Web 2.0 poklonio nam je svima šansu, mogućnost i prostor za dvosmernu komunikaciju na internetu i kao svaka novina, najbolje je (na početku) iskorišćena od onih koji su je i smislili - IT majstori raznih usmerenja, kreativci, pa za njima trgovci i drugi koji su novootvorenim kanalom komunikacije stvarali i širili svoje poslove, uz njih su išli i samotnjaci, umetnici, novinari, zabavljači, naučnici, knjižari, sportisti, razni mi koje je radoznalost dovela na forume, blogove, "čet" sobe, skajp, facebook, twitter, na razne oblike društvenih mreža i još raznijih oblika svakakvih platformi na kojima su se ljudi sretali, razgovarali, zarađivali, zabavljali, razvijali i sami sebe i društvene mreže kojima su bili deo.
U nekom trenutku, različito u različitim delovima sveta, društvenim mrežama su se pridružili i - političari, a sa njima i za njima i političke stranke, institucije, državni organi, ukratko - sve što postoji u realnom svetu odavno je naselilo i društvene mreže.
I tu živi svoj internetski, virtuelni život.
Kako smo svi mi jedni isti i u realnosti i na internetu, sobom, kao prtljag, nosimo sve svoje, kud god da se selimo, pa tako sada imamo "mešanje" virtuelnog koje se preliva u realno, jer se sve realno neminovno "preliva" na internet.
Ja sam političarka. I fizičarka. I pecaroš. I žena. I štreberka. I članica stranke. I vlasnica pseta. I imam razne druge identitete, ali se na mrežama računa samo onaj prvi - političarka.
I na društvenim mrežama sam otkad sam ukapirala da uopšte postoje., i zato što sam političarka tu mi se "namenjuju" neke uloge, unapred, smatra se da "se zna" treba li ili ne treba da uopšte budem na mreži, a ako već jesam, takođe "se smatra i zna" o čemu i kako smem i mogu da pišem (razgovaram).
To svoje višegodišnje iskustvo koristim ovde kao "opravdanje" da napiskaram koju o komunikaciji političara na društvenim mrežama, o razgovoru sa političarima o pravilima obraćanja političara, o nekim razlikama koje postoje kad nisi i kad jesi - političarka, o nekim pravilima koje nikako ne bi trebalo kršiti, ako smo, kao političari, došli na društvene mreže zbog njihove srži i suštine - dvosmerne komunikacije.
PRAVILO PRVO:
Učtivost.
Robin Lakoff je razvila "Principe učtivosti" koji se (uglavnom) sastoje od tri pravila:
1. ne nameći se sagovorniku,
2. ostavi sagovorniku razne mogućnosti
3. staraj se da se sagovornik oseća dobro u dijalogu.
O njoj, njenim radovima i radu njenog bivšeg supruga Georga Lakoffa napisala sam post koji i dalje smatram aktuelnim, jer se bavi NAČINOM na koji ljudi komuniciraju, bez obzira čime se bave.
Yoko Lennon Tito (i žir)
Zašto se učtivost ređe sreće nego "grube reči"? Ljudi verovatno misle da si "mlakonja" ako si pristojan (učtiv), kao što (verovatno) veruju da "snažne, oštre reči" same po sebi mogu zameniti snagu argumenata i snagu činjenica.Mene je psovalo, nazivalo "raznim" imenima, pretilo mi, iz anonimnosti upozoravalo da me čeka "metak ili bandera", obraćalo mi se "s visoka" kao nekome ko ima da bude "kuš!" jer "znaju oni sve, ma koje, ma kakvi...", iznosilo razne laži, izmišljotine, klevete, obraćalo mi se generalizacijom, istresalo se na mene, smišljalo razne stvari, a sve s jednim jedinim ciljem - da me se obeshrabri u komunikaciji ili da me se razuveri da je sve to ipak samo deo političkog "folklora" koji (na ovaj ili onaj način) postoji svugde gde se komunicira sa političarima. Nikad uvredom na uvredu, nikad verbalnim nasiljem na verbalno nasilje, to je zakon za političare, svaka je agresija izraz nekog dubokog straha i ako smo rešili da umemo bolje i da se zato bavimo politikom, onda se tom strahu treba obratiti, ne agresiji.
Poseban paradoks je što ljudi koji biraju verbalno nasilje istovremeno tvrde da su političari nekulturni, nepismeni, bahati, šljam, stoka, itd. i da je to jedan od problema javne scene, ali nikako ne vide oprečnost u takvim tvrdnjama.
