DIJALOG I KAKO GA IZBEĆI

Oduvek mi se činilo da su knjige, uputstva, eseji i prezentacije o tome "kako uspeti u nečemu (bilo čemu)" - skoro potpuno beskorisne, osim za autore istih, naravno, za njih su dokaz da jesu - uspeli u nečemu (bilo čemu).
Oduvek sam (naravno!) i pomno čitala sva takva štiva i nije me napuštao taj utisak o - suštinskoj beskorisnosti za nas čitaoce, ma koliko ta štiva bila zanimljiva, dobro i edukativno pisana, s merom i strpljenjem puna objašnjenja o "receptima nečijeg uspeha" takvog da može biti primenjen i nas i još jednom i ko zna koliko puta za ko zna koliko ljudi i da je izvesno da će efekat biti - isti.
A vidljivo je da se taj proces - ne dešava.
Autor napiše štivo "Kako..." i nigde posle ne vidimo veliki broj ljudi da su u svojoj svakodnevici pokušali to "Kako..." i da javljaju da im je isto uspelo. Nedostaju mi ti izveštaji o postignutim uspesima ili ne umem da dođem do njih. Zato i uputstva i "recepte" za njih  smatram - beskorisnim.

I - nastavljam da pratim takva štiva sve očekujući naslov "Šta sve treba da uradite da biste sasvim sigurno doživeli - neuspeh". Štiva o tome kako se izbegava da neka stvar uspe.

Nikome, naravno, ne pada na pamet da napiše štivo sa tako blesavim naslovom, a ja nekako smatram da bi od nekog takvog štiva veći broj ljudi imao koristi nego od ovih postojećih raznih u kojima piše SVE o tome kako se dostiže sreća, uspeh, spokojstvo, novac, prijatelji, štatijaznam šta sve ne...(ali nekome j euspelo i zna KAKO...)

Na primer - DIJALOG.

Izgleda kao sasvim prosta stvar - najmanje dvoje ljudi, s dobrom voljom, bez ikakvih preduslova, razmenjuju sopstvene stavove o nečemu, bilo čemu. Mogu biti u realnom prostoru ili se dijalog odvija u virtuelnom prostoru, na internetu. Najmanje dvoje, a može naravno više. Govorom verbalizuju svoje stavove, ocene, procene, tvrdnje, obrazlažu činjenice, razmenjuju misli. Izgleda kao писофкејк,  i - neobično se retko dešava.

Mnogo češće se razmenjuje "ad hominem" rečnik, diskvalifikacije čoveka, a ne razgovor o temi, mnogo češće se izgovaraju monolozi, a druga je osoba samo prisutna, ali je ne slušamo iako je - čujemo.
I onda tražimo štiva "Kako voditi dobar dijalog?" i u tim štivima sve lepo piše, ima ih onoliko i i-haaaaj! na svakom koraku i - retko kome pomažu. Pa se može posebnim procesima sticati veština dijaloga, učiti ŠTA je sve dijalog i KAKO se vodi i opet - premalo rezultata.

Možda bi pomoglo kad bi se napisalo kakvo štivo o tome "KAKO IZBEĆI BILO KAKAV DIJALOG?", koliko god to blesavo zvućalo.

A takvo bi (hipotetičko) štivo za siguran neuspeh dijaloga bilo sasvim kratko i jednostavno, u dva mala uputstva:
1. - kažeš: neću da razgovaram...
2. - kažeš: ti si...
(pa onda obavezno :
uvrede,
diskvalifikacije,
cinizam,
sarkazam,
ironija,
pakost,
malko podlosti,
omalovažavanja,
ponižavanja,
možda malko i pretnji,
malko verbalnog terorizma,
obavezno "govor s visoka" i govor "s nipodaštavanjem",
prezir sasvim jasan, svakako
može i psovki malo, umerenih ili jakih,
obavezno je "ućutkivanje" potencijalnog sagovornika,
izrugivanje i podsmeh se - podrazumevaju )

I - gotovo.
Nema komunikacije.
Dijalog izbegnut, dijalog nemoguć, dijalog mrtav da mrtviji ne može biti.

