SANCTA SIMPLICITAS

Neverovatna privlačnost prizora koji su jednostavni taman toliko koliko treba da budu, a sasvim su - prirodni i svudasuunaokolo, samo su sačekali pravo oko da ih uhvati u savršenoj jednostavnosti...

UPITNIK EU I ŽENSKI ODGOVOR

Eu upitnik i ženski odgovor

View more presentations from Gordana Comic.

Radoznalost me odvela do novog "sredstva" za sadržaj postova,  odnosno do savladavanja tehnika postavljanja prezentacija. Jasno je da bi ova prezentacija drugačije izgledala da je smišljena i pravljena za "upload" na post, ali - bila je prva pri ruci za "test", pa će takva i ostati. 
Nadam se da će sledeće biti bolje i lepše, jer će biti smišljene upravo za - post.

EQUINOX PUNOG MESECA

Noćas, oko 23 časa po UTC, odnosno oko 1/2 sata po ponoći 21.marta po našem vremenu - nastupa prolećna ravnodnevica, EQUINOX, dan kad Sunce izlazi i zalazi na ekvatoru i kada i obdanica i noć traju približno po 12 sati, Dan jednake tame i jednakog svetla, kalendarski označava i početak proleća na severnoj polulopti ove naše šašave planete.



Ove godine prethodio mu je jedan (relativno) redak događaj - Mesec u perihelu (perigeju), odnosno u tački kada je najbliži Zemlji, pa izgleda skoro 14% veći nego što nam je to uobičajeno.
Nismo ga videli, bila je kišna i veoma oblačna noć, pa nam se "vrlo veliki Mesec" skrio iza gustih oblaka i ostavio nas da čekamo sledeću priliku (za nekih 18 godina) kada će opet biti najbliži mogući. Vezanost za Sunce i Mesec, takvi kakvi su, posve je razumljiva - najveći su na našem nebu i i nače i time najlakši za osmatranje i kolektivno pamćenje.



Umesto "vrlo velikog Meseca" gledali smo "vrlo veliki broj" krstarećih raketa i bombi koje su padale na Libiju i pažljivo pratili "pedesetoricu iz Fukušime" kako vojuju jednu drugu bitku, na drugom "kraju" planete.
A equinox nam je stigao (nam stiže), kao i proleće, slabo mareći za naše ljudske "perigele" i "apogele", povlađujući samo prirodnim zakonima neminovnost svog objavljivanja i podsećajući nas da su nam jedna od retkih, živih veza sa svim generacijama ljudi koje su živele stotinama hiljada godina pre nas, osmatrajući nebo i Sunce i očekujući buđenje prirode, novi ciklus života i obilje sveže hrane koju će nam planeta darovati tokom još jednog od bezbrojnih "ciklusa obnavljanja".
I u svim je kulturama i svim civlizacijama EQUINOX praćen i slavljen i davana su mu božanska svojstva, na šarolike i različite načine, ali uvek slaveći neuništivi ritam ponovnog rađanja.
Jedna od najčuvenijih pojava koja nas podseća na drevnost ljudskih rituala kad je EQUINOX u pitanju je "zmija svetla" koja se pojavljuje kretanjem Sunca na majanskoj piramidi:


This photo of Hacienda Chichen & Yaxkin Spa is courtesy of TripAdvisor


Za "vrlo veliki Mesec" bi bilo zgodno da smo ga mogli videti u vedroj i svežoj prolećnoj noći, jer nema ništa bolje od noći punog Meseca za puštati sanjarenju na volju i "lebdeti između jave i sna", ali može i ovako, uz snimke drugih koji su ga videli i uz malko imaginacije:

 

Proleće je, za još samo malo zimskih sati koje brojimo danas.

Vreme za razna čuda života i neprekidne magične igre blještave svetlosti i kratkih senki, vreme za odlazak na vodu, na reke, vreme za radost što još jednom (i po ko zna koji put) sve ponovo tako bujno i veselo započinje svoje kruženje na ovoj našoj šašavoj vrtešci...
Kao kontrapunkt čudima života kojima nas planeta daruje - nagledaćemo se (verovatno) i strahota kojima mi sami sebi pravimo duboke ožiljke na zajedničkoj istoriji. Ne može drugačije verovatno, svet je nama jedna velika pozornica na kojoj su i Mesec i Sunce kulise, a mi nama samima - glavni glumci...
Vreme za pozornicu na kojoj se (opet) može slušati Shakespeare:


All days are nights to see till I see thee,
And nights bright days when dreams do show thee to me.
~William Shakespeare, "Sonnet XLIII"


How like a winter hath my absence been
From thee, the pleasure of the fleeting year!
What freezings have I felt, what dark days seen!
What old December's bareness everywhere!
~William Shakespeare, "Sonnet XCVII"

I fotografija koja slama srce što se nije bilo na mestu na kom je snimana, zaštitini znak ove noći equinox-a i amblem, (bar za mene), proleća koje samo što nije...