Englezi bi rekli "need one to see one".
PRAVILO DRUGO:
Empatija.
Ako sebi odreknete urođenu sposobnost empatije, samo zato što ste političar - samo ćete nervirati ljude, jer će svako obraćanje delovati "s visoka". Strah da se emaptija pokaže je čest među političarima jer se iz nekog neobjašnjivog razloga to smatra "nedopuštenom slabošću". Ako ne umete da pokažete da vam je stvarno stalo kako je ljudima - nemojte da se bavite politikom ili bar poštedite samog sebe štete, pa - nemojte komunicirati, ako vas je strah da se iskreno zainteresujete za sve što ljudi govore, pišu, misle.
Pa zašto političari pokazuju tako malo iskrenog zanimanja, bar po tvrdnjama onih s kojima komuniciraju? Zašto se ustežu da jasno kažu da tačno znaju ceo spisak ogromnih teškoća koje ljudi imaju?
Zato što se od političara traži rešenje problema, zato što ljudi imaju utisak da je svaka empatija "demagoška", "parolaška", uvredljiva za njihov zdrav razum i na prvi pogled - ne prihvataju komunikaciju sa nekim ko jasno, iskreno i bez stida i zadrške pokazuje da - ima empatiju. Empatija je pokretačka emocija i izgleda da svi zajedno moramo naučiti da je se ne stidimo, da znamo da se ne može "glumiti", ali da je neophodna svakoj ljudskoj zajednici koja "drži do sebe". I - sjajna je kao "lakmus" test za političare: ako zaista nema sposobnosti (kao ljudsko biće) da prenese sopstvenu empatiju na drugo biće - taj i nije za politiku, bar ne za deo u kojem je komunikacija sa ljudima obaveza i deo posla.
PRAVILO TREĆE:
Samokontrola.
Ako do ulaska na društvene mreže niste naučili da vladate sobom, onda je - poslednji čas da samokontrolu uspostavite, nije dozvoljeno praviti emocionalne ispade, niti komunicirati kao "drama queen", to je drugima dozvoljeno, ali političarima - nije.
Ili - jeste, ako je namera da "uspešno" upropastite bilo koji oblik komunikacije.
Samokontrola se uči i vežba, koliko god da je politika svojevrsna "strast" - nije dozvoljeno "gubiti kontrolu", jer sagovornici tada nepogrešivo stiču utisak da je političaru stalo samo do njega samog, a nikako i nimalo do drugih u čije ime treba da obavlja poslove. Samokontrola i zato što je internetski, "javni" prostor za političara znatno "uži" nego za bilo koga drugog, stupanjem na javni posao dobrovoljno se odričete dela svoje privatnosti i dobrovoljno prihvatate da neka pravila važe samo za političare, a ne i za druge učesnike društvenih mreža.
Zašto onda toliko "ispada" kojima se "zabavlja i online i offline" javnost?
Zato što je sticanje samokontrole proces i ne može se steći na osnovu "tuđeg iskustva", nema procesa copy/paste za samokontrolu, može se samo unapred imati u vidu ili naučiti na teži način - gorkim iskustvom reakcije sagovornika na neki političarov lični "ispad".
Samokontrola podrazumeva i da je laganje zabranjeno, da se obećanja preuzeta na društvenim mrrežama moraju ispuniti ili se izviniti zbog nemogućnosti ostvarenja dogovora nakon nekog razgovora.
Ko ume sebe da kontroliše - ima i šansi da izgradi kredibilitet kod sagovornika, jer svi znamo da samokontrola nije laka za dostići, svi ponekad "planemo", reagujemo prejako, drugi to mogu, političari - ne, samokontrolom se stiče poverenje i ono se ne sme izneveriti
.
PRAVILO ČETVRTO:
Sve lično je i političko.
Suština svakog političkog procesa je - donošenje odluka i to tako da sve te odluke imaju dalekosežne posledice na milione ljudskih bića koji žive u društvu za koje političar radi, i kroz nečije "lično" se mora posmatrati svaka politička odluka, kao što je i sopstveno "lično" koje JE političar sam, uvek na političkoj proceni, a ne na "ličnoj".Koja god tema bila "pokrenuta" na društvenim mrežama, ona je I lična I politička i to se nikada ne sme gubiti iz vida.