I - svima može da uspe, i svima uspeva, za razliku od svih onih štiva sa naslovima "Kako do uspešnog dijaloga?"

To sam msilila kad sam rekla "daj neko štivo o tome kako nam  nešto, bilo šta - sigurno ima NEUSPEH na kraju". Ispada da je do neuspeha lako doći, mnogo lakše nego do uspeha, ispada da nam za neuspeh nije potreban nikakav napor, nikakva posebna volja, učenje, kreativnost, bilo šta što inače posedujemo kao osobe - ništa nam to ne treba da bismo doživeli neuspeh, treba samo da ne radimo ništa ili da ne razmišljamo ni o čemu. I - kokanda smo skloni tome, pa nam zato ne trebaju kratka štiva s blesavim naslovima o tome "Kako do neuspeha?", kokanda mislimo da o "dostizanju neuspeha" svi sve znamo, a da o "dostizanju uspeha" ne znamo ništa ili vrlo malo, pa nam trebaju štiva sa uobičajenim naslovima o tome "Kakvi su recepti za uspeh?".

Meni se čini da bi, ipak, štivo o razlozima za neuspeh odvijanja dijaloga među ljudima bilo ustvari - korisno štivo, ma koliko kratko bilo i ma koliko svi mislii da znamo sve o tome zašto su nam dijalozi tako retki, a tako, tako potrebni.
Jednostavno - pogledamo listu koja garantuje neuspeh dijaloga i onda kažemo - aha, TO ne radim, TO me vodi direktno u neuspeh.
A šta da radimo onda?
Ako smo jednom rešili da ne radimo stvari koje sigurno vode do neuspeha dijaloga, možda nam onda ni ona štiva koja su prepuna rečenica "Kako do uspešnog dijaloga?" neće biti sasvim beskorisna, ko zna...

14. FEBRUAR

Šta god ko o današnjem danu mislio, ko god o njemu išta znao, s obzirom na poreklo i legende koje ga prate i koliko god se razlikovalo ime samog sveca kojem je današnji dan prvobitno  posvećen - simbol današnjeg dana kao praznika zaljubljenih je osvojio svet, nametnuo se i po metaforama koje ga prate je samo to - poseban dan za zaljubljene. Možemo ga praznovati, možemo mu se podsmevati, možemo ga kritikovati, možemo mu se radovati, možemo izigravati mudrice i mudrace smatrajući ga patetičnim, ali  - ne možemo promeniti činjenicu da je, takav kakav je, osvojio veći deo sveta i - legitimisao se kao proslava zaljubljenosti, sa svim pratećim ritualima koje zaljubljenost podrazumeva.

Meni se (naravno!) sviđa što jedan takav dan postoji i što je deo opšteg slavlja, ali mene ne treba uzimati za ozbiljno kad su ocene bilo kakvih praznika i praznovanja u pitanju - ja duboko verujem da je ceo život pokretni praznik i sve što me na to podseća dobrodošlo je i treba slaviti.

I uvek me razveseli kreativnost kojom se može ovakav jedan dan obeležiti, kreativnost kojom se, duhovito i meni zanimljivo, na način koji se "ređe sreće" napravi l` hommage raznim ćoškovima naših, ljudskih naravi koje pokazujemo i na današnji dan.
Jedna odlična internet stranica "COOL MATERIAL" ima svoju verziju 14. februara,  predstavljajući naše navike usađene u i oko ovog dana grafički i brojkama, sasvim zabavno.

