Predrasude ubijaju, zar ne?

Predrasude ubijaju, zar ne?*

Koja god da smo kultura, učiće nas nekakvim stereotipima, izgradiće nam nekakve predrasude, uglavnom o nekim drugim ljudima koji su zbog bilo kog razloga drugačiji od nas samih i svaka će biti takva da nas, kobajagi, čini boljim. Učiće nas i stereotipima o tome kakvi mi sami treba da budemo da se ne bi razlikovali od drugih, da ne bismo „štrčali“ ičim.  Kad i ako u sve to poverujemo čini nam se da smo na dobitku, jer naučene predrasude nam štede vreme („to je tako i – gotovo!“), ne moramo da razmišljamo, da učimo, da se odvikavamo od predrasuda, skoro nam niko ne pokazuje KAKO to da radimo, kako da se odviknemo od loše navike da predrasude smatramo – istinama.

Zašto je lakše, češće i lepše SA predrasudama nego bez njih?

 

Zato što smo naučili da „svi tako rade“, da „svi i oduvek“ znaju da je „voda mokra, nebo je plavo, a žene su ...zna se“, zato što nećemo da uključujemo mozak i da pitamo „a zašto je voda mokra?“, zato jer nas detetom nauče „da se o nekim stvarima ne pita ništa“, onda kad nas oni iz najbližeg okruženja, pa zatim oni iz škole i okruženja koje sami stvaramo, polako uče da „nije lepo stalno zapitkivati i time osporavati ono što svi i inače misle da je očigledna istina“.

I to je moć kojom predrasude ubijaju. Nekad bukvalno, nekad postepeno, tako da uništavaju svašta dobro u nama, ostavljajući nas žive i zdrave, ali „slepe i gluve“,  jer ne želimo da čujemo i ne želimo da vidimo o čemu se tu zapravo radi.

 

Moć predrasuda je u našoj sklonosti da mislimo u jednostavnim, naučenim okvirima i time stvaramo utisak da su predrasude – očigledne istine, o tome se ne raspravlja, moć predrasuda je poput tvrdnje da je dan kad Sunce izađe, a noć kad zađe i kao što je ono večno, takve moraju biti i predrasude, nemaju se rašta dovoditi u pitanje, I tako, kao što Giambattista Vico kaže „istina postaje ono što istinom učinimo“, a Otto Von Bizmark pretvara u delanje stavom da „ako hoćeš da obmaneš svet, reci mu istinu“, i da ne spominjemo onu čuvenu da „sto puta ponovljena laž postaje istina“. A istina nije, ipak.

Smešna i tragična strana svih naših predrasuda je što su sve one stalno prisutne, negujemo ih i zalivamo kao otrovan korov u bašti naših stavova, umesto da se sa njima uhvatimo u koštac i „raskrinkamo ih“ sami pred sobom u svoj njihovoj smešnoj i tragičnoj moći nad nama samima, nad našim životima. Najviše što možemo je da zabranimo neko ponašanje zasnovano na predrasudi, da zapretimo kaznama društva, ako se neprihvatljiva predrasuda pretoči u akciju, u delo, ali samu predrasudu, sam taj korov bašte našeg uma – nećemo ukloniti. Postoji jednostavan način da se to proveri – kad se (iz bilo kojih razloga) ukine propis kojim se ponašanje zasnovano na predrasudi zabranilo, ona će se pojaviti, sveža i snažna,  kao da nikada zabranjena bila nije. I to je, na žalost, stvar koja se može dokazati.

Ima li, sem propisa kojima zabranjujemo ponašanje zasnovano na predrasudi, ima li ikakvog drugog načina da ih okrunimo, smanjimo, dovedemo u pitanje pred sobom i drugima?

Ima, naravno!

I kao i svi pravi odgovori, taj je način jednostavan taman toliko koliko treba da bude:

a)      Tražimo dokaze da su predrasude istine, očigledne, svima sem nama

b)      Nudimo dokaze da nisu očigledne istine

c)      Rečima stvaramo slike kojima se vidi da je život bez njih – bolji za sve, i za one koji ih se čvrsto drže, a pogotovo za one koji ih osporavaju ili su im žrtve

Deluje lako, a nije naravno, teško je, obeshrabrujuće, sporo, ali ipak – radi. Dokazi o tome su takođe, sasvim očigledno, svuda oko nas i podložni su proverama i ispitivanju.

