ČITA LI IKO KRLEŽU JOŠ UVEK?

(o godišnjici smrti, 29 godina kasnije)

Njegova smrt je jedna od prvih koju pamtim - najavljenu i objavljenu unapred. Naime, nekih mesec dana ranije, sedeći uz TV (uključenog uzalud) i baveći se nečim sasvim drugim, začuh spikera koji je izgovorio "Miroslav Krleža je izrazio želju da pročitamo njegovu pesmu..."I - čudno, uopšte se ne sećam pesme (izgleda da kad STVARNO hoću nešto da zaboravim, to i uspeva), ali se sećam da mi je privuklo pažnju i da sam pomislila "ovaj se oprašta sa nama i sa svetom". Moguće je da mu to uopšte nije bila ni misao ni želja, ali više nema načina da se to moje sećanje - menja. Nema ni kako ni sa kim.



Krleža je jedan od onih pisaca koji uspevaju da dotaknu, da potaknu, da uklone zastore i neprovidne zavese koji, sklonjeni, otkrivaju jasan tuđi pogled na sve i svašta čime su ljudi zapitani, na svet i ljude, takvi kakvi su u kontekstu jendog vremena i sasvim univerzalni. (Osim što je i obavezna lektira). U razgovorima (retkim) koje sam vodila o Krleži, retko sam nalazila istomišljenike (nije da sam ih tražila, ali - dešavalo se tako).

Moja duboka uverenja o svemu što je napisao još uvek su ista - njegova poezija je mnogo veće (a mnogo manje znano, čitano i citirano) delo od drama, novela, eseja, romana i svega drugog što je ispisao. Uz poeziju, jedna neverovatna fantaznagorična, alegorična, metaforična, duboko najličnija od svega i saasvim kratka priča "Pijana noć 1918" i, naravno, "Gospoda Glembajevi", drama sa jednom od najboljih dramskih replika ikad napisanih:  "mutno je sve to u nama, moja Beatriče".

"Ljubav nije vještina. To je pitanje dara kao i poezija.
 Ljubav ljudi loču, nažalost, a ljubav nije pivo, ljubav je nadahnuće."   —   Miroslav Krleza

"Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo, pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu." - Miroslav Krleža

Ponekad se zapitam - čita li iko Krležu još uvek? (osim gimnazijalaca koji lektirom "moraju da bistre" Glembajeve) Ili je pisac koji je "utihnuo" po uticaju u ovom vremenu nakon kojeg je "utihnuo" stvarno i zauvek, obaviviši sve svoje spisateljske poslove za života? Nekako mi se čini da će - biti čitan, da je jedan od onih retkih koji će biti zaboravljani i pronaleženi, koji će biti nezanimljivi većini i inspiracija mnogima, koji će ostati - upamćeni.

Ja ga se od jutros sećam, sama, (a tako biva i 07.07. iz istih i drugih razloga) a sve mi se čini da nas (sličnih samo po sećanju, verovatno nesličnih  po osećanju svega što je napisao), mora biti negde još, međusobno se ne znamo, ali znamo reči koje je jedan poseban čovek ispisao svojom poezijom.
Ako mu je to uteha koju je tražio za života, a pokušavao da se odbrani od čežnji za takvom potragom, od potrebe za utehom - kokanda je ipak ima, nađenu.
Trag mu je neizbrisiv, čini mi se.

RANJIVI KAKVI JESMO

Brene Brown je profesorka iz Hjustona, već deset godina istražuje društvene veze, istražuje razloga, načine i motive kojima stvaramo naše veze i isto toliko dugo ostaje zapitana nad razlozima našeg stida, nesigurnosti, saosećanja, strahova i osujećenosti pri raznim poduhvatima koje preduzimamo u životu, od kojih ona najvažnijim smatra samu suštinu našeg života u zajednicama (manim ili većim) - stvaranje veza među ljudima, raznih veza.

Brene Brown je svoje desetogodišnje istraživanje posvetila sledećim pitanjima:

"How do we learn to embrace our vulnerabilities and imperfections so that we can engage in our lives from a place of authenticity and worthiness? How do we cultivate the courage, compassion, and connection that we need to recognize that we are enough – that we are worthy of love, belonging, and joy?"

Kako učimo da prigrlimo, da prihvatimo svoju sopstvenu ranjivost, tako da možemo voditi svoj život (i komunicirati sa drugima) prihvatajući sebe baš onakvim kakvim smo, smatrajući se vrednim, bivajući pomiren sa svim svojim manama i vrlinama, sklonostima i navikama, onim što drugi misle o nama i onim što sami o sebi mislimo? Kako negujemo svoju hrabrost, volju za saosećanjem, želju za vezama, uz negovanje svesti da je u nama svega sasvim dovoljno, svega dovoljno na samo naš način čime se možemo "pokazati svetu" i sasvim sigurno znati da smo vredni ljubavi, pripadanja nekome ili nečemu, da smo vredni radosti? Kako da živimo bez uobičajene osujećenosti, straha od sopstvene nesavršenosti i neprekidne strepnje da ono što pokazujemo svetu nije najbolje od nas što u nama postoji?

Brene Brown svoje teorije iznosi uz snažan, strastan, iskren i dubok lični ton i to celoj njenoj naučnoj hipotezi daje jedan poseban ton, daje šansu da se, slušajući je, jasno uoči sva teskoba koju istraživač ima pokušavajući da zadrži "naučnu odmaknutost" od podataka sopstvenog istraživačkog rada koji (ipak) neprekidno i duboko menjaju i njene sopstvene svetonazore o ljudima, o društvenim vezama, o svemu što ljudi proživljavaju pokušavajući da se ostvare i samoostvare.

I ta iskrenost je, verovatno, najbolja poruka njenog istraživanja, očiti dokaz kako neki ljudi zaista žive sopstvene teorije - ona je izdala knjigu sa hipotezom o "Wholeheartedness", ("živeti celim srcem") o načinu da se u komunikacije sa drugima stupa ne skrivajući svoje prave porive, svoje motive ili želje i istovremeno o načinima da se tako živi i sam sa sobom - prihvatajući se, smatrajući sebe vrednim takvim kakvi smo, ali ne prestajući sa naporima da se sve što može učini boljim, tako da se "ne stidimo" onoga što se promeniti ne može.




 Brene Brown posebno ističe svu dragocenost naše neprekidne i stalno prisutne i postojeće - ranjivosti, kad je stvaranje veza u pitanju. I sugeriše sasvim jednostavnu stvar - "ranjivi smo, pa smo ranjivi, pa šta? svi naši pokušaji da u veze stupamo s garancijama da nećemo osetiti koliko smo ranjivi, unapred su osuđeni na neuspeh, jer je sposobnost da budemo ranjivi taman toliko neraskidiv i neodvojiv deo nas, koliko i potreba da u veze stupamo i da najvrednijim delom svog života smatramo veze koje nam donose radost i ispunjenje, pa tako nema ničeg prirodnijeg nego prihvatiti sopstvenu ranjivost, odreći se imperativa da veze moraju biti "savršene", da su veze pogrešne ako se u njima ispolji naša ranjivost, da ih treba prekidati ako se u toj uzajamnosti veze javljaju neotklonjivi nesporazumi nastali iz međusobnih pokušaja da - od sopstvenih ranjivosti pobegnemo u svet savršenih veza koji ne postoji"

I - slušajući Brene Brown, ili čitajući njene knjige, teško uspevate a da se ne zapitate "pa, zašto je ovo nauka? zašto ona ovo zove naučnim istraživanjem? šta ima u njenim radovima što ljudi, spontano, već ne znaju (ili bar ne slute) otkad ih je i otkad u veze stupaju? zašto je sve to potrebno dokazivati naučnim metodama istraživanja?"

Zato da se može  proveravati, zato da se može sumnjati i osporavati, podvrgavati debati, uspostavljati drugačije hipoteze o tome zašto mi ljudi imamo neprestanu u neutaživu potrebu stvaranja veza i kako to činimo po uvreženim društvenim modelima,  a kako bismo možda mogli da činimo ako poverujemo da je Brene Brown u pravu sa svojim teorijama. I zato da bismo sami sa sobom mogli da provervimo ima li išta od ponašanja koja ona opisuje - u našem sopstvenom ponašanju.

Dakle - vredno i čitanja i slušanja, bez obzira na to kakav ćemo lični stav imati o njenom istraživačkom radu i da li će kod nas probuditi i neka druga interesovanja ili nas dotaći svojom iskrenošću.
Tražeći nekakvu dobru ilustraciju za sve i svašta od istraživačkog rada Brene Brown, mislim da sam našla najbolju moguću:

- ova preslatka beba prikazuje (meni beskrajno smešno) ono što mnogi od nas čine i kao sasvim odrasli ljudi veći deo svog života - vidiš šta ti treba, znaš otprilike šta treba da uradiš da bi dosegao sve ono što ti treba i - ne uspevaš, jer je način na koji to radiš - pograšan...

A sve nam je, stvarno, na dohvat ruke, sve što nam treba je "kao na dlanu pred nama"  i ponekad samo od nas zavisi - šta ćemo ili koga dosegnuti ili čega ili koga ćemo se - lišiti...

