reći (ako si poslanik) - "eh, pa ja sam tačno takav kakav treba da budem!" (i ne bi tu ništa menj`o), problem je što ljudi to ne vide, problem je što vide ogromnu razliku između sopstvenih očekivanja i realnosti koju uočavaju, zato mislim da su svi na gubitku, ako se odluče da zanemare očekivanja ljudi.

DRUGO
Da se uvaži potreba da se menja i komunikacija politićkih stranaka i poslanika (i međusobno i sa građanima) i da se dobrovoljno uvidi da je ispunjavanje očekivanja koje građani imaju istovremeno i menjanje ponašanja i navika i jačanje institucije u kojoj poslanici rade.
Promene su najbolje kad su - dobrovoljne, kad uočimo da su od takvih promena - svi na dobitku.
I taj, dobrovoljni način promena je istovremeno (paradoksalno, ali tačno) i - najređi, mnogo je češće da do promena dolazi ili neminovno, a  skoro neosetno postepeno ili da se proces promena  odvija "pod pritiskom", po nalogu, a bez pravog razumevanja zašto je to dobro po sve. Dobrovoljna odluka da se menja način rada sama po sebi dokazuje stepen odgovornosti prema javnom poslu, prema ljudima, "ne mora baš, ali - može, ume i želi", jer dobrovoljna odluka o tome može da bude početak izgradnje poverenja između nekoga i "njegovog poslanika", a to je proces u kom su - svi na stvarnom dobitku.


Hoće li biti doneto JEDNO ili DRUGO zavisi taman toliko od onih koji promene zagovaraju koliko i od onih koji promene treba da sprovedu. Zavisi od toga koliko će, kao buka u decibelima, biti jak, britak, snažan i glasan zahtev rečen kroz odgovor o tome ŠTA očekujemo od svog poslanika. Oni koji poslanike biraju očigledno imaju sasvim jasan "foto-robot" kao predstavu o tome kako bi se on & ona trebalo ponašati i na kakav način bi trebalo da obavljaju taj javni posao, posao od opšteg interesa.

S druge strane, na rečima će se svi složiti da su sva ta očekivanja od uloge, komunikacije i načina rada poslanika i razumna i realna.
Pa u čemu je onda problem?
U tome što sve to o čemu se "na rečima" slažemo da (bi trebalo) postoji - da sve to i stvarno uradimo i da samodokazivo sve to i STVARNO postoji. Da od etike reči i dobrih namera pređemo u etiku odgovornosti i dobrih rezultata, potpuno i brže nego što taj proces i inače teče.
Dobra vest je što je takav proces saglasja između rečenog i rađenog i započeo i odmakao, a još bi bolje bilo kad bi ga zajedno - ubrzali, na opštu korist.
Dobra vest je, takođe, što se o  tome da li će se ili neće ispuniti očekivanja o tome "kakav je moj poslanik" slobodno odlučuje, što se dobrovoljno donosi takav izbor, a vrste odgovora tokom kratkog jutrošnjeg razgovora na "twitteru" ne ostavljaju nikome nikakvu dilemu o tome ŠTA poslanik treba da radi, KAKO treba da komunicira, ČIJI interes treba da brani i KOLIKO puno treba da radi.
Ljudima je to sasvim jasno.

Zahvalna sam svima koji su i  pomogli i omogućili da nastane ovaj post i nadam se da ću imati prilike da ga "dopunim & nastavim" novim odgovorima koji će u međuvremenu prisitći na "twitter", a sve na isto pitanje.

Gordana Čomić

O DIJALOGU SA POLITIČARIMA

Web 2.0 poklonio nam je svima šansu, mogućnost i prostor za dvosmernu komunikaciju na internetu i kao svaka novina, najbolje je (na početku) iskorišćena od onih koji su je i smislili - IT majstori raznih usmerenja, kreativci, pa za njima trgovci i drugi koji su novootvorenim kanalom komunikacije stvarali i širili svoje poslove, uz njih su išli i samotnjaci, umetnici, novinari, zabavljači, naučnici, knjižari, sportisti,  razni mi koje je radoznalost dovela na forume, blogove, "čet" sobe, skajp, facebook, twitter, na razne oblike društvenih mreža i još raznijih oblika svakakvih platformi na kojima su se ljudi sretali, razgovarali, zarađivali, zabavljali, razvijali i sami sebe i društvene mreže kojima su bili deo.

U nekom trenutku, različito u različitim delovima sveta, društvenim mrežama su se pridružili i - političari, a sa njima i za njima i političke stranke, institucije, državni organi, ukratko - sve što postoji u realnom svetu odavno je naselilo i društvene mreže.
I tu živi svoj internetski, virtuelni život.
Kako smo svi mi jedni isti i u realnosti i na internetu, sobom, kao prtljag, nosimo sve svoje, kud god da se selimo, pa tako sada imamo "mešanje" virtuelnog koje se preliva u realno, jer se sve realno neminovno "preliva" na internet.

