BABE, TROLE I UKLJUČIVANJE MOZGA
U (za mene i meni) pretankom sadržaju dijaloga, debata i polemika na bilo kom delu javne scene (od medija i politike, preko institucija i analitike sve do interneta i glasina), uspevam da uočim samo par zajedničkih karakteristika, bez obzira na teme kojima učesnici iskazuju nameru da se bave suprotstavljajući jedni drugima argumente, činjenice, procene, stavove i emocije, onako kako to ljudi dijalogom rade već hiljadama godina.
I - evo tog "finog i pomalo smešnog skupa najmanjih zajedničkih sadržalaca" skoro svakog (ali ipak ne - baš svakog) dijaloga koji imam priliku da pratim duboko verujući da je dijalog osnovna strategija demokratije i da je početak bilo kakvog rešenja koji tražimo za bilo koji problem:
Prvo i pod jedan:
1. osobina "šta bi bilo kad bi bilo i da je bilo" (ili kao izreka "da je moja baba imala trolu, bila bi tramvaj") - skoro neizostavan deo svakog, ma i pokušaja dijaloga, takav da često, zavodljivo poput sirena, odvuče sagovornike potpuno u "mitski & metafizički" govor tako da NIKO USTVARI I NE RAZGOVARA o temi, svi se prave da kobajagi baš to rade, a razmenjuju se samo "potencijali koji su možda mogli postati događaji", "sve & svašta što je možda moglo, da nije nešto drugo" i duga lista asocijacija "šta je trebalo, a eto nije i kako bi sjajno bilo da to što je trebalo - ipak jeste, mada...".
Šta je osnovna manjkavost ove naše navike da koristimo "ŠBBKBB" ("ŠtaBiBiloKadBiBilo") tehnike umesto pravog dijaloga?
- neproduktivnost takvih razgovora (ne odmiču dalje od bračnih svađa u kojima se razmenjuju rečenice "ma, da nisam tebe oženio (za tebe se udala).." ili "trebalo je još tada da te ostavim..." ili "što nisi onda to uradio, rekao, uradila, rekla,..." - niš` koristi kad svađa prođe i kad se ljudi pomire ili u gnevu zauvek razdvoje, svejedno).
- mitsko i metafizičko pri upotrebi te tehnike onemogućava "unošenje" činjenica u dijalog, a bez činjenica teško da može biti pravog dijaloga i, pre ili kasnije, takva tehnika traži "krivca", krivca koji nikako nismo mi koji tu tehniku upotrebljavamo i abolira nas od svake nužnosti da analitički gledamo u realnost i tako uočavamo ono što JESTE, kakvo god bilo, sprečava nas da samerimo sopstvene percepcije o sebi sa činjenicama o sebi i "ušuškano" nas čuva od svih rizika koje sobom nosi dijalog u pravoj političkoj, a ne nekakvoj metafizičkoj zajednici, ceo dijalog pretvara u priče o namerama kao dovoljnim i potrebnim, bez da se razmene činjenice o tome da namere ipak proizvode - događaje i rezultate i da su oni, rezultati, za procene i razgovore, a ne šta je ko imao na pameti i "što bi bilo lepo" da je takva pamet dala kakav dobar rezultat
Drugo i pod dva:
2. uključivanje mozga pri dijalogu podrazumeva da slušaš i čuješ onog drugog (one druge), da učiniš napor da razumeš šta ti priča i zašto, ali takođe da slušamo sebe same, da bismo mogli uočiti koliko oprečnih i nesuvislih rečenica izgovaramo s lakoćom, ne primećujući da neke dve tvrdnje koje iznosimo NIKAKO ne mogu da stoje u nekoj (jednoj) rečenici.
Šta je osnovna manjkavost neupotrebljavanja mozga i suštinskog neslušanja sebe ili drugih?
