Otisak zida, Berlin

Otisak Zida, Berlin*

Ulicama Berlina, kolovozom i trotoarima, vijuga jedna kamena linija sastavljena od dva bloka koji su bili temelj Zida, svugde su u ravni podloge, malo su drugačije boje i po njima se ne može uvek hodati, ali se uvek mogu – videti. I kad se zagledaš u njih stvore ti pitanje „da li je danas važnije što je Zid pao ili što je bio?“. Lakoća kojom se može dobiti odgovor „važnije je što je pao“ nosi istovremeno sobom svu težinu istorije kojom je – bio. Istorije kojom je ostavio neizbrisiv otisak na ulice, prostor, zgrade i život svih koji su u Berlinu živeli, tada i sada. I ne samo na njih.

 

Berlin je već dugo važan grad, iz mnogo dobrih razloga. Sporiće mu, ponekad, tu „važnost“ obližnji Drezden i istorija Saksonije, (a o Bavarskoj ili Hesenu i da se ne govori), ali niko neće stvarno poreći važnost Berlina i Pruske, čudesne države koja je nestala preko noći 1919 (neće je spominjati često, ali njen nevidljivi otisak je tu).

Berlin, kao četrdesetpetogodišnji simbol „podeljenog grada (sveta)“, nosi sobom svu tu važnu istoriju nekako sasvim posebno, slično kao otisak Zida koji ne postoji više ali je „sveprisutan“, bar meni potpuno vidljiv.

Možda zato ne umem da vidim spomen na Zid drugačije nego kroz na mah stvorene slike samo o – Berlincima koji su živeli s obe strane Zida.

Kao da vijugava linija kamenih kocki ima moć vremeplova i stvaranja slika koje me čine prisutnom u danima kad je Zid stajao, celom svojom visinom i dužinom, kad je delio grad na dva nepomirljiva, neprijateljska i suprotstavljena sveta, pri čemu su Berlinci i s jedne i s druge strane bili jedni te isti kao i danas (a kad ljudi nisu „isti“?), zarobljeni u istorijskoj klopci sudara ideja XX veka.

O Zidu Berlinci uvek pričaju pričajući o ljudima, možda je to razlog snažnih slika koje vidim na otisku, pričaju o sudbinama, imenima, stradalima, o porodicama, razdvojenim, ponekad i o tome kako se lako moglo „gledati na drugu stranu“, a mnogo ređe pričaju o političkom i istorijskom kontekstu i razlozima zbog kojih je Zid nastao, trajao i na kraju – pao.

Odavno se već Berlin prostorno proširio i sastavio, izgradio, promenio, ali kad vam Berlinci pričaju o delovima grada, u jeziku je ostalo „istočni Berlin“, pri opisu pojedinih delova, a onaj što je bio „zapadni“ je samo „Berlin“, otisak Zida izgleda duže traje u jeziku, nego u kamenu i prostoru.

U tom jeziku je „vidljiv“, sasvim.

 

Prostor oko Ackerstrasse možda najbolje govori o Berlincima, mnogo više nego što govori o Zidu, govori o razlozima zbog kojih vam se ti ljudi dopadnu, o njihovoj otvorenosti, o posebnoj vrsti srdačnosti koju neguju, , nekakvoj „svedenosti“ kojom ništa (inače komplikovano) nije izgubljeno, samo je sve nekako - pojednostavljeno.

Deo Zida je jednostavno „konzerviran“, ostavljen da izgleda i bude onakav kakav je bio dok je trajao. Pust prostor, ružan beton, sivilo, ceo prostor ostavlja utisak hladnoće bez obzira na doba godine i vreme.

Nasilje nad prostorom, to je najsnažniji utisak.

Zidovi inače ne izgledaju tako, zidovi građevima, zidine gradova – one umeju da deluju baš onako kako i treba, zaštitinički, sa svrhom raznog dobra za ljude opasane zidovima, ali ovaj spomen prostor nema takve poruke.

Tom Zidu tu jednostavno – nikad nije bilo mesto, a jednom podignut narušio je samu ideju gradnje zidova i to je ono što meni njegov otisak čini tako vidljivim. Kao što način na koji se Berlinci bave Zidom, njegovim trajanjem i padom sve govori o – Berlincima, o mnogim dobrim stvarima koje ljudi umeju da naprave, kad hoće, o mnogim nevoljama koje umeju da savladaju, ako žele i o mnogoj bolnoj istoriji s kojom mogu da se suče, ako čvrsto reše.

Moguće je i da je sav taj moj doživlja otiska Zida potpuno pogrešan i proističe iz činjenice da sam imala prilike da ga gledam dok je stajao (s obe strane), da ga gledam kad je padao i da gledam Berlin kako se menja nakon toga, možda ništa od onoga što ja vidim i ne postoji, ali čak i kad se potrudim da sve to „stavim sa strane“ doživljaj se ne menja, vijugava kamena linija kojom su temelji Zida zabeleženi na ulicama Berlina za mene je otisak koji stvara slike, žive, jasne, jake, neizbrisive.

