KRALJICA JEDNOG VREMENA 


...i - jedanaest američkih predsednika iste epohe.
Slične fotografije ima sa svim svetskim državnicima, sa svetskim liderima u svakoj od oblasti kojima se ljudi bave - od ekonomije i finansija, preko umetnosti i kulture sve do revolucionara, do "movers & shakers" jednog vremena u kojem je ona SVE vreme bila - kraljica.
ELIZABETH II
Kraljica od 06. februara 1952., krunisana 02.juna 1953., još malo pa okruglih 60 godina kaljevske vladavine. skoro kao njena slavna prethodnica VICTORIA  po kojoj se zove - cela jedna epoha (20. jun 1837. – 22. januar 1901. (63 godine, 216 dana).
Ne znam kolika je verovatnoća da se epoha njene vladavine nazove "elizabetanskom erom", (verovatno sasvim, sasvim mala, osim za Britance),  ali - tak`e nema dve, to je sigurno.

Obama




Bush 2 *junior




Clinton




Bush 1 *senior




Reagan




Carter




Ford




Nixon




Kennedy




Eisenhower




Truman

BABE, TROLE I UKLJUČIVANJE MOZGA

U (za mene i meni) pretankom sadržaju dijaloga, debata i polemika na bilo kom delu javne scene (od medija i politike, preko institucija i analitike sve do interneta i glasina), uspevam da uočim samo par zajedničkih karakteristika, bez obzira na teme kojima učesnici iskazuju nameru da se bave suprotstavljajući jedni drugima argumente, činjenice, procene, stavove i emocije, onako kako to ljudi dijalogom rade već hiljadama godina.

I - evo tog "finog i pomalo smešnog skupa najmanjih zajedničkih sadržalaca" skoro svakog (ali ipak ne - baš svakog) dijaloga koji imam priliku da pratim duboko verujući da je dijalog osnovna strategija demokratije i da je početak bilo kakvog rešenja koji tražimo za bilo koji problem:

Prvo i pod jedan:

1. osobina "šta bi bilo kad bi bilo i da je bilo" (ili kao izreka "da je moja baba imala trolu, bila bi tramvaj") - skoro neizostavan deo svakog, ma i pokušaja dijaloga, takav da često, zavodljivo poput sirena, odvuče sagovornike potpuno u "mitski & metafizički" govor tako da NIKO USTVARI I NE RAZGOVARA o temi, svi se prave da kobajagi baš to rade, a razmenjuju se samo "potencijali koji su možda mogli postati događaji", "sve & svašta što je možda moglo, da nije nešto drugo" i duga lista asocijacija "šta je trebalo, a eto nije i kako bi sjajno bilo da to što je trebalo - ipak jeste, mada...".

Šta je osnovna manjkavost ove naše navike da koristimo "ŠBBKBB" ("ŠtaBiBiloKadBiBilo") tehnike umesto pravog dijaloga?
- neproduktivnost takvih  razgovora (ne odmiču dalje  od bračnih svađa u kojima se razmenjuju rečenice "ma, da nisam tebe oženio (za tebe se udala).." ili "trebalo je još tada da te ostavim..." ili "što nisi onda to uradio, rekao, uradila, rekla,..." - niš` koristi kad svađa prođe i kad se ljudi pomire ili u gnevu zauvek razdvoje, svejedno).
- mitsko i metafizičko pri upotrebi te tehnike onemogućava "unošenje" činjenica u dijalog, a bez činjenica teško da može biti pravog dijaloga i, pre ili kasnije, takva tehnika traži "krivca", krivca  koji nikako nismo mi koji tu tehniku upotrebljavamo i abolira nas od svake nužnosti da analitički gledamo u realnost i tako uočavamo ono što JESTE, kakvo god bilo, sprečava nas da samerimo sopstvene percepcije o sebi sa činjenicama o sebi i "ušuškano" nas čuva od svih rizika koje sobom nosi dijalog u pravoj političkoj, a ne nekakvoj metafizičkoj zajednici, ceo dijalog pretvara u priče o namerama kao dovoljnim i potrebnim, bez da se razmene činjenice o tome da namere ipak proizvode - događaje i rezultate i da su oni, rezultati, za procene i razgovore, a ne šta je ko imao na pameti i "što bi bilo lepo" da je takva pamet dala kakav dobar rezultat

Drugo i pod dva:

2. uključivanje mozga pri dijalogu podrazumeva da slušaš i čuješ onog drugog (one druge), da učiniš napor da razumeš šta ti priča i zašto, ali takođe da slušamo sebe same, da bismo mogli uočiti koliko oprečnih i nesuvislih rečenica izgovaramo s lakoćom, ne primećujući da neke dve tvrdnje koje iznosimo NIKAKO ne mogu da stoje u nekoj (jednoj) rečenici.

Šta je osnovna manjkavost neupotrebljavanja mozga i suštinskog neslušanja sebe ili drugih?
- monologe predstavljamo kao dijaloge i dok govorimo (ko nas spažljivo sluša) lepo može da se nasluti kako nam mozak radi samo da bi "proizvodio" rečenicu "o, bože, kako lepo ovo pričam!", da bi se "umiralo u lepoti tlapnji" da je monolog jedino što nam i treba i jedino što vredi i da bi se nešto zvalo "dijalogom", a oprečnost takvog stava s lakoćom branimo jer - sami sebe ne slušamo
- pokazuje se da ustvari i ne želimo komunikaciju već - demonstraciju onoga što mislimo, o čemu imamo stav, svega što izlažemo kao sopstvene procene, emocije, stavove i ta činjenica ustvari sprečava bilo kakvu komunikaciju jer demonstracija mora biti neupitna, ispravna, istinita i otuda tako mnogo "TI" komunikacije na javnoj sceni i tako mnogo "moraliziranja i (dis)kvalifikacija" umesto razmene argumenata od koje sagovornici uvek imaju nekakvu korist, stečeno znanje, nešto više i drugačije nego u trenutku kad je dijalog razmenom i slušanjem započet...



