Noćas je nedelja, dan pozajmljenog sata

Noćas ćemo "pozajmiti jedan sat" - samima sebi,  a da ga opet vratimo samima sebi za šest meseci, nadam se sa kamatama, red je da se na pozajmicu daju neke kamate, a mi svi smo od jutra sat vremena mlađi, sat vremena "kraći" za događaje i doživljaje koji su se mogli desiti u tom satu da ga nismo ukinuli svojom sopstvenom odlukom, dogovorom da kazaljke sata u dva ujutru "premestimo" na - tri ujutru. I da tako nedeljni dan traje 23 sata.
I - gotova stvar!

Ko je planirao da se u tom ukinutom, pozajmljenom satu možda rodi, umre, zaljubi, razboli, ozdravi, jede, ćuti, sluša muziku, porazgovara sa nekim ili uradi bilo šta, uključujući spavanje (i možda malo sanjanja) - nije moglo i neće moći jer mi, bez vremena koje nam je dodeljeno i poklonjeno i ne postojimo, mi smo - naše vreme....

I dobro je setiti se takvih stvari kad se kaže "nemam vremena!", jer to ustvari znači "ne postojim, nemam sebe", jer vreme ima nas, a ne mi njega, mi postojimo samo ako smo se dogovorili da postoji i vreme u kojem jesmo.

Kad je vreme "nevidljivo" - i mi smo.

Kad vreme ne postoji, ni nas nema. I obrnuto.

Kad bismo samo malo truda, volje i želje uložili u to da - poštujemo sopstveno vreme, to vreme kojim jesmo i koje nam je poklonjeno, da ga ne razbacujemo unaokolo kao da je nepotrošivo i kao da je sve zauvek, jer nije i jer ništa nije zauvek, sve je samo ponekad. 

Kad bismo odlučili da se dobrim planom odužimo tom vremenu kojim jesmo, dobrim planom, temeljnim radom i posvećenom zahvalnošću što uopšte jesmo - vreme bi nam vratilo sve uloženo u njega i u sebe same, sa svim kamatama dobrih rezultata.


I kad bismo neustrašivo iskoristili svoje vreme na sopstvene čežnje, možda bsimo razumeli da je budućnost sve ono što odlučimo da budemo kroz sopstveno vreme.


Paradoksi trajanja nas kao našeg vremena pojavljuju se jasno tek kad nam se saopšti da - nemamo više vremena, zbog bolesti, starosti, bilo kog razloga kojim se kristalno jasno dokazuje konačnost vremena kojim jesmo.


Ovaj noćašnji "pozajmljeni sat" je jedan mali, malecni paradoks iste vrste, samo ako želimo da to uvidimo....


I imam predlog kako da dokažemo da zaista poštujemo sopstveno vreme kojim jesmo:


- u nedelju, baš zato što nemamo jedan sat da njime postojimo, možemo učiniti nešto što davno nismo (iz raznih čudnih i neobjašnjivih razloga), možemo se javiti prijatelju kog davno nismo čuli, možemo reći nekome nešto što se nismo usuđivali, možemo učiniti nešto za čim čeznemo, a eto nikako nismo stigli, možemo nekom saopštiti da smo se baš, eto setili, da nam je naše vreme ipak na raspolaganju i da mnoga dobra s tim možemo učiniti, možemo nekog poljubiti koga inače ne bismo, možemo šta god nam padne na pamet, a sve u ime činjenice da danas živimo jedan sat manje, ali da baš zato umemo bolje da iskoristimo ovih 23 sata koji su nam ove nedelje na raspolaganju...možemo se setiti da će nas neko napustiti pre nego što na jesen svima bude vraćen ovaj "pozajmljeni" sat i da tom nekom - nikada neće biti nadoknađen.

 
Ja ću napisati jedno pismo, koje inače ne bih i spremiću za jelo nešto što inače  ne bih i otići ću, laganom šetnjom, do mesta pored Dunava, na koje inače ne bih...