BLAGI JE DAN I BADNJE JE VEČE

Hrišćani (kalendarski gregorijanci), u sred zimskog suncostaja, večeras praznuju - Badnje Veče, veče pred Božić, rođendan bezgrešno začetog, od žene rođenog.

Čestit Božić i srećno i ugodno Badnje veče svima koje znam i koje ne znam.

Otkad se pamtim - učestvujem u dvostrukim praznicima, zapadno i istočno hrišćanski podeljenim gregorijanskim i julijanskim kalendarom, praznicima kojima se jedni te isti događaji praznuju u različitim danima i datumima.

Kad bi se samo za trenutak zaustavili da razmilimo koliko je to šašavo - osetili bismo i koliko ume da bude - lepo i prelepo, meni bar, otkad pamtim.
Kućni rituali, osvetljena jelka, posebna jela, komadići sećanja obojeni novim pričama i mahom sjajno raspoloženi i radosni ljudi. Praznuju jedno rođenje i još jedan početak.

Koliko bi svećica na torti danas imao slavljenik?

Par hiljada komada  :))

Ili samo jednu veliku, svake godine, u kojoj su sve druge hiljade, kojom ljudi koji praznuju slave život koji traje.
Otuda valjda ta magična radost koja prati Božić kao praznik - kao da je sva životna radost, svačija i svugde - legitimna, poželjna i dozvoljena, kao da je davno zaključeno da je dobra odluka da se napravi dogovr o bar jednom danu tokom godine kojim se bude dobro raspoložen, samog postojanja života radi. Taj dan, u ovoj našoj istočno-zapadno-hrišćanskoj civilizaciji koincidira sa događajima u prirodi koja u tim isitm danima počinje još jedno kruženje od najniže do najviše tačke u kojoj na nebu vidimo Sunce. U drugim je civilizaicijama malo drugačije, ali ne toliko puno da se ne bi mogle uočiti neverovatne sličnosti.

Stvari su uvek onakve kakvim mi želimo da ih vidimo, a meni večeras, na jedno od Badnjih Večeri koje obeležavam, ova slika, sa pravom skulpturom napravljenom od isečenog drveta, bolje nego ijedna druga slika - prikazuje svu jednostavnu lepotu današnjeg dana, odabranog da bude sasvim poseban dan stotinama miliona ljudi....

Jednom u 372 godine

(najtamnija noć na Zemlji)

Zimski solsticij (kratkodnevica, dan najduže noći na Zemlji) ove godine je prava astronomska i planetarna retkost - naime nastupa 21.12.2010. u 23h 38min (UTC) i praćen je - totalnim pomračenjem Meseca, odlično vidljivim sa prostora Severne Amerike, ali nije loše ni sa evropskih prostora (uključujući našu geografsku širinu). To "poklapanje kratkodnevice, solsticija, suncostaja" i pomračenja Meseca,  to  je  događaj koji se poslednji put dogodio pre - 372 godine, odnosno 1638.

Mesec će biti crven, a ove će se noći događati sve ono što važi za izreku "once in a red Moon". Dragocenost retkih pojava.
 

Pomračenje Meseca je astronomska pojava kojoj svedočimo kada Mesec "uđe u Zemljinu senku", "pomrači se", slično kao kad nam prilikom pomračenja Sunca, to isto Mesec učini sa Suncem - "stane" između Zemlje i Sunca i prividno ga "zaklonivši" izazove spektakularan i magičan prizor Sunčeve "dijamantske" korone i "noći na Zemlji, po belom danu,  kad noći vreme nije".

(pogled sa Meseca)

Noć za čuda, za drevne magije, za sujeverja, za maštanja i snatrenja, za čarobne doživljaje, za sve i svašta - jednom u 372 godine.

Solsticij ili suncostaj, odnosno zimska kratkodnevica je astronomski događaj tokom kojeg Sunce tri dana "stoji" na najnižoj tački neba, prelazi najkraću moguću putanju i čini se kao da "zamire i umire" i da se više nikada i neće pojaviti visoko na nebu, dovoljno dugo da nas i osvetli i ugreje, da omogući Zemlji da ponovo rađa.

(pogled sa Zemlje)

Mitski dani, otkada je ljudi.

Postoje mesta stara hiljadama godina koja su ljudi gradili slaveći i obeležavajući suncostaj, pažljivo ređajući kamene blokove, slavoluke i krugove tako da se jutarnji Sunčevi zraci tokom suncostaja pojave na tačno određenom mestu, kao najlepši kadar u kakvom bioskopu.

(pomračenje Meseca na solsticij 2010)

Zimski suncostaji u mnogim religijama poklapaju se sa rađanjima bogova i kraljeva i bogoljudi i raznih drugih neopisivo značajnih postojećih i nepostojećih bića kojima su ljudi pridavali božanska svojstva.

Solsticij (suncoataj) ima razne rituale širom planete, sasvim slične, drevne, paganske rituale kojima se slavi pobeda Sunca nad Tamom, kojima se slavi kraj jedne godine raznih plodova i istovremeno i početak novog ciklusa plodova i rađanja koji počinje odmah nakon suncostaja, kada dani postaju duži, a Sunce se lagano vraća u zenit, gde mu je i mesto.

Solsticij ostaje u Sunčevom nadiru, u donjoj tački svega što čini život i jedan je od najstarijih narativa koje ljudi pamte, prepričavaju i prenose kroz hiljade generacija.

Sutra će biti najtamnija noć na Zemlji za poslednjih 372 godine.

Najbolje je, za takvih noći - sanjati otvorenih očiju, uživati u poklonjenom trenutku i šćućuriti se u sopstvenom i Sunčevom nadiru čekajući svetlo, jutro i - prvi Sunčev zrak. Izaći iz osvetljenih gradova i u tami prirode pokušati osetiti s kakvim su udivljenjem (i verovatno strahom) naši preci živeli takve slične noći, ostavljajući nam priče, legende i rituale o sebi, sa željom da ih se setimo u najvećoj mogućoj tami i s porukom da svetlo Sunca dolazi, sasvim sigurno, mi koji danas postojimo smo živući dokaz njihovih nada u ponovni dolazak Sunca i živući dokaz njihovih strahova od tame u kojoj ne rađaju plodovi prirode i u kojoj nema života.

Magijski rituali drevnih civilizacija - nanovo stvoreni noćas, za vreme pomračenja Meseca tokom zimskog suncostaja.

Tamna, neobična noć...ako može - ne budite sami ove noći, priljubite se uz nešto živo i toplo i uživajte u retkoj predstavi nebesa i univerzuma. Neko čije gene nosimo je činio isto to pre 372 godine i hiljadama godina ranije.
Svet je jedan, a Mesec će noćas biti - crven...

DODATAK eclipse laLUNA


Winter Solstice Lunar Eclipse from William Castleman on Vimeo.

EMOTIVNA HIPOHONDRIJA

Emotivna hipohondrija je neverovatno raširena pojava.(Na žalost i uprkos)

To je ono stanje slično "običnoj hipohondriji" tako česte u mnogih koji (mahom sasvim uzaludno) troše svoje i tuđe vreme na strah od bolesti koje ustvari - ne postoje. Ali je zato sama hipohondrija - skoro neizlečiva. Kad malko bolje razmislimo - koliko se samo nepotrebne komunikacije potroši na "naše i tuđe nejasne tegobe", na "žiga me, seva mi,...", na "imaš li ti ovakve simptome...", i tome slično i tako dalje. Može samo da se klima glavom ili da se dopusti "pletenje u mreži" beskonačnih priča o strahovima od bolesti (raznih) i mogućnostima izlečenja od simptoma koji ne postoje.

(Stvarno i zaista bolesni ljudi - sasvim se drukčije ponašaju i zaslužuju svu našu pažnju, brigu, negu, strpljenje i empatiju.)

Tako slično se ponašaju i - emotivni hipohondri.

Pokazuju emocije koje - ne postoje.

Govore o emocijama koje - ne postoje.

Zašto to čine?

Emotivni hipohondri se beskonačno boje da bi stvarno mogli da - osete kakvu emociju i zato "izmišljaju" razne, predstavljajući ih stvarnima i istinitima i često manipulišući reakcijama na sopstvenu "emotivnu hipohondriju", ponekad tako kod drugih proizvode - istinite emocije, različite vrste.

Ili se, ponekad, u našim sopstvenim reakcijama, javlja "emotivna hipohondrija", pa drugima pokazujemo emocije koje ustvari ne postoje, jer nas tako, od početka ili s vremena na vreme, malo uče modeli društvenog licemerja, a malo - ne uspevamo da odolimo, pa se uživimo u ulogu "emotivnih hipohondara".

I zato su tim dragoceniji ljudi BEZ sklonosti emotivne (ili bilo kakve) hipohondrije, ljudi koje slučajno (i vrlo retko) sretnemo i zato uvek postoji veliki rizik da i ne primetimo OGROMNU razliku u iskazivanju emocija BEZ ikakve hipohondrije, licemerja ili naučenih modela komunikacije i reakcije. Iskazivanje emocija onakvih kakve stvarno jesu, slično kao što to mala deca čine dok ih ne naučimo - emotivnoj hipohondriji.

