Devet Jedanaest Istorija

Pre trinaest godina, jedanaestog devetog 2001. dogodio se događaj koji je potresao svet
Događaji samog 11.09. i kasnije su događaji koji su temeljito protresli naš svet i oblikovali istoriju za jednu celu ljudsku generaciju, ako ne i mnogo dalekosežnije.

 
Film o 9/11 rušenju kula još uvek nije snimljen, koliko znam, a naša vremena brzih, obimnih i svima dostupnih komunikacija su takva da o ovom tragičnom događaju postoji oblije zvaničnih izveštaja, vladinih i obaveštajnih analiza i istraga, dokumentacionog materijala, intervjua, istraživačkih tekstova i filmova, sve do raširenog projekta "Zeitgeist" koji zagovara ogromnu teroiju zavere u nedostatku sebi sasvim jasnih, prihvatljivih i nespornih odgovora na pitanje "kako je moguće da se dogodi 9/11?", dan posle koga više ništa nije isto, dan koji je duboko potresao temelje jedne moćne zemlje, ali i sve nas druge, manje ili jednako moćne trenutno na planeti.
Retko (ako ikako) se osvetljava jedan paradoks koji je meni bio tako očit i tog 9/11 pre trinaest godina kada smo gledali tragične udare aviona, rušenje kula i s nemim užasom razumevali da prisustvujemo činu smrti hiljada ljudi u direktnom televizijskom prenosu i da nam se pred očima odvija događaj koji će duboko i nepovratno - potresti i protresti svet.
Taj paradoks se sastoji u samom izboru mete terorista - "Svetski trgovački centar", "kule bliznakinje" koje su jedno od najinternacionalnijih mesta na svetu, koje sa Amerikom (kao pravom metom napada) ima veze utoliko što se nalazi adresom na njenoj teritoriji, sve ostalo čine ljudi iz celog sveta. Paradoks, jer ta činjenica oduzima osećanje o teroru uperenom samo na USA, ta činjenica omogućava da se doživi svaki tragični detalj kao teror prema bilo kome, bilo gde na planeti. Taj paradoks nije uspeo da mi bude "ublažen" ni avionskim napadom na zgradu Pentagona, ni sasvim jasnom porukom da se radi o napadu na USA, na želju da se terorističkim aktom uspostave potpuno nova "pravila igre" na međunarodnom planu.

A "ground zero", mesto udara koji je potresao svet je danas još uvek gradilište za šest novih nebodera i objekata  koji po visini (i simbolici) nikako neće stići "kule bliznakinje", ali će ponovo postati mesto - svetske trgovine, to je sigurno.

Hoće li novi neboderi, novi izgled mesta udara, obnavljanje poslovnog i svakog drugog života na mestu udara uspeti da ublaže, izblede ili izmene doživljaje i sećanja na dan koji je potresao svet? 

Ne verujem.

Udari i potresi ovakve vrste imaju tu osobinu da su - nepovratni, da prelaze u narativ i legendu, baš kao moćne prirodne katastrofe, s tim što je razlika ogromna, jer priroda ne nosi sobom nikakve "namere i planove"  zla, uništavanja, smrti, mržnje, priroda se vlada po zakonima koji tvore vulkane, zemljotrese, cunamije, poplave, uragane,  požare...sve vrste katastrofa, prirodnih tragedija  i nesreća koje sobom nose i ljudske živote i imovinu i menjaju lice Zemlje u celini.
Ali - priroda nema izbor da li će se negde desiti kakva katastrofa koja će potresti celu planetu, a ljudi taj izbor - imaju.
I ponekad (na žalost, ne tako retko) ljudi biraju destrukciju, smrt, mržnju, uništenje svega što pred sobom vide kao simbol sopstvene tragedije.

Porodicama i prijateljima i bližnjima onih koji su izgubili živote pre trinaest godina, malo će šta drugo biti važno - osim tragičnog ličnog gubitka nekoga koga su voleli, strašnog gubitka nekoliko hiljada života u danu koji je potresao svet.
Taj je potres bio tako snažan da  naš svet, po mnogim osama, vertikalama i horizontalama, još uvek - nestabilno treperi.
Interesantno je zamisliti kako će za 500 godina od danas izgledati civilizacijski narativ i legenda o ovom događaju, a možda možemo naslutiti ako pogledamo kako danas izgleda narativ o istom tom mestu, ali od pre 500 godina - na tom je mestu živela civlizacija koja već dugo ne postoji, u šumama, na zelenim ravnicama i bistrim vodama zajedno sa životinjama koje - takođe ne postoje. I to ne zato što su nestali u - prirodnim katastrofama, nestali su kroz mnogo dana "manjih potresa" koji su, ljudskom rukom izazvani, potresali samo taj deo sveta, baš kao što se i danas slični, "mali potresi" dešavaju širom planete, važni samo za taj deo, samo će tu, u tim delovima  biti pamćeni i kroz narativ prenošeni sledećim generacijama.
Ali - 11.09.2001. je dan koji je potresao celu planetu i ostavio dubok ožiljak na savremenoj civilizaciji.
Kad podrobnije pogledamo lice te naše, savremene civilizacije, lako se daju primetiti i drugi, mnogobrojni, duboki i neizbrisivi ožiljci, nastali većinom - ljudskom rukom...

