O usrednjavanju

O usrednjavanju*

Usrednjavanje je postupak, proces,  prikaz koji se ne mora nužno odnositi samo na skup podataka koji su od koristi fizičarima, matematičarima, inženjerima, ekonomistima ili onima koji rade statističke obrade, usrednjavanje je mnogo „širi“ proces i čini se da je neminovan, računali ga mi ili ne. Čini se kao da je posledica raspodela po kojima možemo „sakupiti“ uvek dva-po-dva međuzavisna podatka i tako dobiti „zvonastu“ krivu različitih osobina. Takva se kriva uvek, nekako, može „usrednjavati“ po skoro svim podacima, a da proces koji opisuje ne gubi na tačnosti opisa. Ponekad čitav život mnogim ljudima liči na jedno veliko, neprekidno – usrednjavanje.

Pogled na raspodelu događaja tokom dužeg perioda našeg života stvara jednostavno pitanje:

-        Postoji li išta što mogu da učinim da se, u okviru raspodele događaja (nekog konačnog broja doživljaja, raznih) koji će opisivati moj život planirano dogodi baš neki meni poželjan događaj i kolika je za njega verovatnoća,  ako baš ništa ne učinim ili  ako se malo potrudim da nekako povećam verovatnoću za okolnosti u kojima se događaju samo baš ti posebni, meni poželjni događaji?

A odgovor na to jednostavno pitanje je svima nama (ili većini nas) – mnogo komplikovan.

Jer su, obično, naši željeni događaji, naša „čežnjiva“ mesta na toj životnoj raspodeli svih događaja – u ekstremima raspodela, nikada ili vrlo retko u usrednjenim tačkama. Hoćemo da nam se dogode samo najbolje, najlepše, najčudesnije stvari i ljudi, nećemo da budemo „čeda proseka“, običnosti, bezlične usrednjenosti.

A obično se, umesto prethodno postavljenih planova, ipak i najčešće nađe neko „srednje rešenje“ koje ima samo blede senke naših želja za „zahvatom“ u ekstremne delove naših životnih zamišljanja o događajima koji će nam činiti život.

Kada smo nekog čuli (koliko retko ili često) da kaže „želim sasvim prosečan, usrednjen život, ništa posebno“ i da pri tome nismo pomislili „ala ovaj laže?!“? Zna se šta svako želi u svojoj životnoj raspodeli, nikakvim „prosecima“ tu nema mesta.

A u stvari, sve se većini nekako „usrednji“, „uproseči“, „svede na najveću verovatnoću“ koja, izgleda,  najviše zavisi od toga gde i kada smo rođeni i koliko i kakvih šansi ima pred nama ponuđenih, a koliko pretpostavki i mogućnosti da sve te šanse sami sebi stvorimo.

Ima li ikakve lepote, zavodljivosti, smisla u „estetici prosečnosti“, u „etici usrednjavanja“?

Ima li ikakvog zadovoljstva u prilagođavanju usrednjenom, prosečnom?

Ima li ikakve šanse da baš mi budemo ti kojima se ništa neće usrednjiti, uprosečiti, biti „obično“, isto kao i svima drugima?

Ima, naravno.

Usrednjenost događaja naše životne raspodele određujemo mi sami, to joj je istovremeno i najveća prednost i najveća mana. 

Prihvatanje prednosti da možemo uticati na raspodelu i verovatnoću događaja u sopstvenom životu je najveći izazov koji sami pred sebe možemo postaviti.

Prihvatanje mane da svi naši životni događaji moraju (po prirodi fizičkih zakona) biti  podvrgnuti nekakvoj raspodeli,  od najgorih do najboljih, zahteva istovremeno i sticanje znanja o tome kakve sve te raspodele uopšte mogu biti. Zahteva i volju za upoređivanjem, proveravanjem, odricanjem od raznih stavova - od toga da nam je „baš ta i takva raspodela događaja suđena“,  do ubeđivanja okoline da je „svima tako, pa što i ne bi i tebi“. Vražja rabota je to bavljenje procenama o najboljem i najgorem u sosptvenom životu, zahteva posebne vrste napora, ali ipak – moguća rabota, jer tu nema „uobičajenog đavola“  da nas ubeđuje da drugačije od onoga kako nam je i nije moguće, jer je uvek moguće. Đavo jeste u detaljima, ali je isto tako i naš život – u detaljima.

Na skali ukupnih događaja koji čine naš život sasvim je moguće da sve (na kraju) izgleda „sasvim prosečno i isto kao i kod svih ostalih“, ali na mnogo kraćoj vremenskoj skali, u našim danima, satima ili čak sasvim kratkim trenucima – možemo uvek prebrojati sasvim izuzetne, neobične, čudesne događaje i doživljaje naših života koji se nikako ne daju „uprosečiti“, usrednjiti, koji se svojom neponovljivošću opiru usrednjavanju.

Od takvih je događaja verovatno stvorena mudrost da „život čine male stvari“ i to nije uteha za ukupnu usrednjenost koja se napravi od raznih događaja tokom dužeg perioda našeg života – to je skoro pa kosmička pravda raspodela koje prebrajaju sve naše životne događaje. To je šansa da se izbegne i konačna prosečnost, završna usrednjenost svih događaja koje stvorimo sami i koji nam se dese. 

S dovoljnim brojem izuzetnih, kratkih trenutaka tokom dana, s dovoljnom voljom da ih stvorimo ili primetimo, ukupna se prosečnost smanjuje, raspodela događaja naših života menja i mi uspevamo da uočimo svu izuzetnost detalja naših života, svu čarobnu neponovljivost "malih stvari“ ne čekajući da s dovoljno velike vremenske udaljenosti uočimo da su sve te „male stvari“ u stvari bile najveći i najizuzetniji događaji naših života.

Kad se bilo šta uopštava lako se gubi najvažnije od toga što uopštavanjem želimo sagledati, razumeti, živeti. Kad se život uopštava, on se gubi i sve što uspevamo da vidimo je usrednjenost, prosek, sveukupna sličnost običnosti. I samo bljesak „malih stvari“ kojima u tu opštost unosimo dragocene detalje donosi blistavost koja jasno pokazuje koliko je svako od nas sasvim poseban, koliko je u stvari nemoguće da nam se raspodela životnih događaja usrednji, samo ako se potrudimo i ne zaboravimo da ceo naš život i jeste – u detaljima, najmanjim mogućim.

*post je na engleskom objavljen na

Q-sphere portal