ČITA LI IKO KRLEŽU JOŠ UVEK?

(o godišnjici smrti, 29 godina kasnije)

Njegova smrt je jedna od prvih koju pamtim - najavljenu i objavljenu unapred. Naime, nekih mesec dana ranije, sedeći uz TV (uključenog uzalud) i baveći se nečim sasvim drugim, začuh spikera koji je izgovorio "Miroslav Krleža je izrazio želju da pročitamo njegovu pesmu..."I - čudno, uopšte se ne sećam pesme (izgleda da kad STVARNO hoću nešto da zaboravim, to i uspeva), ali se sećam da mi je privuklo pažnju i da sam pomislila "ovaj se oprašta sa nama i sa svetom". Moguće je da mu to uopšte nije bila ni misao ni želja, ali više nema načina da se to moje sećanje - menja. Nema ni kako ni sa kim.



Krleža je jedan od onih pisaca koji uspevaju da dotaknu, da potaknu, da uklone zastore i neprovidne zavese koji, sklonjeni, otkrivaju jasan tuđi pogled na sve i svašta čime su ljudi zapitani, na svet i ljude, takvi kakvi su u kontekstu jendog vremena i sasvim univerzalni. (Osim što je i obavezna lektira). U razgovorima (retkim) koje sam vodila o Krleži, retko sam nalazila istomišljenike (nije da sam ih tražila, ali - dešavalo se tako).

Moja duboka uverenja o svemu što je napisao još uvek su ista - njegova poezija je mnogo veće (a mnogo manje znano, čitano i citirano) delo od drama, novela, eseja, romana i svega drugog što je ispisao. Uz poeziju, jedna neverovatna fantaznagorična, alegorična, metaforična, duboko najličnija od svega i saasvim kratka priča "Pijana noć 1918" i, naravno, "Gospoda Glembajevi", drama sa jednom od najboljih dramskih replika ikad napisanih:  "mutno je sve to u nama, moja Beatriče".

"Ljubav nije vještina. To je pitanje dara kao i poezija.
 Ljubav ljudi loču, nažalost, a ljubav nije pivo, ljubav je nadahnuće."   —   Miroslav Krleza

"Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo, pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu." - Miroslav Krleža

Ponekad se zapitam - čita li iko Krležu još uvek? (osim gimnazijalaca koji lektirom "moraju da bistre" Glembajeve) Ili je pisac koji je "utihnuo" po uticaju u ovom vremenu nakon kojeg je "utihnuo" stvarno i zauvek, obaviviši sve svoje spisateljske poslove za života? Nekako mi se čini da će - biti čitan, da je jedan od onih retkih koji će biti zaboravljani i pronaleženi, koji će biti nezanimljivi većini i inspiracija mnogima, koji će ostati - upamćeni.

Ja ga se od jutros sećam, sama, (a tako biva i 07.07. iz istih i drugih razloga) a sve mi se čini da nas (sličnih samo po sećanju, verovatno nesličnih  po osećanju svega što je napisao), mora biti negde još, međusobno se ne znamo, ali znamo reči koje je jedan poseban čovek ispisao svojom poezijom.
Ako mu je to uteha koju je tražio za života, a pokušavao da se odbrani od čežnji za takvom potragom, od potrebe za utehom - kokanda je ipak ima, nađenu.
Trag mu je neizbrisiv, čini mi se.

RANJIVI KAKVI JESMO

Brene Brown je profesorka iz Hjustona, već deset godina istražuje društvene veze, istražuje razloga, načine i motive kojima stvaramo naše veze i isto toliko dugo ostaje zapitana nad razlozima našeg stida, nesigurnosti, saosećanja, strahova i osujećenosti pri raznim poduhvatima koje preduzimamo u životu, od kojih ona najvažnijim smatra samu suštinu našeg života u zajednicama (manim ili većim) - stvaranje veza među ljudima, raznih veza.

Brene Brown je svoje desetogodišnje istraživanje posvetila sledećim pitanjima:

"How do we learn to embrace our vulnerabilities and imperfections so that we can engage in our lives from a place of authenticity and worthiness? How do we cultivate the courage, compassion, and connection that we need to recognize that we are enough – that we are worthy of love, belonging, and joy?"

