Jutros sam na društvenoj mreži "twitter" uputila molbu da se u 140 karaktera, kao prvo što nekome padne na pamet da odgovor na pitanje:
"Šta očekuješ od svog poslanika?"
Namera mi je bila da napišem tekst o tome šta je sve posao poslanika, a učinilo mi se da takav tekst ne bi nikako valjao ako se prvo ne postavi jedno takvo pitanje i - naravno, pažljivo saslušaju odgovori.
I, na moje veliko zadovoljstvo, mnogi su se odazavali i uslišili moju molbu i dali sledeće odgovore:
(Navedeni odgovori su hronološkim redom, kako su pristizali na TL, ali na "slikama" tako bi tačnije bilo reći, zbog autentičnosti odgovora sam se odlučila za takav prikaz, nadam se da niko nije izostavljen, a dopuniću svakako):
Sasvim je očigledno da odgovorima nikakav komentar nije potreban, ali oni sobom nose jednu DOBRU VEST, sve navedeno stvarno JESTE posao poslanika, tako je zapisano u Ustavu, u Zakonu o narodnoj skupštini, u Poslovniku Narodne skupštine i samodokazivo je da se svi odgovori sasvim slažu kako sa teorijskim očekivanjima od onih koji poslanički posao obavljaju, tako i sa dobrom praksom u drugim, razvijenijim demokratijama nego što je naša.
Pa u čemu je onda problem?
Moj utisak je da odgovori zaista definišu OČEKIVANJA, da su dati tačno onako kako BI TREBALO da bude, a ne KAKO JESTE i - zato su dragoceni. i upozoravajući i sami po sebi predstavljaju - dobru vest za sve koji veruju da su promene na bolje moguće, da je moguće, ako uložiš dovoljno rada kao poslanik i ispuniti očekivanja o kojima ljudi govore.
Daju svima jednu dobru priliku i šansu da naprave izbor između dve moguće odluke, dva moguća obrasca ponašanja za ubuduće, ILI suprotno ovim očekivanjima ILI u saglasju sa njima, izbor je očigledan.
Ili će i političke stranke i poslanici (oni koji to jesu ili žele da budu) menjati i međusobnu političku komunikaciju i način obavljanja svog javnog posla ili - neće, jer smatraju da se navedena očekivanja mogu zanemariti i smatrati samo "pukim spiskom želja", a ne jasnim "spiskom zahteva", "spiskom mogućnosti".
Pa se tako može odlučiti:
JEDNO:
Da se proceni da je i izbor i rad poslanika, takav kakav je sada sasvim zadovoljavajući i da nema potrebe ništa menjati u komunikaciji, kvalitetu i načinu obavljanja tog posla, bez obzira da li je reč o unutarstranačkoj komunikaciji, institucionalnoj komunikaciji ili onoj najvažnijoj - komunikaciji sa građanima. LOŠA STRANA ovog izbora je da se njime poriče realnost i da se (ustvari) samo odlaže trenutak kad će drugačiji izbor MORATI biti mapravljen, a time su - svi na gubitku. I uvek može da se desi da oni zbog kojih poslanici postoje kažu "pa, što se meni žališ?! radi kako piše, niko te ne sprečava". Najlakše je reći (ako si poslanik) - "eh, pa ja sam tačno takav kakav treba da budem!" (i ne bi tu ništa menj`o), problem je što ljudi to ne vide, problem je što vide ogromnu razliku između sopstvenih očekivanja i realnosti koju uočavaju, zato mislim da su svi na gubitku, ako se odluče da zanemare očekivanja ljudi.
DRUGO
Da se uvaži potreba da se menja i komunikacija politićkih stranaka i poslanika (i međusobno i sa građanima) i da se dobrovoljno uvidi da je ispunjavanje očekivanja koje građani imaju istovremeno i menjanje ponašanja i navika i jačanje institucije u kojoj poslanici rade.
Promene su najbolje kad su - dobrovoljne, kad uočimo da su od takvih promena - svi na dobitku.
I taj, dobrovoljni način promena je istovremeno (paradoksalno, ali tačno) i - najređi, mnogo je češće da do promena dolazi ili neminovno, a skoro neosetno postepeno ili da se proces promena odvija "pod pritiskom", po nalogu, a bez pravog razumevanja zašto je to dobro po sve. Dobrovoljna odluka da se menja način rada sama po sebi dokazuje stepen odgovornosti prema javnom poslu, prema ljudima, "ne mora baš, ali - može, ume i želi", jer dobrovoljna odluka o tome može da bude početak izgradnje poverenja između nekoga i "njegovog poslanika", a to je proces u kom su - svi na stvarnom dobitku.