- monologe predstavljamo kao dijaloge i dok govorimo (ko nas spažljivo sluša) lepo može da se nasluti kako nam mozak radi samo da bi "proizvodio" rečenicu "o, bože, kako lepo ovo pričam!", da bi se "umiralo u lepoti tlapnji" da je monolog jedino što nam i treba i jedino što vredi i da bi se nešto zvalo "dijalogom", a oprečnost takvog stava s lakoćom branimo jer - sami sebe ne slušamo
- pokazuje se da ustvari i ne želimo komunikaciju već - demonstraciju onoga što mislimo, o čemu imamo stav, svega što izlažemo kao sopstvene procene, emocije, stavove i ta činjenica ustvari sprečava bilo kakvu komunikaciju jer demonstracija mora biti neupitna, ispravna, istinita i otuda tako mnogo "TI" komunikacije na javnoj sceni i tako mnogo "moraliziranja i (dis)kvalifikacija" umesto razmene argumenata od koje sagovornici uvek imaju nekakvu korist, stečeno znanje, nešto više i drugačije nego u trenutku kad je dijalog razmenom i slušanjem započet...
Posledica je da, bez obzira ŠTA izgovarali, ljudi čuju ono "ne pričaj s njim, nabodi ga!", bez obzira koliko finih reči upotrebljavali, ljudi nepogrešivo osete uvredljiv, omalovažavajući ton, bez obzira koliko to pokušavali prikriti, ljudi čuju "ti si loš, a ja sam super i o tome nema pregovora!", bez obzira koliko činjenica bilo (možda) uneto u prostor razgovora, one će sa neverovatnom lakoćom biti prenebregnute sa "ma, znam ja, kakve činjenice, kakvi bakrači..."
Na jednom nedopustivo velikom sektoru scene za razgovor, za javni dijalog, ove dve tehnike koriste se ustvari za - ućutkivanje i svi monolozi koje predstavljamo kao dijaloge. koliko god se predstavljali kao "namera i volja za dijalog", sasvim očito i suviše često u svom rezultatu imaju samo volju da se izrekne toliko i takvih reči da se svaki dijalog - potpuno onemogući, da se svi koji su s pravom dijalogu skloni obeshrabre i ubede u uzaludnost svakog pokušaja da se dokaže i prikaže da je dijalog poželjan i moguć i da je jedina strategija kojom od mitske zajednice sami sebe gradimo kao - političku zajednicu, sličnu onima koji su takav posao obavili decenijama ili vekovima ranije i sada - uspešno, dijalogom, rešavaju sve svoje probleme.
Dobra vest je da se nežna biljka dijaloga ipak - zapatila, da se može primetiti sve više i više (ma koliko krhkih) mesta i razgovora u kojima su ljudi odlučili da ne govore "ŠBKBB" i da uključuju mozak slušajući sebe i druge i ma koliko smatrala da je takav proces neminovnost i da izgradnju dijaloga NIŠTA NE MOŽE zaustaviti, koliko god sporo i tegobno ta "tanana biljka dijaloga" nastajala i trajala, ipak mi "naletanje" na ljude koje slušam i čujem i vidim da i oni sebe i druge slušaju i čuju - ipak mi uvek proizvodi neverovatno prijatno iznenađenje i svojevrsnu radost i - zahvalnost što imam prilike da slušam ili čitam - kako ljudi RAZGOVARAJU.
Razgovor, komunikacija - čudesan proces, bio i ostao, otkad je nas ljudi, šašavih bića.
post scriptum:
- tekst je nastao zahvaljudući praćenju nekoliko događaja i čitanju nekoliko raznih tekstova u kojima sam pronašla dokaze i loših i dobrih vesti o onome što smatram da može da stane u naslov "Babe, trole i uključivanje mozga" i - zahvalna sam svima na prilici da ih slušam ili čitam (i zahvalna na pričinjenoj radosti onima koji jasno pokazuju da se u dijalog i komunikaciju razumeju)
7-38-55% - Zubarica
Klasni rat oko "365 lepih dana"... - Dragan Varagić
365 lepih dana, ko, šta, od čega, kako, zašto - MOOSHEMA
Usudi se! [Lepo. No69 ]
Da li treba produžiti harmonizaciju sa EU
Kako do kvalitetnog stranačkog programa? - Miloš Đajić
...a ima ih još, raznih, onoliko!
Jer ni internet ni razgovor nas ne čini ni glupljim ni pametnijim, sami po sebi - samo nas čini dostupnijim za prepoznati i/ili jedno i/ili drugo...a volja za dijalogom se zaista - lako prepozna (kao i volja za monologom).