A - šteta je podleći emotivnoj hipohondriji, tako ja mislim.

Jer - svi mi, mislim, "imamo pravi, iskreni tango-ritam u tim našim ušima i nogama i rukama i očima...", samo se toga treba setiti, s vremena na vreme, i - otkriti iznova kakvo fino mesto može biti ovo u kojem smo svi mi, ako pustimo da nas vodi "ritam pravih emocija...". Bez emotivne hipohondrije...

OSMI SMRTNI GREH ili REVOLUCIJA?

ili (još jasnije):

- kako je za poslednjih sedam dana (u prvoj nedelji decembra 2010.) stvoren jedan svet u kojem nema dana za odmor i u kojem je počinjen - osmi, do sada nezapisan greh - greh nekontrolisane informacije.

Svet poslednjih sedam dana svedoči jednom događaju, po prvi put u svojoj istoriji, događaju koji je očevidan dokaz velikog postignuća tehnologije naše civilizacije:
- postigli smo maksimalnu brzinu protoka i razmena informacija
(stvar tehnologije, fizičari i ini znaju da je brzina kojom bilo kakva informaciaj može stići od jednog do drugog mesta takva da se kreće ograničeno velikom brzinom - najveća moguća je brzina svetlosti, svi ostali "nosioci" informacija kreću se brzinom manjom od te, i takvim "sporim" informacijama sko komunicirali hiljadama godina, sve do XX veka, veka koji je brzinu razmene informacija doveo do maksimuma)

Tim maksimalnim protokom informacija za proteklih sedam dana, videli smo kako drugačije izgleda ukupna stvarnost u trenutku kada smo ovladali tehnologijama koje nam omogućavaju da (s ljudske tačke gledišta) skoro istovremeno - SVI SAZNAMO SVE O SVEMU (ili bar mislimo, odnosno imamo percepciju o UKUPNOM saznavanju, SVEGA O SVEMU, što izađe na isto).
Događaj kojim je stvoren taj svet je (naravno) odluka WikiLeaks-a i Assange-a da medijima širom sveta ponude i na svojim internet stranicama objave diplomatske depeše koje su decenijama razmenjivane između vlade USA i njihovih ambasada širom sveta.
I za stvaranje tog novog sveta potpuno je nebitno ŠTA u svim tim depešama piše, njihov sadržaj, sam po sebi, neće ni na koji način promeniti svet, ono što je stvorilo nove okolnosti je da su OBJAVLJENE, a NISU predviđene da ikada i igde BUDU objavljene i da se to desilo - skoro TRENUTNO.
Kontekst novog sveta u kojem nakon tog događaja svi živimo je (manje-više) sledeći:
- nastala je neverovatna "dilema" čiji je sadržaj : hoćemo li živeti u svetu u kojem je moguća bilo kakva kontrola informacija ili ćemo - "ukinuti" internet
Sedam dana je bilo potrebno da se dogode skoro sve reakcije na činjenicu da su (IPAK) objavljene informacije koje su svi smatrali sigurnim od objavljivanja, sedam dana u kojima je svako od zainteresovanih strana načinio bar jedan pogrešan potez iz kojeg su onda, sledili i drugi pogrešni potezi, ne zato što je sadržaj informacija "potresao svet" , već zato što skoro niko nije očekivao da će informacije, same po sebi, takvom brzinom - dopreti do svih.
Tako je stvoren kontekst u kojem je ceo događaj od jednih proglašen "osmim smrtinm grehom" (sa kaznama koje grešnima sleduju), a od drugih "revolucijom i borbom za javnost, za istinu, za odgovornost".
I - šta će se dalje dešavati?
Ko će objaviti prvi sledeći potez u ovom novom svetu u kojem je nemoguće sačuvati bilo kakvu tajnu ili kontrolisati bilo kakvu informaciju ili sprečiti i smanjiti brzinu kojom će se (i su se) informacije razmenjivale između ljudi?
Ko će prvi reći da je u toku svojevrsno "pregrupisavanje" na terenu svih onih koji znaju da je "moć" informacije izuzetna, da informacije vladaju svetom (i oduvek su vladale) i da svako onaj ko ima "višak" informacija ima nenadoknadivu prednost nad svima drugima koji te informacije - ne poseduju uopšte?
Stupamo li u svet u kojem će "informacija biti nešto najpravednije raspodeljeno među ljudima" jer će SVI IMATI SVE, dostupno i pri najvećoj mogućoj brzini?
Ili stupamo u svet u kojem će se množiti regulacije, propisi i zabrane za "promet" informacija internetom, svet u kojem će internet (kakav poznajemo i volimo) biti zamenjen sredstvom komunikacije koji će samo "ličiti" na slobodu razmene informacija kakvu smo do sada imali?

Na paradoksalan način, ovaj novi kontekst, novi svet koji je stvoren za poslednjih sedam dana, načinjen je po modelu na onaj "knjiški", stari koji kaže "u početku beše reč...". I reč beše sa interneta.
Šta je doneo sam sadržaj depeša i dokumenata koji nam tako, "sa interneta stigoše"?
Šta smo saznalo, osim da postoji sredstvo i način da se, trenutno, SAZNA SVE, uvek?
Manje-više, saznali smo da premalo licemerja u politici uništava ljude (i koji se politikom bave i raznih drugih), a da previše licemerja u politici - uništava politiku.
A ljudi BEZ licemerja - ne mogu, nikako. Niti su kada mogli.
Manje-više, saznali smo takođe, da je princip "slušaj šta govorim, ne gledaj šta radim", neodvojiv deo komunikacije, čime god se ljudi bavili.
Manje-više, saznali smo takođe da zvanični, offline mediji mogu i smeju sve ono što nezvanični, bilo-ko-i-bilo-koji online stvaraoci (ili prenosioci) informacija - nikako ne smeju.
Osvojena "sloboda štampe" pre više decenija ostaje (skoro) neokrnjena ovim novim sedmodnevnim svetom objavljivanja "neobjavljivog", ali se svi ovi drugi, svi koji su samo "online", pojedinci ili udruženi, imaju tek izboriti za sebe istu tu i istu takvu slobodu.
Oni čine "osmi smrtni greh" koji se, isti takav učinjen, zvaničnim medijima - oprašta i podrazumeva.
Koliko je to licemerno? A sasvim očigledno i verovatno neminovno (ne znam baš da li je i neophodno).

Sve u svemu, šta se dogodilo za poslednjih sedma dana, kakav novi kontekst je stvoren (ili se stvara) ?
1. Jedna "namerno" tajna, prilično "netransparentna" organizacija WikiLeaks i samo jedan čovek (bar prema javnosti, samo jedan je Assange) objavljuju borbu za "istinu, odgovornost i transparentnost", informacijama koje nisu predviđene da stvarno - budu informacije i to se dešava internetom, odnosno - skoro brzinom svetlosti dopire do svih
2. Reakcije na taj događaj išle su od "na smrt!" do "živeo!"
3. Internet postaje poprište "hacktivism-a", "padaju" razne stranice, "izriču se" zabrane, kreira se virtualni pokret koji - blokira SVE informacije i sajtove kojima neki drugi žele blokirati SVE DRUGE informacije i sajtovi (msleeeeem...), koji predstavlja svojevrsnu pretnju svima onima koji bi se usudili da učine bilo kakav čin "internetske odmazde" prema onima koji su počinili "osmi smrtni greh" objavljivanja neobjavljivog.
4. Ljudi se, izgleda, ipak nisu dogovorili o tome da je internet - opšte dobro. I trenutno smo u fazi u kojoj je "sve dozvoljeno" jer svako ima svoj "sveti cilj" kada je internet u pitanju i kod svakoga postoji jasan i "van svake sumnje" odgovor da je ONAJ DRUGI počino osmi smrtni greh, neoprostiv, greh pri kome se nečijom informacijom rukuje sasvim slobodno i bez izričite dozvole ili bilo kakve kontrole.

Malo me brine naša ljudska sklonost da - ubijamo glasnike koji nam donose loše vesti ili vesti koje ne razumemo. Jer u celom ovom slučaju - glasnik NIJE ljudsko biće, glasnik je - INTERNET.
Možda je ovaj "svet stvoren za sedma dana", odnosno novi kontekst u koji je za proteklih sedam dana stavljena MOĆ INFORMACIJE, samo vreme sasvim pogodno da se (kao ljudi) dogovorimo o tome da je internet opšte dobro, možda je vreme da donesemo svojevrsnu "Deklaraciju o internetu", kao svojevremeno i razne druge deklaracije koje su se bavile slobodama ljudi, jer je o tome ustvari reč.
Dakle, u toj (nekakvoj i takvoj) "Deklaraciji o internetu", prva rečenica bi bila:

"Internet je opšte ljudsko dobro, pravo na korišćenje interneta pripada svim ljudima jednako, ono je jedno od ljudskih prava i protok informacija koje nisu predmet izričitih zabrana je - slobodan"

Pa bi posle toga, kao i u svakoj drugoj deklaraciji, sledile (vrlo oprezne) rečenice o "međama ljudske slobode" na internetu, od već postojećih (kojima se zabranjuje i kažnjava objavljivanje nekih vrsta sadržaja, svima znanih kao - kriminal) do promocije komunikacije kao ljudskog prava.
Možda grešim (ili se nadam da grešim), ali mi se čini da ako ne iskažemo svoje zahteve i predloge kada je protok informacija internetom u pitanju . ostaće nam samo da se borimo protiv uspostavljenih zabrana i ograničenja u suženom prostoru nečega što smo do poslednjih sedam dana svi zvali beskonačnim bespućima virtuelnog sveta komunikacije i informacije.

