Najčešće ljudi svoje stavove o tome da li su pesimisti, realisti ili optimisti objašnjavanju svojim karakterom, intuitivnim mišljenjem, emocijom koju vezuju za prvi, drugi ili treći pojam. Retko kad požele (ili uspevaju) da bilo koji od svojih stavova povežu - sa činjenicama, sa bilo čime što zahteva plan, akciju i rad, e da bi se na osnovu postignutog moglo procenjivati da li je bilo razloga za prethodni pesimizam, realizam ili optimizam.
Pokušaj da se nečiji izražen stav o pesimizu, realizmu ili optimizmu "spoji" sa činjenicama, po pravilu se završava neuspehom za svakoga ko takav pokušaj čini. Ako je taj (koji pokušaj čini) pesimista - odustaće posle par pokušaja, ako je realista - pokušaće da nađe razloge svojih neuspeha, ako je optimista - verovaće da je ipak moguće da se neki sledeći pokušaj - završi uspešno.
Postoji nekoliko tipičnih rečenica koje ljudi razmenjuju pri tome, učestvujući u često neuspešnom dijalogu, "neuspešnom" u smislu da učesnici dijaloga (osobe A, P, R, i O) ne odustaju od svojih prethodnih i prvobitnih stavova::
1. osoba A (koja pokušava da razgovorom "spoiji" činjenice i stav, emociju i intuiciju
2. osoba P (pesimista po sopstvenom iskazu)
3. osoba R (realista po sopstvenom iskazu)
4. osoba O (optimista po sopstvenom iskazu)
Kako teče razgovor (po pravili) ?
(razgovor osoba A i P)
A : - Kako procenjuejš razvoj događaja?
P : - Neće se dobro završiti, nema šansi, videćeš
A : - Hoćeš li ti nešto uraditi da se spreči ili promeni nepovoljan tok događaja?
P : - Svejedno je ko šta radi, nema dobrog ishoda
(razgovor osoba A i R)
A : - Kako procenjuješ razvoj događaja?
R : - Zavisi od toga da li ćemo iskoristiti sve što nam je na raspolaganju
A : - Hoćeš li ti nešto uraditi da se spreči ili promeni nepovoljan tok događaja?
R : - Verovatno ću morati, čim uočim ŠTA je na raspolaganju za plan i akciju
(razgovor osoba A i O)
A : - Kako procenjuješ razvoj događaja?
O : - Pozitivno, dobro će se završiti
A : - Hoćel li ti nešto uraditi da se spreči ili promeni nepovoljan tok događaja?
O : - Naravno, nije doovljno da verujem da će sve biti dobro, moram smisliti i plan i akciju da se radi na tome da ishod bude pozitivan, dobar, najbolji moguć
I ni u jednom od razgovora se ne spominje ŠTA su činjenice na osnovu kojih se traži procena o razvoju događaja. Paradoks takvih razgovora je što, kada se činjenice i uvedu u dijalog, one retko (ili po pravilu nikako) utiču na prethodno i početno izrečeni stav, samo se "rašomonski" upotrenbe za dokaz tog svog (svačijeg) prethodnog stava.
Najveći paradoks je što ne pomaža čak ni pokazivanje sasvim OČIGLEDNIH činjenica koje pred sagovornicima stoje kao na dlanu - ako su te OČIGLEDNOSTI u suprotnosti sa stavom pesimiste samo će sumnjičavo zavrteti glavom i promrmljati "nije očigledno, proveri sam", ako su u suprotnosti sa stavom realiste zažmiriće i kazati "čekaj da proverim da li je očigledno", ako su u suprotnosti sa stavom optimiste nasmejaće se i reći "to samo liči da je očigledno, ali verujem da ustvari - nije".
U jednom od davnih raygovora koje sam vodila o raznim šašavim i paradoksalnim ponašanjima ljudi koji sami sebe zovu pesimistima, realistima ili optimistima, moj nezaboravni sagovornik mi je rekao:
- Jeste i smešno i paradoksalno, ali ljudi su takvi kakvi su, vrlo često je to otežavajuće ili obeshrabrujuće ako hoćeš da s ljudima menjaš sve i svašta, ali postoji nešto što neraskidivo povezuje i pesimistu i realistu i optimistu, to je - NADA, svi dele nadu kao osećanje, ne zaboravljaj to i obraćaj se toj nadi u njima, a ne njihovim izrečenim stavovima o bilo čemu
- Pojasni i objasni - rekoh
- Ne mogu ljudi da odustanu ili uklone nadanja iz svega što osećaju i misle, osim u posebnim slučajevima koji su mahom kratkotrajni i odnose se većinom samo na ljude neposredno suočene sa sopstvenom smrću, to ti je dokaz, ljudi ne umeju da prestanu da misle da se smrt, IPAK, događa samo drugima, a ne njima, i taj parodoks je nepresušni izvor ljudskih nada, koliko god ti to možda takođe paradoksalno zvučalo, ljudi uvek u sebi nose - NADU, svi ljudi, stalno. Pitanje je umeš li da dopreš do toga...
I - zaista, ako smo na mestu osobe A i promenimo malo pitanje i upitamo li pesimistu, realistu ili optimistu "da li se nadaju u dobar ishod događaja?", retko će odgovor biti "ne, ne nadam se" kod bilo koga od njih.
Ispada tako da je osećanje NADE nešto najpravednije podeljeno među ljudima, da su nadanja koja osećamo osnovni izvor naših kasnijih očekivanja, naših delanja, pa na kraju i izricanja stavova o tome da li smo pesimisti, realisti ili optimisti, kad se od nas traže odgovori o tome kakvi su nam stavovi o bilo čemu.
Tragajući po literaturi i prebirajući po rečima mudrih ljudi lako se nađe tuštaitma citata i misli o - nadi, nadanjima,, o promišljanjima možemo li uopšte živeti bez - nade. I možda najtragičniji pasusi, ikada napisani o ljudima, tiču se teme i opisa potpunog, totalnog i sveobuhvatnog - beznađa pojedinca.
Nada se javlja čak i onda kad smo, blagosloveni ili išibani životnim iskustvima, doneli sasvim očigledne, racionalne i na temelju sopstvenih doživljaja čvrste odluke da ZA NEŠTO, NEKAD ILI JEDNOM ŽELJENO NEMA NIKAKVE NADE, ona se odjednom i neočekivano pojavi, bukne i - preplavi nas, brišući sva prethodna "zaricanja i zaklinjanja" da nam se nešto nikada neće desiti jer je nemoguće i ne postoje nikakve šanse da nam se - dogodi i da se treba prestati nadati.
I tada treba biti samo - zahvalan, ništa više.Osećati je, ništa više.
Od toga nam se mnoga dobra mogu dogoditi, bez obzira na to da li smo pesimisti, realisti ili - optimisti.
No comments:
Post a Comment