12.03.2003.
12.03.2012.
Bila je privilegija
raditi
s tobom, za tebe, uz tebe
Monday, March 12, 2012
Sunday, January 22, 2012
Šta očekuješ od svog poslanika?
Jutros sam na društvenoj mreži "twitter" uputila molbu da se u 140 karaktera, kao prvo što nekome padne na pamet da odgovor na pitanje:
"Šta očekuješ od svog poslanika?"
Namera mi je bila da napišem tekst o tome šta je sve posao poslanika, a učinilo mi se da takav tekst ne bi nikako valjao ako se prvo ne postavi jedno takvo pitanje i - naravno, pažljivo saslušaju odgovori.
I, na moje veliko zadovoljstvo, mnogi su se odazavali i uslišili moju molbu i dali sledeće odgovore:
(Navedeni odgovori su hronološkim redom, kako su pristizali na TL, ali na "slikama" tako bi tačnije bilo reći, zbog autentičnosti odgovora sam se odlučila za takav prikaz, nadam se da niko nije izostavljen, a dopuniću svakako):
Sasvim je očigledno da odgovorima nikakav komentar nije potreban, ali oni sobom nose jednu DOBRU VEST, sve navedeno stvarno JESTE posao poslanika, tako je zapisano u Ustavu, u Zakonu o narodnoj skupštini, u Poslovniku Narodne skupštine i samodokazivo je da se svi odgovori sasvim slažu kako sa teorijskim očekivanjima od onih koji poslanički posao obavljaju, tako i sa dobrom praksom u drugim, razvijenijim demokratijama nego što je naša.
Pa u čemu je onda problem?
Moj utisak je da odgovori zaista definišu OČEKIVANJA, da su dati tačno onako kako BI TREBALO da bude, a ne KAKO JESTE i - zato su dragoceni. i upozoravajući i sami po sebi predstavljaju - dobru vest za sve koji veruju da su promene na bolje moguće, da je moguće, ako uložiš dovoljno rada kao poslanik i ispuniti očekivanja o kojima ljudi govore.
Daju svima jednu dobru priliku i šansu da naprave izbor između dve moguće odluke, dva moguća obrasca ponašanja za ubuduće, ILI suprotno ovim očekivanjima ILI u saglasju sa njima, izbor je očigledan.
Ili će i političke stranke i poslanici (oni koji to jesu ili žele da budu) menjati i međusobnu političku komunikaciju i način obavljanja svog javnog posla ili - neće, jer smatraju da se navedena očekivanja mogu zanemariti i smatrati samo "pukim spiskom želja", a ne jasnim "spiskom zahteva", "spiskom mogućnosti".
Pa se tako može odlučiti:
JEDNO:
Da se proceni da je i izbor i rad poslanika, takav kakav je sada sasvim zadovoljavajući i da nema potrebe ništa menjati u komunikaciji, kvalitetu i načinu obavljanja tog posla, bez obzira da li je reč o unutarstranačkoj komunikaciji, institucionalnoj komunikaciji ili onoj najvažnijoj - komunikaciji sa građanima. LOŠA STRANA ovog izbora je da se njime poriče realnost i da se (ustvari) samo odlaže trenutak kad će drugačiji izbor MORATI biti mapravljen, a time su - svi na gubitku. I uvek može da se desi da oni zbog kojih poslanici postoje kažu "pa, što se meni žališ?! radi kako piše, niko te ne sprečava". Najlakše je reći (ako si poslanik) - "eh, pa ja sam tačno takav kakav treba da budem!" (i ne bi tu ništa menj`o), problem je što ljudi to ne vide, problem je što vide ogromnu razliku između sopstvenih očekivanja i realnosti koju uočavaju, zato mislim da su svi na gubitku, ako se odluče da zanemare očekivanja ljudi.
DRUGO
Da se uvaži potreba da se menja i komunikacija politićkih stranaka i poslanika (i međusobno i sa građanima) i da se dobrovoljno uvidi da je ispunjavanje očekivanja koje građani imaju istovremeno i menjanje ponašanja i navika i jačanje institucije u kojoj poslanici rade.
Promene su najbolje kad su - dobrovoljne, kad uočimo da su od takvih promena - svi na dobitku.
I taj, dobrovoljni način promena je istovremeno (paradoksalno, ali tačno) i - najređi, mnogo je češće da do promena dolazi ili neminovno, a skoro neosetno postepeno ili da se proces promena odvija "pod pritiskom", po nalogu, a bez pravog razumevanja zašto je to dobro po sve. Dobrovoljna odluka da se menja način rada sama po sebi dokazuje stepen odgovornosti prema javnom poslu, prema ljudima, "ne mora baš, ali - može, ume i želi", jer dobrovoljna odluka o tome može da bude početak izgradnje poverenja između nekoga i "njegovog poslanika", a to je proces u kom su - svi na stvarnom dobitku.
Hoće li biti doneto JEDNO ili DRUGO zavisi taman toliko od onih koji promene zagovaraju koliko i od onih koji promene treba da sprovedu. Zavisi od toga koliko će, kao buka u decibelima, biti jak, britak, snažan i glasan zahtev rečen kroz odgovor o tome ŠTA očekujemo od svog poslanika. Oni koji poslanike biraju očigledno imaju sasvim jasan "foto-robot" kao predstavu o tome kako bi se on & ona trebalo ponašati i na kakav način bi trebalo da obavljaju taj javni posao, posao od opšteg interesa.
S druge strane, na rečima će se svi složiti da su sva ta očekivanja od uloge, komunikacije i načina rada poslanika i razumna i realna.
Pa u čemu je onda problem?
U tome što sve to o čemu se "na rečima" slažemo da (bi trebalo) postoji - da sve to i stvarno uradimo i da samodokazivo sve to i STVARNO postoji. Da od etike reči i dobrih namera pređemo u etiku odgovornosti i dobrih rezultata, potpuno i brže nego što taj proces i inače teče.
Dobra vest je što je takav proces saglasja između rečenog i rađenog i započeo i odmakao, a još bi bolje bilo kad bi ga zajedno - ubrzali, na opštu korist.
Dobra vest je, takođe, što se o tome da li će se ili neće ispuniti očekivanja o tome "kakav je moj poslanik" slobodno odlučuje, što se dobrovoljno donosi takav izbor, a vrste odgovora tokom kratkog jutrošnjeg razgovora na "twitteru" ne ostavljaju nikome nikakvu dilemu o tome ŠTA poslanik treba da radi, KAKO treba da komunicira, ČIJI interes treba da brani i KOLIKO puno treba da radi.
Ljudima je to sasvim jasno.
Zahvalna sam svima koji su i pomogli i omogućili da nastane ovaj post i nadam se da ću imati prilike da ga "dopunim & nastavim" novim odgovorima koji će u međuvremenu prisitći na "twitter", a sve na isto pitanje.
Gordana Čomić
"Šta očekuješ od svog poslanika?"
Namera mi je bila da napišem tekst o tome šta je sve posao poslanika, a učinilo mi se da takav tekst ne bi nikako valjao ako se prvo ne postavi jedno takvo pitanje i - naravno, pažljivo saslušaju odgovori.
I, na moje veliko zadovoljstvo, mnogi su se odazavali i uslišili moju molbu i dali sledeće odgovore:
(Navedeni odgovori su hronološkim redom, kako su pristizali na TL, ali na "slikama" tako bi tačnije bilo reći, zbog autentičnosti odgovora sam se odlučila za takav prikaz, nadam se da niko nije izostavljen, a dopuniću svakako):
Sasvim je očigledno da odgovorima nikakav komentar nije potreban, ali oni sobom nose jednu DOBRU VEST, sve navedeno stvarno JESTE posao poslanika, tako je zapisano u Ustavu, u Zakonu o narodnoj skupštini, u Poslovniku Narodne skupštine i samodokazivo je da se svi odgovori sasvim slažu kako sa teorijskim očekivanjima od onih koji poslanički posao obavljaju, tako i sa dobrom praksom u drugim, razvijenijim demokratijama nego što je naša.
Pa u čemu je onda problem?
Moj utisak je da odgovori zaista definišu OČEKIVANJA, da su dati tačno onako kako BI TREBALO da bude, a ne KAKO JESTE i - zato su dragoceni. i upozoravajući i sami po sebi predstavljaju - dobru vest za sve koji veruju da su promene na bolje moguće, da je moguće, ako uložiš dovoljno rada kao poslanik i ispuniti očekivanja o kojima ljudi govore.