Kažu da je u ljubavi i u ratu - sve dozvoljeno, i u ovih sedam proteklih dana ima puno događaja koji daju za pravo toj izreci, ali meni je od toga važnije jedno drugo pitanje:

Šta će u budućnosti biti zaista dozvoljeno - na internetu?

John Lennon
(9. oktobar 1940 – 8. decembar 1980)

Trideset godina od atentata na jednog od najvećih koji je, prebirajući po žicama gitare istovremeno uradio neizbrisiv "riff" na mnogima od nas.
Atentator ga je sačekao ispred zgrade u kojoj je živeo i kad je naišao (zajedno sa Yoko Ono), pozbao ga je po imenu i zatim ispalio 5 metaka od kojih su četiri pogodila metu - sa smrtnim ishodom. Ubica je zatim sačeko policiju, nije se opirao, predao se, osuđen je, zove se Mark David Chapman i za mene je prvi atentator, savremenik, kom sam zapamtila ime jer mi je ubio, meni je ubio - Džon Lenona

U septembru iste godine John Lennon je rekao:

"Part of me would like to be accepted by all facets of society and not be this loudmouthed lunatic musician. But I cannot be what I am not. Because of my attitude, all the other boys' parents ... instinctively recognised what I was, which was a troublemaker, meaning I did not conform and I would influence their kids, which I did. ... I did my best to disrupt every friend's home ... Partly, maybe, it was out of envy that I didn't have this so-called home, but I really did ... There were five women who were my family. Five strong, intelligent women. Five sisters. Those women were fantastic ... that was my first feminist education ... One happened to be my mother ... she just couldn't deal with life. She had a husband who ran away to sea and the war was on and she couldn't cope with me, and when I was four-and-a-half, I ended up living with her elder sister ... the fact that I wasn't with my parents made me see that parents are not gods"

Tog leta 1980. godine, živeći par meseci kao kornjača sa rancem na leđima u kojem je bilo i više stvari nego što mi je stvarno trebalo, upoznajući se sa raznim ljudima sličnim meni i različitim od mene, tog jednog od mojih mnogih leta skitnji i lutanja po Zemljinom šaru, imala sam jedan zanimljiv, dug razgovor na železničkoj stanici u Amsterdamu, na putu za Keln, sa dvoje vršnjaka, Iraca (ko zna u kojim su predelima oni sada!), razgovor uglavnom o - Lenonu.

Jedan od onih razgovora koji uvek služi kao dokaz i kao podsećanje na činjenicu o tome kako je teško (i često sasvim nemoguće) rečima dopreti do ljudi, zaista dopreti. Nije nam uspelo, naravno. Lennon kojeg sam ja videla i znala nije bio Lennon kojeg su oni poznavali i znali i razmenjivali smo reči o dva potpuno različita ljudska bića - jednog kojeg su videli oni i drugog kojeg sam videla ja. Nije pomagalo što je, fizički, to bilo jedno isto biće - mi smo, kao i većina ljudi uglavnom govorili o sebi, služeći se svim onim što smo videli u - Lenonu.

I rekla sam (nešto i otprilike) na kraju:
"Kako je moguće da tako tragično različito doživljavamo sve što on radi, priča, peva i govori?"
A odgovor je glasio:
"Zato što ti nemaš pravo, a tvrdoglava si da priznaš da nemaš pravo".

I posle smo ušli u voz, u različite vagone i putujući u tišini i sama sve do Kelna (i često puta kasnije) padao mi je na pamet taj razgovor, bilo je u celoj komunikaciji nečeg sasvim iskreno tragičnog što, naravno, nije imalo veze sa Lenonom, ali kad mi je iste godine u decembru stigla vest o njegovoj smrti - taj je razgovor, vođen nekoliko meseci ranije, bio je prva stvar koja mi je pala na pamet.
I odmah nakon toga, stigla me sasvim blesava i šašava asocijacija - zanimalo me je samo da li mu je ubica, pucajući, usput slomio i naočari, čuvene, nezaboravne "lenonke" kojih je većina nas imala bar jedan par i koje su mu bile "omen", baš kao i crte lica, nos ili položaj tela na sceni ili fotografiji.

Danas bi John Lennon imao 70 godina i skoro sam sasvim sigurna da bi i Ircima sa železničke stanice u Amsterdamu bilo jasno da u mojim rečima o njemu nema ni tvrdoglavosti, ni želje da budem u pravu ni iluzija o tome ko je i šta je bio ustvari, ali ima i bilo je oduvek samo jedne rečenice "kakav divan, tužni, radoznali, a uprkos svemu vedri dečak prekrasnih očiju iza naočara!"

I sigurna sam da još uvek "negde, šašav, leti i živi..."

post scriptum:
spomenik na fotki je na - Kubi (a gde drugde? :))

KREATIVNI INTERNET, još jednom


Od mnoštva zanimljivih stranica, jedna (do dve i tri) za danas:

Streeter Seidell

White Whine

Winnie the Pooh Mental Disorder Gifts (i druge neobične ideje)

Prve dve su "saradničke", zajedničke stranice, a ova treća je - priča za sebe, preporučujem jer "pršti" od neobičnih kreativnih ideja, sklopljenih u fotke, priče, "skaske&anegdote stilom" prikaza tema i događaja koji inače na drugim mestima samo umeju da - smaraju.

Prava razonoda, ko voli, naravno.
Ja volEm.

Lutanje po internetu (k`o skitanje kroz knjižare i biblioteke), uvek ima serendipity šmek, hteli-ne hteli, i tako je bilo i sa linkovanim stranicama.

A video klip ima (sasvim, sasvim malko, istina, ali - ima) nečeg "montipajtonovskog" u sebi, osim što je sastavljen od kristalno čistih (i svima jasnih) stereotipa koje imamo jedni o drugima, traje i dovljno kratko da "ostavi dobar utisak", meni bar.

Negde sam (usput) naletela i na sličnu epizodu koja se ticala pušača, zabrana upotrebe duvana i stereotipa koji su tom temom stvoreni i razvijeni, ali sam ga - zagubila i nisam uspela da se "vratim unatrag" stazom kojom sam do njega stigla, naići će ponovo neki sličan - u internet se po tom pitanju možemo pouzdati, sasvim.

Kad i ako naiđe dan da se na internetu ne može naći baš nijedna zanimljivost, baš ništa novo ili baš ništa smešno - to će značiti samo jedno:

Ljudi su izmislili nešto još bolje od interneta.

See more funny videos and funny pictures at CollegeHumor.

Zanimljiva stranica:
College Humor

SIGURNOST KAO TLAPNJA, IZVESNOST KAO SAN

Najbolja osobina budućnosti je što je potpuno - neizvesna, ma šta god ko mislio o tome, sada, ma šta god ko planirao da mu/joj se dogodi kao izvesnost.

I ta neizvesnost je jedino što doživljavamo kao - budućnost, kad počne ostvarivanje naših "planova za budućnost" mi je doživljavamo kao već jednom proživljenu realnost, ali nepredvidljivi događaji su ono što nam, oduzimajući sigurnost i izvesnost, stvarno pokazuje "pravo lice budućnosti".

I ta potpuna nepredvidljivost budućnosti je ponekad ljudima i jedina uteha. Sve ostalo su samo naše nade, očekivanja, snatrenja i sanjarenja o tome da samo za nas, negde u budućnosti, postoje čuda od ljudi i čuda od događaja,

Postoji samo čežnja, budućnosti nema.

I sve naše "sigurnosne brave" služe da sami sebi otežamo "iskorak" u budućnost, a retko (ili nikako) da osiguramo da nam, u naš život, može ući samo budućnost koju priželjkujemo i koja nam se čini "izvesnom".

A sasvim neizvesni i nepredvidljivi događaji uvek naiđu, (kad se njima prohte), provale sve naše sigurnosne brave, nahrupe, kao ogroman talas zbrišu sve naše bedeme, kapije, sigurne prolaze i utabane staze i ostave brisani prostor kojim samo šibaju silni vetrovi, orkanskom jačinom potpune neizvesnosti.

I onda sve moramo - ispočetka...brave, bedeme, staze, sigurnosne prolaze, utočišta, planove, sanjanje izvesnosti...do novog talasa.

Neprestano dodavanje svih boja čežnje u bezbojan i nevidljiv prostor naše budućnosti.