Neizbežno je spomenuti kako je uobičajena primedba "odraslih i uozbiljenih ljudi" kako ovaj dan zaljubljenih i ne služi ničemu drugom nego opštoj komercijalizaciji, potrošačkom duhu i ogromnoj prodaji kiča raznih fela, a ako im se ponudi kakav (ikakav!) drugačiji "ljubavni sadržaj" (od poezije, preko literature do umetnosti bilo koje, ili do istinitih životnih priča) takođe će prezrivo odmahnuti rukom komentarišući kako "sve to nije za ozbiljne ljude, već za mladost-ludost i patetične žene i muškarce koji se ne ponašaju u skladu sa svojim godinama". Kao da postoje godine kad nije primereno osećati ili iskazivati ljubav.
I obavezno, kada u njihovom društvu iskažem svoje iskreno odobravanje postojanju praznika zaljubljenih kažu "e, sad si me razočarala!".
E?! I `ajde - nemo` da pričaš?!
Oni mene nikad ne razočaravaju, samo nikada i ne propustim da im dam "unsolicited advice" :
- uradi danas nešto lepo, dirljivo i patetično (bilo šta) nekome (bilo kome) do koga ti je danas (ili ikada) posebno stalo, priušti i sebi i tom drugom ljudskom biću jednostavnu radost pokazivanja iskrene emocije, ljudsko biće koje se lišava pokazivanja emocija nije ni mudrije ni bezbednije - ono je samo manje ljudsko...
(obično mi tada kažu da je takav "netraženi savet" detinjast i nezreo i da  ja ne znam šta je pravi život
a-aha, jes` paz` da ne znam)
Bilokakobilo, današnji će dan nekom proći u samolišavajućem mrštenju, nekome  u nezaboravnom doživljaju, nekome s poljupcima prvi put, nekome možda poslednji put, ali će malo koga (ako ikoga) ostaviti potpuno ravnodušnim.
I to je magija kojoj je i posvećen - čudu ljubavi.

Želim svima ugodan, zanimljiv i veseo 14.februar, "čašu vina, dah karmina" i malko više dobre volje za sve druge ljude nego svih drugih dana, "ne mož` da škodi i neće se baci".

PHILIP ZIMBARDO I PRIČE O NAŠEM PONAŠANJU

"Da se ljudska ćud ne bi pretvorila u ćudljivost, trebalo ju je stalno stavljati u red."

Philip Zimbardo je psiholog koji na (meni) veoma zanimljiv način prezentuje svoja (i tuđa) istraživanja o ljudskom ponašanju, o uzrocima dobra i zla u nama i van nas, o "paradoksu vremena", odnosno našim nesvesnim sklonostima kojima "trošimo" sopstveno vreme. Rado citira i druge autore, aktivan je na društvenim mrežama, i ima jedan odmeren, duhovit i nadasve dobronameran način komunikacije kojim neskriveno pokazuje koliko voli predmet svojih istraživanja - nas ljude.
Svoja istraživanja o dobru i zlu stavlja u kontekst narativa koji nam je prenet kolektivnim sećanjem, od biblijskih i drugih religijskih do onih u mitovima, legendama, bajkama, u bilo kojoj "priči oko vatre o zločincima i herojima" koje se (već nekako) doprle do nas.
I dobro i zlo on smatra prisutnim u nama, ali i izvan nas i tvrdi da je naše ponašanje nepredvidljivo, da nikako i nikada ne možemo tvrditi da nemamo sposobnosti za činjenje zla, sve dok nas okolnosti ne stave u kontekst u kojem je činjenje zla moguće i verovatno.
Sposobnost za dobro i sposobnost za zlo date su nam, deo su naše prirode i ispoljavanje jedne ili druge sposobnosti (ili čak volje) zavisi od okolnosti u koje stupamo, često ne očekujući da će se od nas tražiti takvi izbori - da li ćemo učiniti zlo, ako MOŽEMO, ako je kontekst u kojem smo pred taj izbor stavljeni takav da su sve "moralne, ćudoredne, etičke, čojstvene" zabrane da se zlo učini izbrisane ili da je (čak i monstruozno)  u datom kontekstu uspostavljena i prihvaćena norma da je činiti zlo sasvim prirodno, prihvatljivo i samim tim nekažnjivo.
Baveći se konkretnim primerima mučenja zatvorenika, Philip Zimbardo uspeva da nam predoči sasvim opšti "kontekst zla" u kojem ljudi, naizgled sasvim obični, "normalni", na nas slični ljudi postaju monstrumi, postaju otelotvorenje zla samog.
Osa kojom razdvajamo katkada tu veoma tanku liniju između dobra i zla, ta tanka, svetla "axis mundi" nas samih je ona kojom ipak odlučujemo o zlu ili dobru koje ćemo počiniti.
U 20 minuta koliko video traje, Philip Zimbardo zanimljivo, strasno i uverljivo izlaže ovakve rezultate svojih istraživanja. Koliko god šokantni snimci koje prikazuje bili (upozoravam na brutalnost i sirovu okrutnost grafičkog prikaza), toliko je očaravajuća jednostavnost  kojom nas vodi kroz verovatno najstariji od svih ljudskih narativa - kroz priču o uzrocima dobra i zla u nama.