Daju svima jednu dobru priliku i šansu da naprave izbor između dve moguće odluke, dva moguća obrasca ponašanja za ubuduće, ILI suprotno ovim očekivanjima ILI u saglasju sa njima, izbor je očigledan.
Ili će i političke stranke i poslanici (oni koji to jesu ili žele da budu) menjati i međusobnu političku komunikaciju i način obavljanja svog javnog posla ili - neće, jer smatraju da se navedena očekivanja mogu zanemariti i smatrati samo "pukim spiskom želja", a ne jasnim "spiskom zahteva", "spiskom mogućnosti".
Pa se tako može odlučiti:
JEDNO:
Da se proceni da je i izbor i rad poslanika, takav kakav je sada sasvim zadovoljavajući i da nema potrebe ništa menjati u komunikaciji, kvalitetu i načinu obavljanja tog posla, bez obzira da li je reč o unutarstranačkoj komunikaciji, institucionalnoj komunikaciji ili onoj najvažnijoj - komunikaciji sa građanima. LOŠA STRANA ovog izbora je da se njime poriče realnost i da se (ustvari) samo odlaže trenutak kad će drugačiji izbor MORATI biti mapravljen, a time su - svi na gubitku. I uvek može da se desi da oni zbog kojih poslanici postoje kažu "pa, što se meni žališ?! radi kako piše, niko te ne sprečava". Najlakše je reći (ako si poslanik) - "eh, pa ja sam tačno takav kakav treba da budem!" (i ne bi tu ništa menj`o), problem je što ljudi to ne vide, problem je što vide ogromnu razliku između sopstvenih očekivanja i realnosti koju uočavaju, zato mislim da su svi na gubitku, ako se odluče da zanemare očekivanja ljudi.
DRUGO
Da se uvaži potreba da se menja i komunikacija politićkih stranaka i poslanika (i međusobno i sa građanima) i da se dobrovoljno uvidi da je ispunjavanje očekivanja koje građani imaju istovremeno i menjanje ponašanja i navika i jačanje institucije u kojoj poslanici rade.
Promene su najbolje kad su - dobrovoljne, kad uočimo da su od takvih promena - svi na dobitku.
I taj, dobrovoljni način promena je istovremeno (paradoksalno, ali tačno) i - najređi, mnogo je češće da do promena dolazi ili neminovno, a skoro neosetno postepeno ili da se proces promena odvija "pod pritiskom", po nalogu, a bez pravog razumevanja zašto je to dobro po sve. Dobrovoljna odluka da se menja način rada sama po sebi dokazuje stepen odgovornosti prema javnom poslu, prema ljudima, "ne mora baš, ali - može, ume i želi", jer dobrovoljna odluka o tome može da bude početak izgradnje poverenja između nekoga i "njegovog poslanika", a to je proces u kom su - svi na stvarnom dobitku.
Hoće li biti doneto JEDNO ili DRUGO zavisi taman toliko od onih koji promene zagovaraju koliko i od onih koji promene treba da sprovedu. Zavisi od toga koliko će, kao buka u decibelima, biti jak, britak, snažan i glasan zahtev rečen kroz odgovor o tome ŠTA očekujemo od svog poslanika. Oni koji poslanike biraju očigledno imaju sasvim jasan "foto-robot" kao predstavu o tome kako bi se on & ona trebalo ponašati i na kakav način bi trebalo da obavljaju taj javni posao, posao od opšteg interesa.
S druge strane, na rečima će se svi složiti da su sva ta očekivanja od uloge, komunikacije i načina rada poslanika i razumna i realna.
Pa u čemu je onda problem?
U tome što sve to o čemu se "na rečima" slažemo da (bi trebalo) postoji - da sve to i stvarno uradimo i da samodokazivo sve to i STVARNO postoji. Da od etike reči i dobrih namera pređemo u etiku odgovornosti i dobrih rezultata, potpuno i brže nego što taj proces i inače teče.
Dobra vest je što je takav proces saglasja između rečenog i rađenog i započeo i odmakao, a još bi bolje bilo kad bi ga zajedno - ubrzali, na opštu korist.
Dobra vest je, takođe, što se o tome da li će se ili neće ispuniti očekivanja o tome "kakav je moj poslanik" slobodno odlučuje, što se dobrovoljno donosi takav izbor, a vrste odgovora tokom kratkog jutrošnjeg razgovora na "twitteru" ne ostavljaju nikome nikakvu dilemu o tome ŠTA poslanik treba da radi, KAKO treba da komunicira, ČIJI interes treba da brani i KOLIKO puno treba da radi.
Ljudima je to sasvim jasno.
Zahvalna sam svima koji su i pomogli i omogućili da nastane ovaj post i nadam se da ću imati prilike da ga "dopunim & nastavim" novim odgovorima koji će u međuvremenu prisitći na "twitter", a sve na isto pitanje.
Gordana Čomić
Tuesday, January 03, 2012
O DIJALOGU SA POLITIČARIMA
Web 2.0 poklonio nam je svima šansu, mogućnost i prostor za dvosmernu komunikaciju na internetu i kao svaka novina, najbolje je (na početku) iskorišćena od onih koji su je i smislili - IT majstori raznih usmerenja, kreativci, pa za njima trgovci i drugi koji su novootvorenim kanalom komunikacije stvarali i širili svoje poslove, uz njih su išli i samotnjaci, umetnici, novinari, zabavljači, naučnici, knjižari, sportisti, razni mi koje je radoznalost dovela na forume, blogove, "čet" sobe, skajp, facebook, twitter, na razne oblike društvenih mreža i još raznijih oblika svakakvih platformi na kojima su se ljudi sretali, razgovarali, zarađivali, zabavljali, razvijali i sami sebe i društvene mreže kojima su bili deo.
U nekom trenutku, različito u različitim delovima sveta, društvenim mrežama su se pridružili i - političari, a sa njima i za njima i političke stranke, institucije, državni organi, ukratko - sve što postoji u realnom svetu odavno je naselilo i društvene mreže.
I tu živi svoj internetski, virtuelni život.
Kako smo svi mi jedni isti i u realnosti i na internetu, sobom, kao prtljag, nosimo sve svoje, kud god da se selimo, pa tako sada imamo "mešanje" virtuelnog koje se preliva u realno, jer se sve realno neminovno "preliva" na internet.
Ja sam političarka. I fizičarka. I pecaroš. I žena. I štreberka. I članica stranke. I vlasnica pseta. I imam razne druge identitete, ali se na mrežama računa samo onaj prvi - političarka.
I na društvenim mrežama sam otkad sam ukapirala da uopšte postoje., i zato što sam političarka tu mi se "namenjuju" neke uloge, unapred, smatra se da "se zna" treba li ili ne treba da uopšte budem na mreži, a ako već jesam, takođe "se smatra i zna" o čemu i kako smem i mogu da pišem (razgovaram).
To svoje višegodišnje iskustvo koristim ovde kao "opravdanje" da napiskaram koju o komunikaciji političara na društvenim mrežama, o razgovoru sa političarima o pravilima obraćanja političara, o nekim razlikama koje postoje kad nisi i kad jesi - političarka, o nekim pravilima koje nikako ne bi trebalo kršiti, ako smo, kao političari, došli na društvene mreže zbog njihove srži i suštine - dvosmerne komunikacije.
PRAVILO PRVO:
Učtivost.
Robin Lakoff je razvila "Principe učtivosti" koji se (uglavnom) sastoje od tri pravila:
1. ne nameći se sagovorniku,
2. ostavi sagovorniku razne mogućnosti
3. staraj se da se sagovornik oseća dobro u dijalogu.
O njoj, njenim radovima i radu njenog bivšeg supruga Georga Lakoffa napisala sam post koji i dalje smatram aktuelnim, jer se bavi NAČINOM na koji ljudi komuniciraju, bez obzira čime se bave.