U (za mene i meni) pretankom sadržaju dijaloga, debata i polemika na bilo kom delu javne scene (od medija i politike, preko institucija i analitike sve do interneta i glasina), uspevam da uočim samo par zajedničkih karakteristika, bez obzira na teme kojima učesnici iskazuju nameru da se bave suprotstavljajući jedni drugima argumente, činjenice, procene, stavove i emocije, onako kako to ljudi dijalogom rade već hiljadama godina.
I - evo tog "finog i pomalo smešnog skupa najmanjih zajedničkih sadržalaca" skoro svakog (ali ipak ne - baš svakog) dijaloga koji imam priliku da pratim duboko verujući da je dijalog osnovna strategija demokratije i da je početak bilo kakvog rešenja koji tražimo za bilo koji problem:
Prvo i pod jedan:
1. osobina "šta bi bilo kad bi bilo i da je bilo" (ili kao izreka "da je moja baba imala trolu, bila bi tramvaj") - skoro neizostavan deo svakog, ma i pokušaja dijaloga, takav da često, zavodljivo poput sirena, odvuče sagovornike potpuno u "mitski & metafizički" govor tako da NIKO USTVARI I NE RAZGOVARA o temi, svi se prave da kobajagi baš to rade, a razmenjuju se samo "potencijali koji su možda mogli postati događaji", "sve & svašta što je možda moglo, da nije nešto drugo" i duga lista asocijacija "šta je trebalo, a eto nije i kako bi sjajno bilo da to što je trebalo - ipak jeste, mada...".
Šta je osnovna manjkavost ove naše navike da koristimo "ŠBBKBB" ("ŠtaBiBiloKadBiBilo") tehnike umesto pravog dijaloga?
- neproduktivnost takvih razgovora (ne odmiču dalje od bračnih svađa u kojima se razmenjuju rečenice "ma, da nisam tebe oženio (za tebe se udala).." ili "trebalo je još tada da te ostavim..." ili "što nisi onda to uradio, rekao, uradila, rekla,..." - niš` koristi kad svađa prođe i kad se ljudi pomire ili u gnevu zauvek razdvoje, svejedno).
- mitsko i metafizičko pri upotrebi te tehnike onemogućava "unošenje" činjenica u dijalog, a bez činjenica teško da može biti pravog dijaloga i, pre ili kasnije, takva tehnika traži "krivca", krivca koji nikako nismo mi koji tu tehniku upotrebljavamo i abolira nas od svake nužnosti da analitički gledamo u realnost i tako uočavamo ono što JESTE, kakvo god bilo, sprečava nas da samerimo sopstvene percepcije o sebi sa činjenicama o sebi i "ušuškano" nas čuva od svih rizika koje sobom nosi dijalog u pravoj političkoj, a ne nekakvoj metafizičkoj zajednici, ceo dijalog pretvara u priče o namerama kao dovoljnim i potrebnim, bez da se razmene činjenice o tome da namere ipak proizvode - događaje i rezultate i da su oni, rezultati, za procene i razgovore, a ne šta je ko imao na pameti i "što bi bilo lepo" da je takva pamet dala kakav dobar rezultat
Drugo i pod dva:
2. uključivanje mozga pri dijalogu podrazumeva da slušaš i čuješ onog drugog (one druge), da učiniš napor da razumeš šta ti priča i zašto, ali takođe da slušamo sebe same, da bismo mogli uočiti koliko oprečnih i nesuvislih rečenica izgovaramo s lakoćom, ne primećujući da neke dve tvrdnje koje iznosimo NIKAKO ne mogu da stoje u nekoj (jednoj) rečenici.
Šta je osnovna manjkavost neupotrebljavanja mozga i suštinskog neslušanja sebe ili drugih?