I na kraju - poznat i bizaran detalj, takoreći trivia celog tragičnog događaja - 911 je, naime, telefonski broj kojim se poziva i policija i razne druge hitne službe u slučaju dešavanja kakvog kriminalnog dela, kakve nesreće ili prirodne katastrofe. Identično se čita i datum koji je potresao svet - u USA se (većinski) datum piše tako što se prvo piše mesec, a zatim dan. Devet Jedanaest - brojke kojima je napravljena istorija. Podseća na naslov jednog drugog filma koji je snimo Alfred Hitckok - "Pozovi M radi ubistva"  Klasik horora. Kao što je i 9/11 pre trinaest godina bio - dan horora.

O površnosti i kako je i zašto treba izbegavati

Površnost je raširena, laka, zavodljiva, prihvaćena, ima mnogo lica i oblika i u suštini je način da šareno i privlačno iskažemo svoj manjak interesa i volje za radom, za udubljivanjem u bilo šta o čemu (inače) imamo stav, za bilo šta što nam je povereno da uradimo, da naučimo, da obavimo.


Površnost je mlađa i zgodinja sestra aljkavosti, šlamperaja,  našeg "lako ćemo i sutra ćemo" ponašanja, naše pokazivanje "bašmebrigizma" kao da nam je to prirodno pravo,  naša sklonost ka fušeraju, nezavršavanju poslova, naše odsustvo napora da posumnjamo da li o nečemu imamo dovoljno znanja, naša nespremnost da pitamo, istražujemo i brinemo o kvalitetu onoga što govorimo, što radimo, što  pružamo kao uslugu ili prodajemo kao robu.

Površnost je lepršava, neodoljiva i tako, tako ljudska. 


Gde god da je ljudi - ima i površnosti, ima neizbežne lakoće  stava  "ma, baš me briga, ako prođe - prođe, mrzi me sad, i drugi tako rade...". 
 

I svuda ima površnosti, ali mi se čini da se kod nas površnost  neguje, da se toleriše više i češće nego kod drugih, da je smatramo delom mentaliteta, a ustvari je jedna od naših loših navika, ustvari je linija poslednje odbrane  stava i uverenja da i ne možemo da se menjamo, da i ne treba da se menjamo. 

Površnost je najbolji mogući izgovor za sve koji ne žele da ulože napor da sopstvene "loše navike" menjaju.


Najjasniji i najbliži primer ustaljene površnosti je - razmena informacija. 


Prateći kako ljudi razmenjuju informacije (ne samo na našem jezičkom području, već i na drugim jezicima koje znam) primetila sam da kao da postoji svojevrstan model (kod nas izraženiji nego u engleskom ili nemačkom) po kojem oni koji informacije treba da pružaju rade to nedovoljno često i nedovoljno jasno, a oni koji informacije nemaju kao da smatraju da već znaju bolje i da im informacija i ne treba. 


Površnost  odlično opisuje i  kontekst nedovoljno dobre komunikacije, sasvim precizno i istovremeno upućuje na to ŠTA uraditi da bi se ukupna količina površnosti nekako smanjila i time nam svima približila način na koji se informacija razmenjuje onom drugačijem načinu, onom boljem stepenu razmene kojeg ćešće čitam na drugim jezicima, ređe na svom


Površnost je ozbiljna prepreka dijalogu, pristajanje na površnost je pristajanje na kulturu monologa, površnost je ozbiljna mana obavljanju bilo kog i kakvog posla, a svaku komunikaciju površnost ustvari sprečava ili sasvim zaustavlja.

Površnost u komunikciji ume da izgleda kao lepa kraljica lenjosti, jer je zavodljiva, laka, ne zahteva nikakvog napora, osim da se veruje da su nam stavovi, mišljenja, utisci, procene, sve naše što u reči pretvorimo, da nam je sve to sasvim utemeljeno, da nema nikakve potrebe proveravati da li smo informacije koje imamo razmenili na pravi način ili da li smo informacije koje nemamo tražili na pravi način.

Tuđu površnost doživljavamo kao omalovažavanje, nepoštovanje, čak i uvredu i lako ćemo se setiti tog svog doživljaja u komunikaciji sa javnim službama, državnom upravom, sa servisima naših neispravnih kućnih uređaja, sa majstorima koje zovemo, lekarima, bilo kime od kog tražimo uslugu (ili robu) koju plaćamo ili koja nam je neophodna. iz bilo kog razloga.


Tuđa površnost nam uskraćuje i informaciju i uslugu i robu koja nam treba.

Svoju sopstvenu površnost najčešće ne vidimo, ne uočavamo, ne razmišljamo o njoj kao o lošoj navici koju bi trebalo menjati jer je i ona (naša površnost) nekome, negde ona tuđa površnost koju i mi sami doživljavamo i koja nam se uopšte ne dopada kad imamo posla s njom.