ZARAZNA KREATIVNOST INTERNETA

Htela sam da piskaram o "istoriji glasina", o tračevima, ogovaranju, "prenošenju glasina", o neutaživoj ljudskoj potrebi da se "prepriča, komentariše, oceni, sudi, prosudi, kvalifikuje, vrednuje, omalovaži, opljuje, slaže, izmisli, štovišeširi kakva priča o nekome ili nečemu", o našim navikama i ritualima kojima "uživamo u spletkarenjima", "sočnim detaljima", "pouzdanim informacijama" o nadasve našoj izrazitoj sklonosti da uživamo u "negativnim definicijama drugih", odnosno da kroz glasine, intrige i spletke o drugima kažemo sve najgore, e da bi smo, samim tim, mi sami ispadali mnogo bolji.

I - trebalo mi je sinonima koje nemam na pameti da bih svo to piskaranje izgledalo kako sam ga samo zamislila, onako bez svih reči, samo kad pročitam da znam da nisam izostavila razne i bezbrojne reči koje u našem (ili bilo kom drugom jeziku) postoje da bi se što bolje, podrobnije i slikovitije opisao proces prenošenja glasina, sadržaja tračeva, okvira spletkarenja i sve dimenzije intriga.

I umesto da ja nađem sinonime, mene nađe jedna odlična internet stranica:

PravopAs

Nenaviknuta da na našem jeziku velikom učestanošću nalazim stranice koje imaju i kreativnosti i duha i svih onih osobina koje internet zahteva - smetnula sam s uma traženje sinonima za glasine i traženje podataka o istoriji intriga i tračeva i malko se igrala - sa PravopAsom :))))

Glasine, tračevi, intrige i spletke mogu da sačekaju, i onako su stalno svuda unaokolo, neće nikuda otići i nikad prestati dokle god je i svih nas svuda unaokolo i dokle god ima nekoga ko kaže "Eeej jesi li čuo, jesi li čulaaaa...?" i nekoga drugoga ko odgovara "Hiiii, nisam, pričaj, pričaj....!"

Ljudi, šašavi i divni.

ČOJSTVO KAO SVOJSTVO

- čuvaj druge od sebe -

Davnih sam dana, uobičajeno nepoznatim putevima interneta, dobila par reči složenih u nešto što liči na "pesmice u prozi" (još uvek mi nepoznatog "prvog" autora) koje s vremena na vreme dobijem elektronskom poštom - ponovo.
Ne dobijam ih u nekom od čuvenih "krugova i lanaca poruka" koji garantuju iznenadnu (i večnu, naravno) sreću i radost, nego od poznatih pošiljalaca (koji sve te reči, istovetne, dobiju na meni nepoznat način), pa mi ih proslede, jer jednostavno žele da ih sve - podele još sa nekim.
Kao poruke u boci koje se neprikidno bacaju u okeane sa potpuno nepoznatih mesta, potpuno nepoznatim primaocima.
I svaki put, čitanjem, vidim da ima u tim rečima - nečeg tako dirljivo neutešnog, nečeg tako jednostavnog na detinji način, a opet sasvim istinitog i iskrenog kao da ih je pisao neko ko je imao mnogo raznih i svakakvih doživljaja sa ljudima, ko zna kakvi su ljudi (šašavi i divni), a opet ume da napiše poruku kojom ponovi da UPRKOS svemu tome - uvek treba čuvati druge od sebe i uvek drugima ponuditi pomoć UPRKOS saznanju i svesti o tome da će sasvim malo i sasvim retko svo to ČOJSTVO nuđeno na dlanu iko razumeti, prepoznati ili, najređe, uzvratiti istom merom, UPRKOS svemu.

UPRKOS

Ljudi su nerazumni, nelogični i orijentisani sami na sebe,

voli ih uprkos tome.

Ako činiš nešto dobro u tvojoj podsvesti će biti egoistični motivi,

uprkos tome čini dobro.

Ako si uspešan imaćeš lažne prijatelje i prave neprijatelje,

uprkos tome budi uspešan.

Dobro koje ti činiš danas, sutra će već biti zaboravljeno,

uprkos tome čini dobro.

Iskrenost i otvorenost čine te ranjivim,

uprkos tome budi iskren i otvoren.

Ono što gradiš godinama može biti uništeno preko noći,

gradi uprkos tome.

Tvoja pomoć je zaista potrebna, ali ljudi će te možda napasti kad im pomogneš,

pomozi im uprkos tome.

Daj svetu sve od sebe, a oni će ti izbiti zube,

uprkos tome daj svetu sve od sebe.

2 puta po 5 minuta za 2 puta po 1000 godina

CENTENNIA Historical Atlas je internet projekat vernog, a vremenski "sažetog" toka ljudske istorije animacijom, na osnovu dostupnih istorijskih artefakata, pisanih, direktnih ili posrednih, zanimljivo, pregledno i prilično inspirativno, ako smo spremni da puštamo imaginaciji na volju...

Dva video priloga koja slede su odličan primer za dokaz da internet stranicu Historical Atlas treba uvrstiti u "bookmarks" :

5 minuta za 1000 godina ratova

5 minuta za 1000 godina

PESIMIZAM; REALIZAM, OPTIMIZAM

Najčešće ljudi svoje stavove o tome da li su pesimisti, realisti ili optimisti objašnjavanju svojim karakterom, intuitivnim mišljenjem, emocijom koju vezuju za prvi, drugi ili treći pojam. Retko kad požele (ili uspevaju) da bilo koji od svojih stavova povežu - sa činjenicama, sa bilo čime što zahteva plan, akciju i rad, e da bi se na osnovu postignutog moglo procenjivati da li je bilo razloga za prethodni pesimizam, realizam ili optimizam.





Pokušaj da se nečiji izražen stav o pesimizu, realizmu ili optimizmu "spoji" sa činjenicama, po pravilu se završava neuspehom za svakoga ko takav pokušaj čini. Ako je taj (koji pokušaj čini) pesimista - odustaće posle par pokušaja, ako je realista - pokušaće da nađe razloge svojih neuspeha, ako je optimista - verovaće da je ipak moguće da se neki sledeći pokušaj - završi uspešno.

Postoji nekoliko tipičnih rečenica koje ljudi razmenjuju pri tome, učestvujući u često neuspešnom dijalogu, "neuspešnom" u smislu da učesnici dijaloga (osobe A, P, R, i O) ne odustaju od svojih prethodnih i prvobitnih stavova::

1. osoba A (koja pokušava da razgovorom "spoiji" činjenice i stav, emociju i intuiciju

2. osoba P (pesimista po sopstvenom iskazu)

3. osoba R (realista po sopstvenom iskazu)

4. osoba O (optimista po sopstvenom iskazu)

Kako teče razgovor (po pravili) ?

(razgovor osoba A i P)

A : - Kako procenjuejš razvoj događaja?

P : - Neće se dobro završiti, nema šansi, videćeš

A : - Hoćeš li ti nešto uraditi da se spreči ili promeni nepovoljan tok događaja?

P : - Svejedno je ko šta radi, nema dobrog ishoda

(razgovor osoba A i R)

A : - Kako procenjuješ razvoj događaja?

R : - Zavisi od toga da li ćemo iskoristiti sve što nam je na raspolaganju

A : - Hoćeš li ti nešto uraditi da se spreči ili promeni nepovoljan tok događaja?

R : - Verovatno ću morati, čim uočim ŠTA je na raspolaganju za plan i akciju

(razgovor osoba A i O)

A : - Kako procenjuješ razvoj događaja?

O : - Pozitivno, dobro će se završiti

A : - Hoćel li ti nešto uraditi da se spreči ili promeni nepovoljan tok događaja?

O : - Naravno, nije doovljno da verujem da će sve biti dobro, moram smisliti i plan i akciju da se radi na tome da ishod bude pozitivan, dobar, najbolji moguć

I ni u jednom od razgovora se ne spominje ŠTA su činjenice na osnovu kojih se traži procena o razvoju događaja. Paradoks takvih razgovora je što, kada se činjenice i uvedu u dijalog, one retko (ili po pravilu nikako) utiču na prethodno i početno izrečeni stav, samo se "rašomonski" upotrenbe za dokaz tog svog (svačijeg) prethodnog stava.

Najveći paradoks je što ne pomaža čak ni pokazivanje sasvim OČIGLEDNIH činjenica koje pred sagovornicima stoje kao na dlanu - ako su te OČIGLEDNOSTI u suprotnosti sa stavom pesimiste samo će sumnjičavo zavrteti glavom i promrmljati "nije očigledno, proveri sam", ako su u suprotnosti sa stavom realiste zažmiriće i kazati "čekaj da proverim da li je očigledno", ako su u suprotnosti sa stavom optimiste nasmejaće se i reći "to samo liči da je očigledno, ali verujem da ustvari - nije".

U jednom od davnih raygovora koje sam vodila o raznim šašavim i paradoksalnim ponašanjima ljudi koji sami sebe zovu pesimistima, realistima ili optimistima, moj nezaboravni sagovornik mi je rekao:

- Jeste i smešno i paradoksalno, ali ljudi su takvi kakvi su, vrlo često je to otežavajuće ili obeshrabrujuće ako hoćeš da s ljudima menjaš sve i svašta, ali postoji nešto što neraskidivo povezuje i pesimistu i realistu i optimistu, to je - NADA, svi dele nadu kao osećanje, ne zaboravljaj to i obraćaj se toj nadi u njima, a ne njihovim izrečenim stavovima o bilo čemu

- Pojasni i objasni - rekoh

- Ne mogu ljudi da odustanu ili uklone nadanja iz svega što osećaju i misle, osim u posebnim slučajevima koji su mahom kratkotrajni i odnose se većinom samo na ljude neposredno suočene sa sopstvenom smrću, to ti je dokaz, ljudi ne umeju da prestanu da misle da se smrt, IPAK, događa samo drugima, a ne njima, i taj parodoks je nepresušni izvor ljudskih nada, koliko god ti to možda takođe paradoksalno zvučalo, ljudi uvek u sebi nose - NADU, svi ljudi, stalno. Pitanje je umeš li da dopreš do toga...

