Darovi
mišljenja i govora, svim ljudima poklonjeni, ponekad umeju da liče na naše kuće
u selidbama kad neke neotpakovane kutije pune naših stvari, obeležene ili ne,
umeju samo tako da stoje zapakovane, danima. Oba ta evolutivna dara katkada
podsećaju i na kutije u koje spremamo razne svoje lične dragocenosti, a
otvaramo ih retko i pregledamo samo u izuzetnim prilikama. Potpuno raspakivanje
darova mišljenja i govora, odmotavanje svih hartija u koje su spakovani može
nam pričiniti nebrojene radosti.
Postoje teorije
o tome da mi ljudi ne koristimo dovoljno potencijale koji su podareni samo nama
kao vrsti – naše mišljenje i govor.
Češće nam govor služi da sakrijemo ono što mislimo ili želimo da kažemo
nego da stvarno nekome (ili sebi ) nešto zaista govorimo, a još češće nam
mišljenje služi da ga u stvari – ne upotrebljavamo, da „ne uključujemo mozak“.
Koliko je to
šašavo razume se bolje ako bismo pokušali da zamislimo da neke druge vrste ne
koriste svoje darove: da ribe ne koriste repno peraje, da psi ne koriste njuh,
da kameleon ne koristi mimikriju, da ptice ne koriste „tajnu“ svojih migracija
od severa do juga i obrnuto. To bi, naravno bilo sasvim šašavo i neproduktivno
za sva ta bića, a ljudima se omalovažavanje i neupotrebljavanje svojih darova govora
i mišljenja, naprotiv, čini sasvim prirodnim. To je jedan od razloga zašto smo
mi ljudi tako šašava bića, a istovremeno čudesna i divna.
Da bi počeli
stvarno koristiti darove koji su nam svima dati treba nam samo naša sopstvena
volja za promenom perspektive o sebi samima i načinima na koje mislimo i
govorimo. To je, u stvari, lako i to
zaista može – svako.
Promena
perspektive je izraz sopstvene volje da počnemo korišćenje svojih darova. Prvo
dobro pitanje pri tome je „ko me je
naučio da mislim, kada se to desilo?“ . Većina nas će reći „da smo to sami naučili, po prirodi stvari“,
ali to ne bi bilo sasvim tačno. Mišljenju vas uče prvo oni najbliži oko vas, a
većina nas tim mišljenjem prvo shvati da nas tako uče da ih – slušamo, da
budemo poslušni jer nam kažu „da je to dobro po nas“. To je trenutak za drugo
pitanje kojim menjamo perspektivu „zašto
je za nas, dok nas mišljenju uče, dobro da budemo poslušni?“. To jest – da
li je to za ikoga dobro, stvarno?
Kad naši
najbliži procene da su nas oni dovoljno naučili o tome kako treba da mislimo,
tada nas pošalju u školu, da nas škola dalje uči da mislimo, da nam škola pokazuje
kako se stiče znanje i zašto je to dobro. I jedna stvar se ponavlja – i u školi
nas uče da treba da budemo poslušni, uče nas da je disciplina nešto što se
postiže „spolja“, a ne „iznutra“ i uče nas raznim činjenicama, češće bez
konteksta nego u kontekstu. A činjenice bez konteksta su neupotrebljive i nama
se nekako usput učini da je i to naše mišljenje, taj način kojim nas uče da
mislimo – u stvari neupotrebljivo.
Tako nekako,
kao usput, prestanemo da se bavimo svojim darovima, uvežbamo govor kojim ne
saopštavamo ono što u stvari mislimo i ukalupimo način na koji mislimo, a kojim
sami sebe onda držimo „zarobljene“ u minimumu sopstvenih potencijala jer svaka
ideja da tu perspektivu ipak promenimo izgleda kao neverovatan, ogroman napor
koji još niko nikad nije uložio da bi korišćenje svojih darova promenio na
bolje.
A to u
stvari, uopšte nije istina.
Ko god želi
– može da promeni način na koji misli, može da na više načina koristi taj svoj
dar.