Zašto je moguće odviknuti se od predrasuda, zašto je moguće naučiti da nas nisu dobro učili o „opštim istinama“ i „nesumnjivim stavovima“?

Zato što smo mi, ljudska bića, darovani – empatijom, kao neurološkom, fiziološkom osobinom retkom u drugih bića. Empatija je sposobnost da osetite tuđu bol ili radost kao svoju sopstvenu, tkivom i mesom, osećanjem i mišlju. Empatija se javlja i van naše volje, stanjem nas kao „ogledala“ tuđe patnje ili radosti, kad ugledavši šta se dešava nekom drugom ljudskom biću (ne mora nam biti blisko) sami kod sebe proizvodimo „poistovećenje“, a zato što ipak nismo stvarno povređeni, možemo da pomognemo ili da se radujemo zajedno, bez obzira što patnja ili radost nije autentično naša, lična.

Koliko nam vremena treba za proces odvikavanja od stereotipa i predrasuda, za osporavanje takvih „očiglednih istina“ i menjanja stavova, mišljenja i ponašanja?

Činjenice, neumoljive, slikaju taj vremenski kontekst:

-          Trebalo nam je 4000 godina pisane istorije nas samih o nama i više od 100 000 godina naših usmenih narativa da bi, sredinom XX veka, zaključili da su svi ljudi jednaki, da niko nema prava da diskriminiše i da svi mi imamo ljudska prava koja se moraju poštovati i primenjivati bez obzira kakve predrasude imali jedni o drugima

Ne deluje baš kao da smo najmoćnija i jedina inteligentna vrsta na ovoj planeti, zar ne?

Deluje sasvim šašavo da nam treba 40 000 godina od prvog pisma da bi doneli odluku o nečemu što je oduvek ličilo da je sasvim očigledno, ali eto – ipak nije bilo. Predrasude su bile „očiglednije“, snažnije i – vladale su, činile mnogima potpuno nesrećnim ovaj jedan život koji imamo, a dat svim milionima imenih i bezimenih kojima su „propisale“ šta se ima misliti, a šta ne i kako se ima ponašati, a kako nikako ne, koji su zbog toga stradali, patili, bivali progonjeni, zatvarani, ubijani, mučeni, celog života kidani u mašini predrasuda koju su ljudi i smislili i napravili. Mašinu koju ljudi još uvek podmazuju, popravljaju i drže „u radnom stanju“.

I kad smo, nakon svih tih vekova smislili da svi imamo ljudska prava, primena tih prava ide dosta traljavo, neujednačeno, a diskriminacije i nepravdi ima svuda u svim „ćoškovima“ ovog našeg okruglastog sveta.

Zašto?

 

Zato što su predrasude žilava sorta, zato što je lakše s njima nego bez njih, zato što se ljudima čine kao čvrst oslonac, kao sabirne, ravnotežne tačke kojim ih prihvata većina, kojima nastavljaju tradicije, običaje, zato što se jednim pravilom, jednim propisom koji zovemo ljudskim pravima borimo protiv vekovnih naslaga kolektivnog pamćenja, drugih pisanih i nepisanih pravila i običaja, borimo se protiv sopstvene „lenjosti“ da korov bašte naše empatije uklonimo i dozvolimo nama samima slobodu da mislimo, da osetimo, da živimo bez predrasuda.

Zato što su nas negde, nekako i usput naučili da je neznanje dobra stvar, da ne treba da dovodimo u pitanje ništa od onoga što nam se kao „(ne)znanje“ nudi. Da je stvar našeg kulturnog miljea i naše tradicije, iz ma koje kulture dolazili da se predrasuda držimo i da imajući o svemu i svačemu drugačijem od nas samih nepovoljan stav, skoro na čaroban i magičan način sami sebi odmah izgledamo bolji, moćniji, savršeniji. Predrasude se pretvore u klišee, klišei se pretvaraju u kič i tako, neosetno, od života koji je jedan i koji nam je dat kao neponovljiv, čime je najoriginalnija stvar koja nam se može dogoditi, tako od tog života i od sebe pravimo „falsifikat“  držeći se očiglednih istina koje to, ipak, nisu.

