KREATIVNI INTERNET, još jednom


Od mnoštva zanimljivih stranica, jedna (do dve i tri) za danas:

Streeter Seidell

White Whine

Winnie the Pooh Mental Disorder Gifts (i druge neobične ideje)

Prve dve su "saradničke", zajedničke stranice, a ova treća je - priča za sebe, preporučujem jer "pršti" od neobičnih kreativnih ideja, sklopljenih u fotke, priče, "skaske&anegdote stilom" prikaza tema i događaja koji inače na drugim mestima samo umeju da - smaraju.

Prava razonoda, ko voli, naravno.
Ja volEm.

Lutanje po internetu (k`o skitanje kroz knjižare i biblioteke), uvek ima serendipity šmek, hteli-ne hteli, i tako je bilo i sa linkovanim stranicama.

A video klip ima (sasvim, sasvim malko, istina, ali - ima) nečeg "montipajtonovskog" u sebi, osim što je sastavljen od kristalno čistih (i svima jasnih) stereotipa koje imamo jedni o drugima, traje i dovljno kratko da "ostavi dobar utisak", meni bar.

Negde sam (usput) naletela i na sličnu epizodu koja se ticala pušača, zabrana upotrebe duvana i stereotipa koji su tom temom stvoreni i razvijeni, ali sam ga - zagubila i nisam uspela da se "vratim unatrag" stazom kojom sam do njega stigla, naići će ponovo neki sličan - u internet se po tom pitanju možemo pouzdati, sasvim.

Kad i ako naiđe dan da se na internetu ne može naći baš nijedna zanimljivost, baš ništa novo ili baš ništa smešno - to će značiti samo jedno:

Ljudi su izmislili nešto još bolje od interneta.

See more funny videos and funny pictures at CollegeHumor.

Zanimljiva stranica:
College Humor

SIGURNOST KAO TLAPNJA, IZVESNOST KAO SAN

Najbolja osobina budućnosti je što je potpuno - neizvesna, ma šta god ko mislio o tome, sada, ma šta god ko planirao da mu/joj se dogodi kao izvesnost.

I ta neizvesnost je jedino što doživljavamo kao - budućnost, kad počne ostvarivanje naših "planova za budućnost" mi je doživljavamo kao već jednom proživljenu realnost, ali nepredvidljivi događaji su ono što nam, oduzimajući sigurnost i izvesnost, stvarno pokazuje "pravo lice budućnosti".

I ta potpuna nepredvidljivost budućnosti je ponekad ljudima i jedina uteha. Sve ostalo su samo naše nade, očekivanja, snatrenja i sanjarenja o tome da samo za nas, negde u budućnosti, postoje čuda od ljudi i čuda od događaja,

Postoji samo čežnja, budućnosti nema.

I sve naše "sigurnosne brave" služe da sami sebi otežamo "iskorak" u budućnost, a retko (ili nikako) da osiguramo da nam, u naš život, može ući samo budućnost koju priželjkujemo i koja nam se čini "izvesnom".

A sasvim neizvesni i nepredvidljivi događaji uvek naiđu, (kad se njima prohte), provale sve naše sigurnosne brave, nahrupe, kao ogroman talas zbrišu sve naše bedeme, kapije, sigurne prolaze i utabane staze i ostave brisani prostor kojim samo šibaju silni vetrovi, orkanskom jačinom potpune neizvesnosti.

I onda sve moramo - ispočetka...brave, bedeme, staze, sigurnosne prolaze, utočišta, planove, sanjanje izvesnosti...do novog talasa.

Neprestano dodavanje svih boja čežnje u bezbojan i nevidljiv prostor naše budućnosti.