Sagovornik će (mahom i s pravom) komentarisati temu sa svog ličnog aspekta, on nema ni obavezu ni dužnost da poseduje "širu sliku" o temi, ali zato tu obavezu i dužnost ima političar. To je jedini način da se izbegne uvrežen stav u našoj javnosti da je "svako spletkarenje politika i svaka netrpeljivost kritika", jer - nije. Ali je mahom zanimljivo uvoditi samo teme koje su na ivici spletkarenje i "opštih mesta" i sopstvenu netrpeljivost (nejasnu ili racionalnu, svejedno) prikazivati kao - kritiku ili kritički dijalog, a kad on to nije, to je jednostavno neproduktivan proces. Kao što je to i prekomerna upotreba prezira, cinizma ili sarkazma i ironije, sve se to razmenjuje na javnoj, internetskoj sceni jer se razmenjuje i u ličnim stavovima i osetljivost na ovu liniju koja razdvaja i spaja "lično i poliitčko" mora političaru biti jedna od najvećih briga pri komunikaciji.
Post je nastao tokom današnjeg dana i zbog komunikacije koju sam pratila na Twitteru, i storify Dragana Varagića, kao i postova Ivana Ćosića DedaBor i zubarice (i A.Grubeša ranije LINK) a kojoj je tema bila - prisustvo političara na društvenim mrežama, tema sa celim spektrom stavova o tome, od prihvatanja i podrazumevanja, preko ravnodušnosti do izrazitog protivljenja i svi su ti stavovi potpuno legitimni i legalni, jer na našoj javnoj (i internetskoj) sceni (po mom mišljenju) ima premalo razgovora o bilo kojoj temi, a previše "opštih mesta", a ta nesrazmera u korist slabog dijaloga ne može nikome doneti koristi.
Moja četiri pravila nemaju nikakvu (osim posredno) teorijsku osnovu, nastali su na osnovu ličnog iskustva i politički su taman toliko koliko i lični.
I znam da je tekst neprimereno dug za post, pa svima onima koje nisam "izgubila" još na prvoj trećini - zahvalna za čitanje.
Gordana Čomić
U nekom trenutku, različito u različitim delovima sveta, društvenim mrežama su se pridružili i - političari, a sa njima i za njima i političke stranke, institucije, državni organi, ukratko - sve što postoji u realnom svetu odavno je naselilo i društvene mreže.
I tu živi svoj internetski, virtuelni život.
Kako smo svi mi jedni isti i u realnosti i na internetu, sobom, kao prtljag, nosimo sve svoje, kud god da se selimo, pa tako sada imamo "mešanje" virtuelnog koje se preliva u realno, jer se sve realno neminovno "preliva" na internet.
Ja sam političarka. I fizičarka. I pecaroš. I žena. I štreberka. I članica stranke. I vlasnica pseta. I imam razne druge identitete, ali se na mrežama računa samo onaj prvi - političarka.
I na društvenim mrežama sam otkad sam ukapirala da uopšte postoje., i zato što sam političarka tu mi se "namenjuju" neke uloge, unapred, smatra se da "se zna" treba li ili ne treba da uopšte budem na mreži, a ako već jesam, takođe "se smatra i zna" o čemu i kako smem i mogu da pišem (razgovaram).
To svoje višegodišnje iskustvo koristim ovde kao "opravdanje" da napiskaram koju o komunikaciji političara na društvenim mrežama, o razgovoru sa političarima o pravilima obraćanja političara, o nekim razlikama koje postoje kad nisi i kad jesi - političarka, o nekim pravilima koje nikako ne bi trebalo kršiti, ako smo, kao političari, došli na društvene mreže zbog njihove srži i suštine - dvosmerne komunikacije.
PRAVILO PRVO:
Učtivost.
Robin Lakoff je razvila "Principe učtivosti" koji se (uglavnom) sastoje od tri pravila:
1. ne nameći se sagovorniku,
2. ostavi sagovorniku razne mogućnosti
3. staraj se da se sagovornik oseća dobro u dijalogu.
O njoj, njenim radovima i radu njenog bivšeg supruga Georga Lakoffa napisala sam post koji i dalje smatram aktuelnim, jer se bavi NAČINOM na koji ljudi komuniciraju, bez obzira čime se bave.