Ritam naše krvi

Ritam naše krvi*

Ne znam tačno koji je bio prvi muzički instrument koji smo kao vrsta napravili, bez obzira na razne nalaze i dokaze iz civilizacijske i muzikološke istorije naše vrste. Ali – sumnjam na bubnjeve, na bilo koju površinu koja je udaranjem naših prstiju proizvodila ritam pretočen iz naše sosptvene krvi, iz pulsa života u nama, iskonskog i večnog, a harmonijom prostih brojeva pretvaran u zvuk koji su mogli čuti i drugi, učestvovati u njemu zajedno sa nama i osetiti ono neopisivo i neprocenjivo uživanje kojim nas ritam pokreće, svaki deo našeg tela, lica, čula, sve naše krvi koja kao da rezonantno uhvati taj spoljnji damar koji sama proizvodi i zanese nas muzikom za koju ne znamo otkad je i odakle je, ali neopozivo znamo da je – naša.

Istorija muzike, kao i istorija hrane ili graditeljstva, ume da nam podari neverovatne podatke o nama samima. Češće naučeni da tragamo za ratnim, političkim i društvenim tragovima nas samih kroz istoriju sopstvene civilizacije, ponekad zaboravljamo kakvi se dragoceni podaci kriju preneti narativom ili pisanim tragovima, a o muzici koju smo stvarali tokom milenijuma.

Jedan mi je instrument tokom te istorije posebno zanimljiv.

Bubnjevi. Razni. Razni po obliku, po materijalu, mestu ili vremenu u kom su pravljeni.

Podaci govore u prilog teze da smo prvo – napravili bubnjeve, verovatno još za vreme neolita, a artefakti sasvim pouzdano prate „predmete za ritam“ od 5500-2300 BC, na teritorijama današnjeg bliskog ili srednjeg istoka (Mesopotamija), ali i u Kini, Japanu, na evropskom tlu, u Južnoj i Severnoj Americi, gde god je bilo ljudi – bilo je i bubnjeva, od raznih materijala, raznih oblika, ukrasa i boja. Figurine koje prikazuju „bubnjare“, slikovito ili kao skulpturu, takođe se nalaze u najraniejm periodu ljudske civilizacije na svim meridijanima.

Makaki majmuni, kao i neki drugi primati u kojima postoji hijerarhija u grupi, koriste ritam kao gest i ritual kojim se određuje „status“ u zajednici, bilo da udaraju o sopstvene grudi ili o predmete.

O drugim životinjama koje „kuckaju, lupkaju, signaliziraju, komuniciraju“ udaranjem o razne površine i da se ne govori, kod drugih grupa, takvi „bubnjari“ slede svoje instinkte, tim ritmičkim intuitivnim radnjama zadovoljavaju neke potrebe, od parenja, preko mamljenja hrane do mimikirije, dok primati koriste ritam da bi – komunicirali među sobom, nezavisno od drugih potreba.

Čini se da smo mi, sapiensi, svoju komunikaciju takođe počeli (a kasnije razvili) – pomoću bubnjeva. Rituali bez njih ne mogu.

Šta je to u nama što nas „tera“ na ritam, na ponavljanje jednostavnih pokreta kojim stvaramo zvuk, prostim udaranjem o nešto, bilo šta?

Ima li iko od nas ko ne ume da „zabubnja“ prstima po tvrdoj podlozi u samo njemu znanom ritmu?

Ima li iko ko, kad čuje ritam bubnja, može da ostane sasvim miran, kao da taj zvuk i ne postoji?

Ima li iko od nas ko ne razume, sasvim razgovetno, zov ritma koji bubanj proizvodi?

Kao da ludi, brzi tok  naše sopstvene krvi kojim nam pulsira srce „prevodimo“ u ritmičko udaranje, s različitim pauzama, razmacima, s drugačijim brzinama i snagama udara, ali sa, na kraju, uvek neodoljivom melodijom koja nas raduje, plaši, upozorava, zabavlja, navodi i zavodi na izmišljanje i stvaranje plesa kojim bi se celo naše telo kretalo u istom ritmu.