ZARAZNA KREATIVNOST INTERNETA

Htela sam da piskaram o "istoriji glasina", o tračevima, ogovaranju, "prenošenju glasina", o neutaživoj ljudskoj potrebi da se "prepriča, komentariše, oceni, sudi, prosudi, kvalifikuje, vrednuje, omalovaži, opljuje, slaže, izmisli, štovišeširi kakva priča o nekome ili nečemu", o našim navikama i ritualima kojima "uživamo u spletkarenjima", "sočnim detaljima", "pouzdanim informacijama" o nadasve našoj izrazitoj sklonosti da uživamo u "negativnim definicijama drugih", odnosno da kroz glasine, intrige i spletke o drugima kažemo sve najgore, e da bi smo, samim tim, mi sami ispadali mnogo bolji.

I - trebalo mi je sinonima koje nemam na pameti da bih svo to piskaranje izgledalo kako sam ga samo zamislila, onako bez svih reči, samo kad pročitam da znam da nisam izostavila razne i bezbrojne reči koje u našem (ili bilo kom drugom jeziku) postoje da bi se što bolje, podrobnije i slikovitije opisao proces prenošenja glasina, sadržaja tračeva, okvira spletkarenja i sve dimenzije intriga.

I umesto da ja nađem sinonime, mene nađe jedna odlična internet stranica:

PravopAs

Nenaviknuta da na našem jeziku velikom učestanošću nalazim stranice koje imaju i kreativnosti i duha i svih onih osobina koje internet zahteva - smetnula sam s uma traženje sinonima za glasine i traženje podataka o istoriji intriga i tračeva i malko se igrala - sa PravopAsom :))))

Glasine, tračevi, intrige i spletke mogu da sačekaju, i onako su stalno svuda unaokolo, neće nikuda otići i nikad prestati dokle god je i svih nas svuda unaokolo i dokle god ima nekoga ko kaže "Eeej jesi li čuo, jesi li čulaaaa...?" i nekoga drugoga ko odgovara "Hiiii, nisam, pričaj, pričaj....!"

Ljudi, šašavi i divni.

ČOJSTVO KAO SVOJSTVO

- čuvaj druge od sebe -

Davnih sam dana, uobičajeno nepoznatim putevima interneta, dobila par reči složenih u nešto što liči na "pesmice u prozi" (još uvek mi nepoznatog "prvog" autora) koje s vremena na vreme dobijem elektronskom poštom - ponovo.
Ne dobijam ih u nekom od čuvenih "krugova i lanaca poruka" koji garantuju iznenadnu (i večnu, naravno) sreću i radost, nego od poznatih pošiljalaca (koji sve te reči, istovetne, dobiju na meni nepoznat način), pa mi ih proslede, jer jednostavno žele da ih sve - podele još sa nekim.
Kao poruke u boci koje se neprikidno bacaju u okeane sa potpuno nepoznatih mesta, potpuno nepoznatim primaocima.
I svaki put, čitanjem, vidim da ima u tim rečima - nečeg tako dirljivo neutešnog, nečeg tako jednostavnog na detinji način, a opet sasvim istinitog i iskrenog kao da ih je pisao neko ko je imao mnogo raznih i svakakvih doživljaja sa ljudima, ko zna kakvi su ljudi (šašavi i divni), a opet ume da napiše poruku kojom ponovi da UPRKOS svemu tome - uvek treba čuvati druge od sebe i uvek drugima ponuditi pomoć UPRKOS saznanju i svesti o tome da će sasvim malo i sasvim retko svo to ČOJSTVO nuđeno na dlanu iko razumeti, prepoznati ili, najređe, uzvratiti istom merom, UPRKOS svemu.

UPRKOS

Ljudi su nerazumni, nelogični i orijentisani sami na sebe,

voli ih uprkos tome.

Ako činiš nešto dobro u tvojoj podsvesti će biti egoistični motivi,

uprkos tome čini dobro.

Ako si uspešan imaćeš lažne prijatelje i prave neprijatelje,

uprkos tome budi uspešan.

Dobro koje ti činiš danas, sutra će već biti zaboravljeno,

uprkos tome čini dobro.

Iskrenost i otvorenost čine te ranjivim,

uprkos tome budi iskren i otvoren.

Ono što gradiš godinama može biti uništeno preko noći,

gradi uprkos tome.

