PHILIP ZIMBARDO I PRIČE O NAŠEM PONAŠANJU

"Da se ljudska ćud ne bi pretvorila u ćudljivost, trebalo ju je stalno stavljati u red."

Philip Zimbardo je psiholog koji na (meni) veoma zanimljiv način prezentuje svoja (i tuđa) istraživanja o ljudskom ponašanju, o uzrocima dobra i zla u nama i van nas, o "paradoksu vremena", odnosno našim nesvesnim sklonostima kojima "trošimo" sopstveno vreme. Rado citira i druge autore, aktivan je na društvenim mrežama, i ima jedan odmeren, duhovit i nadasve dobronameran način komunikacije kojim neskriveno pokazuje koliko voli predmet svojih istraživanja - nas ljude.
Svoja istraživanja o dobru i zlu stavlja u kontekst narativa koji nam je prenet kolektivnim sećanjem, od biblijskih i drugih religijskih do onih u mitovima, legendama, bajkama, u bilo kojoj "priči oko vatre o zločincima i herojima" koje se (već nekako) doprle do nas.
I dobro i zlo on smatra prisutnim u nama, ali i izvan nas i tvrdi da je naše ponašanje nepredvidljivo, da nikako i nikada ne možemo tvrditi da nemamo sposobnosti za činjenje zla, sve dok nas okolnosti ne stave u kontekst u kojem je činjenje zla moguće i verovatno.
Sposobnost za dobro i sposobnost za zlo date su nam, deo su naše prirode i ispoljavanje jedne ili druge sposobnosti (ili čak volje) zavisi od okolnosti u koje stupamo, često ne očekujući da će se od nas tražiti takvi izbori - da li ćemo učiniti zlo, ako MOŽEMO, ako je kontekst u kojem smo pred taj izbor stavljeni takav da su sve "moralne, ćudoredne, etičke, čojstvene" zabrane da se zlo učini izbrisane ili da je (čak i monstruozno)  u datom kontekstu uspostavljena i prihvaćena norma da je činiti zlo sasvim prirodno, prihvatljivo i samim tim nekažnjivo.
Baveći se konkretnim primerima mučenja zatvorenika, Philip Zimbardo uspeva da nam predoči sasvim opšti "kontekst zla" u kojem ljudi, naizgled sasvim obični, "normalni", na nas slični ljudi postaju monstrumi, postaju otelotvorenje zla samog.
Osa kojom razdvajamo katkada tu veoma tanku liniju između dobra i zla, ta tanka, svetla "axis mundi" nas samih je ona kojom ipak odlučujemo o zlu ili dobru koje ćemo počiniti.
U 20 minuta koliko video traje, Philip Zimbardo zanimljivo, strasno i uverljivo izlaže ovakve rezultate svojih istraživanja. Koliko god šokantni snimci koje prikazuje bili (upozoravam na brutalnost i sirovu okrutnost grafičkog prikaza), toliko je očaravajuća jednostavnost  kojom nas vodi kroz verovatno najstariji od svih ljudskih narativa - kroz priču o uzrocima dobra i zla u nama.

 

Na linku se može video pratiti i sa titlom na srpski, izbor jezika je na donjoj ivici videa.

Drugi video vredan gledanja je njegovo istraživanje o "vremenskom paradoksu" i našoj nesvesnoj orijentaciji ka prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti tako da nam ta orijentacija oblikuje živote i da svaki pokušaj ravnoteže, svesnog balansa između tih razliličitih orijentacija zahteva naš poseban napor (ali nam za učinjnei napor sledi i nagrada u obliku najboljeg mogućeg načina trošenja tog kratkog vremena koje nam je na raspolaganju, a koje zovemo našim životom)

Na linku se može video pratiti i sa titlom na srpaki,  izbor jezika je na donjoj ivici videa.


Ako pažljivo pratimo ovih desetak minuta kojim nas Philip Zimbardo uvodi u svoje istraživanje o "pradoksu vremena", neminovno ćemo se zapitati - kako mi sami "vremenski orijentisani" živimo? Lako je u njegovim rečima prepoznavati sopstvena ponašanja i kroz lakmus njegovih "tipova ponašanja" koji su okrenuti prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, proceniti koji tip prevladava u našem sosptvenom ponašanju. Lepota tog procesa je što možemo (a ne moramo) biti inspirisani da možda svoju sopstvenu "vremensku orijentaciju" menjamo ili da je bar podvrgnemo preispitivanju tokom kojeg proverimo da li je ta "naša vremenska orijentacija" zaista i najbolji izbor koji SVESNO možemo učiniti za trošenje sopstvenog vremena.

Meni je čitanje njegovih radova i knjiga (tada kada su se pojavile i bile mi dostupne) pričinilo prilično zadovoljstvo, kao što to uvek biva kada čitajući tuđe reči naiđete na slaganje sa sopstvenim stavovima do kojih stignemo pomoću drugih tuđih reči ili sopstvenim promišljanjem.
Jer - on o našoj dvostrukosti priča, o našoj potpunoj, sveobuhvatnoj dvostrukosti koja svoj uzrok ima u samoj i sveobuhvatnoj dvostrukosti materijalnog sveta i o našim mukama da toj našoj neotklonjivoj dvostrukosti nađemo kakav harmoničan, ravnotežan, podnošljiv oblik. Pa bez obzira na to pričamo li o (ne)moralnosti zla ili dobra ili o (ne)moralnosti naše neutažive potrebe da živimo srećan i ispunjen život.