Bosonogi severnjaci

Bosonogi severnjaci*

Možda  nas mesta na kojima se rodimo, klima i kultura koja nas odgaji, mnogo više obeleže po svemu i svačemu od bilo kog našeg napora da sopstvenim promišljanjem od sebe tokom života napravimo ono što nam se čini dobrim, vrednim, odgovarajućim i prihvatljivim. Možda nismo ni svesni koliko i kako su nerazmrsivo povezani prostor i klima u koji rođenjem stupimo, vreme kad to učinimo i sve ono što posle toga što čini naše navike, stavove, sve ono svakodnevno što nas, kroz sve male stvari kojima nas izgradi, u stvari čini – nas same.

Ko god je hodio severnim zemljama lako primeti „manjak odeće“ na severnjacima, dece u soknicama, žene u sandalama, muškarci u kratkim pantalonama pri vremenu i na temperaturama za koje ljudi umerene ili južne klime smatraju da se ne može podneti bez dovoljno tople odeće i obuće koje pokriva veći deo tela.

Jesu li ti severnjaci jednostavno naviknuti i bolje adaptirani na hladnoće i da li tih nekoliko stepeni geografske širine zaista toliko menja adaptaciju ljudskog bića na okolinu?

I kako to menja, ako je evidentno da smo nomadska vrsta, da se lako selimo, lako menjamo stanište desetinama hiljada godina unatrag, da smo i svaštojedi i prilagodljivi svakakvim klimatskim uslovima?

Da li je u pitanju istinska prilagođenost kod svih tih bosonogih severnjaka ili jednostavno „kulturni obrazac“ kojim se stvara i oblikuje društveni obrazac gde se izdržljivost i otpornost na hladnoću, mraz, vetar, ledenu kišu i svu ostalu tmurnost severnih klima smatra društvenom obavezom, predstavlja društvenom naredbom usvojenu naviku, a ne prirodan odgovor tela na spoljašnje uslove.

Jedan malo morbidan (gedanken experiment) misaoni eksperiment bi možda naslutio odgovor, a sastojao bi se u pitanju: "kad bi južnjaka i severnjaka postavili pod istim uslovima minimalne zaštite od hladnoće u istovetne ledene uslove – koji bi se smrzao?" Odgovor bi verovatno bio: "onaj koga spasioci  nisu našli". 

Čini mi se sasvim istinitim da su severnjaci s lakoćom bosonogi po hladnoći jer je to stvar društvene konvencije, nikako prirodnog odgovora na hladnoću. Rečju – jednako osećaju hladnoću, ali je društveno pravilo takvo da se od njih traži izdržljivost i otpornost. I nije nemoguće da se onda taj stav o izdržljivosti i otpornosti lako prenese i na druge oblike ponašanja, ne samo na  otpornost prema hladnoći.

I važnije od svega primer bosonogih severnjaka je dokaz kako dogovorena i kolektivnim pamćenjem  preneta pravila stvaraju i  menjaju naše navike, na bolje i na gore. Dokaz i paradigma o tome koliko naše društvene matrice imaju u sebi sadržanu našu ličnu volju da je pokrenemo i iskoristimo da bi zadovoljili društvenu volju. Pa ma o čemu se radilo, mi ljudi kao društvena bića regulacijama našeg društveno prihvatljivog ponašanja u stvari upravljamo potencijalima naše sopstvene, pojedinačne, lične volje.

Kao da smo lenji da bez ikakvih društvenih obrazaca sami od sebe testiramo granice i mogućnosti naše lične volje, da vidimo šta sve u stvari možemo. Teško je poverovati da bosonogi severnjaci nisu imali šta da obuju i obuku, još teže je poverovati u diferencijalnu genetsku promenu osetljivosti na hladnoću, ali se čini sasvim lakim poverovati da je moguće razviti osećaj izdržljivosti na hladnoću ako se društvenim pravilima podstakne i čini prihvatljivim da se deca u soknicama, golih nogu šalju u školu, da tako steknu naviku i svoju otpornost na hladnoću smatraju sasvim prirodnim. U našoj kulturim, naprotiv, važi rečenica da su „kape i šalevi odevni predmeti koje deca nose kad je mamama hladno“ i deca se od malena ušuškavaju, pretopljavaju da ne bi „ozebla“, jer „ozepsti“ je nedopustivo i ne sme se dogoditi, pa naša deca često natrontana i previše utopljena verovatno povezuju hladnoću sa neprijatnim I dugim ritualima oblačenja i zastrašivanja od ledenog vremena od kojeg će se „ozepsti“. 

Možda su bosonogi severnjaci preterivanje koje možda razumem, možda ne, ali nema nikakvog „možda“ o pretopljavanju naše dece i učenju „straha od hladnog vremena“! Ta je stvar potpuno šašava i kao društveni obrazac proizvodi majke koje svojim prioritetom smatraju utopljavanje i hranjenje svoje dece, a veliko je pitanje da li ih tako osposobljavamo za život ili im učenjem smanjujemo volju za sigurnost i izdržljivost.

Dodajem da sam odrasla bez kape, šala i potkošulje, moja baba je mojoj majci prenela mudrost koju ja pokušavam da prenesem dalje: ako imaš dete koje ne zna da li mu je hladno ili toplo ili koje ne zna da li je gladno ili žedno, ti imaš mnogo veći problem od toga da li je ono utopljeno, sito i napito, a ako ga učiš da samo ti sve znaš i da znaš sve bolje od njega, da li mu je hladno, je li gladan ili žedan, onda dete s tobom ima ogroman problem.

I sve više mi se pokazuje da su te žene iz moje ženske škole života bile i ostale itekako u pravu.

Dokaz tome su  i bosonogi severnjaci i mi utopljeni umerenjaci.

Upotreba volje se uči ili nameće, retko se koristi sama, bez učenja i pokazivanja.

*tekst je na engleskom jeziku objavljen na

Q-sphere portal