I - zaista, ako smo na mestu osobe A i promenimo malo pitanje i upitamo li pesimistu, realistu ili optimistu "da li se nadaju u dobar ishod događaja?", retko će odgovor biti "ne, ne nadam se" kod bilo koga od njih.

Ispada tako da je osećanje NADE nešto najpravednije podeljeno među ljudima, da su nadanja koja osećamo osnovni izvor naših kasnijih očekivanja, naših delanja, pa na kraju i izricanja stavova o tome da li smo pesimisti, realisti ili optimisti, kad se od nas traže odgovori o tome kakvi su nam stavovi o bilo čemu.

Tragajući po literaturi i prebirajući po rečima mudrih ljudi lako se nađe tuštaitma citata i misli o - nadi, nadanjima,, o promišljanjima možemo li uopšte živeti bez - nade. I možda najtragičniji pasusi, ikada napisani o ljudima, tiču se teme i opisa potpunog, totalnog i sveobuhvatnog - beznađa pojedinca.

Nada se javlja čak i onda kad smo, blagosloveni ili išibani životnim iskustvima, doneli sasvim očigledne, racionalne i na temelju sopstvenih doživljaja čvrste odluke da ZA NEŠTO, NEKAD ILI JEDNOM ŽELJENO NEMA NIKAKVE NADE, ona se odjednom i neočekivano pojavi, bukne i - preplavi nas, brišući sva prethodna "zaricanja i zaklinjanja" da nam se nešto nikada neće desiti jer je nemoguće i ne postoje nikakve šanse da nam se - dogodi i da se treba prestati nadati.

I tada treba biti samo - zahvalan, ništa više.Osećati je, ništa više.

Od toga nam se mnoga dobra mogu dogoditi, bez obzira na to da li smo pesimisti, realisti ili - optimisti.

TRAGAČI, ISTRAŽIVAČI, LUTALICE

...i drugi što ne skidaju cipelke skitarke, kad ih jednom obuju...

Google obeležava 160 godina rođenja R.L.Stivensona:

Robert Louis (Balfour) Stevenson (13.11. 1850 – 3.12. 1894), bio je škotski romanopisac, pesnik i putopisac te vodeći predstavnik neoromantizma u engleskoj književnost. Prilično su ga cenili i citirali mnogi autori kao Jorge Luis Borges, Ernest Hemingway, Rudyard Kipling i Vladimir Nabokov. Njegove kolege pisci, savremenici-modernisti ga, međutim, nisu cenili jer je bio popularan, "laki pisac", te su smatrali da nije pisao u njihovim "uskim i propisanim" okvirima književnosti. Tek nedavno su kritičari počeli gledati na Stevensona kao na nešto više od popularnog pisca, kao na "znak epohe". Po struci je bio pravnik, ali se nikada nije profesionalno bavio pravom. Često je putovao, nemirnog duha , i u potrazi za klimom koja bi izlečila njegovu tuberkulozu, od koje je i umro u 44-toj godini.

Nesporazumi koje sve lutalice i skitnice uvek imaju sa svojim savremenicima i svojim okruženjem, čime god da su se bavili...duboki nesporazumi koje razrešavaju tek oni koji dolaze decenijama posle njih, generacije koje upravo SVOJIM savremenicima - uz ISTO nerazumevanje zameraju zapravo - ISTO TO.

Dok ne dođe generacija - posle njih.

"...samo lepo možeš ružiti...
a
...zavist treba i - zaslužiti..."

Ne vole ljudi da vide slobodu koju skitnice, tragači i lutalice - žive. Svako na svoj način, sa svojom definicijom i prostorom slobode.

LAZA KOSTIĆ, 100 GODINA SNA


...rođen 31.01. / 12.02. 1841., živeo, sanjao, osobeno pisao, zaspao "u kovilje" 26.11.1910., već sto godina spava, a setim ga se uvek uz stih namenjen, od jednog drugog pesnika - jednom drugom pesniku:
"...samo da l` će na skeletu osmeh moj prepoznati..."
promenjen u:
"...samo da l` će na skeletu san moj prepoznati..."

...Laza Kostić je jedan od onih pesnika čije poštovaoce prepoznate lako, ne izgovara se - KAKO, ali se nepogrešivo i oseti i zna i razume ZAŠTO - vidi se nežni otisak Lazinog sna na svakome ko stvarno upije neobične i posebne reči njegovih pesama, drama, eseja, gotovo slučajno zapisanih tekstova, poput onih što se pišu "po marginama" važnijih i pažljivijih rečenica, kao da su napisane bez ikakve namere da ih čita bilo ko, bilo kada.

Kada, u školsko doba, imate sreće da naiđete na znalca od profesora književnosti, na svestranog "čitača" i "objašnjavača" tuđih reči (i što je važnije - tuđih snova), ondaK za ceo život imate u sećanju fine , male, kratke ( i na prvi pogled sasvim nevažne) doživljaje kojih se ustvari i ne sećate, nego se pojave od nekud "kroz kovilje" o godišnjicama, jubilejima, slučajnim susretima ili naizgled - bez ikakvog posebnog razloga...i blesnu svežinom tek završenog razgovora:

- A ti, šta ćeš ti? Dučića, Rakića, Šantića?

- Ne bih ja njih, ja bih Lazu Kostića, ako može.

- Hm...Ti se, Srećko, nećeš u životu narazgovarati, rekao bih...

Ne, neću, naravno.

Међу јавом и међ` сном ne treba puno razgovora, tu se smeštaju samo - posebne reči i to ne puno njih.

Laza Kostić


Oprosti, majko sveta, oprosti,
sto naših gora požalih bor.

Da li ćemo je naći u povratku noći
u povratku cveta, u povratku sna i gora
na zbunjenom horizontu u gorkom kristalu nemoći
od naše žeđi i mrtvog andjela gde se skamenila mora

Lice svih doba u očekivanju vatre da li će moći
da sačuva uspomenu na nju od zaborava i prostora
Neka Veliko Sazvežđe u smrti tvojoj zanoći
O, pusti žali i žalosna mora

Koji su predeli u tvome srcu sada?
Mrtva je a negde još traje dan, o laste
Svi mrtvi su zajedno, bio si pun mračnih nada

U pustinji si što u praznoj svetlosti raste
dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute
Santa Maria della Salute

(Branko Miljković, 7 mrtvih pesnika)

HIGGS & druga utešna otkrića

Serendipity je teško prevodiva reč, a i u engleskom jeziku zahteva objašnjenja, opise i primere da bi sagovornici tačno znali o čemu pričate.

Serendipity ume da ti otkrije - čuda.

Serendipity je reč koja se, skoro pa "službeno" koristi i za sva slučajna, a velika, značajna i danas nezamenljiva otkrića, označava nešto "slučajno pronađeno, slučajno otkriveno, neko otkriće koje nađe tebe dok ti tražiš nešto sasvim drugo", označava utešnu nemonovnost otkrivanja, birali otkriće ili ne. Samo treba uvek - pažljivo posmatrati, ništa više.

Serendipity je reč kojom se opisuje događaj pri kome se pronađe nešto naizgled potpuno nevažno (i naravno sasvim - netraženo, to je obavezan deo reči), a tako neophodno potrebno u realnosti, tako suštinski deo realnosti koju "promašuješ" da vidiš i pronađeš, jer tražiš nešto sasvim drugo. A pokaže se da ti ustvari uopšte ne treba - to drugo, već upravo ono "serendipity" pronađeno.

Reč je čisto veselje.

Danas je CERN objavio da su završili, sasvim uspešno prvi (od mnogih budućih) neverovatnih sudara ubrzanih čestica, sasvim sličnih onima koji su se događali u početku vremena i početku prostora, kad je Svemir bio mlad, a sve što danas postoji (uključujući i nas) bila je samo jedna od mogućnosti da se Svemir ispolji, opredmeti i - postoji. Bar neko vreme.

Ne mogu ni da zamislim uzbuđenje zbog uspešnog eksperimenta i mogu samo da domišljavam sva "serendipity" otkrića koja se u ovom trenutku čine sasvim mogućim da budu otkrivena, objašnjena, pokazana svetu i onda pomoću njih dojašnjene mnoge tajne za koje danas imamo samo pretpostavljena rešenja.

Početkom decembra odrediće se kratka pauza u radu, da bi eksperiment bio nastavljen u februaru i tokom cele 2011.
Nezamislive energije, nepojamni sudari čestica atomskog jezgra, slučajni i namerni sudari kojima se lagano ponovo precizno "slika" istorija celokupnog vremena i prostora, tamantakva kakva je zaista bila.