Neznanje je, kažu, „blaženo“, blagoslov je svima koji u neznanju odaberu da žive. Ako bi bilo tako moramo se zapitati „a što onda nema više srećnih ljudi na planeti?“. Zato što je jedini rezultat neznanja torba puna predrasuda koju vučemo svuda unaokolo i čuvamo kao najveću dragocenost za dolazeće generacije. A kad oni malobrojni među nama dignu glas i kažu „šta će ti taj trulež?!“, pa se još i izbore za neki propis kojim se zabranjuje ponašanje zasnovano na predrasudi, predrasuda se pritaji na dnu te torbe, smanji se i pravi neveštom, strpljiva da sačeka da je upotrebimo opet. Ima, s pravom,  poverenje u našu sklonost da ne uključujemo mozak, držeći se loših navika, da je koristimo protiv drugih ljudi.

Mi smo je napravili, da nam zakorovi um, da nam služi za ubijanje empatije, da živimo kič. 

*Tekst je na engleskom jeziku objavljen na:

Q-sphere portal

Hobbes za početnike i znalce

Hobbes za početnike i znalce*

Thomas Hobbes (1588-1679) svojim delom nam je ostavio najmanje tri poruke: prvu da je video ljude i svet sasvim drugačije nego mnogi pre, za vreme i posle njega, drugu da je znao kolika i kakva oprečnost vlada ljudima (poricaće njegove reči, a živeće skoro sve što je rekao) i treću da je moguće reći istinu o ljudima taman toliko jednostavno koliko treba.  Meni se čini da mi svi još uvek živimo – hobsijanski svet, taman takav kakvim ga je opisao i da sve što ne valja u takvom svetu suviše retko sporimo.

Ključne slike hobsijanskog sveta oslikane su trima tehnikama: grubom četkom svođenja uređenja ljudskog društva na isključivo ljudsku volju, zatim kratkom četkom kojom je ocrtao nesposobnost ljudi da spontano budu prijatelji, a ne neprijatelji i na kraju finom četkicom kojim slika male razlike o tome čemu služe vladari i zakoni i kakva je razlika ako se vlada „by law“ i „by the law“ (vladavina zakona i vladavina pomoću zakona, tako da zakoni služe isključivo vladaru, da bi vladao)

U nekoliko ključnih dela (i kasnije u mnogim analizama istraživača) Hobbes se bavi „etikom vladanja“ koristeći ustvari „genetiku vladanja“, bez obzira da li govori o tome kako vlada onaj kome pravo vladanja izvire iz krvnog nasleđa ili onaj kome pravo vladanja izvire iz datog prava, slobodnom voljom glasanja da se bude u parlamentu, u vladi, u sudu, na bilo kom mestu gde je moć da se vladanjem utiče na to kako će mnogi drugi ljudi živeti, deo svog života ili ceo svoj život.

Kada govori o svojoj ideji „zakona ljudske prirode i društvenom ugovoru koji ljudi prave nasuprot očitim zakonima te prirode“, Hobbes većinom navodi da, ukoliko bismo se vodili samo „zakonima (naše) prirode“, ne bi postojalo ništa osim nasilnih smrti, rata i neprijateljstva koje naizgled trajno rešava sve naše potrebe otimanjem onog što nam treba od drugih kojima je to u posedu. Vrline društvenog ugovora kojeg kao ljudi, članovi nekog društva sklapamo, on vidi u činjenici da imamo svest o tome da smo „prirodno nesposobni“ da se, „poput drugih društvenih bića“ organizujemo u zajednice i trajemo, a bez društvenog ugovora o tome. Ustavi, zakoni i propisi ne trebaju mravima, pčelama, pticama i raznim drugima koji takođe žive u zajednicama, ali i oni imaju – „vladare“, koji do te pozicije dolaze (najčešće) nasilnim metodama, borbama u zajednici ili uređenim intuitivnim procedurama kojima se „izazivač vladara“ – neutrališe.

Pa gde je onda i tačno kakva je onda razlika, zašto „zakoni prirode“ važe za zajednice svih drugih živih bića, aii za ljude ne važe, zašto ljudi moraju sticati „vrline donošenja zakona i vladanja“ i najvažnije od svega – zašto to ljudima ide tako teško?