Tvoja pomoć je zaista potrebna, ali ljudi će te možda napasti kad im pomogneš,

pomozi im uprkos tome.

Daj svetu sve od sebe, a oni će ti izbiti zube,

uprkos tome daj svetu sve od sebe.

2 puta po 5 minuta za 2 puta po 1000 godina

CENTENNIA Historical Atlas je internet projekat vernog, a vremenski "sažetog" toka ljudske istorije animacijom, na osnovu dostupnih istorijskih artefakata, pisanih, direktnih ili posrednih, zanimljivo, pregledno i prilično inspirativno, ako smo spremni da puštamo imaginaciji na volju...

Dva video priloga koja slede su odličan primer za dokaz da internet stranicu Historical Atlas treba uvrstiti u "bookmarks" :

5 minuta za 1000 godina ratova

5 minuta za 1000 godina

PESIMIZAM; REALIZAM, OPTIMIZAM

Najčešće ljudi svoje stavove o tome da li su pesimisti, realisti ili optimisti objašnjavanju svojim karakterom, intuitivnim mišljenjem, emocijom koju vezuju za prvi, drugi ili treći pojam. Retko kad požele (ili uspevaju) da bilo koji od svojih stavova povežu - sa činjenicama, sa bilo čime što zahteva plan, akciju i rad, e da bi se na osnovu postignutog moglo procenjivati da li je bilo razloga za prethodni pesimizam, realizam ili optimizam.





Pokušaj da se nečiji izražen stav o pesimizu, realizmu ili optimizmu "spoji" sa činjenicama, po pravilu se završava neuspehom za svakoga ko takav pokušaj čini. Ako je taj (koji pokušaj čini) pesimista - odustaće posle par pokušaja, ako je realista - pokušaće da nađe razloge svojih neuspeha, ako je optimista - verovaće da je ipak moguće da se neki sledeći pokušaj - završi uspešno.

Postoji nekoliko tipičnih rečenica koje ljudi razmenjuju pri tome, učestvujući u često neuspešnom dijalogu, "neuspešnom" u smislu da učesnici dijaloga (osobe A, P, R, i O) ne odustaju od svojih prethodnih i prvobitnih stavova::

1. osoba A (koja pokušava da razgovorom "spoiji" činjenice i stav, emociju i intuiciju

2. osoba P (pesimista po sopstvenom iskazu)

3. osoba R (realista po sopstvenom iskazu)

4. osoba O (optimista po sopstvenom iskazu)

Kako teče razgovor (po pravili) ?

(razgovor osoba A i P)

A : - Kako procenjuejš razvoj događaja?

P : - Neće se dobro završiti, nema šansi, videćeš

A : - Hoćeš li ti nešto uraditi da se spreči ili promeni nepovoljan tok događaja?

P : - Svejedno je ko šta radi, nema dobrog ishoda

(razgovor osoba A i R)

A : - Kako procenjuješ razvoj događaja?

R : - Zavisi od toga da li ćemo iskoristiti sve što nam je na raspolaganju

A : - Hoćeš li ti nešto uraditi da se spreči ili promeni nepovoljan tok događaja?

R : - Verovatno ću morati, čim uočim ŠTA je na raspolaganju za plan i akciju

(razgovor osoba A i O)

A : - Kako procenjuješ razvoj događaja?

O : - Pozitivno, dobro će se završiti

A : - Hoćel li ti nešto uraditi da se spreči ili promeni nepovoljan tok događaja?

O : - Naravno, nije doovljno da verujem da će sve biti dobro, moram smisliti i plan i akciju da se radi na tome da ishod bude pozitivan, dobar, najbolji moguć

I ni u jednom od razgovora se ne spominje ŠTA su činjenice na osnovu kojih se traži procena o razvoju događaja. Paradoks takvih razgovora je što, kada se činjenice i uvedu u dijalog, one retko (ili po pravilu nikako) utiču na prethodno i početno izrečeni stav, samo se "rašomonski" upotrenbe za dokaz tog svog (svačijeg) prethodnog stava.