Posledica je da, bez obzira ŠTA izgovarali, ljudi čuju ono "ne pričaj s njim, nabodi ga!", bez obzira koliko finih reči upotrebljavali, ljudi nepogrešivo osete uvredljiv, omalovažavajući ton, bez obzira koliko to pokušavali prikriti, ljudi čuju "ti si loš, a ja sam super i o tome nema pregovora!", bez obzira koliko činjenica bilo (možda) uneto u prostor razgovora, one će sa neverovatnom lakoćom biti prenebregnute sa "ma, znam ja, kakve činjenice, kakvi bakrači..."

Na jednom nedopustivo velikom sektoru scene za razgovor, za javni dijalog, ove dve tehnike koriste se ustvari za - ućutkivanje i svi monolozi koje predstavljamo kao dijaloge. koliko god se predstavljali kao "namera i volja za dijalog", sasvim očito i suviše često  u svom rezultatu imaju samo volju da se izrekne toliko i takvih reči da se svaki dijalog - potpuno onemogući, da se svi koji su s pravom dijalogu skloni obeshrabre i ubede u uzaludnost svakog pokušaja da se dokaže i prikaže da je dijalog poželjan i moguć i da je jedina strategija kojom od mitske zajednice sami sebe gradimo kao - političku zajednicu, sličnu onima koji su takav posao obavili decenijama ili vekovima ranije i sada - uspešno, dijalogom, rešavaju sve svoje probleme.

Dobra vest je da se nežna biljka dijaloga ipak - zapatila, da se može primetiti sve više i više (ma koliko krhkih) mesta i razgovora u kojima su ljudi odlučili da ne govore "ŠBKBB" i da uključuju mozak slušajući sebe i druge i ma koliko smatrala da je takav proces neminovnost i da izgradnju dijaloga NIŠTA NE MOŽE zaustaviti, koliko god sporo i tegobno ta "tanana biljka dijaloga" nastajala i trajala, ipak mi "naletanje" na ljude koje slušam i čujem i vidim da i oni sebe i druge slušaju i čuju - ipak mi uvek proizvodi neverovatno prijatno iznenađenje i svojevrsnu radost i - zahvalnost što imam prilike da slušam ili čitam - kako ljudi RAZGOVARAJU.
Razgovor, komunikacija - čudesan proces, bio i ostao, otkad je nas ljudi, šašavih bića.




post scriptum: 
- tekst je nastao zahvaljudući praćenju nekoliko događaja i čitanju nekoliko raznih tekstova u kojima sam pronašla dokaze i loših i dobrih vesti o onome što smatram da može da stane u naslov "Babe, trole i uključivanje mozga" i - zahvalna sam svima na prilici da ih slušam ili čitam (i zahvalna na pričinjenoj radosti onima koji jasno pokazuju da se u dijalog i komunikaciju razumeju)
7-38-55% - Zubarica
Klasni rat oko "365 lepih dana"... - Dragan Varagić
365 lepih dana, ko, šta, od čega, kako, zašto - MOOSHEMA
Usudi se! [Lepo. No69 ]
Da li treba produžiti harmonizaciju sa EU 
Kako do kvalitetnog stranačkog programa? - Miloš Đajić 
...a ima ih još, raznih, onoliko!
Jer ni internet ni razgovor nas ne čini ni glupljim ni pametnijim, sami po sebi - samo nas čini dostupnijim za prepoznati i/ili jedno i/ili drugo...a volja za dijalogom se zaista - lako prepozna (kao i volja za monologom).

NA ISTOKU NEŠTO SASVIM NOVO

(a u Boru, gde je danas i sutra u toku manifestacija "EastWeekendFest", promocija društvenih mreža, interneta i susret sjajnih znalaca svih i raznih potencijala interneta, dvodnevni događaj na koji sam imala čast biti pozvana da opričam štogod na temu "Javne ličnosti i društvene mreže")

I bi Bor, dan prvi. :))

Program su otvorili predsednik skupštine RTB Bor i član gradskog veća (odlični Saša i Darko!) sa dobrim rečima podrške blogerskoj zajednici u Boru i razvoju interneta - postoji nasleđe "informatičke radoznalosti" i zainteresovanosti u Boru kojoj je današnja manifestacija samo - logičan nastavak.
Prvu prezentaciju imali su blogeri iz Rumunije Bobby Voicu i Cristian Manafu, dvojica sjajnih kreativaca koji su predstavili svoj rad na društvenim mrežama za poslenjih 5-6 godina u Rumuniji, informisali o načinima na koje su "upotrebili" društvene mreže, kako zarađuju od toga i kako su dospeli među prvih deset pro-blogera u Rumuniji. Zaslužuju poseban post - toliko su nam napričali..., ali i "klik na link" (bez obzira na jezik) može otkriti svašta zanimljivo čime se ova dvojica gostiju Bora bave i kako koriste društvene mreže.
Samo jedna od "kampanja" koje je radio Bobby Voicu - "Otkrijte Rumuniju". U saradnji sa kompanijom "Petron" Bobby je okupio dvadesetak blogera i nekoliko nedelja putovao Rumunijom promovišući moguće turističke destinacije s namerom da Rumunima "omili" letovanje "kod kuće". Snimci, tekstovi, Google-mape, komentari, interakcija,...doveli su preko 200 000 korisnika na njegov blog kojim je "otkrivao" sopstvenu zemlju i sebi i svojim sunarodnicima, koji su i sami mogli da šalju priloge o zanimljivim mestima koje preporučuju za boravak i posetu. Komunikacija je bila isključivo društvenim mrežama, bez "offline" medija (oni su se uključili tek kasnije). Druga zanimljiva "kampanja" je ponuda proizvođača automobila da mu na par nedelja  da auto, a on da ga, vozeći i testirajući, snima i piše o njemu na svom blogu, dakle isključivo društvenim mrežama...i još mnogo toga svašta i koješta od dvojice zabavnih, duhovitih i kreativnih članova rumunske društvene mreže.