I zašto je Hobbes tako duboko uveren da je „poslušnost vladaru“ neophodna, da mora biti neupitna i da od dobrovoljnog pristajanja na tu i takvu poslušnost zavisi prosperitet i stabilnost ceokupne zajednice, zašto je tako duboko uveren da samo vladar, kome je po bilo kom osnovu data moć da vlada, ima „dozvou“ da mu služe zakoni i da njima ostvaruje „društveni ugovor“ sklopljen između vladara i drugih članova društva?

To je ključna nedovoljno objašnjena tema hobsijanskog sveta, tema koju obožavaju vladari (svi i svugde) i koja pričinjava prilično teškoća modernom „društvenom ugovoru“ koji je (manje-više) na snazi u poslednjih pedesetak godina u kojima su doneti propisi koji se tiču ljudskih prava, kontrole vladara i uvida u javne finansije koje treba da služe svima, a o čijem prikupljanju i trošenju brine (uglavnom) – vladar.

Svedeno, svojim delima Hobbes nam poklanja „oprečnost“ veću od svih koje je pokušao da razreši: sugestijom da izbegavamo „prirodne zakone koji nama vladaju“ on ih u stvari pretače u zakone koje ljudi sami prave i tako pokušava da etiku vladanja opravda genetikom, a da istovremeno genetiku i vladara i podanika „popravi“ etikom koja mora, sama po sebi biti „dobra“ jer je stvorena od dobrovoljnosti od slobodnog pristajanja slobodnih ljudi da im društvo izgleda baš tako kako je u zakonima zapisano.

Ta „etička i genetička“ teorija hobijanskog sveta, ta oprečnost da se naša priroda koja nas sprečava da gradimo mirna i prosperitetna društva „uokviri“ u zakone, podaništvo i poslušnost vladaru koji nam objašnjava zašto je sve to po nas dobro (a i onako smo sve to sami hteli) dovodi u našem, modernom dobu do tragičnih (a istovremeno i apsurdnih) oprečnosti koje „primamo k znanju“ i smatramo „etičkim“. Oprečnosti tipa da je „razumno bombama postići mir“, da je „neophodno dati zajedničke pare bankama koje su potrošile naše zajedničke pare“, da je „razumno terorizmom postizati političke ciljeve“, da je „neminovno da 10% ljudske populalacije troši 80% svega što je svima na raspolaganju“ da je „strašno da 20% ljudske populacije nema sveže vode i hrane, ali šta da se radi – takav je svet u kome živimo“, da je „neminovno da postoje nepravde uprkos zakonima koji propisuju pravde“ i niz drugih oprečnosti na dugoj listi naših društvenih ugovora sklapanih od Hobbesa do danas.

Šta je promaklo Hobbesu, osim oprečnosti da je „zakone ljudske prirode“ koje je smatrao štetnim u stvari uobličio, „zapisao“ u dozvole i zabrane u društvenim ugovorima? Šta nije mogao da primeti da će se događati mimo svakog društvenog ugovora, mimo svakog pravila o podaništvu i poslušnosti vladaru?

Ženska (r)evoucija koja traje već duže od sto godina i Zelena (r)evolucija koja traje već duže od pedesetak godina. Ženska polovina stanovništva osvaja svoje slobode i prava na „novi društveni ugovor“ u kojem bi žene imale jednaku zastupljenost i ravnopravan glas i „zelena manjina stanovništva“ koja osvaja slobode i prava da na „novi društveni ugovor“ u kojem bi zaštita našeg zajedničkog staništa, naše Mame planete takođe imala jednako zastupljen i ravnopravan glas. Ove dve grupe trajno i nepovratno menjaju hobsijanski karakter tekućeg društvenog ugovora i paradoksalno, ali neminovno daju Hobbesu za pravo da se ljudi moraju dogovarati o prosperitetu, stabilnosti, miru i razvoju svoje zajednice, ali ni žene ni zeleni ne prihvataju podanički odnos, ne prihvataju „poslušnost“ vladaru, jer je srž njihove borbe – neposlušnost i odbijanje da uloga žene i značaj zaštite životne sredine bude na bilo kom drugom mestu prioriteta novog društvenog ugovora osim onog koje će na kraju i osvojiti – na prvom, obaveznom mestu.