Davnih dana sam objavila rat rečenici "to nije moj posao!", rečenici koju (pre)često čujem na mestima na kojima ne bi smela da se čuje uopšte, rečenica koja proizvodi strašno mnogo problema na mestima na kojima bi problemi morali da se rešavaju i taj rat sam vodila i vodim i znam da će biti dug, jer je ta rečenica moćna, ona je čuvar loših navika koje čine kulturu površnosti, stvorenu ko zna kako i kada, ali danas sasvim vidljivu i tako jasno ometajuću kad je razmena informacija u pitanju.

Površnost od svega pravi - kič, od dijaloga i polemike, preko svih javnih poslova do kulture i zabave i prisutna je u svim ljudskim zajednicama, ali je STEPEN KOJIM SE PODNOSI POVRŠNOST ono što razlikuje uspešne i neuspešne ljudske zajednice. 


Kod onih kod kojih je taj stepen površnosti u svemu previsok i kod onih u kojima se ne čine napori da se taj stepen smanji, vidljiv je neuspeh u svim sektorima, dok je kod onih koji dele svest o tome da površnost NE SME preći neki kritično mali stepen vidimo uspeh, u svim sektorima.


Primera tuđe površnosti (šlamperaja, aljkavosti, fušeraja, lenjosti, bahatosti, primitivizma,....kako god je nazvali) ćemo se uvek lako i brzo setiti: 


- šalterske službe,  javne službe, politička scena (i stranke i institucije), ekonomske i finansijske analize, medijske scene (razne), rad raznih koji nas voze, greju, uče nam ili nam čuvaju decu, rad onih koji nas leče, mesta na kojima tražimo informaciju,  uslugu, robu, zaštitu, trgovci, majstori, ... spisak se pravi brzo i prilično je dug.


Primera sopstvene površnosti ne umemo da se setimo (ili to činimo nedovoljno često) i radije imamo stav "POVRŠNOST - TO SU DRUGI", što je jedan od najpovršnijih stavova koje uopšte možemo imati.

Površnost sobom nosi dve vesti - jednu dobru i jednu lošu:


LOŠA VEST je da je uz površnost uvek vezano neznanje, a jedini način da se neznanje prikrije je da se na njega bude ponosan, Ignorantia est arogantia, rekli su ljudi  2000 godina starom poslovicom.Kad ljudi nešto ne znaju, češće su bahati i poriču sopstveno nezanje, nego što su spremni da nauče i tako sami uklone problem i sebi i drugima.


DOBRA VEST je da se ukupna sklonost ka površnosti kod nas ipak smanjuje. Negde muka i pritisak nateraju ljude na odustajanje od površnosti, nekad i negde (što ja mislim da je mnogo bolje) ljudi dobrovoljno i sami od sebe odluče da ne budu površni, da stiču znanja i veštine i da brinu o tome da li su svoj posao obavili kako treba  da li su proverili, promislili pre nego što su nešto rekli ili nešto obećali nekome. I kao što to obično biva kada jednom sami odustanete od svojih loših navika još jasnije i bistrije primećujete tu lošu naviku kod drugih.


Površnost u bilo kojoj ljudskoj zajednici nikada i nikako ne može biti iskorenjena, ona je dublje u ljudskoj prirodi nego što nam se to čini na prvi pogled, ali je možemo smanjiti na podnošljivu meru, na stepen veličine koji nam neće biti prepreka da svaki posao za sebe i za druge obavljamo kako treba tako da budemo svesni stepena sopstvene površnosti i da budemo svesni da je ta, naša površnost, nekome negde ona tuđa površnost koja i nama samima smeta kad je doživimo.


Jer  kad god vidimo nekog uspešnog, kad god vidimo da je negde nešto uspelo i da je uspešno pouzdano znamo : uspeh "ne podnosi" površnost, uspeh traži rad, učenje i napor. I  ono što je najteže svima nama: odricanje od loših navika. 
 

I kao što verujem da se karakter, kašalj i ljubav nikako ne mogu sakriti, tako počinjem da mislim da se i površnost  ne može sakriti, ali se izgleda može tolerisati, a tu vrstu tolerancije smatram neproduktivnom, mislim da kad jednom smanjimo taj stepen tolerancije prema sopstvenoj i tuđoj površnosti, da ćemo tada efikasno početi smanjivati ukupnu količinu površnosti koja nam ustvari svima smeta.

I koja je vrlo često jedina velika prepreka da postignemo uspeh o kojem samo sanjamo ili pričamo, jer da bi se uspeha postiglo treba plana, znanja, rada i temeljitosti što je sve nespojivo sa površnošću. 

Površnost, sama od sebe, ume samo da planira neuspehe, ništa više.

Volja za nasiljem

Ima u ljudima te volje za nasiljem, volje sapete kulturološkim obrascima, zabranjene zakonima i propisima, potisnute društvenim narativom koji se gradio hiljadama godina utiskujući ljudima "šta sme, a šta nikako ne sme" biti ponašanje zasnovano na volji za nasiljem, ima te strašne volje za nasiljem u naizgled pristojnim, zrelim, sabranim ljudima za koje inače nikada ne bismo pomislili da u sebi nose - volju za nasiljem.