Hoće li biti doneto JEDNO ili DRUGO zavisi taman toliko od onih koji promene zagovaraju koliko i od onih koji promene treba da sprovedu. Zavisi od toga koliko će, kao buka u decibelima, biti jak, britak, snažan i glasan zahtev rečen kroz odgovor o tome ŠTA očekujemo od svog poslanika. Oni koji poslanike biraju očigledno imaju sasvim jasan "foto-robot" kao predstavu o tome kako bi se on & ona trebalo ponašati i na kakav način bi trebalo da obavljaju taj javni posao, posao od opšteg interesa.
S druge strane, na rečima će se svi složiti da su sva ta očekivanja od uloge, komunikacije i načina rada poslanika i razumna i realna.
Pa u čemu je onda problem?
U tome što sve to o čemu se "na rečima" slažemo da (bi trebalo) postoji - da sve to i stvarno uradimo i da samodokazivo sve to i STVARNO postoji. Da od etike reči i dobrih namera pređemo u etiku odgovornosti i dobrih rezultata, potpuno i brže nego što taj proces i inače teče.
Dobra vest je što je takav proces saglasja između rečenog i rađenog i započeo i odmakao, a još bi bolje bilo kad bi ga zajedno - ubrzali, na opštu korist.
Dobra vest je, takođe, što se o tome da li će se ili neće ispuniti očekivanja o tome "kakav je moj poslanik" slobodno odlučuje, što se dobrovoljno donosi takav izbor, a vrste odgovora tokom kratkog jutrošnjeg razgovora na "twitteru" ne ostavljaju nikome nikakvu dilemu o tome ŠTA poslanik treba da radi, KAKO treba da komunicira, ČIJI interes treba da brani i KOLIKO puno treba da radi.
Ljudima je to sasvim jasno.
Zahvalna sam svima koji su i pomogli i omogućili da nastane ovaj post i nadam se da ću imati prilike da ga "dopunim & nastavim" novim odgovorima koji će u međuvremenu prisitći na "twitter", a sve na isto pitanje.
Gordana Čomić
"Šta očekuješ od svog poslanika?"
Namera mi je bila da napišem tekst o tome šta je sve posao poslanika, a učinilo mi se da takav tekst ne bi nikako valjao ako se prvo ne postavi jedno takvo pitanje i - naravno, pažljivo saslušaju odgovori.
I, na moje veliko zadovoljstvo, mnogi su se odazavali i uslišili moju molbu i dali sledeće odgovore:
(Navedeni odgovori su hronološkim redom, kako su pristizali na TL, ali na "slikama" tako bi tačnije bilo reći, zbog autentičnosti odgovora sam se odlučila za takav prikaz, nadam se da niko nije izostavljen, a dopuniću svakako):
Sasvim je očigledno da odgovorima nikakav komentar nije potreban, ali oni sobom nose jednu DOBRU VEST, sve navedeno stvarno JESTE posao poslanika, tako je zapisano u Ustavu, u Zakonu o narodnoj skupštini, u Poslovniku Narodne skupštine i samodokazivo je da se svi odgovori sasvim slažu kako sa teorijskim očekivanjima od onih koji poslanički posao obavljaju, tako i sa dobrom praksom u drugim, razvijenijim demokratijama nego što je naša.
Pa u čemu je onda problem?
Moj utisak je da odgovori zaista definišu OČEKIVANJA, da su dati tačno onako kako BI TREBALO da bude, a ne KAKO JESTE i - zato su dragoceni. i upozoravajući i sami po sebi predstavljaju - dobru vest za sve koji veruju da su promene na bolje moguće, da je moguće, ako uložiš dovoljno rada kao poslanik i ispuniti očekivanja o kojima ljudi govore.
Daju svima jednu dobru priliku i šansu da naprave izbor između dve moguće odluke, dva moguća obrasca ponašanja za ubuduće, ILI suprotno ovim očekivanjima ILI u saglasju sa njima, izbor je očigledan.
Ili će i političke stranke i poslanici (oni koji to jesu ili žele da budu) menjati i međusobnu političku komunikaciju i način obavljanja svog javnog posla ili - neće, jer smatraju da se navedena očekivanja mogu zanemariti i smatrati samo "pukim spiskom želja", a ne jasnim "spiskom zahteva", "spiskom mogućnosti".
