Suviše tamnih odela

Suviše tamnih odela*

Generacija devojčica rođenih polovinom XX veka je prva generacija ikada, a da za njih postoje zapisana prava o jednakosti i ravnopravnosti, o ženskim ljudskim pravima, o pravu da je zabranjeno tretirati ženu ikako drugačije osim kao – ljudsko biće, jednako vredno kao i muškarac. Ta prva „ženska generacija s pravima“ danas ima oko pedesetak godina i nikada ne sme zaboraviti otkuda joj ta prava, kao ni generacije koje su došle posle nje. To pravo se nije smatralo „prirodnim“ (i još uvek se ne smatra, na mnogim mestima), to pravo je osvajano, za njegovo zapisivanje su podnošene „žrtve u krvi“, a za njegovu punu primenu treba još mnogo rada, upornosti i odlučnosti da bismo zaista postale – ravnopravne, bez licemerja, bez omalovažavanja, bez diskriminaicje, bez nasilja u našim ženskim životima.

Tri fotografije stavljam kao dokaz da „slika uvek govori više od reči“, tri skorašnje ilustracije o tome kako na mestima gde se zaista nalazi moć odlučivanja još uvek postoji „suviše tamnih odela i kravata, a premalo žena i boja“, premalo svega jednakog (i različitog) što je osvojeno kao zapis za prvu generaciju devojčica rođenih sredinom XX veka.

Tri fotografije prikazuju (redom, ali odozdo na gore, namerno) predsednike političkih partija koje pripadaju PES (evropski socijalisti), a postoje u državama članicama EU, zatim predsednike poliitčkih partija EPP (narodne, kontervativne partije) i na kraju ministre spoljnjih poslova država članica EU (a slično bi bilo sa većinom ministarskih slika, kojeg god resora).

Da li je važno znati im svima imena?

Verovatno. I nije teško saznati, pa ih navesti, predsednici evropskih partija i ministri su javnosti poznata lica.

Ali meni je to manje bitno, meni je vidljiv taj broj „tamnih i sivih odela i kravata“, te beskrajne nijanse sive boje ili još bolje „sve nijanse crne“, taj monotoni valer boja muških odela koji je sasvim u nesaglasju sa onim što ljudi obučeni u ta odela izgovaraju o „potrebi učešća žena u politici, o jednakim šansama za žene na mestima odlučivanja“, o svemu onom što bi već odavno moralo biti primenjeno od raznih ženskih ljudskih prava koje slave svoju pedesetogodišnjicu ili stogodišnjicu.

Ali ta prava – nisu primenjena.

Nedostatak boja na postavljenim fotografijama rečito govori o tome koliko i kako – nisu primenjena, uprkos deklarativnom zalaganju.

Obojimo ih. Obojimo te slike primenom naših prava na podelu odgovornosti, na zajedničko odlučivanje.

Unesimo boje u svu tu poliitku koja je beskonačan broj ponavljanja valera jednog istog.

Treba nam boje da bi smanjili licemerje, treba nam boje da bi i sve te „nijanse crnog“ dobile na svežini.

Treba nam fotografija na kojima boje nedvosmisleno dokazuju da znamo koja su i kakva naša prava.

I svaku ženu koju sretnem, a kojoj nikada niko nije pričao o tome koja su i kakva su joj prava i koja (često) smatra da je ta „stvar sa ravnopravnošću“ izmišljena i veštačka zamolim da – pogleda u svoje cipele (ima nešto s tom pričom o ženama i cipelama, nijedna ne odbije da spusti pogled), pa je onda upitam „a na čemu stojiš u tim svojim lepim cipelama?“, a ona kaže „na asfaltu, na travi, na tepihu, na kamenu ,....“ sve gledajući u podlogu. I moj odgovor je „ne, devojko, stojiš na ramenima mnogih žena, na ramenima nebrojenog broja sifražetkinja, feministkinja, revolucionarki, partizanki, dama plemenitog roda koje su se odricale svojih kraljevskih statusa, levičarki, konzervativki, sindikalki, školovanih žena čija je noga koračala školama kojima nikada pre njih ženska noga kročila nije, stojiš na ramenima hapšenih, streljanih, spaljenih, ubogih i bogatih koje su osvajale naša današnja prava, na svim tim ramenima stojiš u tim svojim lepim cipelama“.

I ja ti tražim da pripremimo svoja ramena za one koje dolaze posle nas tako što ćemo – primeniti sva ta osvojena prava, tako što ćemo uneti sve ženske boje u sve moći politike. 

Da sva ta odela stvarno rade ono što s lakoćom govore, zato treba – boje.

----------------------

*post je na engleskom jeziku objavljen na

Q-sphere portal