ČITA LI IKO KRLEŽU JOŠ UVEK?

(o godišnjici smrti, 29 godina kasnije)

Njegova smrt je jedna od prvih koju pamtim - najavljenu i objavljenu unapred. Naime, nekih mesec dana ranije, sedeći uz TV (uključenog uzalud) i baveći se nečim sasvim drugim, začuh spikera koji je izgovorio "Miroslav Krleža je izrazio želju da pročitamo njegovu pesmu..."I - čudno, uopšte se ne sećam pesme (izgleda da kad STVARNO hoću nešto da zaboravim, to i uspeva), ali se sećam da mi je privuklo pažnju i da sam pomislila "ovaj se oprašta sa nama i sa svetom". Moguće je da mu to uopšte nije bila ni misao ni želja, ali više nema načina da se to moje sećanje - menja. Nema ni kako ni sa kim.



Krleža je jedan od onih pisaca koji uspevaju da dotaknu, da potaknu, da uklone zastore i neprovidne zavese koji, sklonjeni, otkrivaju jasan tuđi pogled na sve i svašta čime su ljudi zapitani, na svet i ljude, takvi kakvi su u kontekstu jendog vremena i sasvim univerzalni. (Osim što je i obavezna lektira). U razgovorima (retkim) koje sam vodila o Krleži, retko sam nalazila istomišljenike (nije da sam ih tražila, ali - dešavalo se tako).

Moja duboka uverenja o svemu što je napisao još uvek su ista - njegova poezija je mnogo veće (a mnogo manje znano, čitano i citirano) delo od drama, novela, eseja, romana i svega drugog što je ispisao. Uz poeziju, jedna neverovatna fantaznagorična, alegorična, metaforična, duboko najličnija od svega i saasvim kratka priča "Pijana noć 1918" i, naravno, "Gospoda Glembajevi", drama sa jednom od najboljih dramskih replika ikad napisanih:  "mutno je sve to u nama, moja Beatriče".

"Ljubav nije vještina. To je pitanje dara kao i poezija.
 Ljubav ljudi loču, nažalost, a ljubav nije pivo, ljubav je nadahnuće."   —   Miroslav Krleza

"Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo, pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu." - Miroslav Krleža

Ponekad se zapitam - čita li iko Krležu još uvek? (osim gimnazijalaca koji lektirom "moraju da bistre" Glembajeve) Ili je pisac koji je "utihnuo" po uticaju u ovom vremenu nakon kojeg je "utihnuo" stvarno i zauvek, obaviviši sve svoje spisateljske poslove za života? Nekako mi se čini da će - biti čitan, da je jedan od onih retkih koji će biti zaboravljani i pronaleženi, koji će biti nezanimljivi većini i inspiracija mnogima, koji će ostati - upamćeni.

Ja ga se od jutros sećam, sama, (a tako biva i 07.07. iz istih i drugih razloga) a sve mi se čini da nas (sličnih samo po sećanju, verovatno nesličnih  po osećanju svega što je napisao), mora biti negde još, međusobno se ne znamo, ali znamo reči koje je jedan poseban čovek ispisao svojom poezijom.
Ako mu je to uteha koju je tražio za života, a pokušavao da se odbrani od čežnji za takvom potragom, od potrebe za utehom - kokanda je ipak ima, nađenu.
Trag mu je neizbrisiv, čini mi se.