O VELIKOM PETKU, BOJENJU JAJA I - RADOSTI




Umetnost farbanja jaja skoro pa da se razvila u poseban "pravac" kojim se bavi skoro svako, "umetnički pravac"  koji je i ritualan i zabavan, nekad ima, a nekad nema baš mnogo veze sa razlozima zbog kojih se danas, na Velik Petak, to radi. Legenda kaže da je Marija Magdalena, ritualno, donela jaja, obična, na "pogreb" (jutro nakon polaganja Hrista u grob), a ona su se, sama od sebe obojila u - crveno.

Ona je razumela  da je to poruka o moćima i čudima života nepobedivog i kao dokaz tih čuda - prenela  je tu poruku dalje, odnela je crvena jaja  na poklon rimskom caru Tiberiju i predala mu ih uz pozdravne reči koje govore u vaskrsnuću.
Ona je to uradila, a ne drugi sledbenici.
Taj deo mi se u legendi najviše  sviđa.
(Imam drugarice koje bi ovde, sa dobronamernim podsmehom rekle "o, evo je opet kako tvrdoglavo veruje da su i u životu moguće ljubavi iz knjiga, legendi  i literature". Verujem, naravno. Znam da je moguće, ne bi TE legende bile prepričavane, Šekspir i Bulgakov ne bi takvo šta opisivali da nije - moguće.
Moraš malko verovati u čuda i čarobnjake da bi ti se ona i dogodila . )

I Rimljani su inače, ranije, imali običaj bojenja i poklanjanja ukrašenih, obojenih jaja, o njihovoj Novoj Godini.
Druge legende govore o tome da ovo "obožavanje" obojenih i ukrašenih  jaja potiče iz zaboravljenih vremena i da slavi život koji jaje (po sebi) simbolizuje, da slavi novi, prolećni ciklus života koji uvek  pobeđuje i stvara se iznova, da slavi radost ljubavi i kad je ona (ljubav) instinkt i kad je neutaživa potreba.
Danas se u mnogim kućama jaja boje raznim bojama, obojena ukrašavaju na različite načine, od čuvene "slike lista peršuna" na površini ocrtanog pri samom bojenju do voskom i krasnopisom crtanih ornamenata i celih slika na maloj zakrivljenoj površini jajeta.
Ima umetnika koji su izmislili čitave nove tehnike oslikavanja jajeta, a ima i onih slavnih Faberge jaja napravljenih od dragocenih metala i dragog kamenja, skupocenih i samo carskim kućama namenjenim kao ukras koji zamenjuje (valjda) "čuvarkuću", jaje koje se o svakom Uskrsu ostavlja da sačeka sledeći Velik Petak i novi ciklus bojenja i slikanja jaja.
Kako god bilo, ko god bio u pravu kad je priča o obojenim jajima u pitanju, jedno je nesporno - to je ritual prave, velike, istinske radosti za decu i odrasle.

Ta reč, radost, je baš - lepa reč.

Ja volim tu reč kad je u sebi izgovorim sa nečijim imenom ...
....ili kad mi je (ODU RADOSTI) neko ovako prepeva:

TRAG SEKUNDE





Od svih mogućih odgovora na pitanje „šta smo mi ljudi, čemu sve ovo  služi, ima li išta ikakvog smisla i da li taj naš život uopšte „radi“?“,  mi ljudi najčešće izbegavamo onaj najočigledniji odgovor : MI SMO NAŠE  VREME. Neki broj godina, dana, minuta, sekundi koje su nam „stavljene na  raspolaganje“ da ih iskoristimo i potrošimo kako god nam volja i želja.


I svaka sekunda, potrošena, ostavi nam trag, želeli mi to ili ne,  dragocen trag kao dokaz da smo živi i zdravi i da smo se i ovog jutra  baš mi probudili, a 300 000 ljudi na planeti – nije, jer su iskoristili  sve vreme koje jesu, a mi imamo na raspolaganju čitav jedan dan, još  jedan ceo vremenski prostor da u njemu budemo.


I – šta ćemo da uradimo sa celim jednim danom?


Da se odmah ujutru setimo da smo mi – naše vreme.







Taj jutarnji sekund, taj sekund buđenja,  za mene je sekund čistog  uživanja, sekund koji napravi trag na čitavom danu i složi se na sve  prethodne takve sekunde praveći mesto za sutrašnji jutarnji trenutak. U  toj jednoj sekundi se odmah isplanira jedna druga dnevna sekunda, bar  jedna u kojoj će moje vreme biti podeljeno sa nekim, na nešto dobro, jer  – naše vreme je vrlo blagonaklono prema nama, naše se vreme umnožava  kad se sa nekim deli, naše se vreme uvećava kad mu dodajemo kamate  dobrog raspoloženja, a iznos te kamate na glavnicu vremena koje jesmo  svako od nas određuje sam. Može da se položi i kao depozit, pa da se  rezerve sekundi dobrog raspoloženja preuzmu kad su nam najpotrebnije.