Glas žene i sjaj zelenog će na kraju učiniti da izbledi i pravilo da „zakoni služe vladaru“, a da budućim novim društvenim ugovorom svaki vladar – služi zakonima, njihovoj primeni, dobrovoljno podvrgnut kontroli onih koji mu moć vladanja, odnosno donošenja i primenjivanja zakona isto tako dobrovoljno – daju u ruke.

Kada će to biti moguće? Kada se dogovorimo da nam trenutni hobsijanski svet svima donosi više štete nego koristi, a  taj je trenutak, verujem,  bliže nego što se mnogima čini.

*Tekst je na engleskom jeziku objavljen na 

Q-sphere portal 

Drezden

Drezden, jedna metafora*

Drezden je stari centar Saksonije, drevno naselje, opervaženo mitovima, legendama, ritualima, čak i svojevrsnom paganskom mistikom događaja iz prebogate, hiljadugodišnje istorije. U blizini je Berlina, a u dugom rivalstvu sa Majsenom, prestonicom evropskog porcelana, geografski na svojevrsnom raskršću davnašnjih kultura, svojom skorijom istorijom „iza“ berlinskog zida, a možda najčuveniji po gotovo potpunom uništenju savezničkim bombardovanjem pri kraju II svetskog rata. O tom bombardovanju ljudi Drezdena i danas puno govore, objašnjavajući kako je stajao razrušen decenijama da bi poslednjih godina ponovo zablistao starim sjajem svojih obnovljenih građevina.

Drezden treba videti.

Kao kod retko kog drugog  grada, pogledom na njega proverava se i potvrđuje da su „naselja otisak ljudi u prostoru“. Geografski, nastao je u jednom prostoru idealnom za ljudsko stanište, i reka i planina i dolina i ravnina – svega taman toliko koliko treba da ih bude, a da bi tog „svega“ za ljude bilo dovoljno i da bi se u tom prostoru mogli osećati sigurnim.

Kada vam govore o svom gradu, možda će ponešto i zaboraviti da spomenu, ali će vam sasvim sigurno pokazati „zid vitezova, procesiju prinčeva Saksonije“ i objasniti zašto je „preživeo“ bombardovanje 13.02.1945 i kasnije požare – mural je naime napravljen od porcelana iz Majsena, otpornim na visoke temperature i danas, restaurisan od gareži i crnila stoji kao metafora trajanja naselja, kao „omen“ ponosa na neuništivi duh Saksonaca i njihovu bogatu istoriju. 

Krajem novembra put me naneo u Drezden, pohodila sam ga i  nekoliko puta ranije, ali sada prvi put otkad je potpuno obnovljena čuvena Dresden Frauekirche, koja je decenijama stajala porušena pa obnovljena istim kamenjem (crnim od požara) i dopunjena novim, belim kamenim kockama, tako da pri pogledu sobom nosi siluetu porušene, ali i obnovljene crkve. Oko nje su moderna vremena donela zgrade, poslovne, stambene i Drezdenci neće propustiti da vam kažu da „se nekada mogao videti ceo prostor oko crkve“. Diskretan način da iskažu svoje protivljenje novoj arhitekturi, ali i svest da je – neminovna.

Posebno su ponosni na zgradu Opere, zovu je „Semperoper“, po prezimenu njenog graditelja (Gottfried Semper) i neće propustiti da vam ispričaju njegovu „arhitektonsku lukavost“ pri gradnji, naime, bivajući pristalica davanja“jednakih prava plemstvu i građanstvu“, centralni ulaz zgrade namenio je građanstvu, a bočne – plemstvu. Priča kaže da mu je objašnjenje bilo da je plemstvu s boka zgrade „lakši i bolji prilaz kočijama“. Aha. 

Novembarski Drezden dočekao me je kišom i susnežicom, ali i saksonski veselo i posebno. Izuzetno ponosni na najstariji „božićni vašar“ („Striezelmarkt“, postoji neprekidno od 1434, a ime mu potiče, izvedeno je od „Hefestriezel“,  drezdenskog božićnog kolača), rado vam ga preporuče za razgledanje. Slični vašari postoje u većini nemačkih gradova, ali je drezdenski po mnogo čemu poseban.

Za razliku od berlinskog, ulaz na drezdenski se ne naplaćuje,  glavni  trg je ispunjen montažnim drvenim kućicama, maštovito ukrašenim, svaka različito, a prodaje se sve što može, od ukrasa i slatkiša do krzna i predmeta za kuću, suvenira, a o jelima i kuvanim vinima i da se ne priča.