Yoko Lennon Tito (i žir)
Zašto se učtivost ređe sreće nego "grube reči"? Ljudi verovatno misle da si "mlakonja" ako si pristojan (učtiv), kao što (verovatno) veruju da "snažne, oštre reči" same po sebi mogu zameniti snagu argumenata i snagu činjenica.Mene je psovalo, nazivalo "raznim" imenima, pretilo mi, iz anonimnosti upozoravalo da me čeka "metak ili bandera", obraćalo mi se "s visoka" kao nekome ko ima da bude "kuš!" jer "znaju oni sve, ma koje, ma kakvi...", iznosilo razne laži, izmišljotine, klevete, obraćalo mi se generalizacijom, istresalo se na mene, smišljalo razne stvari, a sve s jednim jedinim ciljem - da me se obeshrabri u komunikaciji ili da me se razuveri da je sve to ipak samo deo političkog "folklora" koji (na ovaj ili onaj način) postoji svugde gde se komunicira sa političarima. Nikad uvredom na uvredu, nikad verbalnim nasiljem na verbalno nasilje, to je zakon za političare, svaka je agresija izraz nekog dubokog straha i ako smo rešili da umemo bolje i da se zato bavimo politikom, onda se tom strahu treba obratiti, ne agresiji.
Poseban paradoks je što ljudi koji biraju verbalno nasilje istovremeno tvrde da su političari nekulturni, nepismeni, bahati, šljam, stoka, itd. i da je to jedan od problema javne scene, ali nikako ne vide oprečnost u takvim tvrdnjama.
Englezi bi rekli "need one to see one".
PRAVILO DRUGO:
Empatija.
Ako sebi odreknete urođenu sposobnost empatije, samo zato što ste političar - samo ćete nervirati ljude, jer će svako obraćanje delovati "s visoka". Strah da se emaptija pokaže je čest među političarima jer se iz nekog neobjašnjivog razloga to smatra "nedopuštenom slabošću". Ako ne umete da pokažete da vam je stvarno stalo kako je ljudima - nemojte da se bavite politikom ili bar poštedite samog sebe štete, pa - nemojte komunicirati, ako vas je strah da se iskreno zainteresujete za sve što ljudi govore, pišu, misle.
Pa zašto političari pokazuju tako malo iskrenog zanimanja, bar po tvrdnjama onih s kojima komuniciraju? Zašto se ustežu da jasno kažu da tačno znaju ceo spisak ogromnih teškoća koje ljudi imaju?
Zato što se od političara traži rešenje problema, zato što ljudi imaju utisak da je svaka empatija "demagoška", "parolaška", uvredljiva za njihov zdrav razum i na prvi pogled - ne prihvataju komunikaciju sa nekim ko jasno, iskreno i bez stida i zadrške pokazuje da - ima empatiju. Empatija je pokretačka emocija i izgleda da svi zajedno moramo naučiti da je se ne stidimo, da znamo da se ne može "glumiti", ali da je neophodna svakoj ljudskoj zajednici koja "drži do sebe". I - sjajna je kao "lakmus" test za političare: ako zaista nema sposobnosti (kao ljudsko biće) da prenese sopstvenu empatiju na drugo biće - taj i nije za politiku, bar ne za deo u kojem je komunikacija sa ljudima obaveza i deo posla.
PRAVILO TREĆE:
Samokontrola.
Ako do ulaska na društvene mreže niste naučili da vladate sobom, onda je - poslednji čas da samokontrolu uspostavite, nije dozvoljeno praviti emocionalne ispade, niti komunicirati kao "drama queen", to je drugima dozvoljeno, ali političarima - nije.
Ili - jeste, ako je namera da "uspešno" upropastite bilo koji oblik komunikacije.
Samokontrola se uči i vežba, koliko god da je politika svojevrsna "strast" - nije dozvoljeno "gubiti kontrolu", jer sagovornici tada nepogrešivo stiču utisak da je političaru stalo samo do njega samog, a nikako i nimalo do drugih u čije ime treba da obavlja poslove. Samokontrola i zato što je internetski, "javni" prostor za političara znatno "uži" nego za bilo koga drugog, stupanjem na javni posao dobrovoljno se odričete dela svoje privatnosti i dobrovoljno prihvatate da neka pravila važe samo za političare, a ne i za druge učesnike društvenih mreža.
Zašto onda toliko "ispada" kojima se "zabavlja i online i offline" javnost?
Zato što je sticanje samokontrole proces i ne može se steći na osnovu "tuđeg iskustva", nema procesa copy/paste za samokontrolu, može se samo unapred imati u vidu ili naučiti na teži način - gorkim iskustvom reakcije sagovornika na neki političarov lični "ispad".
Samokontrola podrazumeva i da je laganje zabranjeno, da se obećanja preuzeta na društvenim mrrežama moraju ispuniti ili se izviniti zbog nemogućnosti ostvarenja dogovora nakon nekog razgovora.
Ko ume sebe da kontroliše - ima i šansi da izgradi kredibilitet kod sagovornika, jer svi znamo da samokontrola nije laka za dostići, svi ponekad "planemo", reagujemo prejako, drugi to mogu, političari - ne, samokontrolom se stiče poverenje i ono se ne sme izneveriti
.
PRAVILO ČETVRTO:
Sve lično je i političko.
Suština svakog političkog procesa je - donošenje odluka i to tako da sve te odluke imaju dalekosežne posledice na milione ljudskih bića koji žive u društvu za koje političar radi, i kroz nečije "lično" se mora posmatrati svaka politička odluka, kao što je i sopstveno "lično" koje JE političar sam, uvek na političkoj proceni, a ne na "ličnoj".Koja god tema bila "pokrenuta" na društvenim mrežama, ona je I lična I politička i to se nikada ne sme gubiti iz vida.
Sagovornik će (mahom i s pravom) komentarisati temu sa svog ličnog aspekta, on nema ni obavezu ni dužnost da poseduje "širu sliku" o temi, ali zato tu obavezu i dužnost ima političar. To je jedini način da se izbegne uvrežen stav u našoj javnosti da je "svako spletkarenje politika i svaka netrpeljivost kritika", jer - nije. Ali je mahom zanimljivo uvoditi samo teme koje su na ivici spletkarenje i "opštih mesta" i sopstvenu netrpeljivost (nejasnu ili racionalnu, svejedno) prikazivati kao - kritiku ili kritički dijalog, a kad on to nije, to je jednostavno neproduktivan proces. Kao što je to i prekomerna upotreba prezira, cinizma ili sarkazma i ironije, sve se to razmenjuje na javnoj, internetskoj sceni jer se razmenjuje i u ličnim stavovima i osetljivost na ovu liniju koja razdvaja i spaja "lično i poliitčko" mora političaru biti jedna od najvećih briga pri komunikaciji.
Post je nastao tokom današnjeg dana i zbog komunikacije koju sam pratila na Twitteru, i storify Dragana Varagića, kao i postova Ivana Ćosića DedaBor i zubarice (i A.Grubeša ranije LINK) a kojoj je tema bila - prisustvo političara na društvenim mrežama, tema sa celim spektrom stavova o tome, od prihvatanja i podrazumevanja, preko ravnodušnosti do izrazitog protivljenja i svi su ti stavovi potpuno legitimni i legalni, jer na našoj javnoj (i internetskoj) sceni (po mom mišljenju) ima premalo razgovora o bilo kojoj temi, a previše "opštih mesta", a ta nesrazmera u korist slabog dijaloga ne može nikome doneti koristi.
Moja četiri pravila nemaju nikakvu (osim posredno) teorijsku osnovu, nastali su na osnovu ličnog iskustva i politički su taman toliko koliko i lični.
I znam da je tekst neprimereno dug za post, pa svima onima koje nisam "izgubila" još na prvoj trećini - zahvalna za čitanje.
Gordana Čomić
U nekom trenutku, različito u različitim delovima sveta, društvenim mrežama su se pridružili i - političari, a sa njima i za njima i političke stranke, institucije, državni organi, ukratko - sve što postoji u realnom svetu odavno je naselilo i društvene mreže.
I tu živi svoj internetski, virtuelni život.
Kako smo svi mi jedni isti i u realnosti i na internetu, sobom, kao prtljag, nosimo sve svoje, kud god da se selimo, pa tako sada imamo "mešanje" virtuelnog koje se preliva u realno, jer se sve realno neminovno "preliva" na internet.
Ja sam političarka. I fizičarka. I pecaroš. I žena. I štreberka. I članica stranke. I vlasnica pseta. I imam razne druge identitete, ali se na mrežama računa samo onaj prvi - političarka.
