Tekst objavljen u "Svedoku" br.962 od 30.12.2014
Kuda
ide(mo) Srbija?
Stvarno, kuda ide Srbija, kuda i kako zajedno
hodimo? Srljamo li kojekude ili
hodamo znajući gde ćemo stići i šta će se usput svima nama događati?
Paradoksalna je, istorijski gledano, stalna neodlučnost
društva u Srbiji za dijalog o jasnim pravcima sopstvenog razvoja i istovremena
dokazana lakoća odlučnosti da se podrži, učestvuje i navija za različite vrste
konflikata, redovno sa tragičnim posledicama po društvo u celini.
Površni, nedosledni i nejasni u volji za razvojem, a
čitki, dosledni i jasni u volji da se stalno bavimo konfliktima, da im budemo
izazivači ili žrtve.
A ne može oba, s istim uspehom. I ne može biti
jasnog odgovora o tome kuda idemo, ako u samom društvu nema temeljitog, dobrovoljnog dijaloga o tome.
Možda je lakše odgovoriti na pitanja o nama
slikajući kontekste drugih koji su, nekada ranije, bili u sličnoj situaciji kao
mi danas, s nejasnom budućnošću, s previše nepravdi,zebnji i strahova, a
premalo izvesnosti i poverenja u sebe same i u sopstvenu sposobnost da se razviju
kao društvo na korist svih pojedinaca, da zasluže osobine koje ih, merljivo, stavljaju u red razvijenih, za
život poželjnih društava.
U stanju veoma sličnom našem bila je većina
evropskih društava u prvoj polovini XX veka, a kasneći za njima pedesetak
godina ponovili smo sve njihove greške krajem tog istog veka.
Delimo prostor, a ne delimo epohu, vreme, zrelost
društava s kojima želimo ravnopravnu saradnju i mesto u Evropi.
I kuda i kako sada?
Donete odluke o evropskom menjanju Srbije razumeli
smo, na žalost, skoro kao nasilno nanošenje
demokratije. Dijalog sa Evropom razumemo kao ucenjivački i neosetljiv na svu
kompleksnost koju kao društvo nosimo rešavajući problem sa Kosovom i
pokušavajući da donesemo konačne odluke o mestu Rusije u našem evropskom putu i
cilju.
Ta oprečna osećanja među ljudima najlakše je opisati
rečenicom koja glasi „Idemo u EU, ali ...“ a u stvari nema – ali.
S tim „ali“ pokušavamo da postanemo društvo
razvijenih, sposobnih, vodećih, a da se pri tome nimalo ne promenimo, da zadržimo
sve svoje iluzije o sebi samima, svo zavodljivo, katkad mitsko samozadovljstvo
o sopstvenom značaju, tradiciji i istoriji, a bez samopoštovanja, u stvari.
To „ali“ je proizvod nedostatka
samopoštovanja koje imamo kao društvo. Ponosni na srednjovekovne manastire ne
gradimo do njih ni puteve ni putokaze, ponosni na lepotu geografije u kojoj smo
rođeni neštedimice i bezobzirno je prljamo i zagađujemo, ponosni na usmenu i
pisanu kulturu rugamo se volji za znanjem raznih među nama, ponosni na pripadnost
sopstvenoj naciji ne odolevamo narcizmu zbog malih razlika drugačijih od nas,
ponosni na tradiciju, odbijamo da prihvatimo koliko je među nama strašno malo
osnovnog lepka društvenog tkiva uspešnih – poverenja i međusobne solidarnosti.
Mi smo društvo koje funkcioniše kroz te paradokse, i
paradoksalno, to nam je istovemeno i prepreka i šansa da izmislimo sopstvenu
budućnost, da svi znamo jasan odgovor na pitanje „kuda idemo“.
Možda mogu svi ti naši paradoksi da nam pomognu da
razumemo da, ako nastavimo da vucaramo za sobom to „ali“ koje izgovaramo kao
volju da se ne menjamo, ono stoji svugde, a ne samo u
deklarativnom odgovoru o Evropi kao mestu ka kom idemo. Ono je u rečenicama
„slobode i prava za sve, ali ..“, „jednakost i šanse za sve, ali ...“
, „pravna država svima, ali ...“, „nema pravde koja je
osveta, ali ...“ „privatna svojina i tržišna ekonomija, ali
...“, „sloboda govora, ali ...“, „demokratija, ali ...“
I to malecno „ali“ je razlika između nas i
evropskih društava iz prve polovine XX veka, tako sličnih nama, a bez „ali“
u odlukama o sopstvenom razvoju koji ih je učinio uspešnim, bogatim, vodećim,
modernim, onakvim kakvi bismo i mi želeli da budemo – „ali“ ....