- monologe predstavljamo kao dijaloge i dok govorimo (ko nas spažljivo sluša) lepo može da se nasluti kako nam mozak radi samo da bi "proizvodio" rečenicu "o, bože, kako lepo ovo pričam!", da bi se "umiralo u lepoti tlapnji" da je monolog jedino što nam i treba i jedino što vredi i da bi se nešto zvalo "dijalogom", a oprečnost takvog stava s lakoćom branimo jer - sami sebe ne slušamo
- pokazuje se da ustvari i ne želimo komunikaciju već - demonstraciju onoga što mislimo, o čemu imamo stav, svega što izlažemo kao sopstvene procene, emocije, stavove i ta činjenica ustvari sprečava bilo kakvu komunikaciju jer demonstracija mora biti neupitna, ispravna, istinita i otuda tako mnogo "TI" komunikacije na javnoj sceni i tako mnogo "moraliziranja i (dis)kvalifikacija" umesto razmene argumenata od koje sagovornici uvek imaju nekakvu korist, stečeno znanje, nešto više i drugačije nego u trenutku kad je dijalog razmenom i slušanjem započet...
Posledica je da, bez obzira ŠTA izgovarali, ljudi čuju ono "ne pričaj s njim, nabodi ga!", bez obzira koliko finih reči upotrebljavali, ljudi nepogrešivo osete uvredljiv, omalovažavajući ton, bez obzira koliko to pokušavali prikriti, ljudi čuju "ti si loš, a ja sam super i o tome nema pregovora!", bez obzira koliko činjenica bilo (možda) uneto u prostor razgovora, one će sa neverovatnom lakoćom biti prenebregnute sa "ma, znam ja, kakve činjenice, kakvi bakrači..."
Na jednom nedopustivo velikom sektoru scene za razgovor, za javni dijalog, ove dve tehnike koriste se ustvari za - ućutkivanje i svi monolozi koje predstavljamo kao dijaloge. koliko god se predstavljali kao "namera i volja za dijalog", sasvim očito i suviše često u svom rezultatu imaju samo volju da se izrekne toliko i takvih reči da se svaki dijalog - potpuno onemogući, da se svi koji su s pravom dijalogu skloni obeshrabre i ubede u uzaludnost svakog pokušaja da se dokaže i prikaže da je dijalog poželjan i moguć i da je jedina strategija kojom od mitske zajednice sami sebe gradimo kao - političku zajednicu, sličnu onima koji su takav posao obavili decenijama ili vekovima ranije i sada - uspešno, dijalogom, rešavaju sve svoje probleme.
Dobra vest je da se nežna biljka dijaloga ipak - zapatila, da se može primetiti sve više i više (ma koliko krhkih) mesta i razgovora u kojima su ljudi odlučili da ne govore "ŠBKBB" i da uključuju mozak slušajući sebe i druge i ma koliko smatrala da je takav proces neminovnost i da izgradnju dijaloga NIŠTA NE MOŽE zaustaviti, koliko god sporo i tegobno ta "tanana biljka dijaloga" nastajala i trajala, ipak mi "naletanje" na ljude koje slušam i čujem i vidim da i oni sebe i druge slušaju i čuju - ipak mi uvek proizvodi neverovatno prijatno iznenađenje i svojevrsnu radost i - zahvalnost što imam prilike da slušam ili čitam - kako ljudi RAZGOVARAJU.
Razgovor, komunikacija - čudesan proces, bio i ostao, otkad je nas ljudi, šašavih bića.
post scriptum:
- tekst je nastao zahvaljudući praćenju nekoliko događaja i čitanju nekoliko raznih tekstova u kojima sam pronašla dokaze i loših i dobrih vesti o onome što smatram da može da stane u naslov "Babe, trole i uključivanje mozga" i - zahvalna sam svima na prilici da ih slušam ili čitam (i zahvalna na pričinjenoj radosti onima koji jasno pokazuju da se u dijalog i komunikaciju razumeju)
7-38-55% - Zubarica
Klasni rat oko "365 lepih dana"... - Dragan Varagić
365 lepih dana, ko, šta, od čega, kako, zašto - MOOSHEMA
Usudi se! [Lepo. No69 ]
Da li treba produžiti harmonizaciju sa EU
Kako do kvalitetnog stranačkog programa? - Miloš Đajić
...a ima ih još, raznih, onoliko!
Jer ni internet ni razgovor nas ne čini ni glupljim ni pametnijim, sami po sebi - samo nas čini dostupnijim za prepoznati i/ili jedno i/ili drugo...a volja za dijalogom se zaista - lako prepozna (kao i volja za monologom).
No comments:
Post a Comment