Kako učimo da prigrlimo, da prihvatimo svoju sopstvenu ranjivost, tako da možemo voditi svoj život (i komunicirati sa drugima) prihvatajući sebe baš onakvim kakvim smo, smatrajući se vrednim, bivajući pomiren sa svim svojim manama i vrlinama, sklonostima i navikama, onim što drugi misle o nama i onim što sami o sebi mislimo? Kako negujemo svoju hrabrost, volju za saosećanjem, želju za vezama, uz negovanje svesti da je u nama svega sasvim dovoljno, svega dovoljno na samo naš način čime se možemo "pokazati svetu" i sasvim sigurno znati da smo vredni ljubavi, pripadanja nekome ili nečemu, da smo vredni radosti? Kako da živimo bez uobičajene osujećenosti, straha od sopstvene nesavršenosti i neprekidne strepnje da ono što pokazujemo svetu nije najbolje od nas što u nama postoji?

Brene Brown svoje teorije iznosi uz snažan, strastan, iskren i dubok lični ton i to celoj njenoj naučnoj hipotezi daje jedan poseban ton, daje šansu da se, slušajući je, jasno uoči sva teskoba koju istraživač ima pokušavajući da zadrži "naučnu odmaknutost" od podataka sopstvenog istraživačkog rada koji (ipak) neprekidno i duboko menjaju i njene sopstvene svetonazore o ljudima, o društvenim vezama, o svemu što ljudi proživljavaju pokušavajući da se ostvare i samoostvare.

I ta iskrenost je, verovatno, najbolja poruka njenog istraživanja, očiti dokaz kako neki ljudi zaista žive sopstvene teorije - ona je izdala knjigu sa hipotezom o "Wholeheartedness", ("živeti celim srcem") o načinu da se u komunikacije sa drugima stupa ne skrivajući svoje prave porive, svoje motive ili želje i istovremeno o načinima da se tako živi i sam sa sobom - prihvatajući se, smatrajući sebe vrednim takvim kakvi smo, ali ne prestajući sa naporima da se sve što može učini boljim, tako da se "ne stidimo" onoga što se promeniti ne može.




 Brene Brown posebno ističe svu dragocenost naše neprekidne i stalno prisutne i postojeće - ranjivosti, kad je stvaranje veza u pitanju. I sugeriše sasvim jednostavnu stvar - "ranjivi smo, pa smo ranjivi, pa šta? svi naši pokušaji da u veze stupamo s garancijama da nećemo osetiti koliko smo ranjivi, unapred su osuđeni na neuspeh, jer je sposobnost da budemo ranjivi taman toliko neraskidiv i neodvojiv deo nas, koliko i potreba da u veze stupamo i da najvrednijim delom svog života smatramo veze koje nam donose radost i ispunjenje, pa tako nema ničeg prirodnijeg nego prihvatiti sopstvenu ranjivost, odreći se imperativa da veze moraju biti "savršene", da su veze pogrešne ako se u njima ispolji naša ranjivost, da ih treba prekidati ako se u toj uzajamnosti veze javljaju neotklonjivi nesporazumi nastali iz međusobnih pokušaja da - od sopstvenih ranjivosti pobegnemo u svet savršenih veza koji ne postoji"

I - slušajući Brene Brown, ili čitajući njene knjige, teško uspevate a da se ne zapitate "pa, zašto je ovo nauka? zašto ona ovo zove naučnim istraživanjem? šta ima u njenim radovima što ljudi, spontano, već ne znaju (ili bar ne slute) otkad ih je i otkad u veze stupaju? zašto je sve to potrebno dokazivati naučnim metodama istraživanja?"

Zato da se može  proveravati, zato da se može sumnjati i osporavati, podvrgavati debati, uspostavljati drugačije hipoteze o tome zašto mi ljudi imamo neprestanu u neutaživu potrebu stvaranja veza i kako to činimo po uvreženim društvenim modelima,  a kako bismo možda mogli da činimo ako poverujemo da je Brene Brown u pravu sa svojim teorijama. I zato da bismo sami sa sobom mogli da provervimo ima li išta od ponašanja koja ona opisuje - u našem sopstvenom ponašanju.