I na društvenim mrežama sam otkad sam ukapirala da uopšte postoje., i zato što sam političarka tu mi se "namenjuju" neke uloge, unapred, smatra se da "se zna" treba li ili ne treba da uopšte budem na mreži, a ako već jesam, takođe "se smatra i zna" o čemu i kako smem i mogu da pišem (razgovaram).
To svoje višegodišnje iskustvo koristim ovde kao "opravdanje" da napiskaram koju o komunikaciji političara na društvenim mrežama, o razgovoru sa političarima o pravilima obraćanja političara, o nekim razlikama koje postoje kad nisi i kad jesi - političarka, o nekim pravilima koje nikako ne bi trebalo kršiti, ako smo, kao političari, došli na društvene mreže zbog njihove srži i suštine - dvosmerne komunikacije.
PRAVILO PRVO:
Učtivost.
Robin Lakoff je razvila "Principe učtivosti" koji se (uglavnom) sastoje od tri pravila:
1. ne nameći se sagovorniku,
2. ostavi sagovorniku razne mogućnosti
3. staraj se da se sagovornik oseća dobro u dijalogu.
O njoj, njenim radovima i radu njenog bivšeg supruga Georga Lakoffa napisala sam post koji i dalje smatram aktuelnim, jer se bavi NAČINOM na koji ljudi komuniciraju, bez obzira čime se bave.
Yoko Lennon Tito (i žir)
Zašto se učtivost ređe sreće nego "grube reči"? Ljudi verovatno misle da si "mlakonja" ako si pristojan (učtiv), kao što (verovatno) veruju da "snažne, oštre reči" same po sebi mogu zameniti snagu argumenata i snagu činjenica.Mene je psovalo, nazivalo "raznim" imenima, pretilo mi, iz anonimnosti upozoravalo da me čeka "metak ili bandera", obraćalo mi se "s visoka" kao nekome ko ima da bude "kuš!" jer "znaju oni sve, ma koje, ma kakvi...", iznosilo razne laži, izmišljotine, klevete, obraćalo mi se generalizacijom, istresalo se na mene, smišljalo razne stvari, a sve s jednim jedinim ciljem - da me se obeshrabri u komunikaciji ili da me se razuveri da je sve to ipak samo deo političkog "folklora" koji (na ovaj ili onaj način) postoji svugde gde se komunicira sa političarima. Nikad uvredom na uvredu, nikad verbalnim nasiljem na verbalno nasilje, to je zakon za političare, svaka je agresija izraz nekog dubokog straha i ako smo rešili da umemo bolje i da se zato bavimo politikom, onda se tom strahu treba obratiti, ne agresiji.
Poseban paradoks je što ljudi koji biraju verbalno nasilje istovremeno tvrde da su političari nekulturni, nepismeni, bahati, šljam, stoka, itd. i da je to jedan od problema javne scene, ali nikako ne vide oprečnost u takvim tvrdnjama.
Englezi bi rekli "need one to see one".
PRAVILO DRUGO:
Empatija.
Ako sebi odreknete urođenu sposobnost empatije, samo zato što ste političar - samo ćete nervirati ljude, jer će svako obraćanje delovati "s visoka". Strah da se emaptija pokaže je čest među političarima jer se iz nekog neobjašnjivog razloga to smatra "nedopuštenom slabošću". Ako ne umete da pokažete da vam je stvarno stalo kako je ljudima - nemojte da se bavite politikom ili bar poštedite samog sebe štete, pa - nemojte komunicirati, ako vas je strah da se iskreno zainteresujete za sve što ljudi govore, pišu, misle.
Pa zašto političari pokazuju tako malo iskrenog zanimanja, bar po tvrdnjama onih s kojima komuniciraju? Zašto se ustežu da jasno kažu da tačno znaju ceo spisak ogromnih teškoća koje ljudi imaju?
Zato što se od političara traži rešenje problema, zato što ljudi imaju utisak da je svaka empatija "demagoška", "parolaška", uvredljiva za njihov zdrav razum i na prvi pogled - ne prihvataju komunikaciju sa nekim ko jasno, iskreno i bez stida i zadrške pokazuje da - ima empatiju. Empatija je pokretačka emocija i izgleda da svi zajedno moramo naučiti da je se ne stidimo, da znamo da se ne može "glumiti", ali da je neophodna svakoj ljudskoj zajednici koja "drži do sebe". I - sjajna je kao "lakmus" test za političare: ako zaista nema sposobnosti (kao ljudsko biće) da prenese sopstvenu empatiju na drugo biće - taj i nije za politiku, bar ne za deo u kojem je komunikacija sa ljudima obaveza i deo posla.
PRAVILO TREĆE:
Samokontrola.
Ako do ulaska na društvene mreže niste naučili da vladate sobom, onda je - poslednji čas da samokontrolu uspostavite, nije dozvoljeno praviti emocionalne ispade, niti komunicirati kao "drama queen", to je drugima dozvoljeno, ali političarima - nije.
Ili - jeste, ako je namera da "uspešno" upropastite bilo koji oblik komunikacije.
Samokontrola se uči i vežba, koliko god da je politika svojevrsna "strast" - nije dozvoljeno "gubiti kontrolu", jer sagovornici tada nepogrešivo stiču utisak da je političaru stalo samo do njega samog, a nikako i nimalo do drugih u čije ime treba da obavlja poslove. Samokontrola i zato što je internetski, "javni" prostor za političara znatno "uži" nego za bilo koga drugog, stupanjem na javni posao dobrovoljno se odričete dela svoje privatnosti i dobrovoljno prihvatate da neka pravila važe samo za političare, a ne i za druge učesnike društvenih mreža.
Zašto onda toliko "ispada" kojima se "zabavlja i online i offline" javnost?
Zato što je sticanje samokontrole proces i ne može se steći na osnovu "tuđeg iskustva", nema procesa copy/paste za samokontrolu, može se samo unapred imati u vidu ili naučiti na teži način - gorkim iskustvom reakcije sagovornika na neki političarov lični "ispad".
Samokontrola podrazumeva i da je laganje zabranjeno, da se obećanja preuzeta na društvenim mrrežama moraju ispuniti ili se izviniti zbog nemogućnosti ostvarenja dogovora nakon nekog razgovora.
Ko ume sebe da kontroliše - ima i šansi da izgradi kredibilitet kod sagovornika, jer svi znamo da samokontrola nije laka za dostići, svi ponekad "planemo", reagujemo prejako, drugi to mogu, političari - ne, samokontrolom se stiče poverenje i ono se ne sme izneveriti
.
PRAVILO ČETVRTO:
Sve lično je i političko.
Suština svakog političkog procesa je - donošenje odluka i to tako da sve te odluke imaju dalekosežne posledice na milione ljudskih bića koji žive u društvu za koje političar radi, i kroz nečije "lično" se mora posmatrati svaka politička odluka, kao što je i sopstveno "lično" koje JE političar sam, uvek na političkoj proceni, a ne na "ličnoj".Koja god tema bila "pokrenuta" na društvenim mrežama, ona je I lična I politička i to se nikada ne sme gubiti iz vida.
Sagovornik će (mahom i s pravom) komentarisati temu sa svog ličnog aspekta, on nema ni obavezu ni dužnost da poseduje "širu sliku" o temi, ali zato tu obavezu i dužnost ima političar. To je jedini način da se izbegne uvrežen stav u našoj javnosti da je "svako spletkarenje politika i svaka netrpeljivost kritika", jer - nije. Ali je mahom zanimljivo uvoditi samo teme koje su na ivici spletkarenje i "opštih mesta" i sopstvenu netrpeljivost (nejasnu ili racionalnu, svejedno) prikazivati kao - kritiku ili kritički dijalog, a kad on to nije, to je jednostavno neproduktivan proces. Kao što je to i prekomerna upotreba prezira, cinizma ili sarkazma i ironije, sve se to razmenjuje na javnoj, internetskoj sceni jer se razmenjuje i u ličnim stavovima i osetljivost na ovu liniju koja razdvaja i spaja "lično i poliitčko" mora političaru biti jedna od najvećih briga pri komunikaciji.
