Moj je kolač u njegovom tanjiru

Moj je kolač u njegovom tanjiru*

Za mnoge svoje nevolje ljudi, češće nego što je to produktivno, „optužuju“ druge, smatraju da u njihovim nevoljama i neuspesima nema bog zna koliko njihovog sopstvenog uticaja, već da je sve posledica činjenice da je „njihov kolač u tuđem tanjiru“, da je „njihov novac u tuđem džepu“, da je „sva njihova nevolja posledica tuđih (zlo)namera“. U tom stavu leži početak svake „teroije zavera“, leži osećanje „svake nepravde“ i seme svake revolucije koja jednostavno traži redistribuciju svega postojećeg tako da „kolač iz njegovog bude prenet u moj tanjir“. Nevolja sa takvim stavom je da nepravde stvarno postoje, ali i da držeći se takvog stava često sami sebe blokiramo da te i takve nepravde iole i u stvari – smanjimo.

Primera ima kud god da se okrenemo, negde vidljivije, negde ne, ali i sasvim malo izvežbano oko i uvo sasvim će ih se lako primetiti.

Postoji jedan prastari vic u kojem dvojica razgovaraju i prvi kaže:

"Jevreji su krivi za sve nevolje ovog sveta, a naročito za II svetski rat"

A drugi odgovara:

-          "I biciklisti"

Čuđenje prvog se ogleda u komentaru:

-          "A što biciklisti?"

Krivica Jevreja se ne dovodi u pitanje.

Siromašnima su krivi bogati, muškarcima su krive žene, rasistima su krivi one druge boje kože, pravoslavcima su krivi katolici, šiitima su krivi suniti, jednoj naciji je kriva druga nacija, svima su (skoro) za nešto krivi Romi, neobrazovanima su krivi obrazovani, preduzetnicima su krive banke, moćnima su krivi slabi, političarima su krivi novinari, medijima su krivi bahati, bahatima su krivi plašljivi, nasilnicima su krivi pristojni – i sve izrečene krivice važe i „obrnuto“, promenjenim redosledom o tome „ko je kome kriv za šta“.

Kad pažljivo saslušamo razna obrazloženja o razlozima nevolja koje ljudi imaju, lako se dođe do jednog oprečnog i šašavog zaključka:

-          Ljudi se mnogo bolje razumeju u tuđe poslove nego u sopstvene i mnogo bi bolje umeli da urade taj neki tuđi posao nego onaj ko ga zaista radi 

Stav „moj je kolač u njegovom tanjiru“ nije, u stvari, kritika, kritika je pokretačka, a ovaj stav samo kaže „daj mi ga, to je moje, vrati mi to!“, ništa drugo nije važno, ni kako ni zašto.

Katkada ovaj stav proizvodi velika stradanja, ljudi jednostavno reše da silom i otmu onu što smatraju da je njihovo, samo je greškom i nepravednom igrom sudbine u trenutnom posedu nekog drugog, pa se organizuju ratovi, proizvodi nasilje kojim se silom dolazi u posed dobara, teritorija, ljudi, znanja, resursa, bilo čega.

I to je jedan od razloga zašto se za ratove (kao i za krize) koristi termin „izbijaju“, što je – koješta. Vulkani „izbijaju“, gejziri „izbijaju“, katkad i izvori sveže vode „izbijaju“, ali ratovi i krize ne izbijaju, nikad, niti su ikada „izbijali“. O ratovima se donose odluke, planiraju se sredstva, kreiraju strategije, traže saveznici, procenjuju štete, donose se hladne, racionalne odluke, nema tu šta da „izbije“, nekontrolisano, to je proces otkad je i ljudskog društva za – „vraćanje mog kolača iz tvog tanjira“.

Čudna stvar pri tome je da se uvek nasilno vraćanje svog parčeta kolača iz tuđeg tanjira objašnjava (redovno) plemenitim pobudama, velikim rečima, ispravljanjem nepravdi, potrebama da sloboda i pravda trijumfuju. To se najlakše očituje u interpretacijama o teroristima – jedni isti su za jedne zločinci neviđenih razmera, za druge borci za slobodu i pravedne stvari.

Umeće interpretacija stava „moj je kolač u tuđem tanjiru“ oblikuje i njegove pojavne oblike, od iskazivanja nezadovoljstva protestima, gnevom niskog ili srednjeg intenziteta do potresnih promena širokih i korenitih, kao što su ratovi i revolucije. 

Znači li to da u ljudima i nema plemenenitih pobuda, istinskih poriva i sklonosti ka jednakosti, ka pravdi, ka slobodi jednakoj za sve, ka humanosti, vladavini prava?

Nikako.

To samo znači da treba pažljivo slušati obrazloženje svačijeg stava o tome da je „nešto njegovo kod nekog drugog“, nekada to prosto – jeste slučaj, nekada je prosto potrebno da razumemo da prevelika nejednakost i prevelike razlike u kojima ljudi žive samo zato što su se rodili na nekom mestu, zato što su nekog su pola, rase, boje kože ili socijalnog statusa, da sve te razlike kad su prevelike i prejake predstavljaju seme ogromne krize – za sve.

I za one koji misle da su svi kolači baš njihovi i za one koji baš bez svih kolača ostaju.

Mi, više nego oni mnogi pre nas – živimo takvo doba. Mislimo o tome.

*post je na engleskom objavljen na 

Q-sphere portal