STRAHOTE U SLIKAMA...

Zemljotres u Japanu, osim neverovatne siline samo po sebi, proizveo je i - cunami, kažu od oko 10 metara koji ruši celo obalno područje, nezaustavljivo.
Izgubljeni lljudski životi, masivna razaranja, požari u rafinerijama, zabrinutost i strah za sigurnost nuklearnih elektrana...
Na ovom linku su fotografije katastrofe snimane iz vazduha...deluju apokaliptično

ZEMLJOTRES I CUNAMI, JAPAN

I - još jedan link fotografija katastrofe ...

DIJALOG I KAKO GA IZBEĆI

Oduvek mi se činilo da su knjige, uputstva, eseji i prezentacije o tome "kako uspeti u nečemu (bilo čemu)" - skoro potpuno beskorisne, osim za autore istih, naravno, za njih su dokaz da jesu - uspeli u nečemu (bilo čemu).
Oduvek sam (naravno!) i pomno čitala sva takva štiva i nije me napuštao taj utisak o - suštinskoj beskorisnosti za nas čitaoce, ma koliko ta štiva bila zanimljiva, dobro i edukativno pisana, s merom i strpljenjem puna objašnjenja o "receptima nečijeg uspeha" takvog da može biti primenjen i nas i još jednom i ko zna koliko puta za ko zna koliko ljudi i da je izvesno da će efekat biti - isti.
A vidljivo je da se taj proces - ne dešava.
Autor napiše štivo "Kako..." i nigde posle ne vidimo veliki broj ljudi da su u svojoj svakodnevici pokušali to "Kako..." i da javljaju da im je isto uspelo. Nedostaju mi ti izveštaji o postignutim uspesima ili ne umem da dođem do njih. Zato i uputstva i "recepte" za njih  smatram - beskorisnim.

I - nastavljam da pratim takva štiva sve očekujući naslov "Šta sve treba da uradite da biste sasvim sigurno doživeli - neuspeh". Štiva o tome kako se izbegava da neka stvar uspe.

Nikome, naravno, ne pada na pamet da napiše štivo sa tako blesavim naslovom, a ja nekako smatram da bi od nekog takvog štiva veći broj ljudi imao koristi nego od ovih postojećih raznih u kojima piše SVE o tome kako se dostiže sreća, uspeh, spokojstvo, novac, prijatelji, štatijaznam šta sve ne...(ali nekome j euspelo i zna KAKO...)

Na primer - DIJALOG.

Izgleda kao sasvim prosta stvar - najmanje dvoje ljudi, s dobrom voljom, bez ikakvih preduslova, razmenjuju sopstvene stavove o nečemu, bilo čemu. Mogu biti u realnom prostoru ili se dijalog odvija u virtuelnom prostoru, na internetu. Najmanje dvoje, a može naravno više. Govorom verbalizuju svoje stavove, ocene, procene, tvrdnje, obrazlažu činjenice, razmenjuju misli. Izgleda kao писофкејк,  i - neobično se retko dešava.

Mnogo češće se razmenjuje "ad hominem" rečnik, diskvalifikacije čoveka, a ne razgovor o temi, mnogo češće se izgovaraju monolozi, a druga je osoba samo prisutna, ali je ne slušamo iako je - čujemo.
I onda tražimo štiva "Kako voditi dobar dijalog?" i u tim štivima sve lepo piše, ima ih onoliko i i-haaaaj! na svakom koraku i - retko kome pomažu. Pa se može posebnim procesima sticati veština dijaloga, učiti ŠTA je sve dijalog i KAKO se vodi i opet - premalo rezultata.

Možda bi pomoglo kad bi se napisalo kakvo štivo o tome "KAKO IZBEĆI BILO KAKAV DIJALOG?", koliko god to blesavo zvućalo.