Na vašar ljudi dolaze porodično, s prijateljima, a to tek jasno vidiš kada i ako na obilazak ove viševekovne božićne pijace dođeš na kratko i sam.

Nigde kao u Drezdenu nemam tako snažan utisak da je ovaj grad najčistija metafora Evrope, onakve  kakva je ona danas u celini. Trag i duh današnje Evrope može se naći u svim njenim naseljima, ali mi se Drezden čini kristalnim koncentratom svega što je evropsko sećanje danas.

Osnovan i građen i naseljavan i Slovenima i Germanima i Normanima i raznim drugim plemenima, izuzetno ponosan na svoju saksonsku istoriju, ušuškan u dolini Elbe, okružen i rudnicima i plodnim poljima, oduvek željan mora i flotila brodova, stotinama godina u sukobima, ratovima, uništavanjima i obnavljanjima izgleda kao mesto koje je sve to detaljno i sasvi očigledno – jako dobro zapamtilo.

S lepotom koja se retko nalazi. 

Naseljen ljudima koji nezaustavljivo i sa neuobičajenim šarmom pričaju o svom gradu, otvoren, gostoljubiv i prepun nečeg krhkog kao porcelan iz Majsena kojim se ponose kao da je njihov sopstveni, ne propuštajući da spomenu da je „davno pre Drezdena“ i Majsen bio prestonica Saksonije.

Kao da je cela ta naša zajednička vrteška evropske istorije upravo u Drezdenu napravljena, sa svim mogućim i nemogućim detaljima i ringišpilskim brzinama kojima se vrtimo kroz vekove, spajani i razdvajani, rušeni i građeni, a oko praznika okupljeni da bismo se setili (bar ponekad i retko) šta sve to svi zajedno radimo deleći evropsko tlo, koje je tako isto pod temeljima Drezdena kao i pod bilo kojim drugim evropskim gradom.

Tlo kojem je Drezden jedna od najboljih metafora.

 *post je na engleskom objavljen na

Q-sphere portal

O usrednjavanju

O usrednjavanju*

Usrednjavanje je postupak, proces,  prikaz koji se ne mora nužno odnositi samo na skup podataka koji su od koristi fizičarima, matematičarima, inženjerima, ekonomistima ili onima koji rade statističke obrade, usrednjavanje je mnogo „širi“ proces i čini se da je neminovan, računali ga mi ili ne. Čini se kao da je posledica raspodela po kojima možemo „sakupiti“ uvek dva-po-dva međuzavisna podatka i tako dobiti „zvonastu“ krivu različitih osobina. Takva se kriva uvek, nekako, može „usrednjavati“ po skoro svim podacima, a da proces koji opisuje ne gubi na tačnosti opisa. Ponekad čitav život mnogim ljudima liči na jedno veliko, neprekidno – usrednjavanje.

Pogled na raspodelu događaja tokom dužeg perioda našeg života stvara jednostavno pitanje:

-        Postoji li išta što mogu da učinim da se, u okviru raspodele događaja (nekog konačnog broja doživljaja, raznih) koji će opisivati moj život planirano dogodi baš neki meni poželjan događaj i kolika je za njega verovatnoća,  ako baš ništa ne učinim ili  ako se malo potrudim da nekako povećam verovatnoću za okolnosti u kojima se događaju samo baš ti posebni, meni poželjni događaji?

A odgovor na to jednostavno pitanje je svima nama (ili većini nas) – mnogo komplikovan.

Jer su, obično, naši željeni događaji, naša „čežnjiva“ mesta na toj životnoj raspodeli svih događaja – u ekstremima raspodela, nikada ili vrlo retko u usrednjenim tačkama. Hoćemo da nam se dogode samo najbolje, najlepše, najčudesnije stvari i ljudi, nećemo da budemo „čeda proseka“, običnosti, bezlične usrednjenosti.

A obično se, umesto prethodno postavljenih planova, ipak i najčešće nađe neko „srednje rešenje“ koje ima samo blede senke naših želja za „zahvatom“ u ekstremne delove naših životnih zamišljanja o događajima koji će nam činiti život.