Najveći paradoks je što ne pomaža čak ni pokazivanje sasvim OČIGLEDNIH činjenica koje pred sagovornicima stoje kao na dlanu - ako su te OČIGLEDNOSTI u suprotnosti sa stavom pesimiste samo će sumnjičavo zavrteti glavom i promrmljati "nije očigledno, proveri sam", ako su u suprotnosti sa stavom realiste zažmiriće i kazati "čekaj da proverim da li je očigledno", ako su u suprotnosti sa stavom optimiste nasmejaće se i reći "to samo liči da je očigledno, ali verujem da ustvari - nije".

U jednom od davnih raygovora koje sam vodila o raznim šašavim i paradoksalnim ponašanjima ljudi koji sami sebe zovu pesimistima, realistima ili optimistima, moj nezaboravni sagovornik mi je rekao:

- Jeste i smešno i paradoksalno, ali ljudi su takvi kakvi su, vrlo često je to otežavajuće ili obeshrabrujuće ako hoćeš da s ljudima menjaš sve i svašta, ali postoji nešto što neraskidivo povezuje i pesimistu i realistu i optimistu, to je - NADA, svi dele nadu kao osećanje, ne zaboravljaj to i obraćaj se toj nadi u njima, a ne njihovim izrečenim stavovima o bilo čemu

- Pojasni i objasni - rekoh

- Ne mogu ljudi da odustanu ili uklone nadanja iz svega što osećaju i misle, osim u posebnim slučajevima koji su mahom kratkotrajni i odnose se većinom samo na ljude neposredno suočene sa sopstvenom smrću, to ti je dokaz, ljudi ne umeju da prestanu da misle da se smrt, IPAK, događa samo drugima, a ne njima, i taj parodoks je nepresušni izvor ljudskih nada, koliko god ti to možda takođe paradoksalno zvučalo, ljudi uvek u sebi nose - NADU, svi ljudi, stalno. Pitanje je umeš li da dopreš do toga...

I - zaista, ako smo na mestu osobe A i promenimo malo pitanje i upitamo li pesimistu, realistu ili optimistu "da li se nadaju u dobar ishod događaja?", retko će odgovor biti "ne, ne nadam se" kod bilo koga od njih.

Ispada tako da je osećanje NADE nešto najpravednije podeljeno među ljudima, da su nadanja koja osećamo osnovni izvor naših kasnijih očekivanja, naših delanja, pa na kraju i izricanja stavova o tome da li smo pesimisti, realisti ili optimisti, kad se od nas traže odgovori o tome kakvi su nam stavovi o bilo čemu.

Tragajući po literaturi i prebirajući po rečima mudrih ljudi lako se nađe tuštaitma citata i misli o - nadi, nadanjima,, o promišljanjima možemo li uopšte živeti bez - nade. I možda najtragičniji pasusi, ikada napisani o ljudima, tiču se teme i opisa potpunog, totalnog i sveobuhvatnog - beznađa pojedinca.

Nada se javlja čak i onda kad smo, blagosloveni ili išibani životnim iskustvima, doneli sasvim očigledne, racionalne i na temelju sopstvenih doživljaja čvrste odluke da ZA NEŠTO, NEKAD ILI JEDNOM ŽELJENO NEMA NIKAKVE NADE, ona se odjednom i neočekivano pojavi, bukne i - preplavi nas, brišući sva prethodna "zaricanja i zaklinjanja" da nam se nešto nikada neće desiti jer je nemoguće i ne postoje nikakve šanse da nam se - dogodi i da se treba prestati nadati.

I tada treba biti samo - zahvalan, ništa više.Osećati je, ništa više.

Od toga nam se mnoga dobra mogu dogoditi, bez obzira na to da li smo pesimisti, realisti ili - optimisti.

TRAGAČI, ISTRAŽIVAČI, LUTALICE

...i drugi što ne skidaju cipelke skitarke, kad ih jednom obuju...