Post je nastao tokom današnjeg dana i zbog komunikacije koju sam pratila na Twitteru, i storify Dragana Varagića, kao i postova Ivana Ćosića DedaBor i zubarice (i A.Grubeša ranije LINK) a kojoj je tema bila - prisustvo političara na društvenim mrežama, tema sa celim spektrom stavova o tome, od prihvatanja i podrazumevanja, preko ravnodušnosti do izrazitog protivljenja i svi su ti stavovi potpuno legitimni i legalni, jer na našoj javnoj (i internetskoj) sceni (po mom mišljenju) ima premalo razgovora o bilo kojoj temi, a previše "opštih mesta", a ta nesrazmera u korist slabog dijaloga ne može nikome doneti koristi.
Moja četiri pravila nemaju nikakvu (osim posredno) teorijsku osnovu, nastali su na osnovu ličnog iskustva i politički su taman toliko koliko i lični.
I znam da je tekst neprimereno dug za post, pa svima onima koje nisam "izgubila" još na prvoj trećini - zahvalna za čitanje.
Gordana Čomić
Tuesday, December 06, 2011
LEPO...
Kad neko s lakoćom traži i nađe lepo u pejzažima i prirodi, nastanu ovakve slike:
TimeScapes 4K from Tom Lowe on Vimeo.
TimeScapes 4K from Tom Lowe on Vimeo.
Monday, November 07, 2011
Marija Kiri ili uprkos svima i svemu
Google joj je danas posvetio stranicu - Marija Kiri,
prva u mnogo čemu i prva u onom svemu što je ženama njenog vremena bilo
nedostupno, zabranjeno, van dohvata i ruku i snova koje su žene imale o
svemu onome čime su želele da se bave i šta da rade.
Njen rad i doprinos istraživanjima i otkrićima u fizici je neprocenjiv i nemerljiv, teze koje je postavila, eksperimenti koje je (uprkos svima i svemu) izvela su nezaobilazan temelj danšanje moderne fizike, ali ne spominjem je danas zbog toga, spominjem je zato što joj je posvećen Google i što joj se time odaje zasluženo priznanje o kojem ona sama i sve njene savremenice nisu mogle ni da - sanjaju.
Marie Currie, Pierre Curie i Henri Becquerel podelili su Nobelovu nagradu za fiziku 1903. godine. Obrazloženje Švedske akademije bilo je:
Osam godina kasnije 1911. godine, dobila je Nobelovu nagradu za hemiju:
Marija Kiri nam je ostavila dve važne poruke, dva čudesna nasleđa, dva narativa jednog izuzetnog ljudskog bića:
PRVO: - nikada ne odustaj od onoga što osećaš da postoji duboko u tebi i što strasno želi da izbije kao deo tvog dubokog ljudskog bića, nikada ne ostaj na kolenima dok te šibaju nevolje i slamaju životne tragedije, uspravi se, uvek
DRUGO: - nikada ne zaboravljaj sopstvenu radoznalost i ljubopitljivost, nikad ne zaboravljaj važnost traganja za tajnama, čudesnim tajnama prirode koja je svuda oko nas, nikada ne odustaj od rada i učenja i traženja odgovora na zagonetke pred sobom
Stopama Marije Kiri su kasnije hodale hiljade žena kojima je ona prokrčila put u, do njenog dolaska, "posvećenu i tajnu zajednicu istraživača" kojom su vladali samo muškarci, hiljade žena kojima je samodkazivo pokazala da nema "muške" i "ženske" nauke, da ima samo nedostatka šansi da žene ravnopravno učestvuju u svetovima naučnog istraživanja.
Svet bez Marije Kiri ne bi bi samo usporen u razvoju i uskraćen za temeljna otkrića iz fizike, svet bez Marije Kiri ostao bi bez dokaza o tome kakva čudesna sila i snaga je - ljudski duh, ne ženski ili muški, već - ljudski, uporan, istrajan, vredan, radoznao, čudesan ljudski duh kojim je obeležila čitavu jednu epohu i zapisala svoje ime u zlatnu ploču razvoja naše civilizacije.
Danas je rođendan Marije Kiri. I - ona živi...
Njen rad i doprinos istraživanjima i otkrićima u fizici je neprocenjiv i nemerljiv, teze koje je postavila, eksperimenti koje je (uprkos svima i svemu) izvela su nezaobilazan temelj danšanje moderne fizike, ali ne spominjem je danas zbog toga, spominjem je zato što joj je posvećen Google i što joj se time odaje zasluženo priznanje o kojem ona sama i sve njene savremenice nisu mogle ni da - sanjaju.
Marie Currie, Pierre Curie i Henri Becquerel podelili su Nobelovu nagradu za fiziku 1903. godine. Obrazloženje Švedske akademije bilo je:
- "Kao priznanje za izuzetne zasluge koje su iskazali zajedničkim istraživanjem fenomena radioaktivnog zračenja, kojeg je otkrio profesor Henri Becquerel."
Osam godina kasnije 1911. godine, dobila je Nobelovu nagradu za hemiju:
- "Kao priznanje za njene zasluge za unaprijeđenje kemije otkrivanjem elemenata radija i polonija, izolacijom radija i proučavanjem osobina i spojeva tog osobitog elementa."
- Marija Kiri, žena koja je zauvek pomerila granice, vidljive i nevidljive...
Marija Kiri nam je ostavila dve važne poruke, dva čudesna nasleđa, dva narativa jednog izuzetnog ljudskog bića:
PRVO: - nikada ne odustaj od onoga što osećaš da postoji duboko u tebi i što strasno želi da izbije kao deo tvog dubokog ljudskog bića, nikada ne ostaj na kolenima dok te šibaju nevolje i slamaju životne tragedije, uspravi se, uvek
DRUGO: - nikada ne zaboravljaj sopstvenu radoznalost i ljubopitljivost, nikad ne zaboravljaj važnost traganja za tajnama, čudesnim tajnama prirode koja je svuda oko nas, nikada ne odustaj od rada i učenja i traženja odgovora na zagonetke pred sobom
Stopama Marije Kiri su kasnije hodale hiljade žena kojima je ona prokrčila put u, do njenog dolaska, "posvećenu i tajnu zajednicu istraživača" kojom su vladali samo muškarci, hiljade žena kojima je samodkazivo pokazala da nema "muške" i "ženske" nauke, da ima samo nedostatka šansi da žene ravnopravno učestvuju u svetovima naučnog istraživanja.
Svet bez Marije Kiri ne bi bi samo usporen u razvoju i uskraćen za temeljna otkrića iz fizike, svet bez Marije Kiri ostao bi bez dokaza o tome kakva čudesna sila i snaga je - ljudski duh, ne ženski ili muški, već - ljudski, uporan, istrajan, vredan, radoznao, čudesan ljudski duh kojim je obeležila čitavu jednu epohu i zapisala svoje ime u zlatnu ploču razvoja naše civilizacije.
Danas je rođendan Marije Kiri. I - ona živi...
Friday, November 04, 2011
otkaz u posebnom stilu
Anonimni zaposlenik u jednom hotelu rešio je da - da otkaz.
Ali ne na uobičajen, rutinski način, već ovako:
Nama, koji znamo muziku kojom je obeležio "davanje otkaza", cela ideja izgleda - još šašavije :)
Neka mu je sa srećom novo zaposlenje.
Ali ne na uobičajen, rutinski način, već ovako:
Nama, koji znamo muziku kojom je obeležio "davanje otkaza", cela ideja izgleda - još šašavije :)
Neka mu je sa srećom novo zaposlenje.
Monday, September 12, 2011
KRALJ IBI
Snimak čarobne predstave, magičnog teksta, sjajnih glumaca... 1h 37min čistog uživanja :))
http://youtu.be/XZiFlv1sczM
http://youtu.be/XZiFlv1sczM
JEDNA DOBRA REČENICA
Među mnogo dobrih razloga zbog kojih je internet nezamenjiv, zbog kojih je samo pitanje slučajnog trenutka kada će se "naleteti" na nešto dobro, među mnogo sjajnih, kratkih, svežih trenutaka koji nas obraduju na internetu, najbolji su oni kad se "poklopi" nešto čime se bavimo "uporedo" sa boravkom na internetu, nešto što nam je važno, a što se kao niotkuda, pojavi i doplovi sa interneta baš u istom trenutku.
Ja sam se bavila jednom rečenicom:
I onda sam, istovremeno i greškom obavljajući pretragu sasvim drugih tema, naišla na blog:
ThinkShop P.M.Doolan
sa odličnim tekstom jednog vremena koji je James Joyce proveo u nekim gradovima.