Jedna od mnogih legendi, iz narativa koji nam je o bubnjevima stigao iz dubina vremena je i – vreme kad su bubnjari bili – žene. Kada su postojale boginje, oko 7000 BC koje smo našli okamenjene u skulpturama sa bubnjevima, raznim, i sa legendama o razlozima zašto im je bubanj simbol, ne mač, ne kruna, ne neka biljka, već ljudskom rukom napravljen – bubanj. Taj drevni „ritam narativa“ pretočen je u „dvanaesti dan Božića“ rečima:

On the Twelfth Day of Christmas, my Goddess gave to me…
twelve drummers drumming.

Istraživanja su nam dala podatke o ženama koje koriste bubnjeve u paleolitiskim i neolitskim nalazištima, u drevnom Egiptu, na Kritu gde je boginja Rea prikazana sa bubnjem, a neolitska boginja iz Catala-Huyuka u Turskoj, imenom Cybel „majka svega“ čiji bubanj simboliše i mesec i jaje i sveopšti ritam života.

Sav istorijski razvoj muzike poznatih civilizacija prethodnih milenijuma uvodio je nove instrumente, nove, komplikovanije skale, žičane, duvačke instrumente, dodatne udaraljke, ali sve to vreme – bubanj je ostajao skoro isti, menjali su se materijali, izmišljali novi, ali princip je ostajao isti, okrugao predmet sa šupljinom i membrana od nečega zategnuta preko njegove jedne strane. I čovek i ritam njegove krvi.

Bubanj je čitljiv, zavodljiv, neprekidan ritam naše civilizacije. Ritam nas samih.

*************

* tekst je na engleskom jeziku objavljen na 

Q-sphere portal

auto blog :)

22.03.2014. subota, banatska i radna

Vrednost opozicije i cena vlasti

Vrednost opozicije i cena vlasti

Postoje dva načina da se nauči da opozicija ima vrednost, a da vlast ima cenu, postoji lakši i teži način da se to nauči, lakši (a ređi) je da se obe stvari nauče iz tuđih iskustava i iz istorije, teži (a češći) je da svako uči na sopstvenom iskustvu, ispočetka. Sistem „copy / paste“ ne postoji u društvenim procesima, mora se naučiti i raditi, prvim ili drugim načinom.

I svako ima izbor, slobodan, hoće li učiti prvim ili drugim načinom.

Biram prvi, jeftiniji je, jasniji, kraći i efikasniji od drugog.

Zašto opozicija ima vrednost?

Zato što je garant stabilnosti, otvorenosti, javnosti i kontrole sistema u svakoj demokratskoj državi, zato što je glas manjine,, kakva god ta manjina bila, koja ima obavezu da smisleno kritikuje, objašnjava i nadzire rad vlasti i koja ima pravo da glas opozicije bude saslušan, komentarisan, dostupan svima.

Zašto vlast ima cenu?

Zato što vlast nije moć nego odgovornost, a iskušenja koja vlast sobom nosi su uvek prevelika e da bi se moglo i smelo osloniti na ljudske karaktere i njihovu čvrstinu kojom će odoleti „izlivu vlasti u mozak“ i ne gledati vlast isključivo kao ničim ograničenu moć.

Ima li ičeg zajedničkog opoziciji i vlasti?

Ima. I to se lako vidi iz svih tuđih iskustava, vidi se ključni sastav „lepka“ koji drži na okupu i vlast i opoziciju i svako uspešno društvo u celini.

Poverenje.

Ključna stvar uspešnih, dijaloških društava. Kad opozicija zasluži i održava poverenje koje joj ljudi daju, ona stvarno ima vrednost, kada vlast počiva na međusobnom poverenju između građana, opozicije i rezultata svog rada, ona plaća mnogo manju cenu nego kada to ne čini, a društvo tada u celini napreduje.

Kad poverenja nema, opozicija nema vrednost, a vlast plaća cenu, samu po sebi i još važnije i značajnije prebaci cenu svog vladanja na cenu razvoja koju onda plaća celo društvo.

A ta je cena uvek visoka i predstavlja iznos zajedničke štete koju u nekom razdoblju plaćamo svi.

Ko je i šta garant da poverenje može biti uspostavljeno, negovano i trajno?