Ja sam političarka. I fizičarka. I pecaroš. I žena. I štreberka. I članica stranke. I vlasnica pseta. I imam razne druge identitete, ali se na mrežama računa samo onaj prvi - političarka.
I na društvenim mrežama sam otkad sam ukapirala da uopšte postoje., i zato što sam političarka tu mi se "namenjuju" neke uloge, unapred, smatra se da "se zna" treba li ili ne treba da uopšte budem na mreži, a ako već jesam, takođe "se smatra i zna" o čemu i kako smem i mogu da pišem (razgovaram).
To svoje višegodišnje iskustvo koristim ovde kao "opravdanje" da napiskaram koju o komunikaciji političara na društvenim mrežama, o razgovoru sa političarima o pravilima obraćanja političara, o nekim razlikama koje postoje kad nisi i kad jesi - političarka, o nekim pravilima koje nikako ne bi trebalo kršiti, ako smo, kao političari, došli na društvene mreže zbog njihove srži i suštine - dvosmerne komunikacije.

PRAVILO PRVO:
Učtivost.
Robin Lakoff je razvila "Principe učtivosti" koji se (uglavnom) sastoje od tri pravila:
1. ne nameći se sagovorniku,
2. ostavi sagovorniku razne mogućnosti
3. staraj se da se sagovornik oseća dobro u dijalogu.
O njoj, njenim radovima i radu njenog bivšeg supruga Georga Lakoffa napisala sam post koji i dalje smatram aktuelnim, jer se bavi NAČINOM na koji ljudi komuniciraju, bez obzira čime se bave.
Yoko Lennon Tito (i žir)
Zašto se učtivost ređe sreće nego "grube reči"? Ljudi verovatno misle da si "mlakonja" ako si pristojan (učtiv), kao što (verovatno)  veruju da "snažne, oštre reči" same po sebi mogu zameniti snagu argumenata i snagu činjenica.Mene je psovalo, nazivalo "raznim" imenima, pretilo mi, iz anonimnosti upozoravalo da me čeka "metak ili bandera", obraćalo mi se "s visoka" kao nekome ko ima da bude "kuš!" jer "znaju oni sve, ma koje, ma kakvi...", iznosilo razne laži, izmišljotine, klevete, obraćalo mi se generalizacijom, istresalo se na mene, smišljalo razne stvari, a sve s jednim jedinim ciljem - da me se obeshrabri u komunikaciji ili da me se razuveri da je sve to ipak samo deo političkog "folklora" koji (na ovaj ili onaj način) postoji svugde gde se komunicira sa političarima. Nikad uvredom na uvredu, nikad verbalnim nasiljem na verbalno nasilje, to je zakon za političare, svaka je agresija izraz nekog dubokog straha i ako smo rešili da umemo bolje i da se zato bavimo politikom, onda se tom strahu treba obratiti, ne agresiji.
Poseban paradoks je što ljudi koji biraju verbalno nasilje istovremeno tvrde da su političari nekulturni, nepismeni, bahati, šljam, stoka, itd. i da je to jedan od problema javne scene, ali nikako ne vide oprečnost u takvim tvrdnjama.
Englezi bi rekli "need one to see one".

PRAVILO DRUGO:
Empatija.
Ako sebi odreknete urođenu sposobnost empatije, samo zato što ste političar - samo ćete nervirati ljude, jer će svako obraćanje delovati "s visoka". Strah da se emaptija pokaže je čest među političarima jer se iz nekog neobjašnjivog razloga to smatra "nedopuštenom slabošću". Ako ne umete da pokažete da vam je stvarno stalo kako je ljudima - nemojte da se bavite politikom ili bar poštedite samog sebe štete, pa - nemojte komunicirati, ako vas je strah da se iskreno zainteresujete za sve što ljudi govore, pišu, misle.
Pa zašto političari pokazuju tako malo iskrenog zanimanja, bar po tvrdnjama onih s kojima komuniciraju? Zašto se ustežu da jasno kažu da tačno znaju ceo spisak ogromnih teškoća koje ljudi imaju?
Zato što se od političara traži rešenje problema, zato što ljudi imaju utisak da je svaka empatija "demagoška", "parolaška", uvredljiva za njihov zdrav razum i na prvi pogled - ne prihvataju komunikaciju sa nekim ko jasno, iskreno i bez stida i zadrške pokazuje da - ima empatiju. Empatija je pokretačka emocija i izgleda da svi zajedno moramo naučiti da je se ne stidimo, da znamo da se ne može "glumiti", ali da je neophodna svakoj ljudskoj zajednici koja "drži do sebe". I - sjajna je kao "lakmus" test za političare: ako zaista nema sposobnosti (kao ljudsko biće) da prenese sopstvenu empatiju na drugo biće - taj i nije za politiku, bar ne za deo u kojem je komunikacija sa ljudima obaveza i deo posla.