Bor je okupio jako mnogo zanimljivih ljudi, od sasvim mladih do "nas ostalih", studenata, novinara, aktivista, "Ubuntu" promotera, crkve, blogera i blogerki iz Srbije, raznog sveta skupilo se na jednom mestu u udobnom hotelu "Albo" i sve to uz nesumnjiv napor i (samo mogu da zamislim koliki!) rad organizatora iz udruženja "Istok" i ja im se zahvaljujem i na pozivu i na prilici da danas provedem jedan odličan dan u Boru.

Uz Branislava Lečića, glumca i političara, Veselina Jevrosimovića ("ComTrade") i Marka Vidojkovića, književnika, učestvovala sam i - ja, na temi "Javne ličnosti i društvene mreže".

javne ličnosti i društvene mreže

View more presentations from Gordana Comic.

O veselim i zabavnim "offline" razgovorima, izvrsnoj hrani i prelepoj prirodi kojom se Boru u goste hodi - neću ništa da pričam, sve stane u jednu jednostavnu rečenicu "jedan mnogo lep dan" u kojem se na istoku događalo svašta - novo, sasvim novo...

MOĆ REČI  BLOGOVA sa ISTOKA

- EastWeekend Fest, Bor, 07. - 08. maj -

Miloje Sekulić kaže:

Najava konferencije ”East Weekend Fest” (free for copy )
i - evo je copy/paste :

"Udruženje građana „Istok” iz Bora, organizuje 7. i 8. maja 2011. u Boru regionalni radno-prijateljski susret internet korisnika koji imaju svoje veb sajtove ili pišu blogove, kao i korisnika društvenih meža Twitter i Facebook pod nazivom “East Weekend Fest” www.eastweekendfest.com Za razliku od drugih skupova posvećenih internetu koji se održavaju ovih dana naglasak neće biti na veb tehnologijama nego prvenstveno na društvenim i sociološkim posledicama koje one, uz raširenu upotrebu interneta, donose.



Jedan od ciljeva manifestacije je popularizacija interneta i privlačenje novih korisnika, tako što će se putem zanimljivih tema, uz pomoć brojnih javnih ličnosti i IT stručnjaka demonstrirati načini na koje internet briše granice među državama i razlike (verske, političke, kulturne i sve druge) među ljudima.
“Crkva i internet” je tema zbog koje su organizatori posebno ponosni. Iako je Srpska pravoslavna Crkva organizacija koja je na internetu još od 1998-e, ovo je prvi put da njeni predstavnici učestvuju na jednom IT okupljanju i to čini prvi EWF na neki način istorijskim. Otac Milenko Bajić uređuje sajt Crkvene Opštine borske i jedan je od osnivača udruženja građana “Istok” kao i član Organizacionog odbora EWF-a.



Na panel diskusiji “Javne ličnosti i društvene mreže” potražiće se odgovor na pitanje zašto neke javne ličnosti koriste društvene mreže. Da li im takav način komunikacije sa “običnim ljudima”, pomaže u karijeri, da li je u pitanju neka vrsta egzibicionizma ili su razlozi potpuno isti kao i svima drugima – vole i osećaju potrebu da prošire svoj komunikacijski krug. Pozvani su i većinom potvrdili prisustvo: Gordana Čomić potpredsednica Skupštine Srbije, Ivanu Banfić pevačica iz Hrvatske, poznati muzičar Marčelo i glumac i bivši ministar kulture Branislav Lečić.
Tokom ove manifestacije kroz gostovanje istaknutih aktera, biće predstavljena IT scena u Rumuniji danas i prezentovane mogućnosti za zaradu ako se koristi veb servis “Naslovi internet kliping” www.naslovi.net/kliping Pažnju učesnika će sigurno privući tema “16+” u okviru koje će se govoriti o prisustvi seksa na internetu.



Dvodnevno druženje u Boru završava se panelom “Politika i internet” tokom koga će politički analitičari i internet stručnjaci diskutovati na teme: “Koliko ono što se piše na blogovima i društvenim mrežama ima uticaj na politička dešavanja?” i  “Da li političke stranke na pravi način vode svoje internet kampanje?“.
Manifestacija je nastala iz želje i potrebe da se popuni praznina koja postoji u delu godine kada su u pitanju IT manifestacije ovakvog karaktera kao i da se očuva imidž grada Bora kao “najblogerskijeg” u zemlji."