Google obeležava 160 godina rođenja R.L.Stivensona:

Robert Louis (Balfour) Stevenson (13.11. 1850 – 3.12. 1894), bio je škotski romanopisac, pesnik i putopisac te vodeći predstavnik neoromantizma u engleskoj književnost. Prilično su ga cenili i citirali mnogi autori kao Jorge Luis Borges, Ernest Hemingway, Rudyard Kipling i Vladimir Nabokov. Njegove kolege pisci, savremenici-modernisti ga, međutim, nisu cenili jer je bio popularan, "laki pisac", te su smatrali da nije pisao u njihovim "uskim i propisanim" okvirima književnosti. Tek nedavno su kritičari počeli gledati na Stevensona kao na nešto više od popularnog pisca, kao na "znak epohe". Po struci je bio pravnik, ali se nikada nije profesionalno bavio pravom. Često je putovao, nemirnog duha , i u potrazi za klimom koja bi izlečila njegovu tuberkulozu, od koje je i umro u 44-toj godini.

Nesporazumi koje sve lutalice i skitnice uvek imaju sa svojim savremenicima i svojim okruženjem, čime god da su se bavili...duboki nesporazumi koje razrešavaju tek oni koji dolaze decenijama posle njih, generacije koje upravo SVOJIM savremenicima - uz ISTO nerazumevanje zameraju zapravo - ISTO TO.

Dok ne dođe generacija - posle njih.

"...samo lepo možeš ružiti...
a
...zavist treba i - zaslužiti..."

Ne vole ljudi da vide slobodu koju skitnice, tragači i lutalice - žive. Svako na svoj način, sa svojom definicijom i prostorom slobode.

LAZA KOSTIĆ, 100 GODINA SNA


...rođen 31.01. / 12.02. 1841., živeo, sanjao, osobeno pisao, zaspao "u kovilje" 26.11.1910., već sto godina spava, a setim ga se uvek uz stih namenjen, od jednog drugog pesnika - jednom drugom pesniku:
"...samo da l` će na skeletu osmeh moj prepoznati..."
promenjen u:
"...samo da l` će na skeletu san moj prepoznati..."

...Laza Kostić je jedan od onih pesnika čije poštovaoce prepoznate lako, ne izgovara se - KAKO, ali se nepogrešivo i oseti i zna i razume ZAŠTO - vidi se nežni otisak Lazinog sna na svakome ko stvarno upije neobične i posebne reči njegovih pesama, drama, eseja, gotovo slučajno zapisanih tekstova, poput onih što se pišu "po marginama" važnijih i pažljivijih rečenica, kao da su napisane bez ikakve namere da ih čita bilo ko, bilo kada.

Kada, u školsko doba, imate sreće da naiđete na znalca od profesora književnosti, na svestranog "čitača" i "objašnjavača" tuđih reči (i što je važnije - tuđih snova), ondaK za ceo život imate u sećanju fine , male, kratke ( i na prvi pogled sasvim nevažne) doživljaje kojih se ustvari i ne sećate, nego se pojave od nekud "kroz kovilje" o godišnjicama, jubilejima, slučajnim susretima ili naizgled - bez ikakvog posebnog razloga...i blesnu svežinom tek završenog razgovora:

- A ti, šta ćeš ti? Dučića, Rakića, Šantića?

- Ne bih ja njih, ja bih Lazu Kostića, ako može.

- Hm...Ti se, Srećko, nećeš u životu narazgovarati, rekao bih...

Ne, neću, naravno.

Међу јавом и међ` сном ne treba puno razgovora, tu se smeštaju samo - posebne reči i to ne puno njih.

Laza Kostić


Oprosti, majko sveta, oprosti,
sto naših gora požalih bor.