Yoko Lennon Tito (i žir)
Zašto se učtivost ređe sreće nego "grube reči"? Ljudi verovatno misle da si "mlakonja" ako si pristojan (učtiv), kao što (verovatno) veruju da "snažne, oštre reči" same po sebi mogu zameniti snagu argumenata i snagu činjenica.Mene je psovalo, nazivalo "raznim" imenima, pretilo mi, iz anonimnosti upozoravalo da me čeka "metak ili bandera", obraćalo mi se "s visoka" kao nekome ko ima da bude "kuš!" jer "znaju oni sve, ma koje, ma kakvi...", iznosilo razne laži, izmišljotine, klevete, obraćalo mi se generalizacijom, istresalo se na mene, smišljalo razne stvari, a sve s jednim jedinim ciljem - da me se obeshrabri u komunikaciji ili da me se razuveri da je sve to ipak samo deo političkog "folklora" koji (na ovaj ili onaj način) postoji svugde gde se komunicira sa političarima. Nikad uvredom na uvredu, nikad verbalnim nasiljem na verbalno nasilje, to je zakon za političare, svaka je agresija izraz nekog dubokog straha i ako smo rešili da umemo bolje i da se zato bavimo politikom, onda se tom strahu treba obratiti, ne agresiji.
Poseban paradoks je što ljudi koji biraju verbalno nasilje istovremeno tvrde da su političari nekulturni, nepismeni, bahati, šljam, stoka, itd. i da je to jedan od problema javne scene, ali nikako ne vide oprečnost u takvim tvrdnjama.
Englezi bi rekli "need one to see one".
PRAVILO DRUGO:
Empatija.
Ako sebi odreknete urođenu sposobnost empatije, samo zato što ste političar - samo ćete nervirati ljude, jer će svako obraćanje delovati "s visoka". Strah da se emaptija pokaže je čest među političarima jer se iz nekog neobjašnjivog razloga to smatra "nedopuštenom slabošću". Ako ne umete da pokažete da vam je stvarno stalo kako je ljudima - nemojte da se bavite politikom ili bar poštedite samog sebe štete, pa - nemojte komunicirati, ako vas je strah da se iskreno zainteresujete za sve što ljudi govore, pišu, misle.
Pa zašto političari pokazuju tako malo iskrenog zanimanja, bar po tvrdnjama onih s kojima komuniciraju? Zašto se ustežu da jasno kažu da tačno znaju ceo spisak ogromnih teškoća koje ljudi imaju?
Zato što se od političara traži rešenje problema, zato što ljudi imaju utisak da je svaka empatija "demagoška", "parolaška", uvredljiva za njihov zdrav razum i na prvi pogled - ne prihvataju komunikaciju sa nekim ko jasno, iskreno i bez stida i zadrške pokazuje da - ima empatiju. Empatija je pokretačka emocija i izgleda da svi zajedno moramo naučiti da je se ne stidimo, da znamo da se ne može "glumiti", ali da je neophodna svakoj ljudskoj zajednici koja "drži do sebe". I - sjajna je kao "lakmus" test za političare: ako zaista nema sposobnosti (kao ljudsko biće) da prenese sopstvenu empatiju na drugo biće - taj i nije za politiku, bar ne za deo u kojem je komunikacija sa ljudima obaveza i deo posla.
PRAVILO TREĆE:
Samokontrola.
Ako do ulaska na društvene mreže niste naučili da vladate sobom, onda je - poslednji čas da samokontrolu uspostavite, nije dozvoljeno praviti emocionalne ispade, niti komunicirati kao "drama queen", to je drugima dozvoljeno, ali političarima - nije.
Ili - jeste, ako je namera da "uspešno" upropastite bilo koji oblik komunikacije.
Samokontrola se uči i vežba, koliko god da je politika svojevrsna "strast" - nije dozvoljeno "gubiti kontrolu", jer sagovornici tada nepogrešivo stiču utisak da je političaru stalo samo do njega samog, a nikako i nimalo do drugih u čije ime treba da obavlja poslove. Samokontrola i zato što je internetski, "javni" prostor za političara znatno "uži" nego za bilo koga drugog, stupanjem na javni posao dobrovoljno se odričete dela svoje privatnosti i dobrovoljno prihvatate da neka pravila važe samo za političare, a ne i za druge učesnike društvenih mreža.
Zašto onda toliko "ispada" kojima se "zabavlja i online i offline" javnost?
Zato što je sticanje samokontrole proces i ne može se steći na osnovu "tuđeg iskustva", nema procesa copy/paste za samokontrolu, može se samo unapred imati u vidu ili naučiti na teži način - gorkim iskustvom reakcije sagovornika na neki političarov lični "ispad".
Samokontrola podrazumeva i da je laganje zabranjeno, da se obećanja preuzeta na društvenim mrrežama moraju ispuniti ili se izviniti zbog nemogućnosti ostvarenja dogovora nakon nekog razgovora.