PRAVILO TREĆE:
Samokontrola.
Ako do ulaska na društvene mreže niste naučili da vladate sobom, onda je - poslednji čas da samokontrolu uspostavite, nije dozvoljeno praviti emocionalne ispade, niti komunicirati kao "drama queen", to je drugima dozvoljeno, ali političarima - nije.
Ili - jeste, ako je namera da "uspešno" upropastite bilo koji oblik komunikacije.
Samokontrola se uči i vežba, koliko god da je politika svojevrsna "strast" - nije dozvoljeno "gubiti kontrolu", jer sagovornici tada nepogrešivo stiču utisak da je političaru stalo samo do njega samog, a nikako i nimalo do drugih u čije ime treba da obavlja poslove. Samokontrola i zato što je internetski, "javni" prostor za političara znatno "uži" nego za bilo koga drugog, stupanjem na javni posao dobrovoljno se odričete dela svoje privatnosti i dobrovoljno prihvatate da neka pravila važe samo za političare, a ne i za druge učesnike društvenih mreža.
Zašto onda toliko "ispada" kojima se "zabavlja i online i offline" javnost?
Zato što je sticanje samokontrole proces i ne može se steći na osnovu "tuđeg iskustva", nema procesa copy/paste za samokontrolu, može se samo unapred imati u vidu ili naučiti na teži način - gorkim iskustvom reakcije sagovornika na neki političarov lični "ispad".
Samokontrola podrazumeva i da je laganje zabranjeno, da se obećanja preuzeta na društvenim mrrežama moraju ispuniti ili se izviniti zbog nemogućnosti ostvarenja dogovora nakon nekog razgovora.
Ko ume sebe da kontroliše - ima i šansi da izgradi kredibilitet kod sagovornika, jer svi znamo da samokontrola nije laka za dostići, svi ponekad "planemo", reagujemo prejako, drugi to mogu, političari - ne, samokontrolom se stiče poverenje i ono se ne sme izneveriti
.
PRAVILO ČETVRTO:
Sve lično je i političko.
Suština svakog političkog procesa je - donošenje odluka i to tako da sve te odluke imaju dalekosežne posledice na milione ljudskih bića koji žive u društvu za koje političar radi, i kroz nečije "lično" se mora posmatrati svaka politička odluka, kao što je i sopstveno "lično" koje JE političar sam, uvek na političkoj proceni, a ne na "ličnoj".Koja god tema bila "pokrenuta" na društvenim mrežama, ona je I lična I politička i to se nikada ne sme gubiti iz vida.
Sagovornik će (mahom i s pravom) komentarisati temu sa svog ličnog aspekta, on nema ni obavezu ni dužnost da poseduje "širu sliku" o temi, ali zato tu obavezu i dužnost ima političar. To je jedini način da se izbegne uvrežen stav u našoj javnosti da je "svako spletkarenje politika i svaka netrpeljivost kritika", jer - nije. Ali je mahom zanimljivo uvoditi samo teme koje su na ivici spletkarenje i "opštih mesta" i sopstvenu netrpeljivost (nejasnu ili racionalnu, svejedno) prikazivati kao - kritiku ili kritički dijalog, a kad on to nije, to je jednostavno neproduktivan proces. Kao što je to i prekomerna upotreba prezira, cinizma ili sarkazma i ironije, sve se to razmenjuje na javnoj, internetskoj sceni jer se razmenjuje i u ličnim stavovima i osetljivost na ovu liniju koja razdvaja i spaja "lično i poliitčko" mora političaru biti jedna od najvećih briga pri komunikaciji.

Post je nastao tokom današnjeg dana i zbog komunikacije koju sam pratila na Twitteru, i storify Dragana Varagića, kao i postova Ivana Ćosića DedaBor i zubarice (i A.Grubeša ranije LINK) a kojoj je tema bila - prisustvo političara na društvenim mrežama, tema sa celim spektrom stavova o tome, od prihvatanja i podrazumevanja, preko ravnodušnosti do izrazitog protivljenja i svi su ti stavovi potpuno legitimni i legalni, jer na našoj javnoj (i internetskoj) sceni (po mom mišljenju) ima premalo razgovora o bilo kojoj temi, a previše "opštih mesta", a ta nesrazmera u korist slabog dijaloga ne može nikome doneti koristi.

Moja četiri pravila nemaju nikakvu (osim posredno) teorijsku osnovu, nastali su na osnovu ličnog iskustva i politički su taman toliko koliko i lični.
I znam da je tekst neprimereno dug za post, pa svima onima koje nisam "izgubila" još na prvoj trećini - zahvalna za čitanje.

Gordana Čomić