A takvo bi (hipotetičko) štivo za siguran neuspeh dijaloga bilo sasvim kratko i jednostavno, u dva mala uputstva:
1. - kažeš: neću da razgovaram...
2. - kažeš: ti si...
(pa onda obavezno :
uvrede,
diskvalifikacije,
cinizam,
sarkazam,
ironija,
pakost,
malko podlosti,
omalovažavanja,
ponižavanja,
možda malko i pretnji,
malko verbalnog terorizma,
obavezno "govor s visoka" i govor "s nipodaštavanjem",
prezir sasvim jasan, svakako
može i psovki malo, umerenih ili jakih,
obavezno je "ućutkivanje" potencijalnog sagovornika,
izrugivanje i podsmeh se - podrazumevaju )

I - gotovo.
Nema komunikacije.
Dijalog izbegnut, dijalog nemoguć, dijalog mrtav da mrtviji ne može biti.

I - svima može da uspe, i svima uspeva, za razliku od svih onih štiva sa naslovima "Kako do uspešnog dijaloga?"

To sam msilila kad sam rekla "daj neko štivo o tome kako nam  nešto, bilo šta - sigurno ima NEUSPEH na kraju". Ispada da je do neuspeha lako doći, mnogo lakše nego do uspeha, ispada da nam za neuspeh nije potreban nikakav napor, nikakva posebna volja, učenje, kreativnost, bilo šta što inače posedujemo kao osobe - ništa nam to ne treba da bismo doživeli neuspeh, treba samo da ne radimo ništa ili da ne razmišljamo ni o čemu. I - kokanda smo skloni tome, pa nam zato ne trebaju kratka štiva s blesavim naslovima o tome "Kako do neuspeha?", kokanda mislimo da o "dostizanju neuspeha" svi sve znamo, a da o "dostizanju uspeha" ne znamo ništa ili vrlo malo, pa nam trebaju štiva sa uobičajenim naslovima o tome "Kakvi su recepti za uspeh?".

Meni se čini da bi, ipak, štivo o razlozima za neuspeh odvijanja dijaloga među ljudima bilo ustvari - korisno štivo, ma koliko kratko bilo i ma koliko svi mislii da znamo sve o tome zašto su nam dijalozi tako retki, a tako, tako potrebni.
Jednostavno - pogledamo listu koja garantuje neuspeh dijaloga i onda kažemo - aha, TO ne radim, TO me vodi direktno u neuspeh.
A šta da radimo onda?
Ako smo jednom rešili da ne radimo stvari koje sigurno vode do neuspeha dijaloga, možda nam onda ni ona štiva koja su prepuna rečenica "Kako do uspešnog dijaloga?" neće biti sasvim beskorisna, ko zna...

14. FEBRUAR

Šta god ko o današnjem danu mislio, ko god o njemu išta znao, s obzirom na poreklo i legende koje ga prate i koliko god se razlikovalo ime samog sveca kojem je današnji dan prvobitno  posvećen - simbol današnjeg dana kao praznika zaljubljenih je osvojio svet, nametnuo se i po metaforama koje ga prate je samo to - poseban dan za zaljubljene. Možemo ga praznovati, možemo mu se podsmevati, možemo ga kritikovati, možemo mu se radovati, možemo izigravati mudrice i mudrace smatrajući ga patetičnim, ali  - ne možemo promeniti činjenicu da je, takav kakav je, osvojio veći deo sveta i - legitimisao se kao proslava zaljubljenosti, sa svim pratećim ritualima koje zaljubljenost podrazumeva.

Meni se (naravno!) sviđa što jedan takav dan postoji i što je deo opšteg slavlja, ali mene ne treba uzimati za ozbiljno kad su ocene bilo kakvih praznika i praznovanja u pitanju - ja duboko verujem da je ceo život pokretni praznik i sve što me na to podseća dobrodošlo je i treba slaviti.

I uvek me razveseli kreativnost kojom se može ovakav jedan dan obeležiti, kreativnost kojom se, duhovito i meni zanimljivo, na način koji se "ređe sreće" napravi l` hommage raznim ćoškovima naših, ljudskih naravi koje pokazujemo i na današnji dan.
Jedna odlična internet stranica "COOL MATERIAL" ima svoju verziju 14. februara,  predstavljajući naše navike usađene u i oko ovog dana grafički i brojkama, sasvim zabavno.