Dakle - vredno i čitanja i slušanja, bez obzira na to kakav ćemo lični stav imati o njenom istraživačkom radu i da li će kod nas probuditi i neka druga interesovanja ili nas dotaći svojom iskrenošću.
Tražeći nekakvu dobru ilustraciju za sve i svašta od istraživačkog rada Brene Brown, mislim da sam našla najbolju moguću:

- ova preslatka beba prikazuje (meni beskrajno smešno) ono što mnogi od nas čine i kao sasvim odrasli ljudi veći deo svog života - vidiš šta ti treba, znaš otprilike šta treba da uradiš da bi dosegao sve ono što ti treba i - ne uspevaš, jer je način na koji to radiš - pograšan...

A sve nam je, stvarno, na dohvat ruke, sve što nam treba je "kao na dlanu pred nama"  i ponekad samo od nas zavisi - šta ćemo ili koga dosegnuti ili čega ili koga ćemo se - lišiti...

BLAGI JE DAN I BADNJE JE VEČE

Hrišćani (kalendarski gregorijanci), u sred zimskog suncostaja, večeras praznuju - Badnje Veče, veče pred Božić, rođendan bezgrešno začetog, od žene rođenog.

Čestit Božić i srećno i ugodno Badnje veče svima koje znam i koje ne znam.

Otkad se pamtim - učestvujem u dvostrukim praznicima, zapadno i istočno hrišćanski podeljenim gregorijanskim i julijanskim kalendarom, praznicima kojima se jedni te isti događaji praznuju u različitim danima i datumima.

Kad bi se samo za trenutak zaustavili da razmilimo koliko je to šašavo - osetili bismo i koliko ume da bude - lepo i prelepo, meni bar, otkad pamtim.
Kućni rituali, osvetljena jelka, posebna jela, komadići sećanja obojeni novim pričama i mahom sjajno raspoloženi i radosni ljudi. Praznuju jedno rođenje i još jedan početak.

Koliko bi svećica na torti danas imao slavljenik?

Par hiljada komada  :))

Ili samo jednu veliku, svake godine, u kojoj su sve druge hiljade, kojom ljudi koji praznuju slave život koji traje.
Otuda valjda ta magična radost koja prati Božić kao praznik - kao da je sva životna radost, svačija i svugde - legitimna, poželjna i dozvoljena, kao da je davno zaključeno da je dobra odluka da se napravi dogovr o bar jednom danu tokom godine kojim se bude dobro raspoložen, samog postojanja života radi. Taj dan, u ovoj našoj istočno-zapadno-hrišćanskoj civilizaciji koincidira sa događajima u prirodi koja u tim isitm danima počinje još jedno kruženje od najniže do najviše tačke u kojoj na nebu vidimo Sunce. U drugim je civilizaicijama malo drugačije, ali ne toliko puno da se ne bi mogle uočiti neverovatne sličnosti.

Stvari su uvek onakve kakvim mi želimo da ih vidimo, a meni večeras, na jedno od Badnjih Večeri koje obeležavam, ova slika, sa pravom skulpturom napravljenom od isečenog drveta, bolje nego ijedna druga slika - prikazuje svu jednostavnu lepotu današnjeg dana, odabranog da bude sasvim poseban dan stotinama miliona ljudi....

Jednom u 372 godine

(najtamnija noć na Zemlji)

Zimski solsticij (kratkodnevica, dan najduže noći na Zemlji) ove godine je prava astronomska i planetarna retkost - naime nastupa 21.12.2010. u 23h 38min (UTC) i praćen je - totalnim pomračenjem Meseca, odlično vidljivim sa prostora Severne Amerike, ali nije loše ni sa evropskih prostora (uključujući našu geografsku širinu). To "poklapanje kratkodnevice, solsticija, suncostaja" i pomračenja Meseca,  to  je  događaj koji se poslednji put dogodio pre - 372 godine, odnosno 1638.

Mesec će biti crven, a ove će se noći događati sve ono što važi za izreku "once in a red Moon". Dragocenost retkih pojava.
 

