Otisak zida, Berlin

Otisak Zida, Berlin*

Ulicama Berlina, kolovozom i trotoarima, vijuga jedna kamena linija sastavljena od dva bloka koji su bili temelj Zida, svugde su u ravni podloge, malo su drugačije boje i po njima se ne može uvek hodati, ali se uvek mogu – videti. I kad se zagledaš u njih stvore ti pitanje „da li je danas važnije što je Zid pao ili što je bio?“. Lakoća kojom se može dobiti odgovor „važnije je što je pao“ nosi istovremeno sobom svu težinu istorije kojom je – bio. Istorije kojom je ostavio neizbrisiv otisak na ulice, prostor, zgrade i život svih koji su u Berlinu živeli, tada i sada. I ne samo na njih.

 

Berlin je već dugo važan grad, iz mnogo dobrih razloga. Sporiće mu, ponekad, tu „važnost“ obližnji Drezden i istorija Saksonije, (a o Bavarskoj ili Hesenu i da se ne govori), ali niko neće stvarno poreći važnost Berlina i Pruske, čudesne države koja je nestala preko noći 1919 (neće je spominjati često, ali njen nevidljivi otisak je tu).

Berlin, kao četrdesetpetogodišnji simbol „podeljenog grada (sveta)“, nosi sobom svu tu važnu istoriju nekako sasvim posebno, slično kao otisak Zida koji ne postoji više ali je „sveprisutan“, bar meni potpuno vidljiv.

Možda zato ne umem da vidim spomen na Zid drugačije nego kroz na mah stvorene slike samo o – Berlincima koji su živeli s obe strane Zida.

Kao da vijugava linija kamenih kocki ima moć vremeplova i stvaranja slika koje me čine prisutnom u danima kad je Zid stajao, celom svojom visinom i dužinom, kad je delio grad na dva nepomirljiva, neprijateljska i suprotstavljena sveta, pri čemu su Berlinci i s jedne i s druge strane bili jedni te isti kao i danas (a kad ljudi nisu „isti“?), zarobljeni u istorijskoj klopci sudara ideja XX veka.

O Zidu Berlinci uvek pričaju pričajući o ljudima, možda je to razlog snažnih slika koje vidim na otisku, pričaju o sudbinama, imenima, stradalima, o porodicama, razdvojenim, ponekad i o tome kako se lako moglo „gledati na drugu stranu“, a mnogo ređe pričaju o političkom i istorijskom kontekstu i razlozima zbog kojih je Zid nastao, trajao i na kraju – pao.

Odavno se već Berlin prostorno proširio i sastavio, izgradio, promenio, ali kad vam Berlinci pričaju o delovima grada, u jeziku je ostalo „istočni Berlin“, pri opisu pojedinih delova, a onaj što je bio „zapadni“ je samo „Berlin“, otisak Zida izgleda duže traje u jeziku, nego u kamenu i prostoru.

U tom jeziku je „vidljiv“, sasvim.

 

Prostor oko Ackerstrasse možda najbolje govori o Berlincima, mnogo više nego što govori o Zidu, govori o razlozima zbog kojih vam se ti ljudi dopadnu, o njihovoj otvorenosti, o posebnoj vrsti srdačnosti koju neguju, , nekakvoj „svedenosti“ kojom ništa (inače komplikovano) nije izgubljeno, samo je sve nekako - pojednostavljeno.

Deo Zida je jednostavno „konzerviran“, ostavljen da izgleda i bude onakav kakav je bio dok je trajao. Pust prostor, ružan beton, sivilo, ceo prostor ostavlja utisak hladnoće bez obzira na doba godine i vreme.

Nasilje nad prostorom, to je najsnažniji utisak.

Zidovi inače ne izgledaju tako, zidovi građevima, zidine gradova – one umeju da deluju baš onako kako i treba, zaštitinički, sa svrhom raznog dobra za ljude opasane zidovima, ali ovaj spomen prostor nema takve poruke.

Tom Zidu tu jednostavno – nikad nije bilo mesto, a jednom podignut narušio je samu ideju gradnje zidova i to je ono što meni njegov otisak čini tako vidljivim. Kao što način na koji se Berlinci bave Zidom, njegovim trajanjem i padom sve govori o – Berlincima, o mnogim dobrim stvarima koje ljudi umeju da naprave, kad hoće, o mnogim nevoljama koje umeju da savladaju, ako žele i o mnogoj bolnoj istoriji s kojom mogu da se suče, ako čvrsto reše.

Moguće je i da je sav taj moj doživlja otiska Zida potpuno pogrešan i proističe iz činjenice da sam imala prilike da ga gledam dok je stajao (s obe strane), da ga gledam kad je padao i da gledam Berlin kako se menja nakon toga, možda ništa od onoga što ja vidim i ne postoji, ali čak i kad se potrudim da sve to „stavim sa strane“ doživljaj se ne menja, vijugava kamena linija kojom su temelji Zida zabeleženi na ulicama Berlina za mene je otisak koji stvara slike, žive, jasne, jake, neizbrisive.

Možda mi je doživljaj pogrešan i zato što sam živela u zemlji čiji su temelji bili ugrađeni u te vijugave temelje Zida, pa kad je pao on, nestala je i ta država, na našu zajedničku nesreću u ratovima, stradanjima i krvi, ali nikada naše strahote nisam povezivala sa Zidom, osim u toj jednoj metafori.

Zid je, ipak, samo berlinski, prvo berlinski, neprirodan, nasilan, tragičan, ali – berlinski. Svi mi drugi (razni i ostali) dugo vremena bili smo samo posledica Zida i njegov otisak ostavio je pečat na mnogim stvarima, ali nigde toliko i tako kao na Berlinu samom.

I ne umem da nađem odgovor na pitanje „da li će otisak Zida ikoga sprečiti da takvo nasilje nad prostorom i ljudima – ponovi?“ .

Trebalo bi da spreči.

Ali kad god pogledam tu njegovu vijugavu liniju temelja kako je stopljena s pločnicima Berlina, nisam sigurna i da – hoće.

Zato što će uvek biti ljudi koji će verovati da zidovima (raznim) mogu silom razdvajati ono što je, po svojoj prirodi, stvoreno da bude – spojeno. Bez ikakvih zidova.

Uteha ljudi je u tome što će uvek biti i ljudi koji će takve zidove – rušiti.

__________

*tekst je na engleskom jeziku objavljen na

Q-sphere portal