Neizbežno je spomenuti kako je uobičajena primedba "odraslih i uozbiljenih ljudi" kako ovaj dan zaljubljenih i ne služi ničemu drugom nego opštoj komercijalizaciji, potrošačkom duhu i ogromnoj prodaji kiča raznih fela, a ako im se ponudi kakav (ikakav!) drugačiji "ljubavni sadržaj" (od poezije, preko literature do umetnosti bilo koje, ili do istinitih životnih priča) takođe će prezrivo odmahnuti rukom komentarišući kako "sve to nije za ozbiljne ljude, već za mladost-ludost i patetične žene i muškarce koji se ne ponašaju u skladu sa svojim godinama". Kao da postoje godine kad nije primereno osećati ili iskazivati ljubav.
I obavezno, kada u njihovom društvu iskažem svoje iskreno odobravanje postojanju praznika zaljubljenih kažu "e, sad si me razočarala!".
E?! I `ajde - nemo` da pričaš?!
Oni mene nikad ne razočaravaju, samo nikada i ne propustim da im dam "unsolicited advice" :
- uradi danas nešto lepo, dirljivo i patetično (bilo šta) nekome (bilo kome) do koga ti je danas (ili ikada) posebno stalo, priušti i sebi i tom drugom ljudskom biću jednostavnu radost pokazivanja iskrene emocije, ljudsko biće koje se lišava pokazivanja emocija nije ni mudrije ni bezbednije - ono je samo manje ljudsko...
(obično mi tada kažu da je takav "netraženi savet" detinjast i nezreo i da  ja ne znam šta je pravi život
a-aha, jes` paz` da ne znam)
Bilokakobilo, današnji će dan nekom proći u samolišavajućem mrštenju, nekome  u nezaboravnom doživljaju, nekome s poljupcima prvi put, nekome možda poslednji put, ali će malo koga (ako ikoga) ostaviti potpuno ravnodušnim.
I to je magija kojoj je i posvećen - čudu ljubavi.

Želim svima ugodan, zanimljiv i veseo 14.februar, "čašu vina, dah karmina" i malko više dobre volje za sve druge ljude nego svih drugih dana, "ne mož` da škodi i neće se baci".

PHILIP ZIMBARDO I PRIČE O NAŠEM PONAŠANJU

"Da se ljudska ćud ne bi pretvorila u ćudljivost, trebalo ju je stalno stavljati u red."

Philip Zimbardo je psiholog koji na (meni) veoma zanimljiv način prezentuje svoja (i tuđa) istraživanja o ljudskom ponašanju, o uzrocima dobra i zla u nama i van nas, o "paradoksu vremena", odnosno našim nesvesnim sklonostima kojima "trošimo" sopstveno vreme. Rado citira i druge autore, aktivan je na društvenim mrežama, i ima jedan odmeren, duhovit i nadasve dobronameran način komunikacije kojim neskriveno pokazuje koliko voli predmet svojih istraživanja - nas ljude.
Svoja istraživanja o dobru i zlu stavlja u kontekst narativa koji nam je prenet kolektivnim sećanjem, od biblijskih i drugih religijskih do onih u mitovima, legendama, bajkama, u bilo kojoj "priči oko vatre o zločincima i herojima" koje se (već nekako) doprle do nas.
I dobro i zlo on smatra prisutnim u nama, ali i izvan nas i tvrdi da je naše ponašanje nepredvidljivo, da nikako i nikada ne možemo tvrditi da nemamo sposobnosti za činjenje zla, sve dok nas okolnosti ne stave u kontekst u kojem je činjenje zla moguće i verovatno.
Sposobnost za dobro i sposobnost za zlo date su nam, deo su naše prirode i ispoljavanje jedne ili druge sposobnosti (ili čak volje) zavisi od okolnosti u koje stupamo, često ne očekujući da će se od nas tražiti takvi izbori - da li ćemo učiniti zlo, ako MOŽEMO, ako je kontekst u kojem smo pred taj izbor stavljeni takav da su sve "moralne, ćudoredne, etičke, čojstvene" zabrane da se zlo učini izbrisane ili da je (čak i monstruozno)  u datom kontekstu uspostavljena i prihvaćena norma da je činiti zlo sasvim prirodno, prihvatljivo i samim tim nekažnjivo.
Baveći se konkretnim primerima mučenja zatvorenika, Philip Zimbardo uspeva da nam predoči sasvim opšti "kontekst zla" u kojem ljudi, naizgled sasvim obični, "normalni", na nas slični ljudi postaju monstrumi, postaju otelotvorenje zla samog.
Osa kojom razdvajamo katkada tu veoma tanku liniju između dobra i zla, ta tanka, svetla "axis mundi" nas samih je ona kojom ipak odlučujemo o zlu ili dobru koje ćemo počiniti.
U 20 minuta koliko video traje, Philip Zimbardo zanimljivo, strasno i uverljivo izlaže ovakve rezultate svojih istraživanja. Koliko god šokantni snimci koje prikazuje bili (upozoravam na brutalnost i sirovu okrutnost grafičkog prikaza), toliko je očaravajuća jednostavnost  kojom nas vodi kroz verovatno najstariji od svih ljudskih narativa - kroz priču o uzrocima dobra i zla u nama.