Ko ume sebe da kontroliše - ima i šansi da izgradi kredibilitet kod sagovornika, jer svi znamo da samokontrola nije laka za dostići, svi ponekad "planemo", reagujemo prejako, drugi to mogu, političari - ne, samokontrolom se stiče poverenje i ono se ne sme izneveriti
.
PRAVILO ČETVRTO:
Sve lično je i političko.
Suština svakog političkog procesa je - donošenje odluka i to tako da sve te odluke imaju dalekosežne posledice na milione ljudskih bića koji žive u društvu za koje političar radi, i kroz nečije "lično" se mora posmatrati svaka politička odluka, kao što je i sopstveno "lično" koje JE političar sam, uvek na političkoj proceni, a ne na "ličnoj".Koja god tema bila "pokrenuta" na društvenim mrežama, ona je I lična I politička i to se nikada ne sme gubiti iz vida.
Sagovornik će (mahom i s pravom) komentarisati temu sa svog ličnog aspekta, on nema ni obavezu ni dužnost da poseduje "širu sliku" o temi, ali zato tu obavezu i dužnost ima političar. To je jedini način da se izbegne uvrežen stav u našoj javnosti da je "svako spletkarenje politika i svaka netrpeljivost kritika", jer - nije. Ali je mahom zanimljivo uvoditi samo teme koje su na ivici spletkarenje i "opštih mesta" i sopstvenu netrpeljivost (nejasnu ili racionalnu, svejedno) prikazivati kao - kritiku ili kritički dijalog, a kad on to nije, to je jednostavno neproduktivan proces. Kao što je to i prekomerna upotreba prezira, cinizma ili sarkazma i ironije, sve se to razmenjuje na javnoj, internetskoj sceni jer se razmenjuje i u ličnim stavovima i osetljivost na ovu liniju koja razdvaja i spaja "lično i poliitčko" mora političaru biti jedna od najvećih briga pri komunikaciji.
Post je nastao tokom današnjeg dana i zbog komunikacije koju sam pratila na Twitteru, i storify Dragana Varagića, kao i postova Ivana Ćosića DedaBor i zubarice (i A.Grubeša ranije LINK) a kojoj je tema bila - prisustvo političara na društvenim mrežama, tema sa celim spektrom stavova o tome, od prihvatanja i podrazumevanja, preko ravnodušnosti do izrazitog protivljenja i svi su ti stavovi potpuno legitimni i legalni, jer na našoj javnoj (i internetskoj) sceni (po mom mišljenju) ima premalo razgovora o bilo kojoj temi, a previše "opštih mesta", a ta nesrazmera u korist slabog dijaloga ne može nikome doneti koristi.
Moja četiri pravila nemaju nikakvu (osim posredno) teorijsku osnovu, nastali su na osnovu ličnog iskustva i politički su taman toliko koliko i lični.
I znam da je tekst neprimereno dug za post, pa svima onima koje nisam "izgubila" još na prvoj trećini - zahvalna za čitanje.
Gordana Čomić
14 comments:
Meni jako znacajan tekst, hvala!
Ja bih bila tako slobodna da dodam još jednu stvar: lična inteligencija.
Ponekad, kad me ne mrzi, vidim jednog političara koji tvituje baš plitke, površne gluposti, ranga "granduše" koja maže noktiće pola budnog stanja...
S moje tačke gledišta, da bih te uzela kao validnog sagovornika, moram misliti da si pametna žena, da znaš šta govoriš, da ne govorim o tome da treba da možeš da me ubediš (pa i "nadlaješ" :D).
Na žalost, kako znaš bolje od mene, ovakvih ima itekako (kako uvek kažem - kao i u mom poslu), i to fakat ne doprinosi ugledu ni poslu (misiji) koju jedan političar treba u društvu da ima...
S tobom čovek ne mož' da se raspravlja, Goco :). Em si izuzetno inteligentan čovek, em znaš odlično šta govoriš (kad si "na svom terenu"), ako ne mogu da ti pariram (a obično ne mogu :), mogu bar da imam toliko mozga da te saslušam, naučim nešto korisno i slično, a iz svega toga sledi - poštovanje.
A kad čovek kao ja, koji gleda ljude ceo život, vidi i da imaš (straho)poštovanje partijskog kolege (koji te ne ljubi baš, prim. :), onda mogu i da te mrzim, i ovo i ono, ali te moram poštovati, ako imam zdrave pameti - a to je već jedan korak napred.