I - dobra rečenica je zatvorila krug...
Među mnogo dobrih razloga zbog kojih je internet nezamenjiv, zbog kojih je samo pitanje slučajnog trenutka kada će se "naleteti" na nešto dobro, među mnogo sjajnih, kratkih, svežih trenutaka koji nas obraduju na internetu, najbolji su oni kad se "poklopi" nešto čime se bavimo "uporedo" sa boravkom na internetu, nešto što nam je važno, a što se kao niotkuda, pojavi i doplovi sa interneta baš u istom trenutku.
Ja sam se bavila jednom rečenicom:
I onda sam, istovremeno i greškom obavljajući pretragu sasvim drugih tema, naišla na blog:
ThinkShop P.M.Doolan
sa odličnim tekstom jednog vremena koji je James Joyce proveo u nekim gradovima.
I - dobra rečenica je zatvorila krug...
Monday, August 29, 2011
PET MINUTA, interesantnih sasvim
Ili - kako i koliko neobično ponekad funkcioniše naš šašavi, ljudski mozak...
...s malo magije što ne ume da razdvoji istine i laži...
Ili - kako i koliko neobično ponekad funkcioniše naš šašavi, ljudski mozak...
...s malo magije što ne ume da razdvoji istine i laži...
Monday, August 15, 2011
ŠUM, BUKA I NEČUJNO SLUŠANJE
Julian Treasure se bavi - zvukom.
Bavi se suštinom "proizvodnje" zvuka, njegovim uticajem na ljude, kognitivnim (sasznajnim, spoznajnim) osobinama koje su nam razvijene zbog zvuka, bavi se sposobnošću da SLUŠAMO i ČUJEMO, da razumemo razliku između šuma, buke, nerazgovetnog šuštanja i - čistog, jasnog tona koji RAZUMEMO kao govor, kao ton, kao muziku, kao harmoničan niz (obično prostih brojeva) koji u nama izazivaju razna osećanja, pokreću nas na razne stvari - deo su nas samih, neraskidivi deo.
Sva živa bića su osetljiva na zvuk, zvuk je fizički, materijalni talas koji proizvodi efekt na nas sve, hteli mi to ili ne, talasno kretanje jednog izvora po Hajgensovom principu produkuje talasno kretanje drugih, do tada mirujućih materija.
Zvuk nas, definitivno i bukvalno - pokreće.
Tema kojom se Julian Treasure bavi je : "da li ulažemo dovoljno volje u RAZUMEVANJE bilo kog zvuka koji dopire do nas?" Da li možemo bolje, više, da li možemo zaista da se SLUŠAMO, da razgovetno razumemo šta je buka, šta je nerazumljiv šum, a šta govorna ili muzička poruka koja nam je upućena i skoro po pravilu - zahteva i odgovor od nas, zvučni odgovor, naravno.
U tom smislu on daje preporuke kroz "sanskritski" akorinim RASA (što na sanskritu znači sok, srž ili suština) i na engleskom ga čine reči Recieve. Appreciate, Summarise, Ask, a na srpskom bi to bilo PUSA - Primi, Uzvrati, Saberi, Analiziraj pitanjem
Julian Treasure se takođe bavi objašnjavanjem četiri načina na koje zvuk utiče na nas, četiri različita načina kojim zvuk, ustvari - upravlja nama tokom svakodnevice.
Prvi je - fiziološki. Svi znamo tu rekaciju, to su zvuci budilnika, pisak sirene, jako glasni zvuci (inače ljudski nervni sistem ima samo dva urođena straha - strah od jakog zvuka i strah od izmicanja podloge, svi ostali strahovi su - naučeni, mi imamo čitavu "kultruru strahova", ali to je druga priča). Jak zvuk nam ubrza srčani ritam, promeni disanje, pokrene hormone, adrenalin...
Drugi je - psihološki. Zvuci koje slušamo i čujemo u nama prozvode - emocije, raznih i svih vrsta, prijatnih i neprijatnih.
Treći je - kognitivni, spoznajni. Zvuk nam donosi znanja, razumevanja, zvukom gradimo svoje iskustvo.
Četvrti je - menjanje ponašanja. Pod uticajem prijatnog ili neprijatnog zvuka menjaćemo svoje ponašanje, menjaćemo svoje namere, odselićemo se iz kraja sa suviše buke., postaćemo agresivni zbog komšije iz čijeg stana dopire nesnosna buka, tražićemo prijatnu muziku kod frizera, zubara...
(ovaj video ima titl na srpskom, izbor je na donjoj liniji klipa)
Vezano za teme koje Julian Treasure tako zanimljivo obrađuje - palo mi je na pamet zašto su zvučni sadržaji (muzika, video snimci, zvučni efekti,..) na internetu mnogo radije "gledani" nego bezzvučni, pisani tekstovi.
Naša potreba za zvukom "vodi" nas (i kad možda toga nismo ni svesni) do sadržaja koje ćemo doživeti i - zvučno, radije i češće nego do sadržaja koji su "samo" pisana reč.
Moguće je da nedostatak zvuka ponekad bude uzrok nesporazumima pri internet komunikaciji - ne može se izabrati da se "NE ČUJE" sagovornik na internetu, napisano je, može se interpretirati ili misinterpretirati, ali - stoji, ne kreće se kao zvučni talas koji, kada ga u obliku nečijeg govora slušamo, možemo "selektivno" da prihvatimo, i ne moramo, a možemo da uzvratimo, možemo, a ne moramo da se "presaberemo" o tome šta naš sagovornik ustvari želi da nam kaže i na kraju - možemo, ali ne moramo da pitamo, da proverimo da li smo dobro razumeli.
Internet pisanom komunikacijom, bezzvučnom razmenom naših rečenica, paradoksalno, ali izgleda sasvim tačno - samim time "filtrira" sadržaj koji bismo možda "prečuli", ne bismo ga uopšte čuli ili bi nam se, pri živom govoru - "utopio" u druge, prisutne šumove.
To bi mogla da bude najdragocenija osobina bezzvučne, pisane internet komunikacije - bez zvuka nemamo drugi izbor nego da uložimo napor da stvarno razumemo šta nam sagovornik "govori", bez zvuka nemamo drugi izbor osim da primenimo "RASA" (ili PUSA) - da prihvatimo, uzvratimo, saberemo, analiziramo pitanjem.
Alternativa je uobičajeno neproduktivno komuniciranje na internetu - monolozi, uvrede, (dis)kvalifikacije, "spamovi", "fijuk" rečenice raznih vrsta koje na tren možda mogu da zabave, ali su u suštini - potpuno neproduktivne, one su šum ili buka interneta, a samo kad uložimo napor da SLUŠAMO i ČUJEMO napisano - zvuk pisanog interneta postaje razgovetan, jasan, produktivan.
I mnogo će se stvari i alata po internetu promeniti - ali nikada neće nas toliko mnogo moći biti istovremeno prisutno nekoj komunikaicji, a da ona bude - zvučna, ostaćemo na bezzvučnoj, pisanoj komunikaicji.
Paradoks zvuka je da će nam mnoga dobra razumevanja doneti baš - tišina bezzvučne, pisane komunikacije interneta.
Za sve ostalo - zvuk ostaje nezamenjiv...
Julian Treasure se bavi - zvukom.
Bavi se suštinom "proizvodnje" zvuka, njegovim uticajem na ljude, kognitivnim (sasznajnim, spoznajnim) osobinama koje su nam razvijene zbog zvuka, bavi se sposobnošću da SLUŠAMO i ČUJEMO, da razumemo razliku između šuma, buke, nerazgovetnog šuštanja i - čistog, jasnog tona koji RAZUMEMO kao govor, kao ton, kao muziku, kao harmoničan niz (obično prostih brojeva) koji u nama izazivaju razna osećanja, pokreću nas na razne stvari - deo su nas samih, neraskidivi deo.
Sva živa bića su osetljiva na zvuk, zvuk je fizički, materijalni talas koji proizvodi efekt na nas sve, hteli mi to ili ne, talasno kretanje jednog izvora po Hajgensovom principu produkuje talasno kretanje drugih, do tada mirujućih materija.
Zvuk nas, definitivno i bukvalno - pokreće.
