LAZA KOSTIĆ, 100 GODINA SNA


...rođen 31.01. / 12.02. 1841., živeo, sanjao, osobeno pisao, zaspao "u kovilje" 26.11.1910., već sto godina spava, a setim ga se uvek uz stih namenjen, od jednog drugog pesnika - jednom drugom pesniku:
"...samo da l` će na skeletu osmeh moj prepoznati..."
promenjen u:
"...samo da l` će na skeletu san moj prepoznati..."

...Laza Kostić je jedan od onih pesnika čije poštovaoce prepoznate lako, ne izgovara se - KAKO, ali se nepogrešivo i oseti i zna i razume ZAŠTO - vidi se nežni otisak Lazinog sna na svakome ko stvarno upije neobične i posebne reči njegovih pesama, drama, eseja, gotovo slučajno zapisanih tekstova, poput onih što se pišu "po marginama" važnijih i pažljivijih rečenica, kao da su napisane bez ikakve namere da ih čita bilo ko, bilo kada.

Kada, u školsko doba, imate sreće da naiđete na znalca od profesora književnosti, na svestranog "čitača" i "objašnjavača" tuđih reči (i što je važnije - tuđih snova), ondaK za ceo život imate u sećanju fine , male, kratke ( i na prvi pogled sasvim nevažne) doživljaje kojih se ustvari i ne sećate, nego se pojave od nekud "kroz kovilje" o godišnjicama, jubilejima, slučajnim susretima ili naizgled - bez ikakvog posebnog razloga...i blesnu svežinom tek završenog razgovora:

- A ti, šta ćeš ti? Dučića, Rakića, Šantića?

- Ne bih ja njih, ja bih Lazu Kostića, ako može.

- Hm...Ti se, Srećko, nećeš u životu narazgovarati, rekao bih...

Ne, neću, naravno.

Међу јавом и међ` сном ne treba puno razgovora, tu se smeštaju samo - posebne reči i to ne puno njih.

Laza Kostić


Oprosti, majko sveta, oprosti,
sto naših gora požalih bor.

Da li ćemo je naći u povratku noći
u povratku cveta, u povratku sna i gora
na zbunjenom horizontu u gorkom kristalu nemoći
od naše žeđi i mrtvog andjela gde se skamenila mora

Lice svih doba u očekivanju vatre da li će moći
da sačuva uspomenu na nju od zaborava i prostora
Neka Veliko Sazvežđe u smrti tvojoj zanoći
O, pusti žali i žalosna mora

Koji su predeli u tvome srcu sada?
Mrtva je a negde još traje dan, o laste
Svi mrtvi su zajedno, bio si pun mračnih nada

U pustinji si što u praznoj svetlosti raste
dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute
Santa Maria della Salute

(Branko Miljković, 7 mrtvih pesnika)