Jeremy Rifkin je jedan od autora koji se bave uzrocima i razlozima zbog kojih smo mi ljudi takvi kakvi jesmo i pitanjima - ima li u svemu tome što jesmo - išta dobro.
Jedno od njegovih objašnjenja fiziološkog, biološkog razloga o tome zašto se ljudi ponašaju na određen način je - EMPATIJA, odnosno sposobnost ljudskih bića da budu - saosećajni, da osete neku emociju samo zato što tu istu emociju oseća neko drugo ljudsko biće (pa ma šta ta druga emocija bila). Neurolozi druge polovine XX veka daju mu za pravo jer je moguće "snimiti" i "videti" sliku emocije koja ustvari ne postoji autentično izazvana u našem mozgu, već predstavlja "odraz", "lik", "refleks" naših "malih sivih ćelija" na čulni doživljaj nečije tuđe radosti, patnje, veselja, fizičke povrede, tuge, neraspoloženja, očaja, vedrine,...šta god su ljudi već sposobni da osete. Ova "kobajagi", ova "kopir-emocija", ili "proizvedena emocija" tuđim doživljajem za nas je stvarna i realna baš kao da smo i sami doživeli sve što je tu emociju (koju god) - izazvalo. Zato ljudi umeju zajedno da se smeju, da se međusobno sasvim bezrazložno zasmeju, da zajedno plaču i tuguju, da budu - saosećajni, da učestvuju u tuđim emocijama, baš kao da su i njihove same.
Jeremy Rifkin tvrdi da je u toj biološkoj, evolucionoj, "empatičkoj" sposobnosti naših neurona čitava tajna uspeha nas kao vrste i (manje-više) jedina nada za opstanak i razvoj cele civilizacije koju smo, kao vrsta, izgradili na ovom malom, plavičastom, blistavom zrncu peska koji jurca unaokolo plažama i morima Univerzuma.
Kažu da empatiju i ne možemo kontrolisati na nivou na kojem se javlja - na fiziološkom nivou, dakle da će naši neuroni proizvesti "simulaciju" nečijih tuđih emocija u istom trenutku kad uvidimo da se ta emocija događa nekome drugom, ali da je, osetivši je jednom - možemo kontrolisati, možemo je iskazati ili potisnuti, možemo je priznati ili poricati, možemo se ponašati na osnovu nje ili pokazati "prema spolja", prema drugima - totalnu neosetljivost na nečiju tuđu emociju i praviti se da empatija - ne postoji.
I to samo - ako smo odrasla ljudska bića, ako smo deca - ne. Ako smo deca ne možemo i ne radimo ništa drugo osim "vladanja i ponašanja" na osnovu nepostojeće, empatične emocije koju su naši neuroni prozveli, tako "usvojili" kao sopstvenu i njome traže "reakcije i ponašanja" baš kao i kod osobe koja je tu emociju autentično doživela.
Kad pogledaš malo bolje - šta nas uči odrastanje u bilo kojoj (skoro svakoj) kulturi?
Da potiskujemo empatiju, da poričemo saosećanja i da vežbamo da budemo - licemerni, da jedno osetimo i pomislimo, a sasvim drugo prikažemo kao sopstveno ponašanje.
Rituali kojima nas uče tokom odrastanja i osposobljavanja za samostalan život time nas ustvari uče - neosetljivosti na delu, u svakodnevnoj komunikaciji, uprkos i nasuprot evoluciono razvijenoj sposobnosti koja nas je, ustvari, načinila toliko različitim od svih drugih živih vrsta i bića.
Poseban paradoks je što ume da bude sasvim vidljivo da potiskivanje emaptije, pokazivanje neosetljivosti, ponašanje koje poriče empatiju ume kod nas kasnije da prizvede teskobe, kajanje, da pokrene - "grižu savesti" što smo dozvolili da se u jednom trenutku, bilo kada, lišimo svoje sopstvene prirode i osetivši JEDNO, pokažemo da osećamo nešto sasvim DRUGO.
Ako to nije neopisivo i šašavo i divno, teško da znam - šta je.
(neki drugi autori tvrde da se iz tog "konflikta i paradoksa" koji doživimo ponašajući se po naučenim ritualima, a protivno biološkim, prirodnim impulsima, da se iz toga rađa skoro sve ono što ljudi zovu - umetnošću i to zvuči kao da sasvim - ima smisla)
Empatija naspram neosetljivost ponekad se ljudima predstavlja i kao "slabost naspram snage", a upravo je - obrnuto. Smeti empatiju i osetiti i pokazati ponekad zahteva - neverovatnu snagu, dok je - biti neosetljiv sasvim lako, uobičajeno i jednostavno. ne traži nikakav napor, treba se samo uvek ponašati u skladu sa licemerjem i odobravanjem većine koaj prati iste takve, licemerne rituale.
A oni koji ne odustaju i ne posustaju u sopstvenom iskrenom ponašanju izazvanim empatijom imaju obavezu da i - neosetljivost razumeju i osete.
Tačke u kojima se nalaze svi naši paradoksi, naša saglasja, naša empatija i naša neosetljivost, umeju tako da načine kvadrat u koji stane tako mnogo od naše celokupne svakodnevice, od nas samih.
Sve dok ga, kakvim izmišljenim simetrijama, ne promenimo u nešto sasvim drugo.
No comments:
Post a Comment