Tema kojom se Julian Treasure bavi je : "da li ulažemo dovoljno volje u RAZUMEVANJE bilo kog zvuka koji dopire do nas?" Da li možemo bolje, više, da li možemo zaista da se SLUŠAMO, da razgovetno razumemo šta je buka, šta je nerazumljiv šum, a šta govorna ili muzička poruka koja nam je upućena i skoro po pravilu - zahteva i odgovor od nas, zvučni odgovor, naravno.
U tom smislu on daje preporuke kroz "sanskritski" akorinim RASA (što na sanskritu znači sok, srž ili suština) i na engleskom ga čine reči Recieve. Appreciate, Summarise, Ask, a na srpskom bi to bilo PUSA - Primi, Uzvrati, Saberi, Analiziraj pitanjem
Julian Treasure se takođe bavi objašnjavanjem četiri načina na koje zvuk utiče na nas, četiri različita načina kojim zvuk, ustvari - upravlja nama tokom svakodnevice.
Prvi je - fiziološki. Svi znamo tu rekaciju, to su zvuci budilnika, pisak sirene, jako glasni zvuci (inače ljudski nervni sistem ima samo dva urođena straha - strah od jakog zvuka i strah od izmicanja podloge, svi ostali strahovi su - naučeni, mi imamo čitavu "kultruru strahova", ali to je druga priča). Jak zvuk nam ubrza srčani ritam, promeni disanje, pokrene hormone, adrenalin...
Drugi je - psihološki. Zvuci koje slušamo i čujemo u nama prozvode - emocije, raznih i svih vrsta, prijatnih i neprijatnih.
Treći je - kognitivni, spoznajni. Zvuk nam donosi znanja, razumevanja, zvukom gradimo svoje iskustvo.
Četvrti je - menjanje ponašanja. Pod uticajem prijatnog ili neprijatnog zvuka menjaćemo svoje ponašanje, menjaćemo svoje namere, odselićemo se iz kraja sa suviše buke., postaćemo agresivni zbog komšije iz čijeg stana dopire nesnosna buka, tražićemo prijatnu muziku kod frizera, zubara...
(ovaj video ima titl na srpskom, izbor je na donjoj liniji klipa)
Vezano za teme koje Julian Treasure tako zanimljivo obrađuje - palo mi je na pamet zašto su zvučni sadržaji (muzika, video snimci, zvučni efekti,..) na internetu mnogo radije "gledani" nego bezzvučni, pisani tekstovi.
Naša potreba za zvukom "vodi" nas (i kad možda toga nismo ni svesni) do sadržaja koje ćemo doživeti i - zvučno, radije i češće nego do sadržaja koji su "samo" pisana reč.
Moguće je da nedostatak zvuka ponekad bude uzrok nesporazumima pri internet komunikaciji - ne može se izabrati da se "NE ČUJE" sagovornik na internetu, napisano je, može se interpretirati ili misinterpretirati, ali - stoji, ne kreće se kao zvučni talas koji, kada ga u obliku nečijeg govora slušamo, možemo "selektivno" da prihvatimo, i ne moramo, a možemo da uzvratimo, možemo, a ne moramo da se "presaberemo" o tome šta naš sagovornik ustvari želi da nam kaže i na kraju - možemo, ali ne moramo da pitamo, da proverimo da li smo dobro razumeli.
Internet pisanom komunikacijom, bezzvučnom razmenom naših rečenica, paradoksalno, ali izgleda sasvim tačno - samim time "filtrira" sadržaj koji bismo možda "prečuli", ne bismo ga uopšte čuli ili bi nam se, pri živom govoru - "utopio" u druge, prisutne šumove.
To bi mogla da bude najdragocenija osobina bezzvučne, pisane internet komunikacije - bez zvuka nemamo drugi izbor nego da uložimo napor da stvarno razumemo šta nam sagovornik "govori", bez zvuka nemamo drugi izbor osim da primenimo "RASA" (ili PUSA) - da prihvatimo, uzvratimo, saberemo, analiziramo pitanjem.
Alternativa je uobičajeno neproduktivno komuniciranje na internetu - monolozi, uvrede, (dis)kvalifikacije, "spamovi", "fijuk" rečenice raznih vrsta koje na tren možda mogu da zabave, ali su u suštini - potpuno neproduktivne, one su šum ili buka interneta, a samo kad uložimo napor da SLUŠAMO i ČUJEMO napisano - zvuk pisanog interneta postaje razgovetan, jasan, produktivan.
I mnogo će se stvari i alata po internetu promeniti - ali nikada neće nas toliko mnogo moći biti istovremeno prisutno nekoj komunikaicji, a da ona bude - zvučna, ostaćemo na bezzvučnoj, pisanoj komunikaicji.
Paradoks zvuka je da će nam mnoga dobra razumevanja doneti baš - tišina bezzvučne, pisane komunikacije interneta.
Za sve ostalo - zvuk ostaje nezamenjiv...
Monday, August 08, 2011
DRŽAVA INTERNET
(...ili...)
Animirana infografika o internetu danas na odličnoj stranici:
State of Internet
Created by: Online Schools
i link:
STATE OF INTERNET
Za poslednjih 20 godina (od prve HTTP, a kasnije WWW stranice koju je postavio CERN - a ko bi drugi?! - do danas), stvorena je virtuelna "država internet" kojom je osnovna pokretačka snaga u ljudi - IMAGINACIJA pretvorena u nešto postojeće što je nepostojeće, ali se može - razmenjivati, deliti, može se od imaginacije isplesti čitava mreža međusobno povezanih postojećih/nepostojećih svetova koja kao da živi sama za sebe i nezavisno od imaginacije svih koji su je (svojim imaginacijama) stvarali.
Kao čipka i čokolada zajedno, a u velikom igralištu sa peskom za sve.
Štreberi su već promenili svet - dodavši mu sve lepote interneta. :))
Interent je čudo.
(...ili...)
SJEDINJENE DRŽAVE INTERNETA - (REPUBLIKA INTERNET)
ili možda najtačnije:BEZGRANIČNO KRALJEVSTVO INTERNETA
Animirana infografika o internetu danas na odličnoj stranici:
State of Internet
Created by: Online Schools
i link:
STATE OF INTERNET
Za poslednjih 20 godina (od prve HTTP, a kasnije WWW stranice koju je postavio CERN - a ko bi drugi?! - do danas), stvorena je virtuelna "država internet" kojom je osnovna pokretačka snaga u ljudi - IMAGINACIJA pretvorena u nešto postojeće što je nepostojeće, ali se može - razmenjivati, deliti, može se od imaginacije isplesti čitava mreža međusobno povezanih postojećih/nepostojećih svetova koja kao da živi sama za sebe i nezavisno od imaginacije svih koji su je (svojim imaginacijama) stvarali.
Kao čipka i čokolada zajedno, a u velikom igralištu sa peskom za sve.
Štreberi su već promenili svet - dodavši mu sve lepote interneta. :))
Interent je čudo.
Saturday, June 18, 2011
OPREČNE MISLI U ISTIM REČENICAMA
ili:
- kako nam s lakoćom promiče izgovaranje (i mišljenje, oh, da i mišljenje!) rečenica koje su kao suza čisti "mentalni i verbalni oksimoroni" i zašto nam to (ne)smeta da razumemo sebe i druge dok komuniciramo -
Moguće je (sasvim lako moguće) da se meni sve to nekako samo čini dok slušam ljude, ali moj utisak o učestalosti kojom ljudi u iste rečenice uvrste sasvim oprečne tvrdnje, misli, uverenja, stavove, bilo šta, je takva i tolika da sam odučila da pokušam da napiskaram koju o toj "komunikacionoj pojavi" (koju ja smatram istovremeno i očaravajućom i paradoksalnom i neizbežnom i samoograničavajućom).
Davnih dana, prateći, učeći i slušajući ljude, bilo mi je zanimljivo da čitam radove o "spoznajnom neskladu" kao načinu na koji mi ljudi funkcionišemo, mislimo, govorimo, postojimo sami sa sobom i u svojim društvenim kontaktima.
Spoznajni nesklad ("kognitivna disonanca") tako i zato ume da bude beskrajno zanimljiva tema i za nas laike, ne samo za stručnjake koji se bave istraživanjem ili terapijama, kad "stvar" naraste do poremećaja koji onemogućava "normalnu" socijalnu komunikaciju.
