O političkom jeziku

O političkom jeziku*

Jezik politike je poseban skup i reči i idioma i fraza i skrivenih jezičkih poruka: Cinici bi rekli: to se kraće zove laganje, ali takav bi opis bio jednostavniji nego što treba i samim tim ne bi bio dovoljno dobar. Jezik politike je i mimikrija i metafora i činjenica i bajka, istovremeno. Taj se jezik koristi za čudesan proces ponude i potražnje nade, za proces kojim se politika obraća ljudima nudeći nadu i tražeći nadu za sliku budućnosti opisanu jezikom sadašnjosti. Jezikom politike traži se poverenje i nudi obećanje, istražuje se gde i kako reči politike učiniti identičnim mišljenju i stavu onoga kom se politika obraća, to je jezik kojim se govori tankom linijom koja deli realno i imaginarno, koja graniči moguće sa željenim. Opasan jezik koji s lakoćom kreira strahote i s teškoćom stvara – lepote. Neizbežan jezik.

Politika  je jedan od najkreativnijih poslova kojima se uopšte možemo baviti.

Šta je u suštini politike?

Odlučivanje, danas i ovde, relativno male grupe izabranih ljudi o tome kako će izgledati realnost, kako će teći život miliona ljudi – sutra i ovde. Politika je posao kojim se (ponekad i ne tako retko) kreira realnost još nerođenih ljudi, mesta gde se slučajem rađamo uvek pripada prostoru neke politike i najviše od političkih odluka zavisi kako će izgledati naš svakodnevni život.

Javnost politike i procesa političkog odlučivanja je zato od ključne i nemerljive važnosti za sve nas, jasnost opisa posledica političkog odlučivanja donosi izvesnost, odgovornost političkog odlučivanja donosi poverenje, dobre procene političkog odlučivanja stvaraju uspešna društva.

Šta je ključni alat politike u toj mreži isprepletanoj od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u tom prostoru koji je fizički i realan i istovremeno sasvim imaginativan, stvoren uvek krhkom ravnotežom poverenja i nade na jednoj i ponudom slika budućnosti na drugoj strani?

Jezik.

Politika je rad jezikom.

Ako, s malo truda, merimo učestanost nekih reči u političkom jeziku kojim se govori u raznim društvima lako je povezati skup tih reči sa vremenskim (istorijskim) i/ili sadržajnim kontekstom koji se nekim „jako čestim i preovlađujućim“ skupom reči stvara i tako biva politikom koja te reči koristi.

Šta znači „učestano“?

Znači da ih možete naći, prebrojive, u svakom političkom obraćanju, u svakoj komunikaciji, tekstu, saopštenju, odgovoru i temi koje politika koristi.

Na primer:

a)      Nacija, opstanak, ugroženost, opasnost, ponos, mit, tradicija, zavere, neprijatelji, izdajnici, patriotizam, snaga, jedinstvo, smrt, slava, sloboda, pravda, ... (vrlo velika učestanost ovih reči opisuju društvo bez dijaloga, krhkih institucija, s voljom za konflikte, srednja učestanost opisuje postojanje dela političkog spektra u nekom društvu, mala učestanost postoji u svakom društvu)

b)      Pravila, procedure, berze, javni interes, javni novac, napredak, inovacije, znanje, kontrola, institucije, kultura, dijalog, sloboda, tolerancija ... (vrlo velika učestanost ovih reči opisuje uspešno društvo, uređenu državu, uticajne strategije, srednja učestanost opisuje postojanje dela političkog spektra u nekom društvu, mala učestanost postoji u svakom društvu)

Reči politike nikada nisu slučajan izbor, nikada nisu „sabrane“ u komunikaciju tek tako, bez cilja, reči politike uvek pokušavaju da verbalizuju ideju koju politika nosi, kakva god ta ideja bila. Nema politike bez ideje kojom opisuje svet, kad se poliitka „isprazni“ od snage ideje kojom je nastala, rečnik joj se pretvara u „birokratski“, teško razumljiv, (ne)opisujući jezik kojim se pokušava prikriti nedostatak ideje koja politiku čini živom, privlačnom, zanimljivom.

Svaka politika razlikuje tri podvrste unutar svog rečnika:

1)      Komunikacijski jezik – jezik kojim se razgovara sa ljudima od kojih se traži glas, taj jezik je bogatiji metaforom, humorom, motivacionim rečima, katkad prati pravila „propovedničkog“ jezika, koristi „jezik moći“ i bez obzira koju grupu reči najčešće koristi, neizostavno se trudi da verbalizuje empatiju, saosećajnost, da dokaže identifikaciju sa stavovima koje sagovornik ima

2)      Administrativni jezik – jezik kojim se upravlja na javnim poslovima, relativno siromašan, ukalupljen u procedure, „strog“ jezik kojim se politike (ne)pretvaraju u primenu, u realnost

3)      Diplomatski jezik – jezik koji se koristi i u unutrašnjoj i spoljnjoj politici, jezik „znakova i simbola“, jezik pregovora, dijaloga, (ne)konstruktivan jezik među prtnerima ili suparnicima i politici, jezik škrt u jasnim formulacijama, ali bogat idiomima, frazama, eufemizmima, svim mogućim konstrukcijama indirektnog, „skrivenog govora“.