Pomračenje Meseca je astronomska pojava kojoj svedočimo kada Mesec "uđe u Zemljinu senku", "pomrači se", slično kao kad nam prilikom pomračenja Sunca, to isto Mesec učini sa Suncem - "stane" između Zemlje i Sunca i prividno ga "zaklonivši" izazove spektakularan i magičan prizor Sunčeve "dijamantske" korone i "noći na Zemlji, po belom danu,  kad noći vreme nije".

(pogled sa Meseca)

Noć za čuda, za drevne magije, za sujeverja, za maštanja i snatrenja, za čarobne doživljaje, za sve i svašta - jednom u 372 godine.

Solsticij ili suncostaj, odnosno zimska kratkodnevica je astronomski događaj tokom kojeg Sunce tri dana "stoji" na najnižoj tački neba, prelazi najkraću moguću putanju i čini se kao da "zamire i umire" i da se više nikada i neće pojaviti visoko na nebu, dovoljno dugo da nas i osvetli i ugreje, da omogući Zemlji da ponovo rađa.

(pogled sa Zemlje)

Mitski dani, otkada je ljudi.

Postoje mesta stara hiljadama godina koja su ljudi gradili slaveći i obeležavajući suncostaj, pažljivo ređajući kamene blokove, slavoluke i krugove tako da se jutarnji Sunčevi zraci tokom suncostaja pojave na tačno određenom mestu, kao najlepši kadar u kakvom bioskopu.

(pomračenje Meseca na solsticij 2010)

Zimski suncostaji u mnogim religijama poklapaju se sa rađanjima bogova i kraljeva i bogoljudi i raznih drugih neopisivo značajnih postojećih i nepostojećih bića kojima su ljudi pridavali božanska svojstva.

Solsticij (suncoataj) ima razne rituale širom planete, sasvim slične, drevne, paganske rituale kojima se slavi pobeda Sunca nad Tamom, kojima se slavi kraj jedne godine raznih plodova i istovremeno i početak novog ciklusa plodova i rađanja koji počinje odmah nakon suncostaja, kada dani postaju duži, a Sunce se lagano vraća u zenit, gde mu je i mesto.

Solsticij ostaje u Sunčevom nadiru, u donjoj tački svega što čini život i jedan je od najstarijih narativa koje ljudi pamte, prepričavaju i prenose kroz hiljade generacija.

Sutra će biti najtamnija noć na Zemlji za poslednjih 372 godine.

Najbolje je, za takvih noći - sanjati otvorenih očiju, uživati u poklonjenom trenutku i šćućuriti se u sopstvenom i Sunčevom nadiru čekajući svetlo, jutro i - prvi Sunčev zrak. Izaći iz osvetljenih gradova i u tami prirode pokušati osetiti s kakvim su udivljenjem (i verovatno strahom) naši preci živeli takve slične noći, ostavljajući nam priče, legende i rituale o sebi, sa željom da ih se setimo u najvećoj mogućoj tami i s porukom da svetlo Sunca dolazi, sasvim sigurno, mi koji danas postojimo smo živući dokaz njihovih nada u ponovni dolazak Sunca i živući dokaz njihovih strahova od tame u kojoj ne rađaju plodovi prirode i u kojoj nema života.

Magijski rituali drevnih civilizacija - nanovo stvoreni noćas, za vreme pomračenja Meseca tokom zimskog suncostaja.

Tamna, neobična noć...ako može - ne budite sami ove noći, priljubite se uz nešto živo i toplo i uživajte u retkoj predstavi nebesa i univerzuma. Neko čije gene nosimo je činio isto to pre 372 godine i hiljadama godina ranije.
Svet je jedan, a Mesec će noćas biti - crven...

DODATAK eclipse laLUNA


Winter Solstice Lunar Eclipse from William Castleman on Vimeo.

