petak, veliki

Umetnost farbanja jaja skoro pa da se razvila u poseban "umetnički pravac" kojim se bavi skoro svako, u događaj koji je i ritualan i zabavan, nekad ima, a nekad nema  mnogo veze sa razlozima zbog kojih se po nekim običajima danas, na Veliki Petak koji je po hrišćanskoj tradiciji tužan dan stradanja Hrista, to ritualno farbanje jaja - radi. 

Nekad je farbanje jaja isključivo porodični, nekad i kolektivni ritual čitave zajednice, manje ili veće, a nekad je povod istinskim umetničkim inspiracijama kojim se proces farbanja prenosi kao ideja i na razne druge materijale, od keramike, porcelana, preko drveta, papira, pa sve do najdragocenijih metala, zlata i dijamanata.

Legenda kaže da je, ritualno, Marija Magdalena donela jaja, obična, na jutro nakon polaganja Hrista u grob), a ona su se, sama od sebe obojila u - crveno. Ona je razumela da je to poruka o moćima i čudima života nepobedivog i kao dokaz tih čuda - prenela ju je dalje, odnela ih, kao obična jaja, i na poklon rimskom caru Tiberiju i predala mu ih uz pozdravne reči koje govore u vaskrsnuću, jer su se, na njegovu nevericu, pred njim jaja takođe - obojila u crveno. 

Ona je to uradila, a ne drugi sledbenici. 

Taj deo mi se u legendi najviše sviđa, taj deo kojim je kolektivno pamćenje odabralo da Magdalena bude ona koja prenosi poruku o - vaskrsnuću, o uvek ponovnom rađanju, a mogao je biti i ko drugi, ali narativ legendi je odabrao - nju.

Druge legende kažu da su jaja obojena u crveno Hristovom krvlju još u trenutku njegovog skidanja s krsta (grčki izvori).

(Ne verujem da išta u legendama, koje su od bilo kad doprle do nas sad,  sklopljeno u priču  tako i zato  što nije važno šta se zaista događalo, u istorijskoj ili imaginativnoj realnosti, verujem da za svaki deo od poruka u raznim legendama, pa tako i u ovoj, postoje univerzalni razlozi, simboli osmišljeni tako da budu ljudima razumljvi bez obzira na vremensku ili prostornu ili civilizacijsku udaljenost onih koji legende prenose slušaju, pamte, šalju dalje.Verujem, naravno, da je moguće u svakoj legendi prepoznati trista čuda u koje su ljudi oduvek želeli da veruju da su - moguća i znam da su razna čuda zaista i moguća, ne bi legende takvo šta  opisivali da nije - moguće. Mora se malko verovati u čuda i čarobnjake da bi ti se ona i dogodila, kaže se isto u legendama, raznim.)

I Rimljani su inače, ranije, imali običaj bojenja i poklanjanja ukrašenih jaja, o njihovoj Novoj Godini, koja je padala u vreme proleća, kao znaka obnavljanja ciklusa života na zemlji.

Druge legende govore o tome da ovo obožavanje jajeta potiče iz zaboravljenih vremena i da slavi život koji jaje (po sebi) simbolizuje, da slavi novi, prolećni ciklus života koji uvek pobeđuje i stvara se iznova, da slavi radost ljubavi i kad je ona instinkt i kad je neutaživa potreba. Kao simbol posvećeno je, legende kažu, obojeno jaje i  paganskoj boginji Estre, žene boga sunca Baala u čiju su se čast odvijale paganske svečanosti o prolećnoj ravnodnevici. (kažu lingvisti da engleski oblik reči "uskrs" koji glasi "easter" ima poreklo u njenom imenu, a Bede je pominje još u VIII veku).

Danas se u mnogim kućama jaja boje raznim bojama, obojena ukrašavaju na različite načine, od čuvene slike lista peršuna na površini ocrtanog pri samom bojenju, do voskom i krasnopisom crtanih ornamenata i celih slika na maloj zakrivljenoj površini jajeta.

Ima umetnika koji su izmislili čitave nove tehnike oslikavanja jajeta, a ima i onih slavnih Faberge jaja napravljenih od dragocenih metala i dragog kamenja, skupocenih i samo carskim kućama namenjenim kao ukras koji zamenjuje (valjda) čuvarkuću jaje koje se o svakom Uskrsu ostavlja da sačeka sledeći Velik Petak i novi ciklus bojenja i slikanja jaja.

Inspiracija koju farbanje jaja sobom nosi tako je dovela i do neverovatne veštine i umetnosti obrade samo - ljuske jajeta:

Kako god bilo, ko god bio u pravu kad je priča o obojenim jajima u pitanju, jedno je nesporno - to je ritual radosti za decu i odrasle.

Ta reč, radost - lepa reč.

Ja volim tu reč, a i čini mi se da nema boljeg raspoloženja od - sasvim bezrazložne radosti, a da se radosti valja prepustiti sasvim kad god da nam se javi, bilo očitih povoda za radost ili ne.

Život je, čini mi se, sam po sebi i zato što je samo jedan, uvek dovoljno dobar povod da se radosti setimo i da je osetimo.

I da sačuvamo sećanje na svaki svoj proživljeni trenutak bezrazložne radosti, da ga možemo izvući  iz sećanja ako nam i kad zatreba, slično kao što se u mnogim kućama ostavlja jedno farbano jaje da bude čuvarkuća godinu dana, do novog proleća, do sledećeg praznika kojim obeležavamo život, nepobedivi.

Friedrich Schiller je 1785. napisao "Odu radosti", a Betoven je kasnije 1823. radosti posvetio, četvrtim stavom, čuvenu IX simfoniju (kraj), koja je inače himna Saveta Evrope od 1972, a himna EU od 1985. (bez Šilerovog teksta, ali se ponekad i - peva u raznim nezvaničnim prevodima),   jer je posvećena radosti, "bratstvu"  među ljudima

Dani pred nama posvećeni su upravo tome - radosti među ljudima...