Da li ćemo je naći u povratku noći
u povratku cveta, u povratku sna i gora
na zbunjenom horizontu u gorkom kristalu nemoći
od naše žeđi i mrtvog andjela gde se skamenila mora

Lice svih doba u očekivanju vatre da li će moći
da sačuva uspomenu na nju od zaborava i prostora
Neka Veliko Sazvežđe u smrti tvojoj zanoći
O, pusti žali i žalosna mora

Koji su predeli u tvome srcu sada?
Mrtva je a negde još traje dan, o laste
Svi mrtvi su zajedno, bio si pun mračnih nada

U pustinji si što u praznoj svetlosti raste
dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute
Santa Maria della Salute

(Branko Miljković, 7 mrtvih pesnika)

HIGGS & druga utešna otkrića

Serendipity je teško prevodiva reč, a i u engleskom jeziku zahteva objašnjenja, opise i primere da bi sagovornici tačno znali o čemu pričate.

Serendipity ume da ti otkrije - čuda.

Serendipity je reč koja se, skoro pa "službeno" koristi i za sva slučajna, a velika, značajna i danas nezamenljiva otkrića, označava nešto "slučajno pronađeno, slučajno otkriveno, neko otkriće koje nađe tebe dok ti tražiš nešto sasvim drugo", označava utešnu nemonovnost otkrivanja, birali otkriće ili ne. Samo treba uvek - pažljivo posmatrati, ništa više.

Serendipity je reč kojom se opisuje događaj pri kome se pronađe nešto naizgled potpuno nevažno (i naravno sasvim - netraženo, to je obavezan deo reči), a tako neophodno potrebno u realnosti, tako suštinski deo realnosti koju "promašuješ" da vidiš i pronađeš, jer tražiš nešto sasvim drugo. A pokaže se da ti ustvari uopšte ne treba - to drugo, već upravo ono "serendipity" pronađeno.

Reč je čisto veselje.

Danas je CERN objavio da su završili, sasvim uspešno prvi (od mnogih budućih) neverovatnih sudara ubrzanih čestica, sasvim sličnih onima koji su se događali u početku vremena i početku prostora, kad je Svemir bio mlad, a sve što danas postoji (uključujući i nas) bila je samo jedna od mogućnosti da se Svemir ispolji, opredmeti i - postoji. Bar neko vreme.

Ne mogu ni da zamislim uzbuđenje zbog uspešnog eksperimenta i mogu samo da domišljavam sva "serendipity" otkrića koja se u ovom trenutku čine sasvim mogućim da budu otkrivena, objašnjena, pokazana svetu i onda pomoću njih dojašnjene mnoge tajne za koje danas imamo samo pretpostavljena rešenja.

Početkom decembra odrediće se kratka pauza u radu, da bi eksperiment bio nastavljen u februaru i tokom cele 2011.
Nezamislive energije, nepojamni sudari čestica atomskog jezgra, slučajni i namerni sudari kojima se lagano ponovo precizno "slika" istorija celokupnog vremena i prostora, tamantakva kakva je zaista bila.

I kako god da bude, James Joyce će imati pravo:

"Mistakes are the portals of discovery"

1939 Joyce Finnegans Wake 191 You..semisemitic serendipitist, you (thanks, I think that describes you) Europasianised Afferyank!

ŽONGLIRANJE (razno)

Žongliranje je jedna od onih drevnih ljudskih veština koje, očarani i zadivljeni, pratimo posmatrajući cirkuske predstave, filmove, pozorišne predstave, ulične umetnike ili ponekad čak i prodavce "sladoleda u kuglama" koji svoje kupce zabavljaju "žonglerskim umećem" bacanjem kugli u vazduh, pre nego što ih "uhvate" u kornet, našim čulima na radost.

Sama reč "žonglirati, žongliranje" znači:
- "vešto manipulisati, igrati se, kontrolisati više od tri objekta, ista ili razna" -.
Svima su poznate loptice, tanjiri, štapići, trake, .....šta god mašti žonglera padne na pamet da kontroliše rukama, nogama, glavom ili bilo kojim delom tela, gledaoscima na radost, gravitaciji uprkos.