EMOTIVNA HIPOHONDRIJA

Emotivna hipohondrija je neverovatno raširena pojava.(Na žalost i uprkos)

To je ono stanje slično "običnoj hipohondriji" tako česte u mnogih koji (mahom sasvim uzaludno) troše svoje i tuđe vreme na strah od bolesti koje ustvari - ne postoje. Ali je zato sama hipohondrija - skoro neizlečiva. Kad malko bolje razmislimo - koliko se samo nepotrebne komunikacije potroši na "naše i tuđe nejasne tegobe", na "žiga me, seva mi,...", na "imaš li ti ovakve simptome...", i tome slično i tako dalje. Može samo da se klima glavom ili da se dopusti "pletenje u mreži" beskonačnih priča o strahovima od bolesti (raznih) i mogućnostima izlečenja od simptoma koji ne postoje.

(Stvarno i zaista bolesni ljudi - sasvim se drukčije ponašaju i zaslužuju svu našu pažnju, brigu, negu, strpljenje i empatiju.)

Tako slično se ponašaju i - emotivni hipohondri.

Pokazuju emocije koje - ne postoje.

Govore o emocijama koje - ne postoje.

Zašto to čine?

Emotivni hipohondri se beskonačno boje da bi stvarno mogli da - osete kakvu emociju i zato "izmišljaju" razne, predstavljajući ih stvarnima i istinitima i često manipulišući reakcijama na sopstvenu "emotivnu hipohondriju", ponekad tako kod drugih proizvode - istinite emocije, različite vrste.

Ili se, ponekad, u našim sopstvenim reakcijama, javlja "emotivna hipohondrija", pa drugima pokazujemo emocije koje ustvari ne postoje, jer nas tako, od početka ili s vremena na vreme, malo uče modeli društvenog licemerja, a malo - ne uspevamo da odolimo, pa se uživimo u ulogu "emotivnih hipohondara".

I zato su tim dragoceniji ljudi BEZ sklonosti emotivne (ili bilo kakve) hipohondrije, ljudi koje slučajno (i vrlo retko) sretnemo i zato uvek postoji veliki rizik da i ne primetimo OGROMNU razliku u iskazivanju emocija BEZ ikakve hipohondrije, licemerja ili naučenih modela komunikacije i reakcije. Iskazivanje emocija onakvih kakve stvarno jesu, slično kao što to mala deca čine dok ih ne naučimo - emotivnoj hipohondriji.

A - šteta je podleći emotivnoj hipohondriji, tako ja mislim.

Jer - svi mi, mislim, "imamo pravi, iskreni tango-ritam u tim našim ušima i nogama i rukama i očima...", samo se toga treba setiti, s vremena na vreme, i - otkriti iznova kakvo fino mesto može biti ovo u kojem smo svi mi, ako pustimo da nas vodi "ritam pravih emocija...". Bez emotivne hipohondrije...

OSMI SMRTNI GREH ili REVOLUCIJA?

ili (još jasnije):

- kako je za poslednjih sedam dana (u prvoj nedelji decembra 2010.) stvoren jedan svet u kojem nema dana za odmor i u kojem je počinjen - osmi, do sada nezapisan greh - greh nekontrolisane informacije.

Svet poslednjih sedam dana svedoči jednom događaju, po prvi put u svojoj istoriji, događaju koji je očevidan dokaz velikog postignuća tehnologije naše civilizacije:
- postigli smo maksimalnu brzinu protoka i razmena informacija
(stvar tehnologije, fizičari i ini znaju da je brzina kojom bilo kakva informaciaj može stići od jednog do drugog mesta takva da se kreće ograničeno velikom brzinom - najveća moguća je brzina svetlosti, svi ostali "nosioci" informacija kreću se brzinom manjom od te, i takvim "sporim" informacijama sko komunicirali hiljadama godina, sve do XX veka, veka koji je brzinu razmene informacija doveo do maksimuma)