 

Na linku se može video pratiti i sa titlom na srpski, izbor jezika je na donjoj ivici videa.

Drugi video vredan gledanja je njegovo istraživanje o "vremenskom paradoksu" i našoj nesvesnoj orijentaciji ka prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti tako da nam ta orijentacija oblikuje živote i da svaki pokušaj ravnoteže, svesnog balansa između tih razliličitih orijentacija zahteva naš poseban napor (ali nam za učinjnei napor sledi i nagrada u obliku najboljeg mogućeg načina trošenja tog kratkog vremena koje nam je na raspolaganju, a koje zovemo našim životom)

Na linku se može video pratiti i sa titlom na srpaki,  izbor jezika je na donjoj ivici videa.


Ako pažljivo pratimo ovih desetak minuta kojim nas Philip Zimbardo uvodi u svoje istraživanje o "pradoksu vremena", neminovno ćemo se zapitati - kako mi sami "vremenski orijentisani" živimo? Lako je u njegovim rečima prepoznavati sopstvena ponašanja i kroz lakmus njegovih "tipova ponašanja" koji su okrenuti prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, proceniti koji tip prevladava u našem sosptvenom ponašanju. Lepota tog procesa je što možemo (a ne moramo) biti inspirisani da možda svoju sopstvenu "vremensku orijentaciju" menjamo ili da je bar podvrgnemo preispitivanju tokom kojeg proverimo da li je ta "naša vremenska orijentacija" zaista i najbolji izbor koji SVESNO možemo učiniti za trošenje sopstvenog vremena.

Meni je čitanje njegovih radova i knjiga (tada kada su se pojavile i bile mi dostupne) pričinilo prilično zadovoljstvo, kao što to uvek biva kada čitajući tuđe reči naiđete na slaganje sa sopstvenim stavovima do kojih stignemo pomoću drugih tuđih reči ili sopstvenim promišljanjem.
Jer - on o našoj dvostrukosti priča, o našoj potpunoj, sveobuhvatnoj dvostrukosti koja svoj uzrok ima u samoj i sveobuhvatnoj dvostrukosti materijalnog sveta i o našim mukama da toj našoj neotklonjivoj dvostrukosti nađemo kakav harmoničan, ravnotežan, podnošljiv oblik. Pa bez obzira na to pričamo li o (ne)moralnosti zla ili dobra ili o (ne)moralnosti naše neutažive potrebe da živimo srećan i ispunjen život.

KONTEKST SVETSKOG SIROMAŠTVA

- jer se malo šta može dobro osmotriti van konteksta u kojem postoji -

Naš je svet u potrazi za novim pardigmama u ekonomiji, finansijama, međunarodnim odnosima, slobodama,  u potrazi za novim paradigmama svetskog razvoju u celini.
Kontekst našeg sveta je paradoks da svet nikada nije bio toliko otvoren, toliko dostupan po informacijama o tome ŠTA se, GDE i KOME događa, a istovremeno nikada u njemu nije bilo više teskoba i neizvesnosti, sasvim uzanih i zatvorenih prostora koji zamračuju i preprečuju, poput paukove mreže, svu tu celu osvojenu otvorenost i "mrežu" koja je napravljena internetom i brzim komunikacijama.
Šta USTVARI znači "svetska nejednakost u zaradama, ŠTA je svetski pojam SIROMAŠTVA, ako ga ima?"