Šta sve možeš da smisliš za jednu jutarnju sekundu?


Nečije ime, jednu nameru, jednu želju, jednu lepu reč, možeš da se  setiš nečijeg rođendana, možeš da poljubiš nekog bez razloga, možeš da  kažeš „ćao, Sunce!“,  da pogledom na nebo „uhvatiš“ oblak ili trag  aviona, možeš da dodirneš svoje pseto, da poskočiš bez razloga, da  udahneš i izdahneš duboko, da u tišini popiješ gutljaj kafe, da zagrizeš  jabuku, ….ma – svašta možeš tokom samo jedne jedine jutarnje sekunde.


Pa, što mnogi od nas propuštaju takve jutarnje sekunde, što ih mnogi  od nas „bacaju neiskorišćene“, uludo, kao i da ne postoje, što mnogi  od  nas misle da te selunde i nisu tako važne i da se i ne može bog zna   šta uraditi za samo jednu sekundu,  što mnogi od nas misle da „vreme  leti i život prolazi tako brzo“, a istovremeno smatramo da se to isto  vreme i ne sastoji od sekundi u kojima se, ipak, svašta može učiniti,  što mnogi od nas govore o „dobrim godinama“, a malo nas (ili skoro niko)   govori o „dobrim sekundama“ ? Kao da mislimo da smo mi nešto mnogo  važno i veliko da bi „stali u malene sekunde“. Jes`, paz` da nismo. Pa  što onda omalovažavamo i preziremo te malecne dijamante vremena, te  bisere od kojih smo napravljeni? Najverovatniji odgovor mi je : niko nas  ne uči pravoj vrednosti jedne jedine sekunde, niko nam ne pokaže svu  dragocenot najmanjeg delića vremena u kojem možemo biti MI, čineći nešto  što nam dokazuje da smo živi i zdravi, da smo ljudi, da poštujemo vreme  koje jesmo.











A svi smo sposobni za život i trag samo jedne sekunde, svi imamo  poklonjeno umeće da sekundom obeležimo sve što jesmo, što bismo voleli  da nismo i što bismo voleli da drugima budemo.


Lepota života u jednoj sekundi je  neopisiva i neprocenjiva, jer nosi  u sebi neizbrisiv trag one prve sekunde u kojoj smo napravljeni   magijom života,  a i  ima buduće sećanje na onu poslednju sekundu koju  ćemo proživeti.


Kad naučimo da živimo sekunde, naučimo da poštujemo sate, svoje i  tuđe, naučimo da iskoristimo dan i da mu uvidimo neprocenjivu vrednost  (uostalom – od toliko hiljada sekundi je napravljen!), naučimo da  prepoznamo svu blagonaklonost koje naše vreme ima prema nama, naučimo da  volimo svoje vreme, da mu budemo zahvalni što je odabralo baš nas da –  budemo, jedno i zajedno.


Sekunda je čudo.

post scriptim:

Pre nekoliko nedelja, lutajući internetom, naletela sam na tekst koji je napisala moja drugarica Gordana Kamenarović, glumica ovdašnja i tako sam saznala za projekat "365 lepih dana blog", kao deo projekta "BlogOpen" koji traje kroz i u internet zajednici (za njega znam od ranije) i cela ideja mi se - dopala. "Forsiranje reke optimizma", jednostavna pravila, razni ljudi koji bi svojim postovima svakodnevno "punili" stranicu "365 lepih dana" o čemu god zažele, a na osnovu jednostavnih pravila o 3600 karaktera udruženih sa željom da se - podeli nešto lepo...


Imala sam privilegiju poziva da napišem tekst za "365 lepih dana" i sada imam privilegiju da pozovem i druge da se pridruže ovom društvu, da se jave i svojim tekstom takođe učestvuju u "deljenju" lepih 365 dana.(klik na link za dodatne info, koga bude zanimalo da se pridruži ovom društvu dobre volje i zanimljivoj ideji...).


Ovaj tekst je moj doprinos...napisan sa posvetom i namenjen pisanju na ovom mestu.

THE ORWELL PRIZE

Nagrada "Orwell" dodeljuje se u Britaniji za - pisanje o politici, kaotakvoj, i to za novinarske članke, za knjige i od 2009. - za blogove koji se bave temama iz politike.



"The Orwell Prize is Britain’s most prestigious prize for political writing. Every year, we award prizes for the work – the book, the journalism and (since 2009) the blog – which comes closest to George Orwell’s ambition ‘to make political writing into an art’.

The Prize was established in its present form by the late Professor Sir Bernard Crick in 1994, ‘to encourage writing in good English – while giving equal value to style and content, politics or public policy, whether political, economic, social or cultural – of a kind aimed at or accessible to the reading public, not to specialist or academic audiences’.