Tim maksimalnim protokom informacija za proteklih sedam dana, videli smo kako drugačije izgleda ukupna stvarnost u trenutku kada smo ovladali tehnologijama koje nam omogućavaju da (s ljudske tačke gledišta) skoro istovremeno - SVI SAZNAMO SVE O SVEMU (ili bar mislimo, odnosno imamo percepciju o UKUPNOM saznavanju, SVEGA O SVEMU, što izađe na isto).
Događaj kojim je stvoren taj svet je (naravno) odluka WikiLeaks-a i Assange-a da medijima širom sveta ponude i na svojim internet stranicama objave diplomatske depeše koje su decenijama razmenjivane između vlade USA i njihovih ambasada širom sveta.
I za stvaranje tog novog sveta potpuno je nebitno ŠTA u svim tim depešama piše, njihov sadržaj, sam po sebi, neće ni na koji način promeniti svet, ono što je stvorilo nove okolnosti je da su OBJAVLJENE, a NISU predviđene da ikada i igde BUDU objavljene i da se to desilo - skoro TRENUTNO.
Kontekst novog sveta u kojem nakon tog događaja svi živimo je (manje-više) sledeći:
- nastala je neverovatna "dilema" čiji je sadržaj : hoćemo li živeti u svetu u kojem je moguća bilo kakva kontrola informacija ili ćemo - "ukinuti" internet
Sedam dana je bilo potrebno da se dogode skoro sve reakcije na činjenicu da su (IPAK) objavljene informacije koje su svi smatrali sigurnim od objavljivanja, sedam dana u kojima je svako od zainteresovanih strana načinio bar jedan pogrešan potez iz kojeg su onda, sledili i drugi pogrešni potezi, ne zato što je sadržaj informacija "potresao svet" , već zato što skoro niko nije očekivao da će informacije, same po sebi, takvom brzinom - dopreti do svih.
Tako je stvoren kontekst u kojem je ceo događaj od jednih proglašen "osmim smrtinm grehom" (sa kaznama koje grešnima sleduju), a od drugih "revolucijom i borbom za javnost, za istinu, za odgovornost".
I - šta će se dalje dešavati?
Ko će objaviti prvi sledeći potez u ovom novom svetu u kojem je nemoguće sačuvati bilo kakvu tajnu ili kontrolisati bilo kakvu informaciju ili sprečiti i smanjiti brzinu kojom će se (i su se) informacije razmenjivale između ljudi?
Ko će prvi reći da je u toku svojevrsno "pregrupisavanje" na terenu svih onih koji znaju da je "moć" informacije izuzetna, da informacije vladaju svetom (i oduvek su vladale) i da svako onaj ko ima "višak" informacija ima nenadoknadivu prednost nad svima drugima koji te informacije - ne poseduju uopšte?
Stupamo li u svet u kojem će "informacija biti nešto najpravednije raspodeljeno među ljudima" jer će SVI IMATI SVE, dostupno i pri najvećoj mogućoj brzini?
Ili stupamo u svet u kojem će se množiti regulacije, propisi i zabrane za "promet" informacija internetom, svet u kojem će internet (kakav poznajemo i volimo) biti zamenjen sredstvom komunikacije koji će samo "ličiti" na slobodu razmene informacija kakvu smo do sada imali?

Na paradoksalan način, ovaj novi kontekst, novi svet koji je stvoren za poslednjih sedam dana, načinjen je po modelu na onaj "knjiški", stari koji kaže "u početku beše reč...". I reč beše sa interneta.
Šta je doneo sam sadržaj depeša i dokumenata koji nam tako, "sa interneta stigoše"?
Šta smo saznalo, osim da postoji sredstvo i način da se, trenutno, SAZNA SVE, uvek?
Manje-više, saznali smo da premalo licemerja u politici uništava ljude (i koji se politikom bave i raznih drugih), a da previše licemerja u politici - uništava politiku.
A ljudi BEZ licemerja - ne mogu, nikako. Niti su kada mogli.
Manje-više, saznali smo takođe, da je princip "slušaj šta govorim, ne gledaj šta radim", neodvojiv deo komunikacije, čime god se ljudi bavili.
Manje-više, saznali smo takođe da zvanični, offline mediji mogu i smeju sve ono što nezvanični, bilo-ko-i-bilo-koji online stvaraoci (ili prenosioci) informacija - nikako ne smeju.
Osvojena "sloboda štampe" pre više decenija ostaje (skoro) neokrnjena ovim novim sedmodnevnim svetom objavljivanja "neobjavljivog", ali se svi ovi drugi, svi koji su samo "online", pojedinci ili udruženi, imaju tek izboriti za sebe istu tu i istu takvu slobodu.
Oni čine "osmi smrtni greh" koji se, isti takav učinjen, zvaničnim medijima - oprašta i podrazumeva.
Koliko je to licemerno? A sasvim očigledno i verovatno neminovno (ne znam baš da li je i neophodno).