Na tekst koji je copy/paste, ja dodajem:

Svi mi koji svojom slobodnom voljom (i najčešće pri zdravoj pameti, recimo :)) učestvujemo u internet komunikaciji činimo to iz najmanje tri razloga:
1.na mrežama je ogroman potencijal neverovatne ljudske kreativnosti
2.na mrežama je ogromna količina lako dostupnih informacija
3.na mrežama je zabavno, a - nije zahtevno

I često zaboravljamo jednu prednost interneta pri pokušaju da (ponekad), lutajući mrežama anonimni i (mislimo) zato drugima "nevidljivi" onim što zaista jesmo, dakle dok tako skitajući mrežama često pokušavamo da  sakrijemo ono što se ustvari sakriti - ne može.
Naime, u realnom životu ne možete sakriti ljubav, kašalj i - karakter. Na internetu možete kašljati koliko god vam volja - niko vam kašalj ne može otkriti. Dočim, druge dve stvari - ljubav i karakter - internet i realnost dele kao one koje nikako ne možemo sakriti od drugih, ma koliko se trudili.
Možda je zato toliko veliki broj ljudi na mrežama - drugi ne znaju da možda kašljemo, osim ako im sami ne saopštimo.
Nije to tako mali dobitak kakvim se, možda, na prvi pogled čini.
To je, paradoksalno, možda i jedini dobitak "anonimnosti" na mrežama, na mrežama koje svima nama pružaju jednake šanse da na njima budemo, radimo, pričamo, smejemo se, razgovaramo, pevamo, plačemo i ponekad se (neuspešno) pravimo da smo ono što nismo, bivajući u zabludi da anonimnost mreža - sakriva, dok ona suprotno - otkriva, Skoro sve, sem - kašlja.

O VELIKOM PETKU, BOJENJU JAJA I - RADOSTI




Umetnost farbanja jaja skoro pa da se razvila u poseban "pravac" kojim se bavi skoro svako, "umetnički pravac"  koji je i ritualan i zabavan, nekad ima, a nekad nema baš mnogo veze sa razlozima zbog kojih se danas, na Velik Petak, to radi. Legenda kaže da je Marija Magdalena, ritualno, donela jaja, obična, na "pogreb" (jutro nakon polaganja Hrista u grob), a ona su se, sama od sebe obojila u - crveno.

Ona je razumela  da je to poruka o moćima i čudima života nepobedivog i kao dokaz tih čuda - prenela  je tu poruku dalje, odnela je crvena jaja  na poklon rimskom caru Tiberiju i predala mu ih uz pozdravne reči koje govore u vaskrsnuću.
Ona je to uradila, a ne drugi sledbenici.
Taj deo mi se u legendi najviše  sviđa.
(Imam drugarice koje bi ovde, sa dobronamernim podsmehom rekle "o, evo je opet kako tvrdoglavo veruje da su i u životu moguće ljubavi iz knjiga, legendi  i literature". Verujem, naravno. Znam da je moguće, ne bi TE legende bile prepričavane, Šekspir i Bulgakov ne bi takvo šta opisivali da nije - moguće.
Moraš malko verovati u čuda i čarobnjake da bi ti se ona i dogodila . )

I Rimljani su inače, ranije, imali običaj bojenja i poklanjanja ukrašenih, obojenih jaja, o njihovoj Novoj Godini.
Druge legende govore o tome da ovo "obožavanje" obojenih i ukrašenih  jaja potiče iz zaboravljenih vremena i da slavi život koji jaje (po sebi) simbolizuje, da slavi novi, prolećni ciklus života koji uvek  pobeđuje i stvara se iznova, da slavi radost ljubavi i kad je ona (ljubav) instinkt i kad je neutaživa potreba.
Danas se u mnogim kućama jaja boje raznim bojama, obojena ukrašavaju na različite načine, od čuvene "slike lista peršuna" na površini ocrtanog pri samom bojenju do voskom i krasnopisom crtanih ornamenata i celih slika na maloj zakrivljenoj površini jajeta.
Ima umetnika koji su izmislili čitave nove tehnike oslikavanja jajeta, a ima i onih slavnih Faberge jaja napravljenih od dragocenih metala i dragog kamenja, skupocenih i samo carskim kućama namenjenim kao ukras koji zamenjuje (valjda) "čuvarkuću", jaje koje se o svakom Uskrsu ostavlja da sačeka sledeći Velik Petak i novi ciklus bojenja i slikanja jaja.
Kako god bilo, ko god bio u pravu kad je priča o obojenim jajima u pitanju, jedno je nesporno - to je ritual prave, velike, istinske radosti za decu i odrasle.

Ta reč, radost, je baš - lepa reč.

Ja volim tu reč kad je u sebi izgovorim sa nečijim imenom ...
....ili kad mi je (ODU RADOSTI) neko ovako prepeva:

TRAG SEKUNDE





Od svih mogućih odgovora na pitanje „šta smo mi ljudi, čemu sve ovo  služi, ima li išta ikakvog smisla i da li taj naš život uopšte „radi“?“,  mi ljudi najčešće izbegavamo onaj najočigledniji odgovor : MI SMO NAŠE  VREME. Neki broj godina, dana, minuta, sekundi koje su nam „stavljene na  raspolaganje“ da ih iskoristimo i potrošimo kako god nam volja i želja.


I svaka sekunda, potrošena, ostavi nam trag, želeli mi to ili ne,  dragocen trag kao dokaz da smo živi i zdravi i da smo se i ovog jutra  baš mi probudili, a 300 000 ljudi na planeti – nije, jer su iskoristili  sve vreme koje jesu, a mi imamo na raspolaganju čitav jedan dan, još  jedan ceo vremenski prostor da u njemu budemo.


