RASTKO I JA
O Rastku Nemanjiću obično svi misle da sve znaju, od svojevrsnog "kulta" do naziva "svetosavlje" kojim se ponekad označava ukupno nasleđe ovog utemeljivača autokefalne crkve tokom XIII veka.
Današnji dan, 27.januar, (osim što je "kućna slava" mnogih porodica u Srbiji) istovremeno je i "Dan prosvete", često nazivan "školska slava" tokom kojeg se po školama održavaju "svetosavske akademije" sa uglavnom sličnim programima kojim mu se odaje čast i kojima se slavi - Sveti Sava.
Uz svo to "uobičajeno znamenje" koje se vezuje za Rastka, njegov život i rad, ja imam par sasvim privatnih koje su učinile da pokušam da o njemu saznam što više, iz što više različitih izvora da bih svoju sliku o njemu učinila što potpunijom.
Prvi put kad sam čula išta o njemu nisam još ni išla u školu, ali su me vodili u Kovilj gde sam čula legendu o tome da je na mestu gde se danas nalazi koviljski manastir (obnovljen u XVIII veku) Rastko uspešno pregovarao o miru sa Ugarskim kraljem. I prilično jasno se sećam da je sve zvučalo kao - bajka, kao drevna priča o "slavnim vremenima" skoro pa neuporedivim sa našim (tako sam bar tada mislila, hat međutoa, stvarnost je ispala sasvim drugačija...)
Drugi put sam, (već davno otišavši iz škole), među raznim ljudima bezuspešno branila stav da Rastko i Dositej ne isključuju jedan drugog, da čine izvanrednu celinu našeg nasleđa i da je jedina razumna stvar - negovati i Jevropejske i Svetosavske tradicije uporedo i istovremeno, jer su obe deo naše zajedničke istorije. Volja kojom se u razgovoru (i ne samo u tom jednom) želelo suprotstavljati Rastka i Dositeja jedan drugome, isključivost kojom se branio stav "može biti samo jedan" onespokojio me je za prilično dugo vremena jer sam jasno videla da do takvih mojih sagovornika nisu "doprli" ni Rastko ni Dositej. A obojica su, onim što su napisali, dostupni kao da su na otvorenom dlanu. S tim što do Rastkovih štiva vrlo teško dospevate - i to je dodatni paradoks kad je Rastko u pitanju - kao da svi znaju KO JE ON, ali ŠTA JE ispisao zna malo ko, a skoro nikoga nije briga da njegove spise učini dostupnim na internetu ili bilo kako. Tako da u određenom smislu deli Dositejevu sudbinu - Dositejeve ispisane reči su dostupne, ali malo ko mari i uglavnom odmahuju rukom, (kažu i lažu svašta o njemu), Rastkove reči su praktično nedostupne, ali ako se usudiš da predložiš da se IPAK i pročita šta je pisao, zamah ruke često ume da krene u smeru tvoje glave i to od strane onih koji se u Rastkovo svetosavlje - kunu, tako da ispada da tek oni o Rastku kažu i lažu svašta što sa njegovim ispisanim rečima blage veze nema.
Treći put sam bila u beogradskom hramu koji je njemu, Rastku, posvećen, a sve bih na svetu dala da nije postojao taj, treći put.
Kada se pročita sve dostupno što je Rastko ostavio zapisano i kad se uspe pregledati bar deo građe koja postoji o njemu, tek onda "grube linije" kojima ga se inače opisuje dobijaju svoje fine valere, počnu da pletu mrežu i stvaraju potpunu sliku o ovom sasvim neobičnom čoveku naše istorije.
I jedna od asocijacija koju sam odavno imala kad je Rastko u pitanju je jedan efekat iz fizike - lotosov efekat. Manje-više, efekat podrazumeva da je kaplicama vode, blata i prašine potpuno nemoguće da se zadrže na listovima ili cvetu lotosa zbog posebne strukture te biljke koja "onemogućava" vezivanje bilo koje druge materije na sebi. Zato je lotos uvek - čist.
I ova davnašnja asocijacija na jedan fizički efekat istovremeno je i četvrti i poslednji, sasvim privatni "događaj" između Rastka i mene.
