SVA  NAŠA  (NE)RAZUMNA  ČULA

Svi mi koji čitamo šta neki ljudi pišu, imamo za čitanje SVA čula na raspolaganju - mislim da se ne čita samo očima (u sebi) ili i očima i govorom (na glas), a pogotovo ne mislim da se čita - umom. Ako se želi STVARNO čitanje - čita se svim čulima - kožom, ušima, jezikom, nosem, očima, i - imaginacijom našeg "zbirnog šestog čula" - našim umom.Ponekad mnogi od nas budu lenji da upotrebimo sva čula za čitanje, a ponekad ispisano - jednostavno ne probudi nijedno od naših čula.

Tako čitavši oduvek svim čulima (nikad me nije mrzelo da ih "uključujem"), davnih dana mi je do ruku stigla hartija sa rečima koje je potpisao - Zbignjev Herbert, njegovi eseji i poezija.
I sva moja "čitajuća" čula su sve obojila u SIENU  (neverovatna boja zigurata davnih civilizacija!), reči su donele zvuk žičanih instrumenata (gitara, mandolina, cimbal,...violina), i mogla sam sasvim sigurno da osetim na usnama i jeziku finu strukturu mandarine i u vazduhu miris cimeta i lipe, a pod prstima isti onaj utisak kao kad dodirujem gladak, topao  kamen, vlat trave ili mrvim grumenje zemlje lijući vodu preko nje...

. Gle! (rekoh sebi), upotrebih baš sva čula čitajući mu reči...

(ne dešava se uvek, neke i nečije reči uspevaju da prizovu samo jedno od čula - ako ijedno, ima puno ljudi koji pišu reči kojiima ne uspevaju da dosegnu do ikakvog čula...)

I tako Zbignjev Herbert zauze svoje mesto u mom društvu mrtvih i živih pisaca, unevši SIENU tako snažno da je sobom obojila i što-šta drugo, do tada bezbojno, providno ili mutno.

"Naše su reči naš prozor ka realnosti",  čitam Herberta i svim čulima osetim kako mi otvara prozor opervažen tamno smeđim drvetom i uokviren laganim zastorima SIENA boje, vazduh koji ulazi je svež, čist, s blagim mirisom lipe,  a sims na koji mi naslanja dlanove je gladak, mermerni i (ne sa malim užitkom) zajedno palimo cigaretu i slušamo zvuke koje realnost unosi kroz prozor otvoren njegovim rečima.

Značenja.

Reči moraju imati značenje. U vremenima dubokih, bolnih, istorijom zamršenih, naslaganih i na prvi pogled nerazrešivih dilema koje nam više liče na Gordijeve čvorove nego na klupko koje se može razmrsiti, u vremenima kad je tehnologija, tehnika i nauka koja koristi samo neka čula samo dodala težine na ionako preteška pitanja koja ljudi sebi oduvek postavljaju, u takvim vremenima Zbignjev Herbert je pevao o - značenju reči. Rekao je "dobro, svašta smo već pokušali, možda da dodamo malo ironije, da ogulimo malo nepotrebnih i kitnjasatih metafora i da propevamo čistim jezikom, jednostavnim slikama, jer smo sve tako užasno zakomplikovali, sve smo tako jezovito zamrsili da se više niko i ništa skoro pa ne razabire u nečemu što bi moralo biti lako i jednostavno za doseći i osetiti svim čulima - mi, ljudi, naša istorija, naše teskobe, naše radosti, naši strahovi, naše stvaralaštvo, naše reči kojih ima više nego ikada ranije, a sa manje ZNAČENJA nego ikada ranije."

Značenja reči kojima se opisuju sasvim svakodnevni predmeti, prizori i bića, ali značenja dovoljno jasna da se njima opišu i dileme koje delimo svi, kakve god predmete imali u svojoj svakodnevici. 

Dileme o (ne)moći umetnosti, o (ne)moći humanizma, o (ne)moći kojom sami sebe sprečavamo da upotrebimo reči dovoljno jasne za prozor čijim otvaranjem zaista upijamo realnost, takva kakva je, onakva kakvom smo je stvarali i kakvu (s vremena na vreme) prilično teško podnosimo.

Značenja reči.

Čitajući poeziju Zbignjeva Herberta, čitajući ga svim čulima, poimanje značenja koje daje rečima oseti se - nepogrešivo, kom god jeziku pripadali i u ma kom ga prevodu čitali. Ima pesama kojima stvara slku sebe samog, u uglu usana mu je cigareta, sedi pod lipom u cvatu, podne je, kraj njega je bokal sveže vode (bez čaše),  jednom je rukom (podlakticom, levom) naslonjen na ostatke nekakvog zida, nejednakih kamenih blokova, sa tragovima mahovine po sebi, dok drugom rukom lista nekakvu knjižicu, sjajnih, crnih korica. I nema veze koje je reči upotrebio u pesmi - svakoj je reči značenje baš ono koje i treba da ima. I zato se može osetiti slika  čoveka, istog i različitog kao bilo koje drugo ljudsko biće, živuće, otišavše ili tek dolazeće.

Ako od čoveka sve počinje i čovekom sve završava, mora biti moguće da se o tome - jednostavno peva. Svakidašnjim, jasnim jezikom, rečima kojima se pažljivo pridaje značenje.

Kad god čitam Zbignjeva Herberta - svim čulima osetim da je - moguće. I da ta mogućnost, ta verovatnoća nosi SIENA boju. Kao zigurati.

Možda zato nisam nikada ni sa kim pričala o  - Herbertu.

Razgovor o njegovim rečima morao bi biti ispunjen rečima koje su (takođe) jednostavne, jasne, svakidašnje i potpuno datog značenja,  samo takvim rečima moglo bi se razgovarati o Herbertu - da bi se on uopšte mogao nazvati - razgovorm, a za smišljanje takvih reči ja znam da - nemam dara.

Otuda - samo moje ponovno čitanje njegove poezije svim čulima i ovaj mali l`hommage, sitna zahvalnost jer sam njegove poetske reči, eseje i opaske našla baš u trenutku kad mi je to zatrebalo, kad sam već mislila da Zbignjev Herbert  i ne boravi u kružoku reči moje sopstvene "axis mundi", uvek  spreman da mi saopšti prava značenja reči, tako da se lakše mogu zaboraviti nepostojeća, izmišljena značenja svih reči kojima se ne otvara nikakav prozor u realnost, samo se mimikrijski boje u SIENU jer ih ta boja privlači kao svetlo noćne leptire.

Gospodin Kogito se vratio u Corsignano (čije su ime varvari promenili u Pienza), a u vrtu je lako pronaći belutak, samo kroz vrt moraš šetati - svim čulima...SIENA je svuda.