I – šta ćemo da uradimo sa celim jednim danom?


Da se odmah ujutru setimo da smo mi – naše vreme.







Taj jutarnji sekund, taj sekund buđenja,  za mene je sekund čistog  uživanja, sekund koji napravi trag na čitavom danu i složi se na sve  prethodne takve sekunde praveći mesto za sutrašnji jutarnji trenutak. U  toj jednoj sekundi se odmah isplanira jedna druga dnevna sekunda, bar  jedna u kojoj će moje vreme biti podeljeno sa nekim, na nešto dobro, jer  – naše vreme je vrlo blagonaklono prema nama, naše se vreme umnožava  kad se sa nekim deli, naše se vreme uvećava kad mu dodajemo kamate  dobrog raspoloženja, a iznos te kamate na glavnicu vremena koje jesmo  svako od nas određuje sam. Može da se položi i kao depozit, pa da se  rezerve sekundi dobrog raspoloženja preuzmu kad su nam najpotrebnije.


Šta sve možeš da smisliš za jednu jutarnju sekundu?


Nečije ime, jednu nameru, jednu želju, jednu lepu reč, možeš da se  setiš nečijeg rođendana, možeš da poljubiš nekog bez razloga, možeš da  kažeš „ćao, Sunce!“,  da pogledom na nebo „uhvatiš“ oblak ili trag  aviona, možeš da dodirneš svoje pseto, da poskočiš bez razloga, da  udahneš i izdahneš duboko, da u tišini popiješ gutljaj kafe, da zagrizeš  jabuku, ….ma – svašta možeš tokom samo jedne jedine jutarnje sekunde.


Pa, što mnogi od nas propuštaju takve jutarnje sekunde, što ih mnogi  od nas „bacaju neiskorišćene“, uludo, kao i da ne postoje, što mnogi  od  nas misle da te selunde i nisu tako važne i da se i ne može bog zna   šta uraditi za samo jednu sekundu,  što mnogi od nas misle da „vreme  leti i život prolazi tako brzo“, a istovremeno smatramo da se to isto  vreme i ne sastoji od sekundi u kojima se, ipak, svašta može učiniti,  što mnogi od nas govore o „dobrim godinama“, a malo nas (ili skoro niko)   govori o „dobrim sekundama“ ? Kao da mislimo da smo mi nešto mnogo  važno i veliko da bi „stali u malene sekunde“. Jes`, paz` da nismo. Pa  što onda omalovažavamo i preziremo te malecne dijamante vremena, te  bisere od kojih smo napravljeni? Najverovatniji odgovor mi je : niko nas  ne uči pravoj vrednosti jedne jedine sekunde, niko nam ne pokaže svu  dragocenot najmanjeg delića vremena u kojem možemo biti MI, čineći nešto  što nam dokazuje da smo živi i zdravi, da smo ljudi, da poštujemo vreme  koje jesmo.











A svi smo sposobni za život i trag samo jedne sekunde, svi imamo  poklonjeno umeće da sekundom obeležimo sve što jesmo, što bismo voleli  da nismo i što bismo voleli da drugima budemo.


Lepota života u jednoj sekundi je  neopisiva i neprocenjiva, jer nosi  u sebi neizbrisiv trag one prve sekunde u kojoj smo napravljeni   magijom života,  a i  ima buduće sećanje na onu poslednju sekundu koju  ćemo proživeti.


Kad naučimo da živimo sekunde, naučimo da poštujemo sate, svoje i  tuđe, naučimo da iskoristimo dan i da mu uvidimo neprocenjivu vrednost  (uostalom – od toliko hiljada sekundi je napravljen!), naučimo da  prepoznamo svu blagonaklonost koje naše vreme ima prema nama, naučimo da  volimo svoje vreme, da mu budemo zahvalni što je odabralo baš nas da –  budemo, jedno i zajedno.


Sekunda je čudo.

post scriptim:

Pre nekoliko nedelja, lutajući internetom, naletela sam na tekst koji je napisala moja drugarica Gordana Kamenarović, glumica ovdašnja i tako sam saznala za projekat "365 lepih dana blog", kao deo projekta "BlogOpen" koji traje kroz i u internet zajednici (za njega znam od ranije) i cela ideja mi se - dopala. "Forsiranje reke optimizma", jednostavna pravila, razni ljudi koji bi svojim postovima svakodnevno "punili" stranicu "365 lepih dana" o čemu god zažele, a na osnovu jednostavnih pravila o 3600 karaktera udruženih sa željom da se - podeli nešto lepo...


Imala sam privilegiju poziva da napišem tekst za "365 lepih dana" i sada imam privilegiju da pozovem i druge da se pridruže ovom društvu, da se jave i svojim tekstom takođe učestvuju u "deljenju" lepih 365 dana.(klik na link za dodatne info, koga bude zanimalo da se pridruži ovom društvu dobre volje i zanimljivoj ideji...).


Ovaj tekst je moj doprinos...napisan sa posvetom i namenjen pisanju na ovom mestu.

THE ORWELL PRIZE

Nagrada "Orwell" dodeljuje se u Britaniji za - pisanje o politici, kaotakvoj, i to za novinarske članke, za knjige i od 2009. - za blogove koji se bave temama iz politike.



"The Orwell Prize is Britain’s most prestigious prize for political writing. Every year, we award prizes for the work – the book, the journalism and (since 2009) the blog – which comes closest to George Orwell’s ambition ‘to make political writing into an art’.