I kako god da bude, James Joyce će imati pravo:

"Mistakes are the portals of discovery"

1939 Joyce Finnegans Wake 191 You..semisemitic serendipitist, you (thanks, I think that describes you) Europasianised Afferyank!

ŽONGLIRANJE (razno)

Žongliranje je jedna od onih drevnih ljudskih veština koje, očarani i zadivljeni, pratimo posmatrajući cirkuske predstave, filmove, pozorišne predstave, ulične umetnike ili ponekad čak i prodavce "sladoleda u kuglama" koji svoje kupce zabavljaju "žonglerskim umećem" bacanjem kugli u vazduh, pre nego što ih "uhvate" u kornet, našim čulima na radost.

Sama reč "žonglirati, žongliranje" znači:
- "vešto manipulisati, igrati se, kontrolisati više od tri objekta, ista ili razna" -.
Svima su poznate loptice, tanjiri, štapići, trake, .....šta god mašti žonglera padne na pamet da kontroliše rukama, nogama, glavom ili bilo kojim delom tela, gledaoscima na radost, gravitaciji uprkos.

O poreklu reči se kaže:

"The word juggling derives from the Middle English jogelen to entertain by performing tricks, in turn from the French jongleur and the Old French jogler. There is also the Late Latin form joculare of Latin joculari, meaning to jest."Juggling" has come to mean, colloquially, any activity which requires a constant refocusing of one's attention from an overall goal to multiple subsidiary tasks, for example "Juggling Work and Family", the title of a PBS documentary, This colloquial meaning is similar to the non-computer use of the word multitasking."

I to značenje "o bilo kojoj aktivnosti koja zahteva neprestanu pažnju i koncentraciju i na ukupan cilj i na pojedinačne zadatke koji vode do cilja", to me je (usred jednog rutinskog, nevažnog, skroz konvencionalnog razgovora) podsetilo - koliko i kako svi mi ustvari "žongliramo" sve i svašta, koliko veština ulažemo da bi nam se dani odvijali i tekli, koliko napora ponekad trošimo uskađujući tokom dana, meseca, godina, tokom celog života, (verovatno), sve ono što nam je važno, potrebno ili je neophodno da se događa nama samima ili nekim drugima koji su nam bliski ili kojima smo potrebni.

Svi svetski artisti - žongleri (uključujući fantastične kineske!) verovatno nam ponekad nisu ravni u poređenju sa našim sopstvenim veštinama da "izžongliramo" NAŠE poslove, htenja, obaveze, želje, novac, planove, emocije, raspoloženja, potrebna znanja, rokove za zadatke koje moramo obaviti i još tuštaitma svakoraznih stvari koje svako od nas obavlja čim jutrom otvori oči.

I mislim da ima nešto čime je najteže "žonglirati" - sopstvene čežnje, žudnje i snove, sopstvene najdublje emocije koje češće potiskujemo nego što sa njima usuđujemo da "žongliramo". Može se "žonglerski rukovati" svim i svačim za šta moramo imati veština i znanja u rukama i glavi, ali pre ili kasnije, nastaje trenutak kad sve veštine prestaju i kad čežnja za nečim, nekim, za događajem, mestom ili drugim ljudskim bićem prevlada potpuno i izbriše sve stečene žonglerske veštine koje nam inače omogućavaju svakodnevno življenje.

Dragoceni trenuci, ako se ja pitam, čarobni trenuci kojima se treba potpuno prepustiti. Zato što daju svežinu i snagu da se, kad prođu (i ako prođu, a oni pravi ne prolaze, ne prolaze i ne prolaze nikad...) sa još više veština nastavi "žongliranje" svakodnevice.

Ponekad mi se učini da se svo "umeće življenja" može svesti na to koliko smo dobri "žongleri" u svakodnevici, ili još važnije koliko i kako uspevamo da odolimo i "žongliranju" sopstvenih čežnji. Da ih pustimo da budu i da nas imaju.

Empatija, neosetljivost i druge priče

Jeremy Rifkin je jedan od autora koji se bave uzrocima i razlozima zbog kojih smo mi ljudi takvi kakvi jesmo i pitanjima - ima li u svemu tome što jesmo - išta dobro.


Jedno od njegovih objašnjenja fiziološkog, biološkog razloga o tome zašto se ljudi ponašaju na određen način je - EMPATIJA, odnosno sposobnost ljudskih bića da budu - saosećajni, da osete neku emociju samo zato što tu istu emociju oseća neko drugo ljudsko biće (pa ma šta ta druga emocija bila). Neurolozi druge polovine XX veka daju mu za pravo jer je moguće "snimiti" i "videti" sliku emocije koja ustvari ne postoji autentično izazvana u našem mozgu, već predstavlja "odraz", "lik", "refleks" naših "malih sivih ćelija" na čulni doživljaj nečije tuđe radosti, patnje, veselja, fizičke povrede, tuge, neraspoloženja, očaja, vedrine,...šta god su ljudi već sposobni da osete. Ova "kobajagi", ova "kopir-emocija", ili "proizvedena emocija" tuđim doživljajem za nas je stvarna i realna baš kao da smo i sami doživeli sve što je tu emociju (koju god) - izazvalo. Zato ljudi umeju zajedno da se smeju, da se međusobno sasvim bezrazložno zasmeju, da zajedno plaču i tuguju, da budu - saosećajni, da učestvuju u tuđim emocijama, baš kao da su i njihove same.
Jeremy Rifkin tvrdi da je u toj biološkoj, evolucionoj, "empatičkoj" sposobnosti naših neurona čitava tajna uspeha nas kao vrste i (manje-više) jedina nada za opstanak i razvoj cele civilizacije koju smo, kao vrsta, izgradili na ovom malom, plavičastom, blistavom zrncu peska koji jurca unaokolo plažama i morima Univerzuma.
Kažu da empatiju i ne možemo kontrolisati na nivou na kojem se javlja - na fiziološkom nivou, dakle da će naši neuroni proizvesti "simulaciju" nečijih tuđih emocija u istom trenutku kad uvidimo da se ta emocija događa nekome drugom, ali da je, osetivši je jednom - možemo kontrolisati, možemo je iskazati ili potisnuti, možemo je priznati ili poricati, možemo se ponašati na osnovu nje ili pokazati "prema spolja", prema drugima - totalnu neosetljivost na nečiju tuđu emociju i praviti se da empatija - ne postoji.
I to samo - ako smo odrasla ljudska bića, ako smo deca - ne. Ako smo deca ne možemo i ne radimo ništa drugo osim "vladanja i ponašanja" na osnovu nepostojeće, empatične emocije koju su naši neuroni prozveli, tako "usvojili" kao sopstvenu i njome traže "reakcije i ponašanja" baš kao i kod osobe koja je tu emociju autentično doživela.

Kad pogledaš malo bolje - šta nas uči odrastanje u bilo kojoj (skoro svakoj) kulturi?
Da potiskujemo empatiju, da poričemo saosećanja i da vežbamo da budemo - licemerni, da jedno osetimo i pomislimo, a sasvim drugo prikažemo kao sopstveno ponašanje.
Rituali kojima nas uče tokom odrastanja i osposobljavanja za samostalan život time nas ustvari uče - neosetljivosti na delu, u svakodnevnoj komunikaciji, uprkos i nasuprot evoluciono razvijenoj sposobnosti koja nas je, ustvari, načinila toliko različitim od svih drugih živih vrsta i bića.
Poseban paradoks je što ume da bude sasvim vidljivo da potiskivanje emaptije, pokazivanje neosetljivosti, ponašanje koje poriče empatiju ume kod nas kasnije da prizvede teskobe, kajanje, da pokrene - "grižu savesti" što smo dozvolili da se u jednom trenutku, bilo kada, lišimo svoje sopstvene prirode i osetivši JEDNO, pokažemo da osećamo nešto sasvim DRUGO.
Ako to nije neopisivo i šašavo i divno, teško da znam - šta je.

(neki drugi autori tvrde da se iz tog "konflikta i paradoksa" koji doživimo ponašajući se po naučenim ritualima, a protivno biološkim, prirodnim impulsima, da se iz toga rađa skoro sve ono što ljudi zovu - umetnošću i to zvuči kao da sasvim - ima smisla)

Empatija naspram neosetljivost ponekad se ljudima predstavlja i kao "slabost naspram snage", a upravo je - obrnuto. Smeti empatiju i osetiti i pokazati ponekad zahteva - neverovatnu snagu, dok je - biti neosetljiv sasvim lako, uobičajeno i jednostavno. ne traži nikakav napor, treba se samo uvek ponašati u skladu sa licemerjem i odobravanjem većine koaj prati iste takve, licemerne rituale.
A oni koji ne odustaju i ne posustaju u sopstvenom iskrenom ponašanju izazvanim empatijom imaju obavezu da i - neosetljivost razumeju i osete.
Tačke u kojima se nalaze svi naši paradoksi, naša saglasja, naša empatija i naša neosetljivost, umeju tako da načine kvadrat u koji stane tako mnogo od naše celokupne svakodnevice, od nas samih.
Sve dok ga, kakvim izmišljenim simetrijama, ne promenimo u nešto sasvim drugo.

