Predrasude ubijaju, zar ne?

Predrasude ubijaju, zar ne?*

Koja god da smo kultura, učiće nas nekakvim stereotipima, izgradiće nam nekakve predrasude, uglavnom o nekim drugim ljudima koji su zbog bilo kog razloga drugačiji od nas samih i svaka će biti takva da nas, kobajagi, čini boljim. Učiće nas i stereotipima o tome kakvi mi sami treba da budemo da se ne bi razlikovali od drugih, da ne bismo „štrčali“ ičim.  Kad i ako u sve to poverujemo čini nam se da smo na dobitku, jer naučene predrasude nam štede vreme („to je tako i – gotovo!“), ne moramo da razmišljamo, da učimo, da se odvikavamo od predrasuda, skoro nam niko ne pokazuje KAKO to da radimo, kako da se odviknemo od loše navike da predrasude smatramo – istinama.

Zašto je lakše, češće i lepše SA predrasudama nego bez njih?

 

Zato što smo naučili da „svi tako rade“, da „svi i oduvek“ znaju da je „voda mokra, nebo je plavo, a žene su ...zna se“, zato što nećemo da uključujemo mozak i da pitamo „a zašto je voda mokra?“, zato jer nas detetom nauče „da se o nekim stvarima ne pita ništa“, onda kad nas oni iz najbližeg okruženja, pa zatim oni iz škole i okruženja koje sami stvaramo, polako uče da „nije lepo stalno zapitkivati i time osporavati ono što svi i inače misle da je očigledna istina“.

I to je moć kojom predrasude ubijaju. Nekad bukvalno, nekad postepeno, tako da uništavaju svašta dobro u nama, ostavljajući nas žive i zdrave, ali „slepe i gluve“,  jer ne želimo da čujemo i ne želimo da vidimo o čemu se tu zapravo radi.

 

Moć predrasuda je u našoj sklonosti da mislimo u jednostavnim, naučenim okvirima i time stvaramo utisak da su predrasude – očigledne istine, o tome se ne raspravlja, moć predrasuda je poput tvrdnje da je dan kad Sunce izađe, a noć kad zađe i kao što je ono večno, takve moraju biti i predrasude, nemaju se rašta dovoditi u pitanje, I tako, kao što Giambattista Vico kaže „istina postaje ono što istinom učinimo“, a Otto Von Bizmark pretvara u delanje stavom da „ako hoćeš da obmaneš svet, reci mu istinu“, i da ne spominjemo onu čuvenu da „sto puta ponovljena laž postaje istina“. A istina nije, ipak.

Smešna i tragična strana svih naših predrasuda je što su sve one stalno prisutne, negujemo ih i zalivamo kao otrovan korov u bašti naših stavova, umesto da se sa njima uhvatimo u koštac i „raskrinkamo ih“ sami pred sobom u svoj njihovoj smešnoj i tragičnoj moći nad nama samima, nad našim životima. Najviše što možemo je da zabranimo neko ponašanje zasnovano na predrasudi, da zapretimo kaznama društva, ako se neprihvatljiva predrasuda pretoči u akciju, u delo, ali samu predrasudu, sam taj korov bašte našeg uma – nećemo ukloniti. Postoji jednostavan način da se to proveri – kad se (iz bilo kojih razloga) ukine propis kojim se ponašanje zasnovano na predrasudi zabranilo, ona će se pojaviti, sveža i snažna,  kao da nikada zabranjena bila nije. I to je, na žalost, stvar koja se može dokazati.

Ima li, sem propisa kojima zabranjujemo ponašanje zasnovano na predrasudi, ima li ikakvog drugog načina da ih okrunimo, smanjimo, dovedemo u pitanje pred sobom i drugima?

Ima, naravno!

I kao i svi pravi odgovori, taj je način jednostavan taman toliko koliko treba da bude:

a)      Tražimo dokaze da su predrasude istine, očigledne, svima sem nama

b)      Nudimo dokaze da nisu očigledne istine

c)      Rečima stvaramo slike kojima se vidi da je život bez njih – bolji za sve, i za one koji ih se čvrsto drže, a pogotovo za one koji ih osporavaju ili su im žrtve

Deluje lako, a nije naravno, teško je, obeshrabrujuće, sporo, ali ipak – radi. Dokazi o tome su takođe, sasvim očigledno, svuda oko nas i podložni su proverama i ispitivanju.

Zašto je moguće odviknuti se od predrasuda, zašto je moguće naučiti da nas nisu dobro učili o „opštim istinama“ i „nesumnjivim stavovima“?

