EQUINOX PUNOG MESECA

Noćas, oko 23 časa po UTC, odnosno oko 1/2 sata po ponoći 21.marta po našem vremenu - nastupa prolećna ravnodnevica, EQUINOX, dan kad Sunce izlazi i zalazi na ekvatoru i kada i obdanica i noć traju približno po 12 sati, Dan jednake tame i jednakog svetla, kalendarski označava i početak proleća na severnoj polulopti ove naše šašave planete.



Ove godine prethodio mu je jedan (relativno) redak događaj - Mesec u perihelu (perigeju), odnosno u tački kada je najbliži Zemlji, pa izgleda skoro 14% veći nego što nam je to uobičajeno.
Nismo ga videli, bila je kišna i veoma oblačna noć, pa nam se "vrlo veliki Mesec" skrio iza gustih oblaka i ostavio nas da čekamo sledeću priliku (za nekih 18 godina) kada će opet biti najbliži mogući. Vezanost za Sunce i Mesec, takvi kakvi su, posve je razumljiva - najveći su na našem nebu i i nače i time najlakši za osmatranje i kolektivno pamćenje.



Umesto "vrlo velikog Meseca" gledali smo "vrlo veliki broj" krstarećih raketa i bombi koje su padale na Libiju i pažljivo pratili "pedesetoricu iz Fukušime" kako vojuju jednu drugu bitku, na drugom "kraju" planete.
A equinox nam je stigao (nam stiže), kao i proleće, slabo mareći za naše ljudske "perigele" i "apogele", povlađujući samo prirodnim zakonima neminovnost svog objavljivanja i podsećajući nas da su nam jedna od retkih, živih veza sa svim generacijama ljudi koje su živele stotinama hiljada godina pre nas, osmatrajući nebo i Sunce i očekujući buđenje prirode, novi ciklus života i obilje sveže hrane koju će nam planeta darovati tokom još jednog od bezbrojnih "ciklusa obnavljanja".
I u svim je kulturama i svim civlizacijama EQUINOX praćen i slavljen i davana su mu božanska svojstva, na šarolike i različite načine, ali uvek slaveći neuništivi ritam ponovnog rađanja.
Jedna od najčuvenijih pojava koja nas podseća na drevnost ljudskih rituala kad je EQUINOX u pitanju je "zmija svetla" koja se pojavljuje kretanjem Sunca na majanskoj piramidi:


This photo of Hacienda Chichen & Yaxkin Spa is courtesy of TripAdvisor


Za "vrlo veliki Mesec" bi bilo zgodno da smo ga mogli videti u vedroj i svežoj prolećnoj noći, jer nema ništa bolje od noći punog Meseca za puštati sanjarenju na volju i "lebdeti između jave i sna", ali može i ovako, uz snimke drugih koji su ga videli i uz malko imaginacije:

 

Proleće je, za još samo malo zimskih sati koje brojimo danas.

Vreme za razna čuda života i neprekidne magične igre blještave svetlosti i kratkih senki, vreme za odlazak na vodu, na reke, vreme za radost što još jednom (i po ko zna koji put) sve ponovo tako bujno i veselo započinje svoje kruženje na ovoj našoj šašavoj vrtešci...
Kao kontrapunkt čudima života kojima nas planeta daruje - nagledaćemo se (verovatno) i strahota kojima mi sami sebi pravimo duboke ožiljke na zajedničkoj istoriji. Ne može drugačije verovatno, svet je nama jedna velika pozornica na kojoj su i Mesec i Sunce kulise, a mi nama samima - glavni glumci...
Vreme za pozornicu na kojoj se (opet) može slušati Shakespeare:


All days are nights to see till I see thee,
And nights bright days when dreams do show thee to me.
~William Shakespeare, "Sonnet XLIII"


How like a winter hath my absence been
From thee, the pleasure of the fleeting year!
What freezings have I felt, what dark days seen!
What old December's bareness everywhere!
~William Shakespeare, "Sonnet XCVII"

I fotografija koja slama srce što se nije bilo na mestu na kom je snimana, zaštitini znak ove noći equinox-a i amblem, (bar za mene), proleća koje samo što nije...