Muhammad Yunus, promene na dlanu

ili

- kako se stvari menjaju kad poveruješ u očigledno -

Muhammad Yunus je svetski poznat i svetski uticajan dobitnik Nobela za mir 2006., poreklom iz Bangladeša, obrazovanjem ekonomista, karijerom profesor u USA i - naravno, kreator "društvenog preduzetništva" i "banke za siromašne" (GrameenBank).

Sedamdesetih godina prošlog veka vratio se u Bangladeš i (po sopstvenim rečima) jednog je dana pomislio kako sav taj njegov profesorski rad, sve ono što radi - nekako nije dovoljno, nekako NE RADI ta slika koju sobom nosi i kojom obrazuje druge, sva ta ekonomska pravila, zakoni i teorije, sve to na čega bi svet trebalo da RADI, kao da ima "nekakvu grešku" i on mora da vidi GDE to sve ima "nekakvu grešku", da bi zaista sa uverenjima i ubeđenjima mogao da nastavi da - predaje, istražuje, uči druge, prenosi i širi znanja.

I - otišao je iz učionice u malo selo, nedaleko od univerzitetskog kampusa, da proveri - da li je u pravu, da li može drugačije nego što tadašnja ekonomska teorija tvrdi da je jedino moguće.

I - bio je u pravu. Moguće je. Samo treba poverovati u - očigledno i uključiti mozak.

Njegovo rešenje dobilo je ime i RADI, kako u Bangladešu, tako i u desetinama zemalja širom sveta u kojima se utemeljilo za poslednjih tridesetak godina. Rešenje se zove "društveno preduzetništvo" i "banka za siromašne".

Kako sam kaže, (juče u Beogradu) upitao se:

- Kakvog smisla ima banka koja daje novac samo onima koji ga već imaju i zašto je logično da se novac daje onima koji već duguju novac samo ako duguju JAKO puno novca, a ne daje se nikako novac onima koji ga NEMAJU UOPŠTE, a žive ispod svake granice siromaštva?

- Da li moguća banka koja će raditi sasvim obrnuto, od početka? Banka koja će dolaziti pred vrata najsiromašnijih i pitati - "hoćeš li ovu malu, minimalnu sumu novca, koju ćeš mi vratiti, ali mi ne trebaju od tebe nikakve garancije, hipoteke, dokazi, ništa, hajde da naš odnos izgradimo na poverenju, jel može?"

- Super je što postoji konkurencija i tržište i takmičenje i tako i treba da bude, ali šta će ti ustvari "tone para" ako si banka, ako si velika korporacija, ako si finansijski stručnjak, "ekonomska ili upravljačka elita" sveta, ako imaš milion puta više nego što bi ti ikad moglo zatrebati, možeš li bar deo tog novca iskoristiti tako da sam dobijaš manji profit (ili ga nemaš uopšte), ali time činiš nemerljivu korist hiljadama ljudi u lokalnoj zajednici ili milionima u nekoj državi ili delu sveta i - smanjuješ ukupno siromaštvo (nešto dugoročnije, opet možeš svoj ogroman novac "vrteti" po uobičajenom ritmu, jer ćeš imati veći broj onih koji mogu od tebe nešto da kupe)

U svom autorskom članku u "Forbes" iz juna ove godine, Muhammad Yunus izvrsno sam o tome piše i objašnjava da je cela ideja u tome da se nekakvo rešenje za smanjenje siromaštva - ponudi. I da je učešće u tom rešavanju - dobrovoljno.

Dobrovoljne odluke umeju da čine čudesne promene u ljudskom ponašanju i on smatra da je to osnovna tačka uspeha njegovih ideja, i u Bangladešu i u svetu. Mi ljudi smo "genetski preduzetnici", kaže, i sve što nam treba je da nas neko podseti na tu očigledno dokazivu osobinu i da nam kakvim rečima ukaže na sve očigledno oko nas u šta kao da ne želimo da poverujemo, samo zato što je očigledno.

Ljudi su, paradoksalno, nepoverljiva, a lakoverna bića. Spremniji da poveruju u bilo kakvu "prevaru" ili u činjenicu "da se ništa ne može učiniti", nego u ono što im sopstvene oči i sva druga čula nude kao neoborivu očiglednost - da je sve, uvek moguće i da nijedno rešenje NIJE neupitno i podložno promeni, pa makar u njega čvrsto verovalo 10% najmoćnijih cele planete, 10% ljudi koji o svemu odlučuju i koji "poseduju&troše" 90% svih resursa planete. Tih 10% najuticajnijih i najbogatijih saglasno su doneli dokumenta o brobi protiv siromaštva, o iskorenjivanju siromaštva, Ujedinjene nacije su se saglasile oko "Milenijumskih ciljeva" koje bismo trebalo ostvariti do 2015., a Muhammed Yunus je, uključivši mozak, samo rekao:

"Aha, razumem ŠTA hoćemo da postignemo, zna li neko KAKO ćemo to da uradimo?".

I pošto su i planeta i vasiona ostali ćutljivi (u smislu odgovora) on je ponudio rešenje.

I tome dokazao da je moguće, da je s ljudima uvek sve moguće i da su ljudi istovremeno i u potpuno jednakoj meri "nepodnošljivo sebični" i "božanski nesebični" i da smo tako dvostruki, uvek ustvari spremni da menjamo na bolje, i sebe i sve oko sebe, nepovratno da menjamo - na bolje.

Banka za siromašne, društveno preduzetništvo, mikro-krediti su delovi tog predloženog rešenja, ključni "motor rešavanja" su ljudi koji tako bivaju spremni da iskoriste sopstvene osobine, sopstvene potencijale. U Bangladešu je suma od 30-40 dolara činila početak oslobađanja od siromaštva, početak posebne vrste "novog poverenja" i početak kojim su žene Bangladeša izašle iz nevidiljivosti i pokrenule čitav lanac neverovatnih događaja koji je doveo do toga da danas Bangladeš izgleda sasvim drugačije, od obrazovanja žena do smanjenog mortaliteta i uravnoteženog nataliteta, od 70% sela bez struje do "ženskih udruženja" koja kupuju solarne baterije za sve i mobilne telefone sa imenicima članova vlade i parlamenta. Da bi ih zvale i kazale šta su dobro već uradile i šta im treba da se sve menja na bolje još i još i još...

Zašto tvrdim da je ideja "društvenog preduzetništva" sasvim očigledna stvar (koju nećemo da vidimo, a na dlanu nam je) ?

Zato što se polovina čovečanstva time bavi otkad je čovečanstva.

Zato naša planeta radi - na žene, na dobrovoljan, besplatan ženski rad koji je briga o drugima.

Ova planeta, sva ljudska društva "rade, postoje i funkcionišu" zahvaljujući - besplatnom, svakodnevnom ženskom radu , obavljanju svega onogo što zovemo "održavanjem domaćinstva", gde god na planeti, radu koji omogućava dnevno funkcionisanje porodice, lokalne zajednice, celog društva gde vredne ženske ruke i maštovite ženske glave svaki dan stvore uslove da SVI DRUGI mogu da finkcionišu.

Ako to nije nesebičnost i ako to nije društveno preduzetno, i ako to ne dokazuje da smo svi "genetski preduzetnici", ondaK ja ne znam šta bi drugo moglo biti.

I niko ne zna KADA smo se to svi mi dogovorili da baš tako bude, i da žene obavljaju sve te poslove, ali - žene taj dogovor poštuju, hiljadama i desetinama hiljada godina unatrag.

(Msleeeeeeem, mog`o bi sada već malko i neko drugi da radi sve te nevažne&lake&sitne poslove održavanja svih, svega i svačega na planeti, da se žene malko bave i svimi svačim drugim, stvarno bi moglo).

To je toliko neverovatno očigledno da je većini - sasvim nevidljivo.

Kao i besplatan ženski rad.

Kao i činjenica da razlozi siromaštva, da siromaštvo u celini nije u siromašnoj osobi, već u sistemu u kom siromašna osoba živi, ali da bi menjala sisitem, ta siromašna osoba mora da menja - i sebe.

Da poveruje u očigledno i da razume da je - moguće.Ideja banke za siromašne, mikro-kredita i društvenog preduzetništva je prostor u koje postoje odgovori na pitanje KAKO da se ta promena stvori i živi.

Kada bi Paja Patak, koji u čuvenom crtanom filmu "Mikijeva radionica" prolazeći pored čudnovate mašine kaže svoje čuveno "šta je ovo?, a još i ne radi?!", danas prošao pored sela u Bangladešu promenjenih idejama Muhammed Yunusa-a rekao bi "ne znam šta je ovo, ali - RADI!"

Jer, stvarno - radi.

I kao ideja je odlično primenljivo, u izmenjenom kontekstu, naravno, i na mnogim drugim mestima koji su od Bangladeša udaljene prostorom, prethodnom istorijom ili trenutnim razvojem.

Ideja ima jednostavnost univerzalnosti, samo treba - uključiti mozak i naći joj kontekst za sebe, za svoje lokalne, zajednice, za svoj sosptveni nivo i oblik siromaštva.

Da bi se menjalo - na bolje.