Pa ipak, postoje konteksti u kojima sva ta potisnuta pojedinačna volja za nasiljem bukne u kolektivni zanos, oslobodi se kao arhetipsko zlo u drevnim bajkama i postane sveprisutno, legitimiše se brojnošću ljudi koji osete da se, odjednom, sme pokazivati volja za nasiljem, da se sme zagovarati "sloboda nasilja", da se sme širiti i prenositi gnev jer samo takvo ponašanje, zasnovano na volji za nasiljem donosi olakšanje, donosi i kolektivno i pojedinačno zadovoljstvo. Kao što verbalno nasilje ume da zabavlja i veseli ljude, čini im se bezopasnim po druge ljude, a zadovoljava njihovu potrebu da bar malo unutar sebe oslobode svu tu zabranjenu volju za nasiljem, vaskolikim.

I ne može se sa sigurnošću reći šta je i kad se dešava kontekst koji predstavlja "okidač oslobađanja volje za nasiljem", zna se pouzdano da će ponašanja zasnovanog na nasilju biti uvek u ratnim sukobima, konfliktima, tokom nasilnih protesta raznih grupa, često i prilikom velikih (ili bilo kakvih) sportskih događaja.

Ili da će oslobađanja volje za nasiljem biti unutar porodica koje neguju "pravo na nasilje" jednog člana porodice nad drugima, nasilja koje se odvija daleko od očiju javnosti i retko izaziva empatiju ili biva okidačem dodatnog oslobađanja volje za nasiljem, Volja za nasiljem se u tim slučajevima ogleda u opaskama tipa "mora da ga je nečim provocirala ..." ili "mora da ju je doveo do ludila ..."  što je opravdavanje nasilja, a bilo koje nasilje može da opravdava samo sopstvena volja za nasiljem, jer je lista na kojoj se navode opravdani razlozi za nasilje - potpuno prazna.

Osim - samoodbrane, osim prava na poslednji apel kada tuđa volja za nasiljem nedvosmisleno ugrožava život moguće žrtve tog nasilja, Ali i tada, u slučaju samoodbrane, to pravo mora biti dokazano van svake sumnje. 

Kad se oslobodi volja za nasiljem velikog broja ljudi ono postaje gotovo opipljivo, kao da ga se noktima može izgrebati iz vazduha i prostora u kojem, bučno i gnevno, traži smrt, traži osvetu, traži krv i "oko za oko zub za zub".
Zaborave svi da kad bi ta drevna predbiblijska poruka postala legitimna stvarnost, da bi ceo svet u par dana postao poluslep i krezub, sav svet.

Nasilje nikada nije pravda. Nasilje nije moć.

Kontrola volje za nasiljem - jeste moć, velika i s naporom stečena.

Anonimno nasilje, naročito okrutni zločini nad decom ili sasvim nemoćnima, udruživanje radi nasilja i zločina uvek izazovu reakciju - i ona je uvek verbalni izraz volje za nasiljem. Od verbalnog izraza, od verbalnog zanosa nasiljem velike grupe ljudi samo jedan korak treba do linča, do anonimnog kolektivnog novog nasilja.

Jer - nasilje rađa nasilje, to je proces koji daje neprekidnu moć beskonačnoj spirali zla koja nastaje nasiljem koje rodi novo nasilje.

Ljudima koji duboko potisnuto u sebi nose volju za nasiljem, jer znaju da je neprihvatljiva i zabranjena, ta se volja može oslobađati postepeno, huškanjem ljudi jednih na druge ili eruptuvno kad veliki broj ljudi oseti da je jedini odgovor na nasilje kojem su svedoci - neko novo nasilje.

A nikad nije.

Járőrök

Već nekoliko dana slušam, pa proveravam jednu vest koja je objavljena i po posledicama izazvala i reakcije i poruke koje joj može biti i nisu bila prvobitna namera. Ali stvar sa odgovornošću za javnu reč je takva - dok reči javno ne izgovorite vi vladate njima, a jednom kad se javno izgovore - one vladaju onima koji se javnim poslovima bave.

Naime, jedna politička stranka u Srbiji DSS je, "provocirana" zakonskim i ustavnim ovlašćenjima koja imaju Nacionalni saveti zahtevom da se proverava da li su natpisi, putokazi i javne informacije zaista napisani višejezično kako zakon propisuje, odlučila da objavi da će formirati "jezičke patrole" koje će proveravati da li Mađari znaju srpski jezik.

Kako će proveravati?

Ko će, u ime stranke biti kvalifikovan da obavlja proveru znanja jezika?

Hoće li ići po kućama ili će proveru znanja jezika raditi po radnjama, u školama, na ulicama, na trgovima, na utakmicama, na pijacama?

Kako se obavlja ta provera?

Da li počinje pitanjem: "Da li ste Mađar / Mađarica?" Pa nastavlja na srpskom, pitanjima na koje odgovor mora biti dat na srpskom? Da li će propitivati i gramatiku i književnost?

Ili će imati standardizovan test provere znanja jezika, a ako hoće - s kojim pravom politička stranka će od Mađara tražiti da se talav test ispunjava?

I čak i kad bi politička stranka i uspela da testira Mađare koji žive u Srbiji o njihovom znanju srpskog jezika, šta će uraditi sa ljudima za koje utvrdi da ili ne znaju jezik ili ga govore s akcentom?

Da li se stvarno razume kakve posledice proizvodi ovakva odluka jedne političke stranke?
Hoće li proveravati i Albance i Rumune? Ili već znaju da oni svi znaju srpski jezik?