Pa se tako može odlučiti:
JEDNO:
Da se proceni da je i izbor i rad poslanika, takav kakav je sada sasvim zadovoljavajući i da nema potrebe ništa menjati u komunikaciji, kvalitetu i načinu obavljanja tog posla, bez obzira da li je reč o unutarstranačkoj komunikaciji, institucionalnoj komunikaciji ili onoj najvažnijoj - komunikaciji sa građanima. LOŠA STRANA ovog izbora je da se njime poriče realnost i da se (ustvari) samo odlaže trenutak kad će drugačiji izbor MORATI biti mapravljen, a time su - svi na gubitku. I uvek može da se desi da oni zbog kojih poslanici postoje kažu "pa, što se meni žališ?! radi kako piše, niko te ne sprečava". Najlakše je reći (ako si poslanik) - "eh, pa ja sam tačno takav kakav treba da budem!" (i ne bi tu ništa menj`o), problem je što ljudi to ne vide, problem je što vide ogromnu razliku između sopstvenih očekivanja i realnosti koju uočavaju, zato mislim da su svi na gubitku, ako se odluče da zanemare očekivanja ljudi.
DRUGO
Da se uvaži potreba da se menja i komunikacija politićkih stranaka i poslanika (i međusobno i sa građanima) i da se dobrovoljno uvidi da je ispunjavanje očekivanja koje građani imaju istovremeno i menjanje ponašanja i navika i jačanje institucije u kojoj poslanici rade.
Promene su najbolje kad su - dobrovoljne, kad uočimo da su od takvih promena - svi na dobitku.
I taj, dobrovoljni način promena je istovremeno (paradoksalno, ali tačno) i - najređi, mnogo je češće da do promena dolazi ili neminovno, a skoro neosetno postepeno ili da se proces promena odvija "pod pritiskom", po nalogu, a bez pravog razumevanja zašto je to dobro po sve. Dobrovoljna odluka da se menja način rada sama po sebi dokazuje stepen odgovornosti prema javnom poslu, prema ljudima, "ne mora baš, ali - može, ume i želi", jer dobrovoljna odluka o tome može da bude početak izgradnje poverenja između nekoga i "njegovog poslanika", a to je proces u kom su - svi na stvarnom dobitku.
Hoće li biti doneto JEDNO ili DRUGO zavisi taman toliko od onih koji promene zagovaraju koliko i od onih koji promene treba da sprovedu. Zavisi od toga koliko će, kao buka u decibelima, biti jak, britak, snažan i glasan zahtev rečen kroz odgovor o tome ŠTA očekujemo od svog poslanika. Oni koji poslanike biraju očigledno imaju sasvim jasan "foto-robot" kao predstavu o tome kako bi se on & ona trebalo ponašati i na kakav način bi trebalo da obavljaju taj javni posao, posao od opšteg interesa.
S druge strane, na rečima će se svi složiti da su sva ta očekivanja od uloge, komunikacije i načina rada poslanika i razumna i realna.
Pa u čemu je onda problem?
U tome što sve to o čemu se "na rečima" slažemo da (bi trebalo) postoji - da sve to i stvarno uradimo i da samodokazivo sve to i STVARNO postoji. Da od etike reči i dobrih namera pređemo u etiku odgovornosti i dobrih rezultata, potpuno i brže nego što taj proces i inače teče.
Dobra vest je što je takav proces saglasja između rečenog i rađenog i započeo i odmakao, a još bi bolje bilo kad bi ga zajedno - ubrzali, na opštu korist.
Dobra vest je, takođe, što se o tome da li će se ili neće ispuniti očekivanja o tome "kakav je moj poslanik" slobodno odlučuje, što se dobrovoljno donosi takav izbor, a vrste odgovora tokom kratkog jutrošnjeg razgovora na "twitteru" ne ostavljaju nikome nikakvu dilemu o tome ŠTA poslanik treba da radi, KAKO treba da komunicira, ČIJI interes treba da brani i KOLIKO puno treba da radi.
Ljudima je to sasvim jasno.
Zahvalna sam svima koji su i pomogli i omogućili da nastane ovaj post i nadam se da ću imati prilike da ga "dopunim & nastavim" novim odgovorima koji će u međuvremenu prisitći na "twitter", a sve na isto pitanje.
Gordana Čomić