Branko Milanović u svojoj knjizi "The Haves and Have-Nots", uz mnoge druge zanimljive prikaze, napravio je i grafički prikaz za nekoliko zemalja, uporedo i na jednom grafiku koji, bolje nego stotine stranica bilo kakvog opisnog teksta, daje kontekst svetskog siromaštva, daje podatke o tome KO, KOLIKO, a bogami i ZAŠTO je - siromašan.

The Haves and the Have-Nots: A Brief and Idiosyncratic History of Global Inequality

"The graph shows inequality within a country, in the context of inequality around the world. It can take a few minutes to get your bearings with this chart, but trust me, it’s worth it.
Here the population of each country is divided into 20 equally-sized income groups, ranked by their household per-capita income. These are called “ventiles,” as you can see on the horizontal axis, and each “ventile” translates to a cluster of five percentiles.
The household income numbers are all converted into  international dollars adjusted for equal purchasing power, since the cost of goods varies from country to country. In other words, the chart adjusts for the cost of living in different countries, so we are looking at consistent living standards worldwide.
Now on the vertical axis, you can see where any given ventile from any country falls when compared to the entire population of the world.
For example, trace the line for Brazil, a country with extreme income inequality.
Brazil’s bottom ventile — that is, the poorest 5 percent of the Brazilian population, shown as the left-most point on the line — is about as poor as anyone in the entire world, registering a percentile in the single digits when compared to the income distribution worldwide. Meanwhile, Brazil also has some of the world’s richest, as you can see by how high up on the chart Brazil’s top ventile reaches. In other words, this one country covers a very broad span of income groups.
Now take a look at America.
Notice how the entire line for the United States resides in the top portion of the graph? That’s because the entire country is relatively rich. In fact, America’s bottom ventile is still richer than most of the world: That is, the typical person in the bottom 5 percent of the American income distribution is still richer than 68 percent of the world’s inhabitants.
Now check out the line for India. India’s poorest ventile corresponds with the 4th poorest percentile worldwide. And its richest? The 68th percentile. Yes, that’s right: America’s poorest are, as a group, about as rich as India’s richest.
Kind of blows your mind, right?
Now you might be wondering: How can there be so many people in the world who make less than America’s poorest, many of whom make nothing each year? Remember that were looking at the entire bottom chunk of Americans, some of whom make as much as $6,700; that may be extremely poor by American standards, but that amounts to a relatively good standard of living in India, where about a quarter of the population lives on $1 a day.
As Mr. Brankovic writes:

One’s income thus crucially depends on citizenship, which in turn means (in a world of rather low international migration) place of birth. All people born in rich countries thus receive a location premium or a location rent; all those born in poor countries get a location penalty.
It is easy to see that in such a world, most of one’s lifetime income will be determined at birth."

The graph shows that the bottom 5% of Brazilians are among the poorest people in the world but the top 5% are among the richest. Thus the vertical range of the curve tells us about within-country inequality. Comparing between countries we see that the poorest 5% of Americans are among the richest people in the world (richer than nearly 70% of other people in the world). The poorest 5% of Americans, for example, are richer than the richest 5% of Indians.

Ukratko: (s nadom da ništa neće biti "izgubljeno u prevodu")
5% Brazilaca je među najsiromašnijim ljudima sveta, a isti je procenat i među najbogatijima, a poređenje među zemljama pokazuje da je 5% NAJSIROMAŠNIJIH Amerikanaca među NAJBOGATIJIM ljudima na svetu, jer je njih 5% najsiromašnijih bogatije od 5% najbogatijih u Indiji.

O dostupnosti je reč, o mestu rođenja i o činjenici da ne više od 10% ukupne svetske populacije troši i uživa 90% ukupnih svetskih resursa.
Koliko je to, ustvari, održivo uz otvorenost sveta?
Koliko će nam trebati do dogovora o novim paradigmama?
Ne znam, naravno.
Ali znam da prikaze ovakve vrste treba učiniti što dostupnijim...access matters