Sve u svemu, šta se dogodilo za poslednjih sedma dana, kakav novi kontekst je stvoren (ili se stvara) ?
1. Jedna "namerno" tajna, prilično "netransparentna" organizacija WikiLeaks i samo jedan čovek (bar prema javnosti, samo jedan je Assange) objavljuju borbu za "istinu, odgovornost i transparentnost", informacijama koje nisu predviđene da stvarno - budu informacije i to se dešava internetom, odnosno - skoro brzinom svetlosti dopire do svih
2. Reakcije na taj događaj išle su od "na smrt!" do "živeo!"
3. Internet postaje poprište "hacktivism-a", "padaju" razne stranice, "izriču se" zabrane, kreira se virtualni pokret koji - blokira SVE informacije i sajtove kojima neki drugi žele blokirati SVE DRUGE informacije i sajtovi (msleeeeem...), koji predstavlja svojevrsnu pretnju svima onima koji bi se usudili da učine bilo kakav čin "internetske odmazde" prema onima koji su počinili "osmi smrtni greh" objavljivanja neobjavljivog.
4. Ljudi se, izgleda, ipak nisu dogovorili o tome da je internet - opšte dobro. I trenutno smo u fazi u kojoj je "sve dozvoljeno" jer svako ima svoj "sveti cilj" kada je internet u pitanju i kod svakoga postoji jasan i "van svake sumnje" odgovor da je ONAJ DRUGI počino osmi smrtni greh, neoprostiv, greh pri kome se nečijom informacijom rukuje sasvim slobodno i bez izričite dozvole ili bilo kakve kontrole.

Malo me brine naša ljudska sklonost da - ubijamo glasnike koji nam donose loše vesti ili vesti koje ne razumemo. Jer u celom ovom slučaju - glasnik NIJE ljudsko biće, glasnik je - INTERNET.
Možda je ovaj "svet stvoren za sedma dana", odnosno novi kontekst u koji je za proteklih sedam dana stavljena MOĆ INFORMACIJE, samo vreme sasvim pogodno da se (kao ljudi) dogovorimo o tome da je internet opšte dobro, možda je vreme da donesemo svojevrsnu "Deklaraciju o internetu", kao svojevremeno i razne druge deklaracije koje su se bavile slobodama ljudi, jer je o tome ustvari reč.
Dakle, u toj (nekakvoj i takvoj) "Deklaraciji o internetu", prva rečenica bi bila:

"Internet je opšte ljudsko dobro, pravo na korišćenje interneta pripada svim ljudima jednako, ono je jedno od ljudskih prava i protok informacija koje nisu predmet izričitih zabrana je - slobodan"

Pa bi posle toga, kao i u svakoj drugoj deklaraciji, sledile (vrlo oprezne) rečenice o "međama ljudske slobode" na internetu, od već postojećih (kojima se zabranjuje i kažnjava objavljivanje nekih vrsta sadržaja, svima znanih kao - kriminal) do promocije komunikacije kao ljudskog prava.
Možda grešim (ili se nadam da grešim), ali mi se čini da ako ne iskažemo svoje zahteve i predloge kada je protok informacija internetom u pitanju . ostaće nam samo da se borimo protiv uspostavljenih zabrana i ograničenja u suženom prostoru nečega što smo do poslednjih sedam dana svi zvali beskonačnim bespućima virtuelnog sveta komunikacije i informacije.

Kažu da je u ljubavi i u ratu - sve dozvoljeno, i u ovih sedam proteklih dana ima puno događaja koji daju za pravo toj izreci, ali meni je od toga važnije jedno drugo pitanje:

Šta će u budućnosti biti zaista dozvoljeno - na internetu?