Ako uopšte postoji dobar način da se razbukta nacionalna netrpeljivost - onda su odabrali odličan način, na našu zajedničku mađarsku i srpsku žalost.

Jer - neka niko nema nikakve dileme - ova ideja provere "da li Mađari znaju srpski" ima tihu ili glasnu podršku raznih ljudi, verovatno većinsku u celini, koliko god isti ti razni možda bili svesni da se radi o "nemogućoj misiji", koja je usput kristalno čist primer kršenja ustavnih i zakonskih prava ljudi koji žive u Srbiji, a svojim nacionalnim i etničkim poreklom su neka, bilo koja manjina.

Hoće li se ići i korak dalje, jednom kad politička stranka utvrdi koliko i kojih Mađara zna srpski? Hoće li se određivati mesta i vremena na kojima mogu govoriti mađarski?

Ili su sve to rekli samo 'nako, da podsete kako je lako nahuškati ljude jedne na druge i kako je lako lomiti i institucije i izgrađeno poverenje?

Ne misle oni to zaozbiljski, nego samo 'nako - da podsete da "tamo neki Mađari" hoće te ustavom i zakonima propisane višejezične natpise, a u stvari i ne znaju srpski, čime imaju "više prava" nego Srbi u državi koja je sržava srpskog naroda.

To da li taj isti srpski zna kako valja i da li ga govore jednako ljudi u Kikindi, Užicu, Nišu, Pirotu, Sjenici ili bilo kom drugom mestu u Srbiji je takođe nebitno.

Jer nije ovde reč o srpskom jeziku, ovde je reč o tome da se poruči Mađarima - da ućute i na maternjem i na srpskom jeziku.
I ta i takva poruka nije upućena samo njima. svima nam je upućena,

slatke laži i dirljive istine

23 april je, kažu, umrli dan jednog neumrlog (i tako slatko lažljivog!) Williama koji se (verovatno) prezivao Shakespeare, a kršten je 26 aprila 1564; umro 23 aprila 1616., istog dana kada je umro i jedan drugi majstor  "slatkih laži" - Miguel de Cervantes Saavedra, koji je kršten 9. oktobra 1547,, s tim što neki autori (ponekad, i samo zato da bi raznih malih prevara i laži bilo što više) tvrde da je Miguel ustvari umro deset dana ranije, 13. aprila, ali  čak i da je tako - ko da mari za tih par dana nakon 398 godina?

Savremenici su definitivno - bili.

Ali se, oči u oči,  kažu svi, sreli - nisu. Nije čak ni sigurno da li su uopšte znali jedan za drugoga, za života, mada je "Don Kihot" objavljen u Londonu 1612. i mada je prilično verovatno da je i Španac morao čuti za dela mlađeg William-a. Ali se sreli - nisu.

I - mislim, kakva nepopravljiva šteta! Kako uludo izgubljena savremenost! I - kakva nesmotrenost - ne sresti se, a imati i prilike i vremena, kakav nenadoknadiv gubitak - ne razmeniti "uživo" sve ono što im se "motalo" po mislima, kakav nepopravljiva propust - ne sresti se...

Ne sresti se nigde osim u sopstvenim, a odvojenim svetovima imaginacija kojima su nam ostavili dubok i neizbirisiv pečat na kolektivno pamćenje,  postavili "lestvice" o tome kako se pišu veliki romani i neodoljivi soneti, poetske i filozofske istine i drame i komedije koje mešaju san i javu, Borneo i Celebes.

 "If a man will begin with certainties,
he will end in doubts;
but if he will be content to begin with doubts,
he will end in certainties."
-- Sir Francis Bacon


William i Miguel,  stranicama koje su ispisali, stoje kao "vodeni znak"  skoro cele današnje civilizacije, njihovim su rečima ispisane skoro sve istine i sve laži koje ljudi razmenjuju hiljadama godina, na svim mogućim jezicima koje su smislili, u svim mogućim kulturama koje su izgradili, za skoro sva protekla vremena...ima lepših stihova pisanih na arapskom, kineskom , japanskom, ima maštovitijih viteških romana u usmenim i pisanim legendama raznih civilizacija, ali niko i nigde nije tako, do savršene jednostavnosti, složio reči u misli i rečenice i ostavio nam ih u besprekornom skladu koji zaustavlja dah pri čitanju i četiri veka kasnije deluje sveže, kao baš maločas smišljeno, napisano i - podareno svetu.

I čitala sam im sve te reči i prvi put i puno puta kasnije i nanovo i opet, čitala ih uvek pažljivo negujući u sebi uvek sumnju da je "sve baš tako savršeno kako izgleda da jeste" (jer nikada ništa nije onako kako izgleda), čuvajući se da ne poverujem nikada i baš sasvim da je sve baš tako kako William i Miguel pišu da jeste, održavajući sumnju kao neophodnu "so radoznalosti" da bih uvek bila spremna da ih čitam još jednom i da proverim kako izgleda (i koliko je slično ili različito) upoređeno sa prvim ili nekim sledećim čitanjem, tražeći male, vešto sklonjene šifre, enigme, znake i zagonetke koje su takvi znalci morali ostaviti najupornijima i najradoznalijima...