To „ali“ proizvodi velike nevolje
pravnoj državi i demokratiji, to „ali“ unapred podrazumeva razne izuzetke,
nejednakosti, gradi stil podaništva kojim se ubacuje u te grupe izuzetih, to „ali“
lomi institucije, huška ljude jedne na druge, stvara osećanja opšte
nesigurnosti, jer iza svega što se u društvu dešava uvek ima neko „ali“
kojim se u stvari navija protiv svega za šta se na rečima o modernoj Srbiji
zalažemo, kojim se navija za čvrstu ruku, kratke postupke, jednoumlje i
atmosferu kojom se smatra da se svako može dovoljno pokoriti, zaplašiti i
ućutkati da i ne pomisli da ikako drugačije i može biti.
Mi smo društvo stvarne neodlučnosti i otuda nam je to
„ali“
uz svaki opis konteksta koji živimo jer nam pomaže da na pristojan, razložan i
skoro razuman način uspešno poričemo sopstvenu realnost koju ne tvore pravila, pravda i pravna država, već izuzeci
stvoreni zato što je sve iza „ali“
u svakoj rečenici ogroman, tmast, sivi, interpretacijama podložan prostor kojim se ne propušta svetlo na jasan
odgovor o tome kuda idemo. Pa zato i tako neke društvene grupe vide samo
srljanje bez pravog plana i cilja, a neke druge vide da smo svi na dobrom putu,
a dijaloga među tim grupama i nema, jer ga niko i ne želi, svako svoje „ali“
čuva jer zna da postoji ogromna mogućnost da se ta rečca dijalogom okruni,
možda čak i izbriše.
I zato nam, u celini, jasna slika o našoj budućnosti
često izmiče, ophrvani svakodnevnim brigama o preživljavanju ne sećamo se kad
smo se poslednji put probudili bezbrižni i laki, s osećanjem sigurnosti da
pripadamo društvu svesnog svojih problema, manjkavosti i neznanja, a
osposobljenog da samo sve svoje probleme rešava.
Neznanje kojim s lakoćom izgovaramo „ali“
uz sve važne tvrdnje o nama samim je naš najveći, ako ne i jedini pravi
problem.
Neznanje je neodvojivo od arogancije, od bahatosti,
od ponosa na ničim utemeljen stav da će nam uspeti da izgradimo moderno društvo
i pravnu državu, a da pri tome zadržimo to „ali“ uz sve čime se bavimo, da
zadržimo izuzetke tako da baš mi budemo oni na koje se za sve važeća pravila i
neće odnositi. Neznanje o tome proizvodi
i površnost i nepravde u menjanju društva, površnost je nespojiva sa uspehom u
bilo čemu i tako se stvara mali, neznanjem zaštićen prostor u kojem čučimo ili
tapkamo na jednom mestu, umesto da učeći i smanjujući neznanje o svemu koračamo
sasvim svesni realnosti kojom jesmo, takvi kakvi smo.
Koraci koje tako i pri tome budemo pravili izgradiće
ritam našeg odgovora na pitanje „kuda idemo“. U godinama pred nama hodamo ka
postizanju zakonom obavezujućeg dogovora o Kosovu i sa Kosovom, hodamo ka istoj
poziciji Rusije na kojoj su i sve druge države Evrope, hodamo gradeći pravnu
državu pred kojoj smo svi jednaki, brinući o ekonomiji koja ima temelj u
privatnoj svojini, u konkurenciji i boreći se za prava svih koji tu ekonomiju
grade svojim radom, boreći se za pravo na smanjenje brige o preživljavanju,
hodamo ka sticanju samopoštovanja i obavezi poštovanja i uvažavanja svakog
pojedinca pred svakom institiucijom koja treba da mu služi jer je on kao
poreski obveznik plaća. Koračajući tako zajedno treba da uradimo najteži posao
jednog društva – da u njemu izgradimo dijalog, poverenje i međusobnu
solidarnost, jer smo mi ljudi istovremeno i u stvari ta država, ta Srbija za
koju se sada pitamo „kuda ide“.
Idemo svim
tim koracima u društvo drugih evropskih, modernih država.
Bez „ali“.