The Prize was established in its present form by the late Professor Sir Bernard Crick in 1994, ‘to encourage writing in good English – while giving equal value to style and content, politics or public policy, whether political, economic, social or cultural – of a kind aimed at or accessible to the reading public, not to specialist or academic audiences’.

The longlists (nominally 18 books, 12 journalists and 12 bloggers) are publicly announced in spring, followed a few weeks later by the shortlists (6 in each category) at a shortlist debate. The winners are announced at a public awards ceremony a few weeks later, where the judges may also opt to award a special prize at their discretion. "



Lista kandidata za nagradu ove, 2011. godine ima jedan dobar broj autora koje i  inače pratim jer pišu zanimljivo, lucidno, duhovito, znalački o mnogim temama koje se tiču ne samo britanske političke scene, već - politike uopšte.

Imam nekoliko "favorita" među ovogodišnjim predlozima nagrade za blogere, na čijim internet stranicama retko kada bude - dosadno. Možete se slagati sa njima, možete im osporavati stavove, ali im se nikako ne može osporiti zanimljivost i znanje kojim raspolažu deleći ih sa svima na svojim blog stranicama. Lako se uočava neprekidno menjanje, napredak, napor koji ulažu da svoje teksotve (i - vizuelno i svoje blogove) "drže" na standardima kvaliteta koji određuju sami ili ih dele kada vide da neko (bilo ko) u internet zajednici uradi nešto bolje, postavi "lestvicu više", doda neko "zrno kreatvinosti", neki duhoviti ili neuobičajen citat, stav, sliku, vest, bilo šta...

Crispian Jago ima na svom blogu sjajne tekstove "Science, Reason and Critical Thinking"

i vrlo bih se radovala da bude ovogodišnji dobirnik "Orwell" nagrade.

I slede (ništa manje dobri, samo drugačiji): 

UK Human Rights Blog
Adam Wagner

Politics Live with Andrew Sparrow
Andrew Sparrow

Daniel Hannan - Telegraph Blogs
Daniel Hannan

The FactCheck Blog - Channel 4 News
Cathy Newman

Ben's Prison Blog
Prisoner Ben

Blogovi su odavno prestali da budu ono što su se "činili da jesu" na samom početku (koji se čini da je bio pre par vekova, a blogovanje traje svega desetak godina) , dakle - "weblog", odnosno mogućnost koja nam je tehnološki data sa Web 2.0, da svako od nas zapisuje svoje "dnevničke beleške" na sopstvenom "parčetu" interneta onako kako, kada, i zašto želi. 

Od tog "dnevničkog" početka prerasli su u (često) uticajan prostor u kom se razmenjuju mišljenja, stavovi, kojim se informiše, na kojem se dele ideje, opaske, naizgled nevažne stvari kojima se, internetom, dopire do drugih ljudi, stvari kojima se uči, zabavlja, razmišlja, smeje, stiču poznanici i prijatelji i - menja, menja se sve i svašta što brzina razmena komunikacije na internetu omogućava,  u nekakav naš zajednički "javni prostor" unose se promene, razne, brže i više nego ikada ranije.

Neki su blogovi potpuno "istisnuli" potrebe za novinama, istisnuli su naše prethodne stavove da su novinari jedini ti koji nas (svojim zanjem i profesijom) mogu obaveštavati o svemu i svačemu, istisnuli su (skoro) sve naše stogodišnje navike i rituale kojima je javnost komunicirala "jednostrano" čitajući novine, slušajući radio ili gledajući TV. (ili u početku interneta - samo čitajući stranice ili razmenjujući e-mail poruke sasvim privatno).

Mi, mada možda toga i nismo sasvim svesni, mi svi koji učestvujemo u blogovanju bilo gde, pišemo jedan veliki zajednički dnevnik, dnenvik jedne civilizacije koju pokušavamo da razumemo i da je opišemo, da je analiziramo i definišemo, da je predvidimo u budućnosti i da, pišući svako svoj dnevnik, jedni drugima uštedimo vreme koje bismo potrošili na "jednostrano" čitanje, slušanje ili gledanje profesionalaca koji bi nam saopštavali ŠTA je sve to što se oko nas dešava, spontano ili po negde i nečijim donetim odlukama. Blogeri često dokazuju da - znaju bolje od toga, da vide dalje i da umeju da - misle drugačije, kreativnije, "šire".

Učešće u pisanju, čitanju i komentarisanju blogova briše nam staro i poznato (i nekada zlatno, sasvim zlatno!) pravilo koje je glasilo i glasi "ne razgovaraj sa strancima!", jer je srž blogovanja - razgovor sa potpunim strancima, razgovor u kakav verovatno nikada ne bismo stupili u realnom životu. 

Internet i blogovanje nam tako dokazuje da se svi  ljudi uvek i svagda - stranci i da su svi ljudi - ostrva, samotna, uvek i svagda i potrebno je samo napisati kakav dobar post o tome (ko ume) i ta stvar će biti potpuno jasna, tako ja mislim. 

Sa strancima, ustvari, itekako (a možda i jedino) i - vredi pričati, to je novost koju nam je blogovanje donelo.

 

SANCTA SIMPLICITAS

Neverovatna privlačnost prizora koji su jednostavni taman toliko koliko treba da budu, a sasvim su - prirodni i svudasuunaokolo, samo su sačekali pravo oko da ih uhvati u savršenoj jednostavnosti...

UPITNIK EU I ŽENSKI ODGOVOR

Eu upitnik i ženski odgovor

View more presentations from Gordana Comic.