Pravna država- Vladavina prava. Zakoni koji služe ljudima, a ne vladarima, procedure koje su kulture u nekom društvu i time garantuju izvesnost, stabilnost i sigurno sklonište međusobnog poverenja koje je najsnažniji osnov razvoja.

Kad opozicija nema vrednost, onda vlast nema cenu, sve je dozvoljeno, sve je na prodaju i svega ima osim poverenja koje je jedina društvena vrednost koja je sasvim neprocenjiva.

Na svakom društvu s elementarnim slobodama i pravima je da napravi svoj izbor o načinu na koji će naučiti ove sasvim jednostavne i očigledne istine o tome šta je prava, neprocenjiva vrednost svakog uspešnog društva, šta je osnovni razlog zbog kojeg su uspešni. I da onda radi na tome da se takve vrednosti uspostave i da nikada ne prestaje da uči kako da takve vrednosti opstanu i traju.

Poverenje je krhka, a moćna stvar. Zadobija se i deli teško, a gubi lako, srećom nikad i nepovratno.

Kako se gradi i kali pravna država

Kako se gradi i kali pravna država

Izbori 2014 doneli su dve dobre i dve loše vesti:

Prva dobra vest:

Srbija ostaje privržena poslovima evropskih integracija, postoji svest o tome da je to posao koji ne može bit obavljan površno i s „lako ćemo“ odnosom, posao koji traži učenje, sticanje znanja i promenu mentaliteta svih na javnim poslovima, posao kojim se po unapred poznatim pravilima gradi i kali pravna država

Druga dobra vest:

Apsolutna vlast SNS znači i apsolutnu odgovornost, a kad se ponese apsolutna odgovornost tada se smanjuje verovatnoća da se rezultati mogu zameniti populizmom, demagogijom ili izgovorima o prevelikoj kontroli bilo koga, a  kojom bi ostvarivanje apsolutno dobrih rezultata bilo usporeno, onemogućeno ili sprečavano, ili da se za za nedostatak rezultata može kriviti bilo ko, tako da apsolutna vlast mora garantovati izgradnju i kaljenje pravne države

Prva loša vest:

Apsolutna vlast SNS je istovremeno i loša vest, jer ne postoji  (i još nije izmišljen) mehanizam kojim bi bilo koja vlast samu sebe ograničavala, kojim bi samu sebe podvrgavala nadzoru i kritici, svaka vlast se na svaki način opire kontroli i nadzoru, to je u prirodi shvatanja vlasti kao moći, a apsolutna vlast se apsolutno opire bilo kakvoj kontroli, a to i takvo opiranje je sprečavanje građenja i kaljenja pravne države za koju je  apsolutna vlast preuzela odgovornost

Druga loša vest:

Političke stranke kojima je, uz medije i nezavisne insititucije, najvažniji posao kontrola i nadzor svake vlasti, pa i apsolutne, svedene su na kritično minimalan broj predstavnika u parlamentu i trenutno bez jasne poruke kako, s kim i čim će obezbediti rezultat u kontroli i nadzoru apsolutne vlasti, jer bez te kontrole nema građenja i kaljenja pravne države.

Jedna od tih stranaka je moja Demokratska stranka, naša Demokratska stranka i pred nama je ozbiljan dijalog unutar stranke i dijalog u društvu kojim moramo garantovati izgradnju i kaljenje pravne države.

Na prvi pogled predlog rešenja kojim postižemo rezultat u nadzoru i kontroli apsolutne vlasti  izgleda sasvim jednostavno:

-         -  Voljom i odlukama promenimo perspektivu kojom vidimo sebe i kojom nas ljudi vide jer se te dve perspektive očigledno prilično razlikuju – ljudi nas vide sukobljene u sujetama i palanačkim svađama, zabavljene sobom, a mi sebe vidimo ka borce za njihov i za opšti interes i dok se naša perspektiva ne promeni ni njihova neće niti ćemo uspostaviti poverenje kojim zavređujemo da nas ljudi biraju da u njihovo ime obavimo poslove za koje samo mislimo da smo spremni, jer da jesmo ti poslovi bi bili obavljeni , a bez međusobnog poverenja ljudi koji su spremni da nam daju podršku i nas koji želimo da to poverenje zaslužimo nema izgradnje i kaljenja pravne države