John Lennon
(9. oktobar 1940 – 8. decembar 1980)

Trideset godina od atentata na jednog od najvećih koji je, prebirajući po žicama gitare istovremeno uradio neizbrisiv "riff" na mnogima od nas.
Atentator ga je sačekao ispred zgrade u kojoj je živeo i kad je naišao (zajedno sa Yoko Ono), pozbao ga je po imenu i zatim ispalio 5 metaka od kojih su četiri pogodila metu - sa smrtnim ishodom. Ubica je zatim sačeko policiju, nije se opirao, predao se, osuđen je, zove se Mark David Chapman i za mene je prvi atentator, savremenik, kom sam zapamtila ime jer mi je ubio, meni je ubio - Džon Lenona

U septembru iste godine John Lennon je rekao:

"Part of me would like to be accepted by all facets of society and not be this loudmouthed lunatic musician. But I cannot be what I am not. Because of my attitude, all the other boys' parents ... instinctively recognised what I was, which was a troublemaker, meaning I did not conform and I would influence their kids, which I did. ... I did my best to disrupt every friend's home ... Partly, maybe, it was out of envy that I didn't have this so-called home, but I really did ... There were five women who were my family. Five strong, intelligent women. Five sisters. Those women were fantastic ... that was my first feminist education ... One happened to be my mother ... she just couldn't deal with life. She had a husband who ran away to sea and the war was on and she couldn't cope with me, and when I was four-and-a-half, I ended up living with her elder sister ... the fact that I wasn't with my parents made me see that parents are not gods"

Tog leta 1980. godine, živeći par meseci kao kornjača sa rancem na leđima u kojem je bilo i više stvari nego što mi je stvarno trebalo, upoznajući se sa raznim ljudima sličnim meni i različitim od mene, tog jednog od mojih mnogih leta skitnji i lutanja po Zemljinom šaru, imala sam jedan zanimljiv, dug razgovor na železničkoj stanici u Amsterdamu, na putu za Keln, sa dvoje vršnjaka, Iraca (ko zna u kojim su predelima oni sada!), razgovor uglavnom o - Lenonu.

Jedan od onih razgovora koji uvek služi kao dokaz i kao podsećanje na činjenicu o tome kako je teško (i često sasvim nemoguće) rečima dopreti do ljudi, zaista dopreti. Nije nam uspelo, naravno. Lennon kojeg sam ja videla i znala nije bio Lennon kojeg su oni poznavali i znali i razmenjivali smo reči o dva potpuno različita ljudska bića - jednog kojeg su videli oni i drugog kojeg sam videla ja. Nije pomagalo što je, fizički, to bilo jedno isto biće - mi smo, kao i većina ljudi uglavnom govorili o sebi, služeći se svim onim što smo videli u - Lenonu.

I rekla sam (nešto i otprilike) na kraju:
"Kako je moguće da tako tragično različito doživljavamo sve što on radi, priča, peva i govori?"
A odgovor je glasio:
"Zato što ti nemaš pravo, a tvrdoglava si da priznaš da nemaš pravo".

I posle smo ušli u voz, u različite vagone i putujući u tišini i sama sve do Kelna (i često puta kasnije) padao mi je na pamet taj razgovor, bilo je u celoj komunikaciji nečeg sasvim iskreno tragičnog što, naravno, nije imalo veze sa Lenonom, ali kad mi je iste godine u decembru stigla vest o njegovoj smrti - taj je razgovor, vođen nekoliko meseci ranije, bio je prva stvar koja mi je pala na pamet.
I odmah nakon toga, stigla me sasvim blesava i šašava asocijacija - zanimalo me je samo da li mu je ubica, pucajući, usput slomio i naočari, čuvene, nezaboravne "lenonke" kojih je većina nas imala bar jedan par i koje su mu bile "omen", baš kao i crte lica, nos ili položaj tela na sceni ili fotografiji.

Danas bi John Lennon imao 70 godina i skoro sam sasvim sigurna da bi i Ircima sa železničke stanice u Amsterdamu bilo jasno da u mojim rečima o njemu nema ni tvrdoglavosti, ni želje da budem u pravu ni iluzija o tome ko je i šta je bio ustvari, ali ima i bilo je oduvek samo jedne rečenice "kakav divan, tužni, radoznali, a uprkos svemu vedri dečak prekrasnih očiju iza naočara!"

I sigurna sam da još uvek "negde, šašav, leti i živi..."

post scriptum:
spomenik na fotki je na - Kubi (a gde drugde? :))