Možda mi je doživljaj pogrešan i zato što sam živela u zemlji čiji su temelji bili ugrađeni u te vijugave temelje Zida, pa kad je pao on, nestala je i ta država, na našu zajedničku nesreću u ratovima, stradanjima i krvi, ali nikada naše strahote nisam povezivala sa Zidom, osim u toj jednoj metafori.

Zid je, ipak, samo berlinski, prvo berlinski, neprirodan, nasilan, tragičan, ali – berlinski. Svi mi drugi (razni i ostali) dugo vremena bili smo samo posledica Zida i njegov otisak ostavio je pečat na mnogim stvarima, ali nigde toliko i tako kao na Berlinu samom.

I ne umem da nađem odgovor na pitanje „da li će otisak Zida ikoga sprečiti da takvo nasilje nad prostorom i ljudima – ponovi?“ .

Trebalo bi da spreči.

Ali kad god pogledam tu njegovu vijugavu liniju temelja kako je stopljena s pločnicima Berlina, nisam sigurna i da – hoće.

Zato što će uvek biti ljudi koji će verovati da zidovima (raznim) mogu silom razdvajati ono što je, po svojoj prirodi, stvoreno da bude – spojeno. Bez ikakvih zidova.

Uteha ljudi je u tome što će uvek biti i ljudi koji će takve zidove – rušiti.

__________

*tekst je na engleskom jeziku objavljen na

Q-sphere portal

Suviše tamnih odela

Suviše tamnih odela*

Generacija devojčica rođenih polovinom XX veka je prva generacija ikada, a da za njih postoje zapisana prava o jednakosti i ravnopravnosti, o ženskim ljudskim pravima, o pravu da je zabranjeno tretirati ženu ikako drugačije osim kao – ljudsko biće, jednako vredno kao i muškarac. Ta prva „ženska generacija s pravima“ danas ima oko pedesetak godina i nikada ne sme zaboraviti otkuda joj ta prava, kao ni generacije koje su došle posle nje. To pravo se nije smatralo „prirodnim“ (i još uvek se ne smatra, na mnogim mestima), to pravo je osvajano, za njegovo zapisivanje su podnošene „žrtve u krvi“, a za njegovu punu primenu treba još mnogo rada, upornosti i odlučnosti da bismo zaista postale – ravnopravne, bez licemerja, bez omalovažavanja, bez diskriminaicje, bez nasilja u našim ženskim životima.

Tri fotografije stavljam kao dokaz da „slika uvek govori više od reči“, tri skorašnje ilustracije o tome kako na mestima gde se zaista nalazi moć odlučivanja još uvek postoji „suviše tamnih odela i kravata, a premalo žena i boja“, premalo svega jednakog (i različitog) što je osvojeno kao zapis za prvu generaciju devojčica rođenih sredinom XX veka.

Tri fotografije prikazuju (redom, ali odozdo na gore, namerno) predsednike političkih partija koje pripadaju PES (evropski socijalisti), a postoje u državama članicama EU, zatim predsednike poliitčkih partija EPP (narodne, kontervativne partije) i na kraju ministre spoljnjih poslova država članica EU (a slično bi bilo sa većinom ministarskih slika, kojeg god resora).

Da li je važno znati im svima imena?

Verovatno. I nije teško saznati, pa ih navesti, predsednici evropskih partija i ministri su javnosti poznata lica.

Ali meni je to manje bitno, meni je vidljiv taj broj „tamnih i sivih odela i kravata“, te beskrajne nijanse sive boje ili još bolje „sve nijanse crne“, taj monotoni valer boja muških odela koji je sasvim u nesaglasju sa onim što ljudi obučeni u ta odela izgovaraju o „potrebi učešća žena u politici, o jednakim šansama za žene na mestima odlučivanja“, o svemu onom što bi već odavno moralo biti primenjeno od raznih ženskih ljudskih prava koje slave svoju pedesetogodišnjicu ili stogodišnjicu.

Ali ta prava – nisu primenjena.

Nedostatak boja na postavljenim fotografijama rečito govori o tome koliko i kako – nisu primenjena, uprkos deklarativnom zalaganju.

Obojimo ih. Obojimo te slike primenom naših prava na podelu odgovornosti, na zajedničko odlučivanje.

Unesimo boje u svu tu poliitku koja je beskonačan broj ponavljanja valera jednog istog.

Treba nam boje da bi smanjili licemerje, treba nam boje da bi i sve te „nijanse crnog“ dobile na svežini.

Treba nam fotografija na kojima boje nedvosmisleno dokazuju da znamo koja su i kakva naša prava.