The longlists (nominally 18 books, 12 journalists and 12 bloggers) are publicly announced in spring, followed a few weeks later by the shortlists (6 in each category) at a shortlist debate. The winners are announced at a public awards ceremony a few weeks later, where the judges may also opt to award a special prize at their discretion. "



Lista kandidata za nagradu ove, 2011. godine ima jedan dobar broj autora koje i  inače pratim jer pišu zanimljivo, lucidno, duhovito, znalački o mnogim temama koje se tiču ne samo britanske političke scene, već - politike uopšte.

Imam nekoliko "favorita" među ovogodišnjim predlozima nagrade za blogere, na čijim internet stranicama retko kada bude - dosadno. Možete se slagati sa njima, možete im osporavati stavove, ali im se nikako ne može osporiti zanimljivost i znanje kojim raspolažu deleći ih sa svima na svojim blog stranicama. Lako se uočava neprekidno menjanje, napredak, napor koji ulažu da svoje teksotve (i - vizuelno i svoje blogove) "drže" na standardima kvaliteta koji određuju sami ili ih dele kada vide da neko (bilo ko) u internet zajednici uradi nešto bolje, postavi "lestvicu više", doda neko "zrno kreatvinosti", neki duhoviti ili neuobičajen citat, stav, sliku, vest, bilo šta...

Crispian Jago ima na svom blogu sjajne tekstove "Science, Reason and Critical Thinking"

i vrlo bih se radovala da bude ovogodišnji dobirnik "Orwell" nagrade.

I slede (ništa manje dobri, samo drugačiji): 

UK Human Rights Blog
Adam Wagner

Politics Live with Andrew Sparrow
Andrew Sparrow

Daniel Hannan - Telegraph Blogs
Daniel Hannan

The FactCheck Blog - Channel 4 News
Cathy Newman

Ben's Prison Blog
Prisoner Ben

Blogovi su odavno prestali da budu ono što su se "činili da jesu" na samom početku (koji se čini da je bio pre par vekova, a blogovanje traje svega desetak godina) , dakle - "weblog", odnosno mogućnost koja nam je tehnološki data sa Web 2.0, da svako od nas zapisuje svoje "dnevničke beleške" na sopstvenom "parčetu" interneta onako kako, kada, i zašto želi. 

Od tog "dnevničkog" početka prerasli su u (često) uticajan prostor u kom se razmenjuju mišljenja, stavovi, kojim se informiše, na kojem se dele ideje, opaske, naizgled nevažne stvari kojima se, internetom, dopire do drugih ljudi, stvari kojima se uči, zabavlja, razmišlja, smeje, stiču poznanici i prijatelji i - menja, menja se sve i svašta što brzina razmena komunikacije na internetu omogućava,  u nekakav naš zajednički "javni prostor" unose se promene, razne, brže i više nego ikada ranije.

Neki su blogovi potpuno "istisnuli" potrebe za novinama, istisnuli su naše prethodne stavove da su novinari jedini ti koji nas (svojim zanjem i profesijom) mogu obaveštavati o svemu i svačemu, istisnuli su (skoro) sve naše stogodišnje navike i rituale kojima je javnost komunicirala "jednostrano" čitajući novine, slušajući radio ili gledajući TV. (ili u početku interneta - samo čitajući stranice ili razmenjujući e-mail poruke sasvim privatno).

Mi, mada možda toga i nismo sasvim svesni, mi svi koji učestvujemo u blogovanju bilo gde, pišemo jedan veliki zajednički dnevnik, dnenvik jedne civilizacije koju pokušavamo da razumemo i da je opišemo, da je analiziramo i definišemo, da je predvidimo u budućnosti i da, pišući svako svoj dnevnik, jedni drugima uštedimo vreme koje bismo potrošili na "jednostrano" čitanje, slušanje ili gledanje profesionalaca koji bi nam saopštavali ŠTA je sve to što se oko nas dešava, spontano ili po negde i nečijim donetim odlukama. Blogeri često dokazuju da - znaju bolje od toga, da vide dalje i da umeju da - misle drugačije, kreativnije, "šire".

Učešće u pisanju, čitanju i komentarisanju blogova briše nam staro i poznato (i nekada zlatno, sasvim zlatno!) pravilo koje je glasilo i glasi "ne razgovaraj sa strancima!", jer je srž blogovanja - razgovor sa potpunim strancima, razgovor u kakav verovatno nikada ne bismo stupili u realnom životu. 

Internet i blogovanje nam tako dokazuje da se svi  ljudi uvek i svagda - stranci i da su svi ljudi - ostrva, samotna, uvek i svagda i potrebno je samo napisati kakav dobar post o tome (ko ume) i ta stvar će biti potpuno jasna, tako ja mislim. 

Sa strancima, ustvari, itekako (a možda i jedino) i - vredi pričati, to je novost koju nam je blogovanje donelo.