Hvala na tekstu i pozdrav :).
#zubarica
:) još čemo se mi (svakakvi i razni) narazgovarati po društvenim mrežama, sve po novoj verziji stare parole "mi gradimo mrežu, mreža gradi nas!" :) i uvek - hvala na razgovoru
A kad čovek kao ja, koji gleda ljude ceo život, vidi i da imaš poštovanje partijskog kolege (koji te ne ljubi baš, prim. :), onda mogu i da te ovo i ono, ali te moram poštovati. RESPECT!
Očekivano, veoma dobro promišljeno pre nego što je napisano... takoreći, vredan text sa specifičnom težinom, imajući u vidu i reference i dosad uzorno vladanje na pomenutim mrežama...;)
Šteta samo što se zaboravilo da smo temu načeli još u oktobru, pa ću biti toliko slobodan da podsetim i na:
http://smisaodrustvenelobotomije.blogspot.com/2011/10/drustvene-mreze-nedrustvenih-partija.html
sasvim tako, tema je načeta mnogo ranije, juče je prosto bio "splet okolnosti", verovatno će toga biti još, i tvoj post bi svakako trebalo u "storify" (ako već nije), a valja ga i pročitati i preporučiti, danas deluje kao "prolog" za jučerašnji razgovor :)
Shvatam, naravno...;) I žao mi je što, zaokupljen drugim problemima, juče nisam mogao učestvovati u kretivnoj diskusiji...
Prolog? Oh, kako to gordo zvuči...;) Neka onda bude tako...
A ja sam u svakom slučaju uživao u postovima koji su proizašli iz tog razgovora, ovom ponajviše...
Uzgred, primetih da su linkovi, nažalost, malo pobrkani... pa tako onaj namenjen Zubarici zapravo ponovo vodi na Ćosića, dok je moj neispravan...
hvala! ispravljam odmah, proveravala sam, ali izgleda nedovoljno dobro, a tvoj link sam copy/paste iz komentara, sa`ću po`itati da ispravljam
molim te, daj mi link ponovo, kad uradim copy/paste vidim tvoj post, ali kad uradim "link" u mom editoru - napiše smao tvoje ime "a.grubeša" umesto adrese, negde grešim, ne znam gde
:(( Ha! linkov`o ga Billy :)) ali stoji kao link uz tvoje ime, neće mi drugačije
He-he... linkov'o ga Billy, nema zbora...:)
Link je sada ispravan, što je najvažnije ali, znajući s kakvim perfekcionistom razgovaram ;), pokušaću da pomognem i oko vizuelnog momenta, pošto i sam koristim Blogger, a i čudi me da odbija da se podesi link kako treba. Zapravo je veoma jednostavno: prvo u text editotu treba označiti reč ili više njih za koje želimo da budu linkovane, a zatim gore kliknemo na opciju "link". U pop-up prozoru će pod "Text to display:" pisati upravo ono što smo označili i onda ostaje još samo da u polje "link to:" upišemo željeni URL ka web adresi na koju želimo da link vodi. Na kraju možemo još označiti i check box s opcijom da se link otvara u novom prozoru, što je obično poželjno, da čitalac ne zaboravi odakle je krenuo...;)
Eto, nadam se da ovo pomaže, za budućnost...:)
sve sam tako uradila, ali nije uspevalo, palo mi je na pamet da je možda zato što smo oboje s blogovima na "blogger", pa da možda ima neka fora, samo ja ne znam kakva, ako se linkuje "iz istog društva", jer mi je uporno kao rezultat davalo tvoje ime (a moguće je i da sam nešto pogrešno radila, nemam pojma), ovaj sam blog prvi otvorila (misleći na pisanje na engleskom), pa onda odmah posle na mojblog.rs a taj mi je skoro tri poslednja dana bio nedostupan (ni sada ne znam zašto), pa sam pisala ovde, mada je ovde "edit" i mogućnosti mnogo bolje nego tamo, ma nevažno je uostalom, važno je da smo tu
Ma i ja se zaneo, pa objašnjavam banalnosti, ko da pričam s laikom... izvinjavam se...;)
Ne verujem da što smo iz "istog društva" na Blogger-u ima neke veze i sad mi uopšte nije jasno u čemu je štos ali važno je da je link na kraju nekako postavljen i da smo tu...:)
I da, za ubuduće preporučujem nastavak na Blogger-u ili, eventualno, prelazak na Word Press jer su ipak neuporedivo bolje platforme od ovih domaćih...
Post a Comment