I svaku ženu koju sretnem, a kojoj nikada niko nije pričao o tome koja su i kakva su joj prava i koja (često) smatra da je ta „stvar sa ravnopravnošću“ izmišljena i veštačka zamolim da – pogleda u svoje cipele (ima nešto s tom pričom o ženama i cipelama, nijedna ne odbije da spusti pogled), pa je onda upitam „a na čemu stojiš u tim svojim lepim cipelama?“, a ona kaže „na asfaltu, na travi, na tepihu, na kamenu ,....“ sve gledajući u podlogu. I moj odgovor je „ne, devojko, stojiš na ramenima mnogih žena, na ramenima nebrojenog broja sifražetkinja, feministkinja, revolucionarki, partizanki, dama plemenitog roda koje su se odricale svojih kraljevskih statusa, levičarki, konzervativki, sindikalki, školovanih žena čija je noga koračala školama kojima nikada pre njih ženska noga kročila nije, stojiš na ramenima hapšenih, streljanih, spaljenih, ubogih i bogatih koje su osvajale naša današnja prava, na svim tim ramenima stojiš u tim svojim lepim cipelama“.

I ja ti tražim da pripremimo svoja ramena za one koje dolaze posle nas tako što ćemo – primeniti sva ta osvojena prava, tako što ćemo uneti sve ženske boje u sve moći politike. 

Da sva ta odela stvarno rade ono što s lakoćom govore, zato treba – boje.

----------------------

*post je na engleskom jeziku objavljen na

Q-sphere portal

 

Moj grad, otkupljivanje slobode

Moj grad, otkupljivanje slobode

1.februar, dan Novog Sada

Pre 266 godina, 1.02.1748., Novi Sad je dobio status "slobodnog grada" plaćanjem 95 000 forinti Mariji Tereziji za svoju slobodu da upravljaju sobom i gradom, da budu slobodni gradjani. 

Novac su skupili tadašnji žitelji Petrovaradinskog Šanca, trgovci, zanatlije, Nemci, Madjari,Srbi, Jevreji, Grci, Rusini, Jermeni, Cincari, svi zajedno, da bi dobili pravo vršenja samostalne sudske vlasti, ubiranje prihoda od pijaca, vašara, pivara i pecara, vodenica i mlinova u korist gradske blagajne kao i samostalno biranje lokalne uprave. Skoro pola Novosadjana su zanatlije, krajem XVIII veka ih je skoro 4000 od ukupno 8000 žitelja. Preživeli i zaboravljeni novosadski zanati, berberi, dunđeri, kolari, cimermani, abadžije, kapamadžije, šnajderi, ćurčije, kovači, čizmari, kujundžije, pekari, mesari, lecederi, voskari, užari, stolari, ...danas su još uvek sasvim vidljivi po starim ulicama i nastavljaju tradiciju zanatstva po novim delovima grada. 

Vredan svet. 

Novi Sad iz tog doba radi, razvija se, raste i veseli se i po čuvenim kafanama "Zeleni venac", "Bela lađa", "Kod tri krune"......Trgovine, pazari, gradske zabave, vašari, Dunavski park i zvona sa sedam novosadskih crkava, pet pravoslavnih i dve katoličke, kasnije i sa jednom od najlepših sinagoga.

Sve i svašta o Novom Sadu možemo čitati na raznim mestima, ali samo živeći ovde možemo posetiocima prikazati i pokazati koliko ga volimo. Samo živeći "po novosadski" možemo i jedni drugima graditi oazu pristojnosti, kulture i tradicije. Naši preci su svoju slobodu mudro kupili, na nama je da ih ne osramotimo nepoštovanjem slobode i to uživanjem u našoj raznolikosti i usvajanjem čuvene rečenice: "To?! Pa to se u Novom Sadu ne radi!" za svaku bahatost, primitivizam i nedostatak tolerancije. 

Kažu mi prijatelji "nije više kao nekada, kad smo hodali po žutoj kocki novosadskoj, mnogo je nekulture..", a ja odgovaram: "Pa, hajde da menjamo to!" Hajde da se vratimo kulturi "po novosadski", hajde da pokažemo da smo dostojni "elibertacije" iz 1748.

Hajde da dokažemo da je današnje vreme nasilja i male bezbednosti života u Novom Sadu samo kratka epizoda duge serije "života po novosadski" koji je građen i kroz takve epizode u prohujalim vekovima. Hajde da primitivcima, neznalicama i bahatim pojmarošima pokažemo da nije lepo sramotiti svoj grad nekulturom, nasiljem i omalovažavanjem tradicije Novog Sada. Možemo mi to.

Znamenite žene Novog Sada su posebna priča. Uvek prve, uvek posebne, uvek za čudesnu nijansu drugačije od svih drugih i nekako tako ženski zaboravljene i retko spominjane.

Ja se danas sećam i njih i otkupljene slobode i svih drugih bezimenih žena iz proteklih vekova čije su vredne ruke izgradile deo istorije moga grada. 

Zbog ženske slobode i ljudske slobode.

Zbog prava i slobode koju još uvek treba osvajati, kupovinom, dogovorom, razgovorom, radom, stavom, ponašanjem, polako ... brže ... na novosadski način ...