O poreklu reči se kaže:

"The word juggling derives from the Middle English jogelen to entertain by performing tricks, in turn from the French jongleur and the Old French jogler. There is also the Late Latin form joculare of Latin joculari, meaning to jest."Juggling" has come to mean, colloquially, any activity which requires a constant refocusing of one's attention from an overall goal to multiple subsidiary tasks, for example "Juggling Work and Family", the title of a PBS documentary, This colloquial meaning is similar to the non-computer use of the word multitasking."

I to značenje "o bilo kojoj aktivnosti koja zahteva neprestanu pažnju i koncentraciju i na ukupan cilj i na pojedinačne zadatke koji vode do cilja", to me je (usred jednog rutinskog, nevažnog, skroz konvencionalnog razgovora) podsetilo - koliko i kako svi mi ustvari "žongliramo" sve i svašta, koliko veština ulažemo da bi nam se dani odvijali i tekli, koliko napora ponekad trošimo uskađujući tokom dana, meseca, godina, tokom celog života, (verovatno), sve ono što nam je važno, potrebno ili je neophodno da se događa nama samima ili nekim drugima koji su nam bliski ili kojima smo potrebni.

Svi svetski artisti - žongleri (uključujući fantastične kineske!) verovatno nam ponekad nisu ravni u poređenju sa našim sopstvenim veštinama da "izžongliramo" NAŠE poslove, htenja, obaveze, želje, novac, planove, emocije, raspoloženja, potrebna znanja, rokove za zadatke koje moramo obaviti i još tuštaitma svakoraznih stvari koje svako od nas obavlja čim jutrom otvori oči.

I mislim da ima nešto čime je najteže "žonglirati" - sopstvene čežnje, žudnje i snove, sopstvene najdublje emocije koje češće potiskujemo nego što sa njima usuđujemo da "žongliramo". Može se "žonglerski rukovati" svim i svačim za šta moramo imati veština i znanja u rukama i glavi, ali pre ili kasnije, nastaje trenutak kad sve veštine prestaju i kad čežnja za nečim, nekim, za događajem, mestom ili drugim ljudskim bićem prevlada potpuno i izbriše sve stečene žonglerske veštine koje nam inače omogućavaju svakodnevno življenje.

Dragoceni trenuci, ako se ja pitam, čarobni trenuci kojima se treba potpuno prepustiti. Zato što daju svežinu i snagu da se, kad prođu (i ako prođu, a oni pravi ne prolaze, ne prolaze i ne prolaze nikad...) sa još više veština nastavi "žongliranje" svakodnevice.

Ponekad mi se učini da se svo "umeće življenja" može svesti na to koliko smo dobri "žongleri" u svakodnevici, ili još važnije koliko i kako uspevamo da odolimo i "žongliranju" sopstvenih čežnji. Da ih pustimo da budu i da nas imaju.

Empatija, neosetljivost i druge priče

Jeremy Rifkin je jedan od autora koji se bave uzrocima i razlozima zbog kojih smo mi ljudi takvi kakvi jesmo i pitanjima - ima li u svemu tome što jesmo - išta dobro.