I već odavno znam kako su slatke i utešne laži koje su obojica ostavili ispisane, kako su dirljive istine koje su ostavili neispisane između redova i nikada se (ni jednom od njih dvojice) neću moći dovoljno zahvaliti za sva, sasvimi dovoljno jasno ostavljena uputstva o svim slatkim lažima i još slađim istinama o svemu.

I - spremna sam da poverujem da su se - ipak sreli...sasvim tajno, na kakvom senovitom i tihom mestu daleko od spletki oba dvora svojih domovina, daleko od  znanja sopstvenih savremenika, putujući prerušeni, možda sasvim promenjenog identiteta, možda na kakvoj sredokraći između njihovih tadašnjih, "ratujućih" domovina, sigurno pre 1608. kad je dogovoreno objavljivanje "Don Kihota" u Engleskoj.

Anthony Burgess je (moguće iz sličnih razloga) napisao kratku pripovetku "A Meeting in Valladolid" pričajući svoju verziju susreta Miguela i Williama, koji se i njemu, kokanda, činio - neizbežnim, s tim što je njegova priča - literatura, dobra.

A ja mislim da su se sreli na - Siciliji, da su došli različitim brodovima, iz različitih luka i da su pod tajanstvenim, toplim kamenom, čudesnim svetlom i mirisnim  šumama Siclije početkom leta  1601.  dok je ona bila pod upravom španskog vicekralja, ispričali sve što su imali jedan drugom, a sve to, sve te razgovore  - mi danas čitamo...

S tim što William nije odoleo, pa je - napisao više...i slatkih laži i dirljivih istina.

"Betwixt mine eye and heart a league is took,
And each doth good turns now unto the other,
When that mine eye is famished for a look,
Or heart in love with sighs himself doth smother;
With my love's picture then my eye doth feast,
And to the painted banquet bids my heart:
Another time mine eye is my heart's guest,
And in his thoughts of love doth share a part.
So either by thy picture or my love,
Thy self away, art present still with me,
For thou not farther than my thoughts canst move,
And I am still with them, and they with thee.
Or if they sleep, thy picture in my sight
Awakes my heart, to heart's and eye's delight."
 (sonet 47.)

Ko zna? I - ko uopšte danas može znati da li su se sreli?
Niko.
Zato sve laži i jesu - utešne i divne...

Noćas je nedelja, dan pozajmljenog sata

Noćas ćemo "pozajmiti jedan sat" - samima sebi,  a da ga opet vratimo samima sebi za šest meseci, nadam se sa kamatama, red je da se na pozajmicu daju neke kamate, a mi svi smo od jutra sat vremena mlađi, sat vremena "kraći" za događaje i doživljaje koji su se mogli desiti u tom satu da ga nismo ukinuli svojom sopstvenom odlukom, dogovorom da kazaljke sata u dva ujutru "premestimo" na - tri ujutru. I da tako nedeljni dan traje 23 sata.
I - gotova stvar!

Ko je planirao da se u tom ukinutom, pozajmljenom satu možda rodi, umre, zaljubi, razboli, ozdravi, jede, ćuti, sluša muziku, porazgovara sa nekim ili uradi bilo šta, uključujući spavanje (i možda malo sanjanja) - nije moglo i neće moći jer mi, bez vremena koje nam je dodeljeno i poklonjeno i ne postojimo, mi smo - naše vreme....

I dobro je setiti se takvih stvari kad se kaže "nemam vremena!", jer to ustvari znači "ne postojim, nemam sebe", jer vreme ima nas, a ne mi njega, mi postojimo samo ako smo se dogovorili da postoji i vreme u kojem jesmo.

Kad je vreme "nevidljivo" - i mi smo.

Kad vreme ne postoji, ni nas nema. I obrnuto.

Kad bismo samo malo truda, volje i želje uložili u to da - poštujemo sopstveno vreme, to vreme kojim jesmo i koje nam je poklonjeno, da ga ne razbacujemo unaokolo kao da je nepotrošivo i kao da je sve zauvek, jer nije i jer ništa nije zauvek, sve je samo ponekad. 

Kad bismo odlučili da se dobrim planom odužimo tom vremenu kojim jesmo, dobrim planom, temeljnim radom i posvećenom zahvalnošću što uopšte jesmo - vreme bi nam vratilo sve uloženo u njega i u sebe same, sa svim kamatama dobrih rezultata.


I kad bismo neustrašivo iskoristili svoje vreme na sopstvene čežnje, možda bsimo razumeli da je budućnost sve ono što odlučimo da budemo kroz sopstveno vreme.


Paradoksi trajanja nas kao našeg vremena pojavljuju se jasno tek kad nam se saopšti da - nemamo više vremena, zbog bolesti, starosti, bilo kog razloga kojim se kristalno jasno dokazuje konačnost vremena kojim jesmo.


Ovaj noćašnji "pozajmljeni sat" je jedan mali, malecni paradoks iste vrste, samo ako želimo da to uvidimo....