Radoznalost me odvela do novog "sredstva" za sadržaj postova,  odnosno do savladavanja tehnika postavljanja prezentacija. Jasno je da bi ova prezentacija drugačije izgledala da je smišljena i pravljena za "upload" na post, ali - bila je prva pri ruci za "test", pa će takva i ostati. 
Nadam se da će sledeće biti bolje i lepše, jer će biti smišljene upravo za - post.

EQUINOX PUNOG MESECA

Noćas, oko 23 časa po UTC, odnosno oko 1/2 sata po ponoći 21.marta po našem vremenu - nastupa prolećna ravnodnevica, EQUINOX, dan kad Sunce izlazi i zalazi na ekvatoru i kada i obdanica i noć traju približno po 12 sati, Dan jednake tame i jednakog svetla, kalendarski označava i početak proleća na severnoj polulopti ove naše šašave planete.



Ove godine prethodio mu je jedan (relativno) redak događaj - Mesec u perihelu (perigeju), odnosno u tački kada je najbliži Zemlji, pa izgleda skoro 14% veći nego što nam je to uobičajeno.
Nismo ga videli, bila je kišna i veoma oblačna noć, pa nam se "vrlo veliki Mesec" skrio iza gustih oblaka i ostavio nas da čekamo sledeću priliku (za nekih 18 godina) kada će opet biti najbliži mogući. Vezanost za Sunce i Mesec, takvi kakvi su, posve je razumljiva - najveći su na našem nebu i i nače i time najlakši za osmatranje i kolektivno pamćenje.



Umesto "vrlo velikog Meseca" gledali smo "vrlo veliki broj" krstarećih raketa i bombi koje su padale na Libiju i pažljivo pratili "pedesetoricu iz Fukušime" kako vojuju jednu drugu bitku, na drugom "kraju" planete.
A equinox nam je stigao (nam stiže), kao i proleće, slabo mareći za naše ljudske "perigele" i "apogele", povlađujući samo prirodnim zakonima neminovnost svog objavljivanja i podsećajući nas da su nam jedna od retkih, živih veza sa svim generacijama ljudi koje su živele stotinama hiljada godina pre nas, osmatrajući nebo i Sunce i očekujući buđenje prirode, novi ciklus života i obilje sveže hrane koju će nam planeta darovati tokom još jednog od bezbrojnih "ciklusa obnavljanja".
I u svim je kulturama i svim civlizacijama EQUINOX praćen i slavljen i davana su mu božanska svojstva, na šarolike i različite načine, ali uvek slaveći neuništivi ritam ponovnog rađanja.
Jedna od najčuvenijih pojava koja nas podseća na drevnost ljudskih rituala kad je EQUINOX u pitanju je "zmija svetla" koja se pojavljuje kretanjem Sunca na majanskoj piramidi:


This photo of Hacienda Chichen & Yaxkin Spa is courtesy of TripAdvisor


Za "vrlo veliki Mesec" bi bilo zgodno da smo ga mogli videti u vedroj i svežoj prolećnoj noći, jer nema ništa bolje od noći punog Meseca za puštati sanjarenju na volju i "lebdeti između jave i sna", ali može i ovako, uz snimke drugih koji su ga videli i uz malko imaginacije:

 

Proleće je, za još samo malo zimskih sati koje brojimo danas.

Vreme za razna čuda života i neprekidne magične igre blještave svetlosti i kratkih senki, vreme za odlazak na vodu, na reke, vreme za radost što još jednom (i po ko zna koji put) sve ponovo tako bujno i veselo započinje svoje kruženje na ovoj našoj šašavoj vrtešci...
Kao kontrapunkt čudima života kojima nas planeta daruje - nagledaćemo se (verovatno) i strahota kojima mi sami sebi pravimo duboke ožiljke na zajedničkoj istoriji. Ne može drugačije verovatno, svet je nama jedna velika pozornica na kojoj su i Mesec i Sunce kulise, a mi nama samima - glavni glumci...
Vreme za pozornicu na kojoj se (opet) može slušati Shakespeare:


All days are nights to see till I see thee,
And nights bright days when dreams do show thee to me.
~William Shakespeare, "Sonnet XLIII"


How like a winter hath my absence been
From thee, the pleasure of the fleeting year!
What freezings have I felt, what dark days seen!
What old December's bareness everywhere!
~William Shakespeare, "Sonnet XCVII"

I fotografija koja slama srce što se nije bilo na mestu na kom je snimana, zaštitini znak ove noći equinox-a i amblem, (bar za mene), proleća koje samo što nije...

STRAHOTE U SLIKAMA...

Zemljotres u Japanu, osim neverovatne siline samo po sebi, proizveo je i - cunami, kažu od oko 10 metara koji ruši celo obalno područje, nezaustavljivo.
Izgubljeni lljudski životi, masivna razaranja, požari u rafinerijama, zabrinutost i strah za sigurnost nuklearnih elektrana...
Na ovom linku su fotografije katastrofe snimane iz vazduha...deluju apokaliptično

ZEMLJOTRES I CUNAMI, JAPAN

I - još jedan link fotografija katastrofe ...