"1957. Leon Festinger objavljuje knjigu «A Theory of Cognitive Disonance» za koju možemo reći da se ubraja u «klasičnu literaturu» socijalne psihologije. S obzirom na broj i raznovrsnost istraživanja koja je izazvala, teorija kognitivne disonance spada među najznačajnije teorije socijalne psihologije uopšte – ona pruža opštu teoriju ljudske socijalne motivacije i ima širinu primenjivosti koja daleko nadilazi teorije konzistencije.
Festinger definiše disonancu kao «negativno nagonsko stanje koje se pojavljuje kad god pojedinac ima dve spoznaje koje su psihološki nedosledne». Ova teorija takođe polazi od toga da svaka osoba teži konzistenciji svojih mišljenja, stavova i ponašanja. Teorija je široko primenjiva jer se odnosi na bilo koji primer u kojem su dve psihološke spoznaje nedosledne."
Šta je, u suštini, spoznajni nesklad ?
Pre svega - psihološka nesaglasnost, inkonzistentnost.
Značenje disonantnog odnosa nije ograničeno samo na logičku inkonzistenciju. Postoje 4 vrste situacija u kojima može doći do disonantnog odnosa:
- Logička neravnoteža (npr. znam da se voda zamrzava na 0oC, ali ne očekujem da će se to dogoditi ako u zimskoj noći ostavim vodu na balkonu) - jedna spoznaja vodi suprotnosti druge spoznaje zbog logičke inkonzistencije
- Kulturalni običaji - kultura često određuje što je konsonantno, a što disonantno – npr. boja odeće na sahrani. Bitne su i međugeneracijske promene unutar iste kulture.
- Disonanca između podređene kognicije i nadređene definicije (npr. sportista, a ne trenira redovno; naučnik, a ne prati nova istraživanja)
- Prošlo iskustvo (kad se ponašamo u neskladu sa prethodnim iskustvom, npr. izaći na kišu bez kišobrana, a očekivati da nećemo pokisnuti)
Govorila je "moraš stalno imati na pameti i dobro i zlo", pa još "ne daj, a ne laj", pa onda "ne daj na se, raspala se!", pa još "budna sanjaj, radi i kad spavaš",....i još mnogo, mnogo, sasvim oprečnih "saveta" o kojima je govorila "savete slušaj, radi po svom".
I, onda, kad sam kasnije stigla do knjiga o "spoznajnom neskladu", rekla sam joj "e, baba, pazi ove kakve su knjige i teorije napisali o tvojim "savetima" !". Odmahnula bi rukom i kroz glasan, zarazan smeh odgovarala "kome knjige za to trebaju, taj se ni ljubavi ni života nije najeo!".
Neprekidno slušam ljude koji i ne primećuju da u jednoj rečenici koju izgovaraju "slažu" bar dve sasvim oprečne tvrdnje i tako čine da ili prepoznajem "spoznajni nesklad" na delu ili se usudim da im uzvratim (pažljivo, vrlo pažljivo, lako je ljude uvrediti tako, vrlo lako) sa kratkom opaskom "ej, stani malo - ne moža OBA, ne mogu OBE te stvari, ne biva..."
Retko me dobrim dočekaju, ne vole ljudi da ih se podseti na "paradokse" kojima misle i govore.
Lekovito i uspešno sredstvo kojim se, na rasterećujući način, ljudi ponekad oslobađaju sopstvenih misaonih i verbalnih paradoksa je - humor, blagosloveni, dobronamerni, dobroćudni - humor. I bude mnogo prijatno i ugodno i skladno kad takvim humorom jedni drugima pomognemo da se iskobeljamo iz nesklada svojim misli i rečenica i uvidimo svu jednostavnost - skladnih tvrdnji.
Primera ima "kolikonamdrago":
Jedan od najilustrativnijih primera je priča o komunikaciji antropologa i jednog afričkog plemena (a mogla bi i bilo koja grupa ljudi koja sebe zove "društvom") pitanjem o tome ŠTA je dobro, a ŠTA zlo i pitajući ih "ŠTA je dobro po njihovo pleme" dobili su sledeći odgovor:
- Dobro je kad osvojimo selo susednog neprijateljskog plemena, zapalimo im kolibe, pobijemo muškarce, odvedemo svu stoku i uzmemo im vodu, hranu i žene
A na pitanje "ŠTA je zlo", dobili su odgovor:
- Kad oni to učine nama.
S istom "lakoćom nesklada", ljudi će izgovarati sledeće:
1. - slušaj šta pričam, ne gledaj šta radim (roditelji, profesori, ljubavnici, društvene grupe različite po uzrastu, polu, imovnom stanju,...bilo koji nazovi "dijalog")
2. - ono što je prošlo mnogo je bolje nego ovo što je sada (činjenica da i to "prošlo" ima neko drugo "prošlo" koje bi onda takođe moralo biti još bolje nego "naše prvo" prošlo, nimalo ne uznemirava one koji s lakoćom izriču tu tvrdnju)
3. - sve rečenice koje počinju sa "SVI SU..." (generalizacije takve vrste istovremeno su i izvor diskriminacije svake vrste)
4. - sve rečenice kojima pokazuju da misle da mogu da budu "džinovi" samo ako sve (ili neke druge) proglase "patuljcima" (negativno definisanje svih drugih, smatrajući da se tako, istovremeno, daje svepozitivna definicija o sebi samima - nacionalizam, šovinizam, moralisanje, "moralizatorske vertikale", "neporecive" istine, (zlo)upotreba religijskih tvrdnji, ...)
Za "smanjivanje" i voljnu kontrolu nesklada u našim mislima i izgovorenim rečenicama i neophodon i dovoljan i potreban uslov je samo da - slušamo, sami sebe i druge, samo da pažljivo, vrlo pažljivo slušamo.
Uz malo dobroćudnog i dobronamernog humora, to može značiti veliki, nesaglediv napredak u mnogim našim društvenim kontaktima.
A za samotno, sanjarsko ili misaono promišljanje o svemu, ponekad bez te volje za spoznajnim neskladom i ne možemo, ponekad je ona "okidač" za sve i svašta kreativno što ljudi stvore sami sa sobom, "na osami, u tišini, varljivih misli".
Friday, May 27, 2011
KRALJICA JEDNOG VREMENA
...i - jedanaest američkih predsednika iste epohe.
Slične fotografije ima sa svim svetskim državnicima, sa svetskim liderima u svakoj od oblasti kojima se ljudi bave - od ekonomije i finansija, preko umetnosti i kulture sve do revolucionara, do "movers & shakers" jednog vremena u kojem je ona SVE vreme bila - kraljica.
ELIZABETH II
Kraljica od 06. februara 1952., krunisana 02.juna 1953., još malo pa okruglih 60 godina kaljevske vladavine. skoro kao njena slavna prethodnica VICTORIA po kojoj se zove - cela jedna epoha (20. jun 1837. – 22. januar 1901. (63 godine, 216 dana).
Ne znam kolika je verovatnoća da se epoha njene vladavine nazove "elizabetanskom erom", (verovatno sasvim, sasvim mala, osim za Britance), ali - tak`e nema dve, to je sigurno.
Obama
Bush 2 *junior
Clinton
Bush 1 *senior
Reagan
Carter
Ford
Nixon
Kennedy
Eisenhower
Truman
...i - jedanaest američkih predsednika iste epohe.
Slične fotografije ima sa svim svetskim državnicima, sa svetskim liderima u svakoj od oblasti kojima se ljudi bave - od ekonomije i finansija, preko umetnosti i kulture sve do revolucionara, do "movers & shakers" jednog vremena u kojem je ona SVE vreme bila - kraljica.
ELIZABETH II
Kraljica od 06. februara 1952., krunisana 02.juna 1953., još malo pa okruglih 60 godina kaljevske vladavine. skoro kao njena slavna prethodnica VICTORIA po kojoj se zove - cela jedna epoha (20. jun 1837. – 22. januar 1901. (63 godine, 216 dana).
Ne znam kolika je verovatnoća da se epoha njene vladavine nazove "elizabetanskom erom", (verovatno sasvim, sasvim mala, osim za Britance), ali - tak`e nema dve, to je sigurno.
Obama
Bush 2 *junior
Clinton
Bush 1 *senior
Reagan
Carter
Ford
Nixon
Kennedy
Eisenhower
Truman
Subscribe to:
Posts (Atom)