I imam predlog kako da dokažemo da zaista poštujemo sopstveno vreme kojim jesmo:


- u nedelju, baš zato što nemamo jedan sat da njime postojimo, možemo učiniti nešto što davno nismo (iz raznih čudnih i neobjašnjivih razloga), možemo se javiti prijatelju kog davno nismo čuli, možemo reći nekome nešto što se nismo usuđivali, možemo učiniti nešto za čim čeznemo, a eto nikako nismo stigli, možemo nekom saopštiti da smo se baš, eto setili, da nam je naše vreme ipak na raspolaganju i da mnoga dobra s tim možemo učiniti, možemo nekog poljubiti koga inače ne bismo, možemo šta god nam padne na pamet, a sve u ime činjenice da danas živimo jedan sat manje, ali da baš zato umemo bolje da iskoristimo ovih 23 sata koji su nam ove nedelje na raspolaganju...možemo se setiti da će nas neko napustiti pre nego što na jesen svima bude vraćen ovaj "pozajmljeni" sat i da tom nekom - nikada neće biti nadoknađen.

 
Ja ću napisati jedno pismo, koje inače ne bih i spremiću za jelo nešto što inače  ne bih i otići ću, laganom šetnjom, do mesta pored Dunava, na koje inače ne bih...

Ritam naše krvi

Ritam naše krvi*

Ne znam tačno koji je bio prvi muzički instrument koji smo kao vrsta napravili, bez obzira na razne nalaze i dokaze iz civilizacijske i muzikološke istorije naše vrste. Ali – sumnjam na bubnjeve, na bilo koju površinu koja je udaranjem naših prstiju proizvodila ritam pretočen iz naše sosptvene krvi, iz pulsa života u nama, iskonskog i večnog, a harmonijom prostih brojeva pretvaran u zvuk koji su mogli čuti i drugi, učestvovati u njemu zajedno sa nama i osetiti ono neopisivo i neprocenjivo uživanje kojim nas ritam pokreće, svaki deo našeg tela, lica, čula, sve naše krvi koja kao da rezonantno uhvati taj spoljnji damar koji sama proizvodi i zanese nas muzikom za koju ne znamo otkad je i odakle je, ali neopozivo znamo da je – naša.

Istorija muzike, kao i istorija hrane ili graditeljstva, ume da nam podari neverovatne podatke o nama samima. Češće naučeni da tragamo za ratnim, političkim i društvenim tragovima nas samih kroz istoriju sopstvene civilizacije, ponekad zaboravljamo kakvi se dragoceni podaci kriju preneti narativom ili pisanim tragovima, a o muzici koju smo stvarali tokom milenijuma.

Jedan mi je instrument tokom te istorije posebno zanimljiv.

Bubnjevi. Razni. Razni po obliku, po materijalu, mestu ili vremenu u kom su pravljeni.

Podaci govore u prilog teze da smo prvo – napravili bubnjeve, verovatno još za vreme neolita, a artefakti sasvim pouzdano prate „predmete za ritam“ od 5500-2300 BC, na teritorijama današnjeg bliskog ili srednjeg istoka (Mesopotamija), ali i u Kini, Japanu, na evropskom tlu, u Južnoj i Severnoj Americi, gde god je bilo ljudi – bilo je i bubnjeva, od raznih materijala, raznih oblika, ukrasa i boja. Figurine koje prikazuju „bubnjare“, slikovito ili kao skulpturu, takođe se nalaze u najraniejm periodu ljudske civilizacije na svim meridijanima.

Makaki majmuni, kao i neki drugi primati u kojima postoji hijerarhija u grupi, koriste ritam kao gest i ritual kojim se određuje „status“ u zajednici, bilo da udaraju o sopstvene grudi ili o predmete.

O drugim životinjama koje „kuckaju, lupkaju, signaliziraju, komuniciraju“ udaranjem o razne površine i da se ne govori, kod drugih grupa, takvi „bubnjari“ slede svoje instinkte, tim ritmičkim intuitivnim radnjama zadovoljavaju neke potrebe, od parenja, preko mamljenja hrane do mimikirije, dok primati koriste ritam da bi – komunicirali među sobom, nezavisno od drugih potreba.

Čini se da smo mi, sapiensi, svoju komunikaciju takođe počeli (a kasnije razvili) – pomoću bubnjeva. Rituali bez njih ne mogu.

Šta je to u nama što nas „tera“ na ritam, na ponavljanje jednostavnih pokreta kojim stvaramo zvuk, prostim udaranjem o nešto, bilo šta?

Ima li iko od nas ko ne ume da „zabubnja“ prstima po tvrdoj podlozi u samo njemu znanom ritmu?

Ima li iko ko, kad čuje ritam bubnja, može da ostane sasvim miran, kao da taj zvuk i ne postoji?

Ima li iko od nas ko ne razume, sasvim razgovetno, zov ritma koji bubanj proizvodi?

Kao da ludi, brzi tok  naše sopstvene krvi kojim nam pulsira srce „prevodimo“ u ritmičko udaranje, s različitim pauzama, razmacima, s drugačijim brzinama i snagama udara, ali sa, na kraju, uvek neodoljivom melodijom koja nas raduje, plaši, upozorava, zabavlja, navodi i zavodi na izmišljanje i stvaranje plesa kojim bi se celo naše telo kretalo u istom ritmu.

