Hobbes za početnike i znalce*
Thomas Hobbes (1588-1679) svojim delom nam je
ostavio najmanje tri poruke: prvu da je video ljude i svet sasvim drugačije nego
mnogi pre, za vreme i posle njega, drugu da je znao kolika i kakva oprečnost
vlada ljudima (poricaće njegove reči, a živeće skoro sve što je rekao) i treću
da je moguće reći istinu o ljudima taman toliko jednostavno koliko treba. Meni se čini da mi svi još uvek živimo –
hobsijanski svet, taman takav kakvim ga je opisao i da sve što ne valja u
takvom svetu suviše retko sporimo.
Ključne slike hobsijanskog sveta
oslikane su trima tehnikama: grubom četkom svođenja uređenja ljudskog društva
na isključivo ljudsku volju, zatim kratkom četkom kojom je ocrtao nesposobnost
ljudi da spontano budu prijatelji, a ne neprijatelji i na kraju finom četkicom kojim
slika male razlike o tome čemu služe vladari i zakoni i kakva je razlika ako se
vlada „by law“ i „by the law“ (vladavina zakona i vladavina
pomoću zakona, tako da zakoni služe isključivo vladaru, da bi vladao)
U nekoliko ključnih dela (i kasnije u
mnogim analizama istraživača) Hobbes se bavi „etikom vladanja“ koristeći
ustvari „genetiku vladanja“, bez obzira da li govori o tome kako vlada onaj
kome pravo vladanja izvire iz krvnog nasleđa ili onaj kome pravo vladanja
izvire iz datog prava, slobodnom voljom glasanja da se bude u parlamentu, u
vladi, u sudu, na bilo kom mestu gde je moć da se vladanjem utiče na to kako će
mnogi drugi ljudi živeti, deo svog života ili ceo svoj život.
Kada govori o svojoj ideji „zakona ljudske prirode i
društvenom ugovoru koji ljudi prave nasuprot očitim zakonima te prirode“,
Hobbes većinom navodi da, ukoliko bismo se vodili samo „zakonima (naše)
prirode“, ne bi postojalo ništa osim nasilnih smrti, rata i neprijateljstva
koje naizgled trajno rešava sve naše potrebe otimanjem onog što nam treba od
drugih kojima je to u posedu. Vrline društvenog ugovora kojeg kao ljudi,
članovi nekog društva sklapamo, on vidi u činjenici da imamo svest o tome da
smo „prirodno nesposobni“ da se, „poput drugih društvenih bića“ organizujemo u
zajednice i trajemo, a bez društvenog ugovora o tome. Ustavi, zakoni i propisi
ne trebaju mravima, pčelama, pticama i raznim drugima koji takođe žive u zajednicama,
ali i oni imaju – „vladare“, koji do te pozicije dolaze (najčešće) nasilnim metodama,
borbama u zajednici ili uređenim intuitivnim procedurama kojima se „izazivač
vladara“ – neutrališe.
Pa gde je onda i tačno kakva je onda razlika, zašto „zakoni prirode“ važe
za zajednice svih drugih živih bića, aii za ljude ne važe, zašto ljudi moraju
sticati „vrline donošenja zakona i vladanja“ i najvažnije od svega – zašto to
ljudima ide tako teško?
I zašto je Hobbes tako duboko uveren da je „poslušnost
vladaru“ neophodna, da mora biti neupitna i da od dobrovoljnog pristajanja na
tu i takvu poslušnost zavisi prosperitet i stabilnost ceokupne zajednice, zašto
je tako duboko uveren da samo vladar, kome je po bilo kom osnovu data moć da
vlada, ima „dozvou“ da mu služe zakoni i da njima ostvaruje „društveni ugovor“
sklopljen između vladara i drugih članova društva?
To je ključna nedovoljno objašnjena tema hobsijanskog sveta, tema koju
obožavaju vladari (svi i svugde) i koja pričinjava prilično teškoća modernom
„društvenom ugovoru“ koji je (manje-više) na snazi u poslednjih pedesetak
godina u kojima su doneti propisi koji se tiču ljudskih prava, kontrole
vladara i uvida u javne finansije koje treba da služe svima, a o čijem prikupljanju
i trošenju brine (uglavnom) – vladar.