Šta je krajnji cilj političkog jezika?

Skupiti reči u rečenice, dati im snagu ideje i zavodljivost emocije tako da slušalac (sagovornik) u sebi pomisli „ovaj misli isto što i ja, mora da je pametan!“.

Ključni deo svakog političkog jezika je – komunikacijski, onaj kojim se obraća ljudima, taj jezik je „majka“ administrativnog i diplomatskog i oni su njime definisani, nikada nije obrnuto.

Šta se, u stvari,  saopštava političkim jezikom?

Očekivanja.

Politički jezik koji je sposoban da „probudi“ nadu i očekivanja u ljudima, uspeva da kreira budućnost, da „oslika“ svakodnevicu života koji još uvek ne postoji, ali je moguć, dobrim planom i radom.

Šta je problem sa očekivanjima?

Problem je što se očekivanja namerno „bude“ nedovoljno jasnim jezikom, metaforama, obećanjima, opštim mestima tako da svaki slušalac (sagovornik) uspeva da zamisli svoju „malu, ličnu sliku“ očekivanja osetivši da je potpuno realno da budu ispunjena, a da pri tome niko nikome ne saopšti detalje o sopstvenim očekivanjima koja (naravno!) mogu da budu sasvim različita (i obično jesu).

Jezik kojim se očekivanja bude i stvaraju nužno je različit od jezika kojim se očekivanja pokušavaju ostvariti i tako upravljanje očekivanjima obično biva najteži i najkomplikovaniji deo svake politike. Pre ili kasnije, realnost se uporedi ne sa rečima kojima su očekivanja stvarana, ne sa realnošću koju su stvorile, već sa sopstvenom prethodnom slikom očekivanja nastalom slušanjem političkog jezika kojim su se očekivanja budila.

To stvara „petlju“ svake politike, Gordijev čvor koji se preseca – političkim jezikom kojim se stvaraju nova očekivanja.

Kada u tom procesu svakodnenvi život dobija na kvalitetu (kako god) politički jezik zadržava sve reči koje koristi i njima daje svojim idejama „novi zamah“. Kada su svi u svakodnevnom životu na gubitku, kada društvo stagnira ili trpi štetu konfliktima, sukobima, stradanjima bilo koje vrste – jezik smanjuje učestanost reči kojima je stvoren loš pravac društva, menja reči kojima je budio pogrešna očekivanja i postaje (na kratko ili duže) „pitomiji“, sličniji jeziku koji inače ne koristi, sve dok društvo ne promeni pravac svog kretanja od lošeg ka malo boljem, a čim se to dogodi – povećava se učestanost prethodnog rečnika.

Sasvim jasne (i najčešće vrlo strasne) političke ideje imaju vrlo jasan rečnik, često „parolaški“, ali dovoljno čvrsto vezan za ideju (najpoznatiji primeri su reči francuske revolucije „jednakost, bratstvo, sloboda“ ili nemačkog nacizma „jedan vođa, jedan narod, jedna država“)  i takve reči najlakše dopiru do ljudi, najbrže se „utiskuju“ u njihove sopstvene stavove. Reči ili izrazi kao što su „ljudska prava“, „vladavina prava“, „tolerancija“ i slično, nemaju taj emocionalni naboj i uvek zahtevaju dodatno objašnjavanje, bez obzira na očiglednost kojom takve reči uvek prave politiku koja donosi dobre posledice, napredak, razvoj.

Paradoks političkog jezika je u tome što ga ljudi, u stvari, najčešće i – ne slušaju. Ljudi „osluškuju“ očekujući da se skriveno i neizgovoreno „poklopi“ sa njihovim sopstvenim stavovima, sa svim onim što i inače misle i traže kao sliku budućnosti koja tim neizgovorenim rečima ima biti stvorena.

Jednom pokrenuti skupom reči neke političke ideje, ljudi umeju da naprave čuda od svog istorijskog trenutka, ponekad sasvim neočekivano za svakog ko ne sluša pažljivo politički jezik kojim je sva ta čuda moguće pokrenuti na stvaranje. Nekada su ta čuda strahote, nekada lepote, ali je jedno sasvim sigurno – nema ih dok političkim jezikom ne budu opisana, najavljena, u reči stavljena.

 *tekst na engleskom je objavljen na:

Q-sphere portal