Jedna od mnogih legendi, iz narativa koji nam je o bubnjevima stigao iz dubina vremena je i – vreme kad su bubnjari bili – žene. Kada su postojale boginje, oko 7000 BC koje smo našli okamenjene u skulpturama sa bubnjevima, raznim, i sa legendama o razlozima zašto im je bubanj simbol, ne mač, ne kruna, ne neka biljka, već ljudskom rukom napravljen – bubanj. Taj drevni „ritam narativa“ pretočen je u „dvanaesti dan Božića“ rečima:

On the Twelfth Day of Christmas, my Goddess gave to me…
twelve drummers drumming.

Istraživanja su nam dala podatke o ženama koje koriste bubnjeve u paleolitiskim i neolitskim nalazištima, u drevnom Egiptu, na Kritu gde je boginja Rea prikazana sa bubnjem, a neolitska boginja iz Catala-Huyuka u Turskoj, imenom Cybel „majka svega“ čiji bubanj simboliše i mesec i jaje i sveopšti ritam života.

Sav istorijski razvoj muzike poznatih civilizacija prethodnih milenijuma uvodio je nove instrumente, nove, komplikovanije skale, žičane, duvačke instrumente, dodatne udaraljke, ali sve to vreme – bubanj je ostajao skoro isti, menjali su se materijali, izmišljali novi, ali princip je ostajao isti, okrugao predmet sa šupljinom i membrana od nečega zategnuta preko njegove jedne strane. I čovek i ritam njegove krvi.

Bubanj je čitljiv, zavodljiv, neprekidan ritam naše civilizacije. Ritam nas samih.

*************

* tekst je na engleskom jeziku objavljen na 

Q-sphere portal

auto blog :)

22.03.2014. subota, banatska i radna

Vrednost opozicije i cena vlasti

Vrednost opozicije i cena vlasti

Postoje dva načina da se nauči da opozicija ima vrednost, a da vlast ima cenu, postoji lakši i teži način da se to nauči, lakši (a ređi) je da se obe stvari nauče iz tuđih iskustava i iz istorije, teži (a češći) je da svako uči na sopstvenom iskustvu, ispočetka. Sistem „copy / paste“ ne postoji u društvenim procesima, mora se naučiti i raditi, prvim ili drugim načinom.

I svako ima izbor, slobodan, hoće li učiti prvim ili drugim načinom.

Biram prvi, jeftiniji je, jasniji, kraći i efikasniji od drugog.

Zašto opozicija ima vrednost?

Zato što je garant stabilnosti, otvorenosti, javnosti i kontrole sistema u svakoj demokratskoj državi, zato što je glas manjine,, kakva god ta manjina bila, koja ima obavezu da smisleno kritikuje, objašnjava i nadzire rad vlasti i koja ima pravo da glas opozicije bude saslušan, komentarisan, dostupan svima.

Zašto vlast ima cenu?

Zato što vlast nije moć nego odgovornost, a iskušenja koja vlast sobom nosi su uvek prevelika e da bi se moglo i smelo osloniti na ljudske karaktere i njihovu čvrstinu kojom će odoleti „izlivu vlasti u mozak“ i ne gledati vlast isključivo kao ničim ograničenu moć.

Ima li ičeg zajedničkog opoziciji i vlasti?

Ima. I to se lako vidi iz svih tuđih iskustava, vidi se ključni sastav „lepka“ koji drži na okupu i vlast i opoziciju i svako uspešno društvo u celini.

Poverenje.

Ključna stvar uspešnih, dijaloških društava. Kad opozicija zasluži i održava poverenje koje joj ljudi daju, ona stvarno ima vrednost, kada vlast počiva na međusobnom poverenju između građana, opozicije i rezultata svog rada, ona plaća mnogo manju cenu nego kada to ne čini, a društvo tada u celini napreduje.

Kad poverenja nema, opozicija nema vrednost, a vlast plaća cenu, samu po sebi i još važnije i značajnije prebaci cenu svog vladanja na cenu razvoja koju onda plaća celo društvo.

A ta je cena uvek visoka i predstavlja iznos zajedničke štete koju u nekom razdoblju plaćamo svi.

Ko je i šta garant da poverenje može biti uspostavljeno, negovano i trajno?

Pravna država- Vladavina prava. Zakoni koji služe ljudima, a ne vladarima, procedure koje su kulture u nekom društvu i time garantuju izvesnost, stabilnost i sigurno sklonište međusobnog poverenja koje je najsnažniji osnov razvoja.

Kad opozicija nema vrednost, onda vlast nema cenu, sve je dozvoljeno, sve je na prodaju i svega ima osim poverenja koje je jedina društvena vrednost koja je sasvim neprocenjiva.

Na svakom društvu s elementarnim slobodama i pravima je da napravi svoj izbor o načinu na koji će naučiti ove sasvim jednostavne i očigledne istine o tome šta je prava, neprocenjiva vrednost svakog uspešnog društva, šta je osnovni razlog zbog kojeg su uspešni. I da onda radi na tome da se takve vrednosti uspostave i da nikada ne prestaje da uči kako da takve vrednosti opstanu i traju.

Poverenje je krhka, a moćna stvar. Zadobija se i deli teško, a gubi lako, srećom nikad i nepovratno.