EMOTIVNA HIPOHONDRIJA

Emotivna hipohondrija je neverovatno raširena pojava.(Na žalost i uprkos)

To je ono stanje slično "običnoj hipohondriji" tako česte u mnogih koji (mahom sasvim uzaludno) troše svoje i tuđe vreme na strah od bolesti koje ustvari - ne postoje. Ali je zato sama hipohondrija - skoro neizlečiva. Kad malko bolje razmislimo - koliko se samo nepotrebne komunikacije potroši na "naše i tuđe nejasne tegobe", na "žiga me, seva mi,...", na "imaš li ti ovakve simptome...", i tome slično i tako dalje. Može samo da se klima glavom ili da se dopusti "pletenje u mreži" beskonačnih priča o strahovima od bolesti (raznih) i mogućnostima izlečenja od simptoma koji ne postoje.

(Stvarno i zaista bolesni ljudi - sasvim se drukčije ponašaju i zaslužuju svu našu pažnju, brigu, negu, strpljenje i empatiju.)

Tako slično se ponašaju i - emotivni hipohondri.

Pokazuju emocije koje - ne postoje.

Govore o emocijama koje - ne postoje.

Zašto to čine?

Emotivni hipohondri se beskonačno boje da bi stvarno mogli da - osete kakvu emociju i zato "izmišljaju" razne, predstavljajući ih stvarnima i istinitima i često manipulišući reakcijama na sopstvenu "emotivnu hipohondriju", ponekad tako kod drugih proizvode - istinite emocije, različite vrste.

Ili se, ponekad, u našim sopstvenim reakcijama, javlja "emotivna hipohondrija", pa drugima pokazujemo emocije koje ustvari ne postoje, jer nas tako, od početka ili s vremena na vreme, malo uče modeli društvenog licemerja, a malo - ne uspevamo da odolimo, pa se uživimo u ulogu "emotivnih hipohondara".

I zato su tim dragoceniji ljudi BEZ sklonosti emotivne (ili bilo kakve) hipohondrije, ljudi koje slučajno (i vrlo retko) sretnemo i zato uvek postoji veliki rizik da i ne primetimo OGROMNU razliku u iskazivanju emocija BEZ ikakve hipohondrije, licemerja ili naučenih modela komunikacije i reakcije. Iskazivanje emocija onakvih kakve stvarno jesu, slično kao što to mala deca čine dok ih ne naučimo - emotivnoj hipohondriji.

A - šteta je podleći emotivnoj hipohondriji, tako ja mislim.

Jer - svi mi, mislim, "imamo pravi, iskreni tango-ritam u tim našim ušima i nogama i rukama i očima...", samo se toga treba setiti, s vremena na vreme, i - otkriti iznova kakvo fino mesto može biti ovo u kojem smo svi mi, ako pustimo da nas vodi "ritam pravih emocija...". Bez emotivne hipohondrije...