DIJALOG I KAKO GA IZBEĆI

Oduvek mi se činilo da su knjige, uputstva, eseji i prezentacije o tome "kako uspeti u nečemu (bilo čemu)" - skoro potpuno beskorisne, osim za autore istih, naravno, za njih su dokaz da jesu - uspeli u nečemu (bilo čemu).
Oduvek sam (naravno!) i pomno čitala sva takva štiva i nije me napuštao taj utisak o - suštinskoj beskorisnosti za nas čitaoce, ma koliko ta štiva bila zanimljiva, dobro i edukativno pisana, s merom i strpljenjem puna objašnjenja o "receptima nečijeg uspeha" takvog da može biti primenjen i nas i još jednom i ko zna koliko puta za ko zna koliko ljudi i da je izvesno da će efekat biti - isti.
A vidljivo je da se taj proces - ne dešava.
Autor napiše štivo "Kako..." i nigde posle ne vidimo veliki broj ljudi da su u svojoj svakodnevici pokušali to "Kako..." i da javljaju da im je isto uspelo. Nedostaju mi ti izveštaji o postignutim uspesima ili ne umem da dođem do njih. Zato i uputstva i "recepte" za njih  smatram - beskorisnim.

I - nastavljam da pratim takva štiva sve očekujući naslov "Šta sve treba da uradite da biste sasvim sigurno doživeli - neuspeh". Štiva o tome kako se izbegava da neka stvar uspe.

Nikome, naravno, ne pada na pamet da napiše štivo sa tako blesavim naslovom, a ja nekako smatram da bi od nekog takvog štiva veći broj ljudi imao koristi nego od ovih postojećih raznih u kojima piše SVE o tome kako se dostiže sreća, uspeh, spokojstvo, novac, prijatelji, štatijaznam šta sve ne...(ali nekome j euspelo i zna KAKO...)

Na primer - DIJALOG.

Izgleda kao sasvim prosta stvar - najmanje dvoje ljudi, s dobrom voljom, bez ikakvih preduslova, razmenjuju sopstvene stavove o nečemu, bilo čemu. Mogu biti u realnom prostoru ili se dijalog odvija u virtuelnom prostoru, na internetu. Najmanje dvoje, a može naravno više. Govorom verbalizuju svoje stavove, ocene, procene, tvrdnje, obrazlažu činjenice, razmenjuju misli. Izgleda kao писофкејк,  i - neobično se retko dešava.

Mnogo češće se razmenjuje "ad hominem" rečnik, diskvalifikacije čoveka, a ne razgovor o temi, mnogo češće se izgovaraju monolozi, a druga je osoba samo prisutna, ali je ne slušamo iako je - čujemo.
I onda tražimo štiva "Kako voditi dobar dijalog?" i u tim štivima sve lepo piše, ima ih onoliko i i-haaaaj! na svakom koraku i - retko kome pomažu. Pa se može posebnim procesima sticati veština dijaloga, učiti ŠTA je sve dijalog i KAKO se vodi i opet - premalo rezultata.

Možda bi pomoglo kad bi se napisalo kakvo štivo o tome "KAKO IZBEĆI BILO KAKAV DIJALOG?", koliko god to blesavo zvućalo.

A takvo bi (hipotetičko) štivo za siguran neuspeh dijaloga bilo sasvim kratko i jednostavno, u dva mala uputstva:
1. - kažeš: neću da razgovaram...
2. - kažeš: ti si...
(pa onda obavezno :
uvrede,
diskvalifikacije,
cinizam,
sarkazam,
ironija,
pakost,
malko podlosti,
omalovažavanja,
ponižavanja,
možda malko i pretnji,
malko verbalnog terorizma,
obavezno "govor s visoka" i govor "s nipodaštavanjem",
prezir sasvim jasan, svakako
može i psovki malo, umerenih ili jakih,
obavezno je "ućutkivanje" potencijalnog sagovornika,
izrugivanje i podsmeh se - podrazumevaju )

I - gotovo.
Nema komunikacije.
Dijalog izbegnut, dijalog nemoguć, dijalog mrtav da mrtviji ne može biti.

I - svima može da uspe, i svima uspeva, za razliku od svih onih štiva sa naslovima "Kako do uspešnog dijaloga?"

To sam msilila kad sam rekla "daj neko štivo o tome kako nam  nešto, bilo šta - sigurno ima NEUSPEH na kraju". Ispada da je do neuspeha lako doći, mnogo lakše nego do uspeha, ispada da nam za neuspeh nije potreban nikakav napor, nikakva posebna volja, učenje, kreativnost, bilo šta što inače posedujemo kao osobe - ništa nam to ne treba da bismo doživeli neuspeh, treba samo da ne radimo ništa ili da ne razmišljamo ni o čemu. I - kokanda smo skloni tome, pa nam zato ne trebaju kratka štiva s blesavim naslovima o tome "Kako do neuspeha?", kokanda mislimo da o "dostizanju neuspeha" svi sve znamo, a da o "dostizanju uspeha" ne znamo ništa ili vrlo malo, pa nam trebaju štiva sa uobičajenim naslovima o tome "Kakvi su recepti za uspeh?".

Meni se čini da bi, ipak, štivo o razlozima za neuspeh odvijanja dijaloga među ljudima bilo ustvari - korisno štivo, ma koliko kratko bilo i ma koliko svi mislii da znamo sve o tome zašto su nam dijalozi tako retki, a tako, tako potrebni.
Jednostavno - pogledamo listu koja garantuje neuspeh dijaloga i onda kažemo - aha, TO ne radim, TO me vodi direktno u neuspeh.
A šta da radimo onda?
Ako smo jednom rešili da ne radimo stvari koje sigurno vode do neuspeha dijaloga, možda nam onda ni ona štiva koja su prepuna rečenica "Kako do uspešnog dijaloga?" neće biti sasvim beskorisna, ko zna...