-          - Voljom i odlukama uspostavimo unutarstranački dijalog i promenimo način kojim biramo i ljude i teme koje zanimaju ljude zbog kojih postojimo, voljom i odlukama naučimo da razumemo da je čovek koji živi u Srbiji centar našeg stranačkog rada i centar našeg programa i centar naših analiza pri donošenju odluka kojim se menja na bolje položaj tog ljudskog bića, žene ili muškarca čijim se slobodama, pravima, ekonomskim položajem, željama i očekivanjima bavimo, taj je čovek centar politike i za našu političku stranku i za sve sektorske politike, za zdravstvo, obrazovanje, bezbednost, informisanost, poljoprivredu, preduzetništvo, zaštitu životne sredine, za bilo koji deo svakodnevice moramo imati na umu da je centar našeg rada njegov ili njen položaj, tako se gradi i kali pravna država

-         -  Voljom i odlukama da razumemo da sve ono što želimo da menjamo mora se prvo dobro  izmeriti, promene nemaju šanse ako se tačno i proverljivo ne zna „stanje stvari“ pre predloga šta se od toga i kako menja, mora biti svesti o tome da nam treba znanja i lako dostupnih i proverljivih podataka o svemu, od broja nezaposlenih i iznosa dugova ili deficita javnih finansija do stanja i uslovima u ustanovama školstva, zdravstva, kulture ili načina na koji se odlučuje o fiskalnoj ili monetarnoj politici, bez površnosti, bez populizma i demagogije, temljito i neprekidno učeći, a takav isti pristup primeniti i u institiucijama i u stranci, tako se gradi i kali pravna država

-          - Voljom i odlukama promenimo sebe u modernu stranku i time pokažemo kakvom Srbiju želimo da vidimo da postoji, da ljudi mogu da vide šta radimo, a ne da slušaju šta pričamo i da istovremeno gradimo i kalimo pravnu državu

Ukratko i pretvoreno u predloge za dijalog:

1.      Percepcija ljudi o nama je realnost i činjenica, bez obzira šta mi mislimo o tome, poverenje se gradi razumevanjem njihove percpcije jer mi postojimo zbog njih, ne oni zbog nas

2.       Građanin je centar politike, građanin zbog kojeg postojimo i mi i institucije i zbog kojeg mora da se gradi i kali pravna država

3.       Promene zahtevaju znanje o sistemu koji se želi menjati, jer su ljudi sistem, ljudi su pravna država koju gradimo i kalimo, a podaci i činjenice o svemu su neophodni da bismo svi razumeli kakva dobra promene donose

4.       Da bi ljudi poželeli da nas podrže, da nam poverenjem uzvrate na politiku koju nudimo moramo se mi promeniti, vidljivo, merljivo, moramo unutar stranke proizvesti promene koje želimo da vidimo u društvu, procedura je kultura, kultura neophodna za pravnu državu

Liči da je sasvim jednostavno i u stvari i jeste jednostavno jer ne zahteva ni mnogo novca ni mnogo mudrosti – zahteva samo naš zajednički napor da izgradimo dijalog unutar stranke kojim se postiže saglasnost o našoj ulozi sledećih godina u Srbiji, dijalog o našoj sopstvenoj volji za promenama.

Tako se kali i stranka i tako se gradi i kali i pravna država.

godina jedanaesta

12.mart 2003

12.mart 2014

Bila je 

privilegija

raditi

s tobom

za tebe

uz tebe

Čežnjiva priča o nama

Film "Only Lovers left Alive" 
Režiser Jim Jarmusch
"... The couple might come across as a little superior in their knowingness, but Jarmusch has said: "If you'd lived for a thousand years and saw humanity devolving, you might feel a little snobbish as well."..."

I potpuno čarobna, neverovatna, omamljujuća i magična muzika iz filma:

Mislim da bi i Orfej zastao da posluša sve te note, sve te tonove kojim se u stvari sasvim razgovetno prenose - reči.
Reči što pričaju čežnjivu priču o nama.
Orfej bi zastao, a Euridika bi rekla "Kakav uopšte izbor imamo?"