Kada smo nekog čuli (koliko retko ili često) da kaže „želim sasvim prosečan, usrednjen život, ništa posebno“ i da pri tome nismo pomislili „ala ovaj laže?!“? Zna se šta svako želi u svojoj životnoj raspodeli, nikakvim „prosecima“ tu nema mesta.

A u stvari, sve se većini nekako „usrednji“, „uproseči“, „svede na najveću verovatnoću“ koja, izgleda,  najviše zavisi od toga gde i kada smo rođeni i koliko i kakvih šansi ima pred nama ponuđenih, a koliko pretpostavki i mogućnosti da sve te šanse sami sebi stvorimo.

Ima li ikakve lepote, zavodljivosti, smisla u „estetici prosečnosti“, u „etici usrednjavanja“?

Ima li ikakvog zadovoljstva u prilagođavanju usrednjenom, prosečnom?

Ima li ikakve šanse da baš mi budemo ti kojima se ništa neće usrednjiti, uprosečiti, biti „obično“, isto kao i svima drugima?

Ima, naravno.

Usrednjenost događaja naše životne raspodele određujemo mi sami, to joj je istovremeno i najveća prednost i najveća mana. 

Prihvatanje prednosti da možemo uticati na raspodelu i verovatnoću događaja u sopstvenom životu je najveći izazov koji sami pred sebe možemo postaviti.

Prihvatanje mane da svi naši životni događaji moraju (po prirodi fizičkih zakona) biti  podvrgnuti nekakvoj raspodeli,  od najgorih do najboljih, zahteva istovremeno i sticanje znanja o tome kakve sve te raspodele uopšte mogu biti. Zahteva i volju za upoređivanjem, proveravanjem, odricanjem od raznih stavova - od toga da nam je „baš ta i takva raspodela događaja suđena“,  do ubeđivanja okoline da je „svima tako, pa što i ne bi i tebi“. Vražja rabota je to bavljenje procenama o najboljem i najgorem u sosptvenom životu, zahteva posebne vrste napora, ali ipak – moguća rabota, jer tu nema „uobičajenog đavola“  da nas ubeđuje da drugačije od onoga kako nam je i nije moguće, jer je uvek moguće. Đavo jeste u detaljima, ali je isto tako i naš život – u detaljima.

Na skali ukupnih događaja koji čine naš život sasvim je moguće da sve (na kraju) izgleda „sasvim prosečno i isto kao i kod svih ostalih“, ali na mnogo kraćoj vremenskoj skali, u našim danima, satima ili čak sasvim kratkim trenucima – možemo uvek prebrojati sasvim izuzetne, neobične, čudesne događaje i doživljaje naših života koji se nikako ne daju „uprosečiti“, usrednjiti, koji se svojom neponovljivošću opiru usrednjavanju.

Od takvih je događaja verovatno stvorena mudrost da „život čine male stvari“ i to nije uteha za ukupnu usrednjenost koja se napravi od raznih događaja tokom dužeg perioda našeg života – to je skoro pa kosmička pravda raspodela koje prebrajaju sve naše životne događaje. To je šansa da se izbegne i konačna prosečnost, završna usrednjenost svih događaja koje stvorimo sami i koji nam se dese. 

S dovoljnim brojem izuzetnih, kratkih trenutaka tokom dana, s dovoljnom voljom da ih stvorimo ili primetimo, ukupna se prosečnost smanjuje, raspodela događaja naših života menja i mi uspevamo da uočimo svu izuzetnost detalja naših života, svu čarobnu neponovljivost "malih stvari“ ne čekajući da s dovoljno velike vremenske udaljenosti uočimo da su sve te „male stvari“ u stvari bile najveći i najizuzetniji događaji naših života.

Kad se bilo šta uopštava lako se gubi najvažnije od toga što uopštavanjem želimo sagledati, razumeti, živeti. Kad se život uopštava, on se gubi i sve što uspevamo da vidimo je usrednjenost, prosek, sveukupna sličnost običnosti. I samo bljesak „malih stvari“ kojima u tu opštost unosimo dragocene detalje donosi blistavost koja jasno pokazuje koliko je svako od nas sasvim poseban, koliko je u stvari nemoguće da nam se raspodela životnih događaja usrednji, samo ako se potrudimo i ne zaboravimo da ceo naš život i jeste – u detaljima, najmanjim mogućim.

*post je na engleskom objavljen na

Q-sphere portal