Noćas je nedelja, dan pozajmljenog sata

Noćas ćemo "pozajmiti jedan sat" - samima sebi,  a da ga opet vratimo samima sebi za šest meseci, nadam se sa kamatama, red je da se na pozajmicu daju neke kamate, a mi svi smo od jutra sat vremena mlađi, sat vremena "kraći" za događaje i doživljaje koji su se mogli desiti u tom satu da ga nismo ukinuli svojom sopstvenom odlukom, dogovorom da kazaljke sata u dva ujutru "premestimo" na - tri ujutru. I da tako nedeljni dan traje 23 sata.
I - gotova stvar!

Ko je planirao da se u tom ukinutom, pozajmljenom satu možda rodi, umre, zaljubi, razboli, ozdravi, jede, ćuti, sluša muziku, porazgovara sa nekim ili uradi bilo šta, uključujući spavanje (i možda malo sanjanja) - nije moglo i neće moći jer mi, bez vremena koje nam je dodeljeno i poklonjeno i ne postojimo, mi smo - naše vreme....

I dobro je setiti se takvih stvari kad se kaže "nemam vremena!", jer to ustvari znači "ne postojim, nemam sebe", jer vreme ima nas, a ne mi njega, mi postojimo samo ako smo se dogovorili da postoji i vreme u kojem jesmo.

Kad je vreme "nevidljivo" - i mi smo.

Kad vreme ne postoji, ni nas nema. I obrnuto.

Kad bismo samo malo truda, volje i želje uložili u to da - poštujemo sopstveno vreme, to vreme kojim jesmo i koje nam je poklonjeno, da ga ne razbacujemo unaokolo kao da je nepotrošivo i kao da je sve zauvek, jer nije i jer ništa nije zauvek, sve je samo ponekad. 

Kad bismo odlučili da se dobrim planom odužimo tom vremenu kojim jesmo, dobrim planom, temeljnim radom i posvećenom zahvalnošću što uopšte jesmo - vreme bi nam vratilo sve uloženo u njega i u sebe same, sa svim kamatama dobrih rezultata.


I kad bismo neustrašivo iskoristili svoje vreme na sopstvene čežnje, možda bsimo razumeli da je budućnost sve ono što odlučimo da budemo kroz sopstveno vreme.


Paradoksi trajanja nas kao našeg vremena pojavljuju se jasno tek kad nam se saopšti da - nemamo više vremena, zbog bolesti, starosti, bilo kog razloga kojim se kristalno jasno dokazuje konačnost vremena kojim jesmo.


Ovaj noćašnji "pozajmljeni sat" je jedan mali, malecni paradoks iste vrste, samo ako želimo da to uvidimo....


I imam predlog kako da dokažemo da zaista poštujemo sopstveno vreme kojim jesmo:


- u nedelju, baš zato što nemamo jedan sat da njime postojimo, možemo učiniti nešto što davno nismo (iz raznih čudnih i neobjašnjivih razloga), možemo se javiti prijatelju kog davno nismo čuli, možemo reći nekome nešto što se nismo usuđivali, možemo učiniti nešto za čim čeznemo, a eto nikako nismo stigli, možemo nekom saopštiti da smo se baš, eto setili, da nam je naše vreme ipak na raspolaganju i da mnoga dobra s tim možemo učiniti, možemo nekog poljubiti koga inače ne bismo, možemo šta god nam padne na pamet, a sve u ime činjenice da danas živimo jedan sat manje, ali da baš zato umemo bolje da iskoristimo ovih 23 sata koji su nam ove nedelje na raspolaganju...možemo se setiti da će nas neko napustiti pre nego što na jesen svima bude vraćen ovaj "pozajmljeni" sat i da tom nekom - nikada neće biti nadoknađen.

 
Ja ću napisati jedno pismo, koje inače ne bih i spremiću za jelo nešto što inače  ne bih i otići ću, laganom šetnjom, do mesta pored Dunava, na koje inače ne bih...