Nešto kao "kvadratura kruga" :))))
Srećna slava svima koji danas slave!
Današnji dan, 27.januar, (osim što je "kućna slava" mnogih porodica u Srbiji) istovremeno je i "Dan prosvete", često nazivan "školska slava" tokom kojeg se po školama održavaju "svetosavske akademije" sa uglavnom sličnim programima kojim mu se odaje čast i kojima se slavi - Sveti Sava.
Uz svo to "uobičajeno znamenje" koje se vezuje za Rastka, njegov život i rad, ja imam par sasvim privatnih koje su učinile da pokušam da o njemu saznam što više, iz što više različitih izvora da bih svoju sliku o njemu učinila što potpunijom.
Prvi put kad sam čula išta o njemu nisam još ni išla u školu, ali su me vodili u Kovilj gde sam čula legendu o tome da je na mestu gde se danas nalazi koviljski manastir (obnovljen u XVIII veku) Rastko uspešno pregovarao o miru sa Ugarskim kraljem. I prilično jasno se sećam da je sve zvučalo kao - bajka, kao drevna priča o "slavnim vremenima" skoro pa neuporedivim sa našim (tako sam bar tada mislila, hat međutoa, stvarnost je ispala sasvim drugačija...)
Drugi put sam, (već davno otišavši iz škole), među raznim ljudima bezuspešno branila stav da Rastko i Dositej ne isključuju jedan drugog, da čine izvanrednu celinu našeg nasleđa i da je jedina razumna stvar - negovati i Jevropejske i Svetosavske tradicije uporedo i istovremeno, jer su obe deo naše zajedničke istorije. Volja kojom se u razgovoru (i ne samo u tom jednom) želelo suprotstavljati Rastka i Dositeja jedan drugome, isključivost kojom se branio stav "može biti samo jedan" onespokojio me je za prilično dugo vremena jer sam jasno videla da do takvih mojih sagovornika nisu "doprli" ni Rastko ni Dositej. A obojica su, onim što su napisali, dostupni kao da su na otvorenom dlanu. S tim što do Rastkovih štiva vrlo teško dospevate - i to je dodatni paradoks kad je Rastko u pitanju - kao da svi znaju KO JE ON, ali ŠTA JE ispisao zna malo ko, a skoro nikoga nije briga da njegove spise učini dostupnim na internetu ili bilo kako. Tako da u određenom smislu deli Dositejevu sudbinu - Dositejeve ispisane reči su dostupne, ali malo ko mari i uglavnom odmahuju rukom, (kažu i lažu svašta o njemu), Rastkove reči su praktično nedostupne, ali ako se usudiš da predložiš da se IPAK i pročita šta je pisao, zamah ruke često ume da krene u smeru tvoje glave i to od strane onih koji se u Rastkovo svetosavlje - kunu, tako da ispada da tek oni o Rastku kažu i lažu svašta što sa njegovim ispisanim rečima blage veze nema.
Treći put sam bila u beogradskom hramu koji je njemu, Rastku, posvećen, a sve bih na svetu dala da nije postojao taj, treći put.
Kada se pročita sve dostupno što je Rastko ostavio zapisano i kad se uspe pregledati bar deo građe koja postoji o njemu, tek onda "grube linije" kojima ga se inače opisuje dobijaju svoje fine valere, počnu da pletu mrežu i stvaraju potpunu sliku o ovom sasvim neobičnom čoveku naše istorije.
I jedna od asocijacija koju sam odavno imala kad je Rastko u pitanju je jedan efekat iz fizike - lotosov efekat. Manje-više, efekat podrazumeva da je kaplicama vode, blata i prašine potpuno nemoguće da se zadrže na listovima ili cvetu lotosa zbog posebne strukture te biljke koja "onemogućava" vezivanje bilo koje druge materije na sebi. Zato je lotos uvek - čist.
I ova davnašnja asocijacija na jedan fizički efekat istovremeno je i četvrti i poslednji, sasvim privatni "događaj" između Rastka i mene.
Nešto kao "kvadratura kruga" :))))
Srećna slava svima koji danas slave!
