BADNJI DAN 

Badnji je dan, badnje veče pred Božić.

Legende o Božićnim običajima, mitovi o razlozima sečenja badnjaka (hrast cer čije žućkasto, suvo lišće ostaje na granama i prelep je prizor kad je šuma pod snegom), njegovo unošenje u kuće ili paljenje, ritualno, 

O badnjaku se mogu naći razni podaci:

Badnjak u Srba

Badnjak se seče pre izlaska sunca. Domaćin sa sinovima ili unucima (obavezno neko mlad) ide u šumu da seče badnjak. Skoro uvek je u pitanju mladi hrast ili cer (veoma retko, ako je takav predeo, jela ili bor). Bira se mlado i pravo stablo, veličine tolike da ga domaćin na ramenu može doneti kući. Pre nego što ga poseče, domaćin mu se obraća "Dobro jutro badnjače i čestit ti Božić". On predstavlja živu osobu i domaćin mu se tako i obraća. U nekim krajevima domaćin prvo prinosi darove badnjaku, vino ili med, pa potom pristupa seči. Prvi udar sekirom je sa istoka. Badnjak treba iseći iz tri puta. Ponegde se treći udarac zadaje sa zapada da bi badnjak pao ka istoku i dočekuje se na rame. Negde se pak pušta da padne nepresečen u potpunosti. Tada se lomljenjem, uvrtanjem i sukanjem odvoji od korena a taj lomljeni deo se zove brada. Iver koji izleće od badnjaka ima posebno značenje. Ponegde pokušavaju da ga hvataju u vazduhu dok izleće. Iver se koristi u mnoge svrhe. Ponegde ga stavljaju među karlice "da bi kajmak bio debeo kao iver" ili među košnice da budu zaštićene od zla ili u vodu koju potom smatraju lekovitom.

Badnjak preko dana stoji napolju (ponegde ga oblače u košulje), a uveče, pred večeru, unosi se u kuću uz ritual. Kada ga domaćin unosi u kuću, zajedno sa slamom, domaćica ga posipa žitom, a domaćin ga stavlja uz ognjište.

Badnjak se prvo celiva i maže medom. Potom se pali i pristupa se "džaranju". To je običaj čačkanja i raspaljivanja plamena koji je kod hrasta karakterističan po iskrama koje iskaču iz plamena.
Kada se za badnjak ide organizovano, ispred sela, tada se prangijama i puškama oglasi odlazak u šumu, izabere u šumi hrast koji se prethodno osvešta i zalije vinom i medom. Pored čeza ili kočija momci jašu neosedlane konje i čine veliku veselu povorku koja glasno objavljuje svoj odlazak po badnjak.

Badnjak kod drugih naroda

Iako se misli da je kult badnjaka autentično srpski, on je raširen svuda po Evropi. Više autora tvrdi da je poznato da su Kelti palili hrast kao deo kulta čekanja sledećeg leta. Od njih je to ostalo prisutno dugo na britanskim ostrvima a poznato je među mnogim evropskim narodima.
Srbi i Rusini lože badnjak. Rusi i Bugari lože jelku, a nekada su ložili hrast (Bugari su ga zvali bdnik). U Vojvodini još i Bunjevci unose badnjak u kuću.

Francuzi kao badnjak lože trešnjino drvo, a Belgijanci imaju badnjak u obliku stilizovanog kolača prelivenog kremom.

Paganska simbolika badnjaka

Prema Čajkanoviću badnjak predstavlja božanstvo svoje vrste koje se spaljuje da bi ponovo oživelo. Prema Drobnjakoviću, on je bitan momenat što se pri Badnjoj večeri prizivaju "domaći pokojnici" što govori o vezi sa kultom pokojnika. Pogotovo što je trpeza posna, služi se na slami i ne posprema se tri dana već samo dodaje. Drugi pak naglašavaju posebnu ulogu badnjaka kao neke vrste zaštitnika ognjišta.

U svakom slučaju, badnjak je povezan sa sunčevim ciklusom i predstavlja deo poštovanja sunca. Spaljivanjem hrasta (svetog drveta) se iz vatre rađalo novo sunce i zato je proslavljano u krugu ognjišta.

Mišljenja o poreklu

Ruski naučnik Taporov tvrdi da je deo istoga mitološkog niza starogrčki Piton, drevnoindijski Ahi Budhna i srpski badnjak. Badnjak u ovom nizu predstavlja borbu protiv uništenja jer je grozomorni Piton (podzemlje, mrak) pretio da uništi čitav svet dok ga nije Apolon (Sunce) uništio. U indijskom spevu "Rgvedi" se spominje Ahi Budhna (zmija dubine) gde je vedsko "ahi" u vezi sa starogrčkim "ehis" - zmija i staroslovenskim "ož" - aždaja. Vedsko "budhn" ima parnjaka u starogermanskom "bodam", nemačkom "boden", a kod starih slovena reč "dubhn" označava isto - dubinu.

Prema ovom tumačenju koren badnjaka je u donjem, mračnom svetu, a spaljivanjem se priziva i pripomaže Suncu da pobedi svog večnog neprijatelja - mrak.

Koliko god duboko u prošlost išli, naići ćemo na bar neku sličnost, na bar neku vezu, na bar neki ritual toliko sličan našim današnjim ritualima da nam i ne trebaju sasvim pouzdani i tačni dokazi o "istom" koje smo, kolektivnim znanjem i sećanjem "dovukli" do današnjih dana.

Dragoslav Srejović ima zanimljivu knjigu koja Božić i Badnje veče, njihove rituale dovode u vezu sa - jelenom, kao jednim od najznačajnih simbola koji se protezao kroz "Panteon slovenskih bogova", taman toliko koliko i kroz hrišćanstvo, vekovima kasnije.

Iz dubina vremena, današnji i sutrašnji praznik izgleda kao jedan od onih - oduvek slavljenih, sve do svojih današnjih hrišćanskih dana. 

Čudo života još jednom.