Jedno od njegovih objašnjenja fiziološkog, biološkog razloga o tome zašto se ljudi ponašaju na određen način je - EMPATIJA, odnosno sposobnost ljudskih bića da budu - saosećajni, da osete neku emociju samo zato što tu istu emociju oseća neko drugo ljudsko biće (pa ma šta ta druga emocija bila). Neurolozi druge polovine XX veka daju mu za pravo jer je moguće "snimiti" i "videti" sliku emocije koja ustvari ne postoji autentično izazvana u našem mozgu, već predstavlja "odraz", "lik", "refleks" naših "malih sivih ćelija" na čulni doživljaj nečije tuđe radosti, patnje, veselja, fizičke povrede, tuge, neraspoloženja, očaja, vedrine,...šta god su ljudi već sposobni da osete. Ova "kobajagi", ova "kopir-emocija", ili "proizvedena emocija" tuđim doživljajem za nas je stvarna i realna baš kao da smo i sami doživeli sve što je tu emociju (koju god) - izazvalo. Zato ljudi umeju zajedno da se smeju, da se međusobno sasvim bezrazložno zasmeju, da zajedno plaču i tuguju, da budu - saosećajni, da učestvuju u tuđim emocijama, baš kao da su i njihove same.
Jeremy Rifkin tvrdi da je u toj biološkoj, evolucionoj, "empatičkoj" sposobnosti naših neurona čitava tajna uspeha nas kao vrste i (manje-više) jedina nada za opstanak i razvoj cele civilizacije koju smo, kao vrsta, izgradili na ovom malom, plavičastom, blistavom zrncu peska koji jurca unaokolo plažama i morima Univerzuma.
Kažu da empatiju i ne možemo kontrolisati na nivou na kojem se javlja - na fiziološkom nivou, dakle da će naši neuroni proizvesti "simulaciju" nečijih tuđih emocija u istom trenutku kad uvidimo da se ta emocija događa nekome drugom, ali da je, osetivši je jednom - možemo kontrolisati, možemo je iskazati ili potisnuti, možemo je priznati ili poricati, možemo se ponašati na osnovu nje ili pokazati "prema spolja", prema drugima - totalnu neosetljivost na nečiju tuđu emociju i praviti se da empatija - ne postoji.
I to samo - ako smo odrasla ljudska bića, ako smo deca - ne. Ako smo deca ne možemo i ne radimo ništa drugo osim "vladanja i ponašanja" na osnovu nepostojeće, empatične emocije koju su naši neuroni prozveli, tako "usvojili" kao sopstvenu i njome traže "reakcije i ponašanja" baš kao i kod osobe koja je tu emociju autentično doživela.

Kad pogledaš malo bolje - šta nas uči odrastanje u bilo kojoj (skoro svakoj) kulturi?
Da potiskujemo empatiju, da poričemo saosećanja i da vežbamo da budemo - licemerni, da jedno osetimo i pomislimo, a sasvim drugo prikažemo kao sopstveno ponašanje.
Rituali kojima nas uče tokom odrastanja i osposobljavanja za samostalan život time nas ustvari uče - neosetljivosti na delu, u svakodnevnoj komunikaciji, uprkos i nasuprot evoluciono razvijenoj sposobnosti koja nas je, ustvari, načinila toliko različitim od svih drugih živih vrsta i bića.
Poseban paradoks je što ume da bude sasvim vidljivo da potiskivanje emaptije, pokazivanje neosetljivosti, ponašanje koje poriče empatiju ume kod nas kasnije da prizvede teskobe, kajanje, da pokrene - "grižu savesti" što smo dozvolili da se u jednom trenutku, bilo kada, lišimo svoje sopstvene prirode i osetivši JEDNO, pokažemo da osećamo nešto sasvim DRUGO.
Ako to nije neopisivo i šašavo i divno, teško da znam - šta je.

(neki drugi autori tvrde da se iz tog "konflikta i paradoksa" koji doživimo ponašajući se po naučenim ritualima, a protivno biološkim, prirodnim impulsima, da se iz toga rađa skoro sve ono što ljudi zovu - umetnošću i to zvuči kao da sasvim - ima smisla)

Empatija naspram neosetljivost ponekad se ljudima predstavlja i kao "slabost naspram snage", a upravo je - obrnuto. Smeti empatiju i osetiti i pokazati ponekad zahteva - neverovatnu snagu, dok je - biti neosetljiv sasvim lako, uobičajeno i jednostavno. ne traži nikakav napor, treba se samo uvek ponašati u skladu sa licemerjem i odobravanjem većine koaj prati iste takve, licemerne rituale.
A oni koji ne odustaju i ne posustaju u sopstvenom iskrenom ponašanju izazvanim empatijom imaju obavezu da i - neosetljivost razumeju i osete.
Tačke u kojima se nalaze svi naši paradoksi, naša saglasja, naša empatija i naša neosetljivost, umeju tako da načine kvadrat u koji stane tako mnogo od naše celokupne svakodnevice, od nas samih.
Sve dok ga, kakvim izmišljenim simetrijama, ne promenimo u nešto sasvim drugo.