Svedeno, svojim delima Hobbes nam poklanja „oprečnost“
veću od svih koje je pokušao da razreši: sugestijom da izbegavamo „prirodne
zakone koji nama vladaju“ on ih u stvari pretače u zakone koje ljudi sami prave
i tako pokušava da etiku vladanja opravda genetikom, a da istovremeno genetiku
i vladara i podanika „popravi“ etikom koja mora, sama po sebi biti „dobra“ jer
je stvorena od dobrovoljnosti od slobodnog pristajanja slobodnih ljudi da im
društvo izgleda baš tako kako je u zakonima zapisano.
Ta „etička i genetička“ teorija hobijanskog sveta, ta
oprečnost da se naša priroda koja nas sprečava da gradimo mirna i prosperitetna
društva „uokviri“ u zakone, podaništvo i poslušnost vladaru koji nam objašnjava
zašto je sve to po nas dobro (a i onako smo sve to sami hteli) dovodi u našem,
modernom dobu do tragičnih (a istovremeno i apsurdnih) oprečnosti koje „primamo
k znanju“ i smatramo „etičkim“. Oprečnosti tipa da je „razumno bombama postići
mir“, da je „neophodno dati zajedničke pare bankama koje su potrošile naše zajedničke
pare“, da je „razumno terorizmom postizati političke ciljeve“, da je „neminovno
da 10% ljudske populalacije troši 80% svega što je svima na raspolaganju“ da je
„strašno da 20% ljudske populacije nema sveže vode i hrane, ali šta da se radi
– takav je svet u kome živimo“, da je „neminovno da postoje nepravde uprkos
zakonima koji propisuju pravde“ i niz drugih oprečnosti na dugoj listi naših
društvenih ugovora sklapanih od Hobbesa do danas.
Šta je promaklo Hobbesu, osim oprečnosti da je „zakone
ljudske prirode“ koje je smatrao štetnim u stvari uobličio, „zapisao“ u dozvole
i zabrane u društvenim ugovorima? Šta nije mogao da primeti da će se događati
mimo svakog društvenog ugovora, mimo svakog pravila o podaništvu i poslušnosti
vladaru?
Ženska (r)evoucija koja traje već duže od sto godina i
Zelena (r)evolucija koja traje već duže od pedesetak godina. Ženska polovina
stanovništva osvaja svoje slobode i prava na „novi društveni ugovor“ u kojem bi
žene imale jednaku zastupljenost i ravnopravan glas i „zelena manjina
stanovništva“ koja osvaja slobode i prava da na „novi društveni ugovor“ u kojem
bi zaštita našeg zajedničkog staništa, naše Mame planete takođe imala jednako
zastupljen i ravnopravan glas. Ove dve grupe trajno i nepovratno menjaju
hobsijanski karakter tekućeg društvenog ugovora i paradoksalno, ali neminovno
daju Hobbesu za pravo da se ljudi moraju dogovarati o prosperitetu,
stabilnosti, miru i razvoju svoje zajednice, ali ni žene ni zeleni ne
prihvataju podanički odnos, ne prihvataju „poslušnost“ vladaru, jer je srž
njihove borbe – neposlušnost i odbijanje da uloga žene i značaj zaštite životne
sredine bude na bilo kom drugom mestu prioriteta novog društvenog ugovora osim
onog koje će na kraju i osvojiti – na prvom, obaveznom mestu.
Glas žene i sjaj zelenog će na kraju učiniti da izbledi
i pravilo da „zakoni služe vladaru“, a da budućim novim društvenim ugovorom
svaki vladar – služi zakonima, njihovoj primeni, dobrovoljno podvrgnut kontroli
onih koji mu moć vladanja, odnosno donošenja i primenjivanja zakona isto tako
dobrovoljno – daju u ruke.
Kada će to biti moguće? Kada se dogovorimo da nam
trenutni hobsijanski svet svima donosi više štete nego koristi, a taj je trenutak, verujem, bliže nego što se mnogima čini.
*Tekst je na engleskom jeziku objavljen na
No comments:
Post a Comment