Zato što smo mi, ljudska bića, darovani – empatijom, kao neurološkom, fiziološkom osobinom retkom u drugih bića. Empatija je sposobnost da osetite tuđu bol ili radost kao svoju sopstvenu, tkivom i mesom, osećanjem i mišlju. Empatija se javlja i van naše volje, stanjem nas kao „ogledala“ tuđe patnje ili radosti, kad ugledavši šta se dešava nekom drugom ljudskom biću (ne mora nam biti blisko) sami kod sebe proizvodimo „poistovećenje“, a zato što ipak nismo stvarno povređeni, možemo da pomognemo ili da se radujemo zajedno, bez obzira što patnja ili radost nije autentično naša, lična.

Koliko nam vremena treba za proces odvikavanja od stereotipa i predrasuda, za osporavanje takvih „očiglednih istina“ i menjanja stavova, mišljenja i ponašanja?

Činjenice, neumoljive, slikaju taj vremenski kontekst:

-          Trebalo nam je 4000 godina pisane istorije nas samih o nama i više od 100 000 godina naših usmenih narativa da bi, sredinom XX veka, zaključili da su svi ljudi jednaki, da niko nema prava da diskriminiše i da svi mi imamo ljudska prava koja se moraju poštovati i primenjivati bez obzira kakve predrasude imali jedni o drugima

Ne deluje baš kao da smo najmoćnija i jedina inteligentna vrsta na ovoj planeti, zar ne?

Deluje sasvim šašavo da nam treba 40 000 godina od prvog pisma da bi doneli odluku o nečemu što je oduvek ličilo da je sasvim očigledno, ali eto – ipak nije bilo. Predrasude su bile „očiglednije“, snažnije i – vladale su, činile mnogima potpuno nesrećnim ovaj jedan život koji imamo, a dat svim milionima imenih i bezimenih kojima su „propisale“ šta se ima misliti, a šta ne i kako se ima ponašati, a kako nikako ne, koji su zbog toga stradali, patili, bivali progonjeni, zatvarani, ubijani, mučeni, celog života kidani u mašini predrasuda koju su ljudi i smislili i napravili. Mašinu koju ljudi još uvek podmazuju, popravljaju i drže „u radnom stanju“.

I kad smo, nakon svih tih vekova smislili da svi imamo ljudska prava, primena tih prava ide dosta traljavo, neujednačeno, a diskriminacije i nepravdi ima svuda u svim „ćoškovima“ ovog našeg okruglastog sveta.

Zašto?

 

Zato što su predrasude žilava sorta, zato što je lakše s njima nego bez njih, zato što se ljudima čine kao čvrst oslonac, kao sabirne, ravnotežne tačke kojim ih prihvata većina, kojima nastavljaju tradicije, običaje, zato što se jednim pravilom, jednim propisom koji zovemo ljudskim pravima borimo protiv vekovnih naslaga kolektivnog pamćenja, drugih pisanih i nepisanih pravila i običaja, borimo se protiv sopstvene „lenjosti“ da korov bašte naše empatije uklonimo i dozvolimo nama samima slobodu da mislimo, da osetimo, da živimo bez predrasuda.

Zato što su nas negde, nekako i usput naučili da je neznanje dobra stvar, da ne treba da dovodimo u pitanje ništa od onoga što nam se kao „(ne)znanje“ nudi. Da je stvar našeg kulturnog miljea i naše tradicije, iz ma koje kulture dolazili da se predrasuda držimo i da imajući o svemu i svačemu drugačijem od nas samih nepovoljan stav, skoro na čaroban i magičan način sami sebi odmah izgledamo bolji, moćniji, savršeniji. Predrasude se pretvore u klišee, klišei se pretvaraju u kič i tako, neosetno, od života koji je jedan i koji nam je dat kao neponovljiv, čime je najoriginalnija stvar koja nam se može dogoditi, tako od tog života i od sebe pravimo „falsifikat“  držeći se očiglednih istina koje to, ipak, nisu.

Neznanje je, kažu, „blaženo“, blagoslov je svima koji u neznanju odaberu da žive. Ako bi bilo tako moramo se zapitati „a što onda nema više srećnih ljudi na planeti?“. Zato što je jedini rezultat neznanja torba puna predrasuda koju vučemo svuda unaokolo i čuvamo kao najveću dragocenost za dolazeće generacije. A kad oni malobrojni među nama dignu glas i kažu „šta će ti taj trulež?!“, pa se još i izbore za neki propis kojim se zabranjuje ponašanje zasnovano na predrasudi, predrasuda se pritaji na dnu te torbe, smanji se i pravi neveštom, strpljiva da sačeka da je upotrebimo opet. Ima, s pravom,  poverenje u našu sklonost da ne uključujemo mozak, držeći se loših navika, da je koristimo protiv drugih ljudi.

Mi smo je napravili, da nam zakorovi um, da nam služi za ubijanje empatije, da živimo kič. 

*Tekst je na engleskom jeziku objavljen na:

Q-sphere portal