DIJALOG I KAKO GA IZBEĆI

Oduvek mi se činilo da su knjige, uputstva, eseji i prezentacije o tome "kako uspeti u nečemu (bilo čemu)" - skoro potpuno beskorisne, osim za autore istih, naravno, za njih su dokaz da jesu - uspeli u nečemu (bilo čemu).
Oduvek sam (naravno!) i pomno čitala sva takva štiva i nije me napuštao taj utisak o - suštinskoj beskorisnosti za nas čitaoce, ma koliko ta štiva bila zanimljiva, dobro i edukativno pisana, s merom i strpljenjem puna objašnjenja o "receptima nečijeg uspeha" takvog da može biti primenjen i nas i još jednom i ko zna koliko puta za ko zna koliko ljudi i da je izvesno da će efekat biti - isti.
A vidljivo je da se taj proces - ne dešava.
Autor napiše štivo "Kako..." i nigde posle ne vidimo veliki broj ljudi da su u svojoj svakodnevici pokušali to "Kako..." i da javljaju da im je isto uspelo. Nedostaju mi ti izveštaji o postignutim uspesima ili ne umem da dođem do njih. Zato i uputstva i "recepte" za njih  smatram - beskorisnim.

I - nastavljam da pratim takva štiva sve očekujući naslov "Šta sve treba da uradite da biste sasvim sigurno doživeli - neuspeh". Štiva o tome kako se izbegava da neka stvar uspe.

Nikome, naravno, ne pada na pamet da napiše štivo sa tako blesavim naslovom, a ja nekako smatram da bi od nekog takvog štiva veći broj ljudi imao koristi nego od ovih postojećih raznih u kojima piše SVE o tome kako se dostiže sreća, uspeh, spokojstvo, novac, prijatelji, štatijaznam šta sve ne...(ali nekome j euspelo i zna KAKO...)

Na primer - DIJALOG.

Izgleda kao sasvim prosta stvar - najmanje dvoje ljudi, s dobrom voljom, bez ikakvih preduslova, razmenjuju sopstvene stavove o nečemu, bilo čemu. Mogu biti u realnom prostoru ili se dijalog odvija u virtuelnom prostoru, na internetu. Najmanje dvoje, a može naravno više. Govorom verbalizuju svoje stavove, ocene, procene, tvrdnje, obrazlažu činjenice, razmenjuju misli. Izgleda kao писофкејк,  i - neobično se retko dešava.

Mnogo češće se razmenjuje "ad hominem" rečnik, diskvalifikacije čoveka, a ne razgovor o temi, mnogo češće se izgovaraju monolozi, a druga je osoba samo prisutna, ali je ne slušamo iako je - čujemo.
I onda tražimo štiva "Kako voditi dobar dijalog?" i u tim štivima sve lepo piše, ima ih onoliko i i-haaaaj! na svakom koraku i - retko kome pomažu. Pa se može posebnim procesima sticati veština dijaloga, učiti ŠTA je sve dijalog i KAKO se vodi i opet - premalo rezultata.

Možda bi pomoglo kad bi se napisalo kakvo štivo o tome "KAKO IZBEĆI BILO KAKAV DIJALOG?", koliko god to blesavo zvućalo.

A takvo bi (hipotetičko) štivo za siguran neuspeh dijaloga bilo sasvim kratko i jednostavno, u dva mala uputstva:
1. - kažeš: neću da razgovaram...
2. - kažeš: ti si...
(pa onda obavezno :
uvrede,
diskvalifikacije,
cinizam,
sarkazam,
ironija,
pakost,
malko podlosti,
omalovažavanja,
ponižavanja,
možda malko i pretnji,
malko verbalnog terorizma,
obavezno "govor s visoka" i govor "s nipodaštavanjem",
prezir sasvim jasan, svakako
može i psovki malo, umerenih ili jakih,
obavezno je "ućutkivanje" potencijalnog sagovornika,
izrugivanje i podsmeh se - podrazumevaju )

I - gotovo.
Nema komunikacije.
Dijalog izbegnut, dijalog nemoguć, dijalog mrtav da mrtviji ne može biti.

I - svima može da uspe, i svima uspeva, za razliku od svih onih štiva sa naslovima "Kako do uspešnog dijaloga?"

To sam msilila kad sam rekla "daj neko štivo o tome kako nam  nešto, bilo šta - sigurno ima NEUSPEH na kraju". Ispada da je do neuspeha lako doći, mnogo lakše nego do uspeha, ispada da nam za neuspeh nije potreban nikakav napor, nikakva posebna volja, učenje, kreativnost, bilo šta što inače posedujemo kao osobe - ništa nam to ne treba da bismo doživeli neuspeh, treba samo da ne radimo ništa ili da ne razmišljamo ni o čemu. I - kokanda smo skloni tome, pa nam zato ne trebaju kratka štiva s blesavim naslovima o tome "Kako do neuspeha?", kokanda mislimo da o "dostizanju neuspeha" svi sve znamo, a da o "dostizanju uspeha" ne znamo ništa ili vrlo malo, pa nam trebaju štiva sa uobičajenim naslovima o tome "Kakvi su recepti za uspeh?".

Meni se čini da bi, ipak, štivo o razlozima za neuspeh odvijanja dijaloga među ljudima bilo ustvari - korisno štivo, ma koliko kratko bilo i ma koliko svi mislii da znamo sve o tome zašto su nam dijalozi tako retki, a tako, tako potrebni.
Jednostavno - pogledamo listu koja garantuje neuspeh dijaloga i onda kažemo - aha, TO ne radim, TO me vodi direktno u neuspeh.
A šta da radimo onda?
Ako smo jednom rešili da ne radimo stvari koje sigurno vode do neuspeha dijaloga, možda nam onda ni ona štiva koja su prepuna rečenica "Kako do uspešnog dijaloga?" neće biti sasvim beskorisna, ko zna...