Evo nekoliko
primera:
1. Pre stotinak godina nije bilo javnih,
državnih, obaveznih škola za sve, a neko se negde upitao „a što ne bi sva deca išla u školu?“ što je bilo neverovatno,
jeretičko, nerazumno pitanje i potpuna promena perspektive, a ipak se desilo
2. Pre pedesetak godina nije bilo žena
na fakultetima, a onda se neko negde upitao „a
što ne bi i devojke pohađale akademske ustanove?“, što je bilo još
neverovatnije, jeretičkije i nerazumnije pitanje od prvog, a ipak se desilo
3. Pre dvadesetak godina nije bilo
pitanje da li će postojati poslovi za koje se deca školuju, a onda se neko
upitao „a što mi ne bi stvorili poslove
za koje ne postoje škole, još uvek?“, što više nije bilo ni neverovatno ni
jeretički ni nerazumno, samo se – desilo, danas se deca školuju za poslove koji
još uvek ne postoje, danas je učenje i sticanje znanja podrazumevajući trajan
proces, kakve god škole da završimo
To je moguće
samo ako menjamo načine na koje mislimo, ako tu percepciju da je moguće menjati
perspektivu kojom razmišljamo upotrebimo i kad smo oni najbliži oko deteta
kojem pokazujemo svet i „učimo“ ga da govori i misli i kad smo u školama koje
deci treba da pokažu kako se uče činjenice u kontekstu, kako učenje i sticanje
znanja može da bude proces kojim do neslućenih granica koristimo darove koji su
nam dati – mišljenje i govor.
Kako je to
moguće učiniti, sam sa sobom, u sistemu škola ili u bilo kom okruženju?
I – opet
promena perspektive: da nam korišćenje sopstvenih darova NE USPE dovoljno je da
ne učinimo ama baš ništa i da ne uložimo ama baš nikakav napor i neuspeh nam je
zagarantovan i dajemo za pravo svim mrgodnim „mudracima“ koji važno vrte palce
i opisuju „stanja našeg znanja“ kao nepromenljivo, loše, strašno, grozno, bez
nade za ikakvo bolje. To je recept za neuspeh svake vrste, garantovan.
Dočim, ako
poželimo da promenimo način na koji mislimo – nikakav nam uspeh nije
„garantovan“, naš uspeh zavisi isključivo od toga koliki ćemo napor uložiti u
navežbavanje „uključivanja mozga“ i „treniranja“ svojih darova – govora i
mišljenja.
Recimo, za
početak, možemo pogledati unaokolo i videti šta nam je sve dostupno, od znanja
i veština naših najbližih do svega što nam pruža škola i svi drugi izvori
saznavanja i postaviti jednostavno pitanje „svi
mi oni kažu da ja nešto ne mogu, zašto to kažu i odakle to znaju?“. Ili
slično jednostavno pitanje „da li je baš
sve tako kako mi kažu da jeste, deder da vidimo kontekst onoga što kažu, ha?“.
Zvuči komplikovano, ali – nije. Jednostavno je taman toliko koliko treba da
bude.
Zahteva jednostavnost
i moć volje da u svoje mišljenje i svoj govor „vratimo“ dve upitne reči koje
smo svi nekada koristili, reči kojima se trenira mišljenje - „ZAŠTO“ i „KAKO“.
To malo,
kratko pitanje ZAŠTO kad počnemo polako da "vraćamo učestano" u svoj
dnevni rečnik vraća istu onu radost kojom smo ga postavljali dok smo bili deca,
vraća užitak neprekidnog saznavanja, učenja i proveravanja da li smo nešto
(išta) stvarno saznali i naučili, omogućava nam da vidimo sve i svašta iz
raznih uglova, celovito, stvara dijalog sa onim kome ga upućujemo, za koga
mislimo da zna odgovore.
I - donosi
nam, kao na dlanu, drugo moćno i čarobno pitanje koje glasi "KAKO?"
kojim stvaramo plan kako da promenimo ono što smo kao odgovor na pitanje
"ZAŠTO" dobili, a što nam se ne sviđa, što želimo kao drugačiji
odgovor u našoj sopstvenoj budućnosti.
I tako
počinje puno korišćenje dva čudesna dara govora i mišljenja koja imamo, tako
menjamo sve prethodne kalupe i modle kojima su nam ti darovi zarobljeni, nemi,
zaludno neupotrebljeni.
Možemo mi
to.
*tekst je na engleskom objavljen na
No comments:
Post a Comment