ŠUM, BUKA I NEČUJNO SLUŠANJE


Julian Treasure se bavi - zvukom.


Bavi se suštinom "proizvodnje" zvuka, njegovim uticajem na ljude, kognitivnim (sasznajnim, spoznajnim) osobinama koje su nam razvijene zbog zvuka, bavi se sposobnošću da SLUŠAMO i ČUJEMO, da razumemo razliku između šuma, buke, nerazgovetnog šuštanja i - čistog, jasnog tona koji RAZUMEMO kao govor, kao ton, kao muziku, kao harmoničan niz (obično prostih brojeva) koji u nama izazivaju razna osećanja, pokreću nas na razne stvari - deo su nas samih, neraskidivi deo.


Sva živa bića su osetljiva na zvuk, zvuk je fizički, materijalni talas koji proizvodi efekt na nas sve, hteli mi to ili ne, talasno kretanje jednog izvora po Hajgensovom principu produkuje  talasno kretanje drugih, do tada mirujućih materija.


Zvuk nas, definitivno i bukvalno - pokreće.


Tema kojom se Julian Treasure bavi je : "da li ulažemo dovoljno volje u RAZUMEVANJE bilo kog zvuka koji dopire do nas?" Da li možemo bolje, više, da li možemo zaista da se SLUŠAMO, da razgovetno razumemo šta je buka, šta je nerazumljiv šum, a šta govorna ili muzička poruka koja nam je upućena i skoro po pravilu - zahteva i odgovor od nas, zvučni odgovor, naravno.

U tom smislu on daje preporuke kroz "sanskritski" akorinim RASA (što na sanskritu znači sok, srž ili suština) i na engleskom ga čine reči Recieve. Appreciate, Summarise, Ask, a na srpskom bi to bilo PUSA - Primi, Uzvrati, Saberi, Analiziraj pitanjem





Julian Treasure se takođe bavi objašnjavanjem četiri načina na koje zvuk utiče na nas, četiri različita načina kojim zvuk, ustvari - upravlja nama tokom svakodnevice.


Prvi je - fiziološki. Svi znamo tu rekaciju, to su zvuci budilnika, pisak sirene, jako glasni zvuci (inače ljudski nervni sistem ima samo dva urođena straha - strah od jakog zvuka i strah od izmicanja podloge, svi ostali strahovi su - naučeni, mi imamo čitavu "kultruru strahova", ali to je druga priča). Jak zvuk nam ubrza srčani ritam, promeni disanje, pokrene hormone, adrenalin...


Drugi je - psihološki. Zvuci koje slušamo i čujemo u nama prozvode - emocije, raznih i svih vrsta, prijatnih i neprijatnih.


Treći je - kognitivni, spoznajni. Zvuk nam donosi znanja, razumevanja, zvukom gradimo svoje iskustvo.


Četvrti je - menjanje ponašanja. Pod uticajem prijatnog ili neprijatnog zvuka menjaćemo svoje ponašanje, menjaćemo svoje namere, odselićemo se iz kraja sa suviše buke., postaćemo agresivni zbog komšije iz čijeg stana dopire nesnosna buka, tražićemo prijatnu muziku kod frizera, zubara...






(ovaj video ima titl na srpskom, izbor je na donjoj liniji klipa)


Vezano za teme koje Julian Treasure tako zanimljivo obrađuje - palo mi je na pamet zašto su zvučni sadržaji (muzika, video snimci, zvučni efekti,..) na internetu mnogo radije "gledani" nego bezzvučni, pisani tekstovi.


Naša potreba za zvukom "vodi" nas (i kad možda toga nismo ni svesni) do sadržaja koje ćemo doživeti i - zvučno, radije i češće nego do sadržaja koji su "samo" pisana reč.


Moguće je da nedostatak zvuka ponekad bude uzrok nesporazumima pri internet komunikaciji - ne može se izabrati da se "NE ČUJE" sagovornik na internetu, napisano je, može se interpretirati ili misinterpretirati, ali - stoji, ne kreće se kao zvučni talas koji, kada ga u obliku nečijeg govora slušamo, možemo "selektivno" da prihvatimo, i ne moramo, a možemo da uzvratimo, možemo, a ne moramo da se "presaberemo" o tome šta naš sagovornik ustvari želi da nam kaže i na kraju - možemo, ali ne moramo da pitamo, da proverimo da li smo dobro razumeli.


Internet pisanom komunikacijom, bezzvučnom razmenom naših rečenica, paradoksalno, ali izgleda sasvim tačno - samim time "filtrira" sadržaj koji bismo možda "prečuli", ne bismo ga uopšte čuli ili bi nam se, pri živom govoru - "utopio" u druge, prisutne šumove.


To bi mogla da bude najdragocenija osobina bezzvučne, pisane internet komunikacije - bez zvuka nemamo drugi izbor nego da uložimo napor da stvarno razumemo šta nam sagovornik "govori", bez zvuka nemamo drugi izbor osim da primenimo "RASA" (ili PUSA) - da prihvatimo, uzvratimo, saberemo, analiziramo pitanjem. 


Alternativa je uobičajeno neproduktivno komuniciranje na internetu - monolozi, uvrede, (dis)kvalifikacije, "spamovi", "fijuk" rečenice raznih vrsta koje na tren možda mogu da zabave, ali su u suštini - potpuno neproduktivne, one su šum ili buka interneta, a samo kad uložimo napor da SLUŠAMO i ČUJEMO napisano - zvuk pisanog interneta postaje razgovetan, jasan, produktivan.


I mnogo će se stvari i alata po internetu promeniti - ali nikada neće nas toliko mnogo moći biti istovremeno prisutno nekoj komunikaicji, a da ona bude - zvučna, ostaćemo na bezzvučnoj, pisanoj komunikaicji. 

Paradoks zvuka je da će nam mnoga dobra razumevanja doneti baš - tišina bezzvučne, pisane komunikacije interneta.

Za sve ostalo - zvuk ostaje nezamenjiv...