 

Na linku se može video pratiti i sa titlom na srpski, izbor jezika je na donjoj ivici videa.

Drugi video vredan gledanja je njegovo istraživanje o "vremenskom paradoksu" i našoj nesvesnoj orijentaciji ka prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti tako da nam ta orijentacija oblikuje živote i da svaki pokušaj ravnoteže, svesnog balansa između tih razliličitih orijentacija zahteva naš poseban napor (ali nam za učinjnei napor sledi i nagrada u obliku najboljeg mogućeg načina trošenja tog kratkog vremena koje nam je na raspolaganju, a koje zovemo našim životom)

Na linku se može video pratiti i sa titlom na srpaki,  izbor jezika je na donjoj ivici videa.


Ako pažljivo pratimo ovih desetak minuta kojim nas Philip Zimbardo uvodi u svoje istraživanje o "pradoksu vremena", neminovno ćemo se zapitati - kako mi sami "vremenski orijentisani" živimo? Lako je u njegovim rečima prepoznavati sopstvena ponašanja i kroz lakmus njegovih "tipova ponašanja" koji su okrenuti prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, proceniti koji tip prevladava u našem sosptvenom ponašanju. Lepota tog procesa je što možemo (a ne moramo) biti inspirisani da možda svoju sopstvenu "vremensku orijentaciju" menjamo ili da je bar podvrgnemo preispitivanju tokom kojeg proverimo da li je ta "naša vremenska orijentacija" zaista i najbolji izbor koji SVESNO možemo učiniti za trošenje sopstvenog vremena.

Meni je čitanje njegovih radova i knjiga (tada kada su se pojavile i bile mi dostupne) pričinilo prilično zadovoljstvo, kao što to uvek biva kada čitajući tuđe reči naiđete na slaganje sa sopstvenim stavovima do kojih stignemo pomoću drugih tuđih reči ili sopstvenim promišljanjem.
Jer - on o našoj dvostrukosti priča, o našoj potpunoj, sveobuhvatnoj dvostrukosti koja svoj uzrok ima u samoj i sveobuhvatnoj dvostrukosti materijalnog sveta i o našim mukama da toj našoj neotklonjivoj dvostrukosti nađemo kakav harmoničan, ravnotežan, podnošljiv oblik. Pa bez obzira na to pričamo li o (ne)moralnosti zla ili dobra ili o (ne)moralnosti naše neutažive potrebe da živimo srećan i ispunjen život.

KONTEKST SVETSKOG SIROMAŠTVA

- jer se malo šta može dobro osmotriti van konteksta u kojem postoji -

Naš je svet u potrazi za novim pardigmama u ekonomiji, finansijama, međunarodnim odnosima, slobodama,  u potrazi za novim paradigmama svetskog razvoju u celini.
Kontekst našeg sveta je paradoks da svet nikada nije bio toliko otvoren, toliko dostupan po informacijama o tome ŠTA se, GDE i KOME događa, a istovremeno nikada u njemu nije bilo više teskoba i neizvesnosti, sasvim uzanih i zatvorenih prostora koji zamračuju i preprečuju, poput paukove mreže, svu tu celu osvojenu otvorenost i "mrežu" koja je napravljena internetom i brzim komunikacijama.
Šta USTVARI znači "svetska nejednakost u zaradama, ŠTA je svetski pojam SIROMAŠTVA, ako ga ima?"

Branko Milanović u svojoj knjizi "The Haves and Have-Nots", uz mnoge druge zanimljive prikaze, napravio je i grafički prikaz za nekoliko zemalja, uporedo i na jednom grafiku koji, bolje nego stotine stranica bilo kakvog opisnog teksta, daje kontekst svetskog siromaštva, daje podatke o tome KO, KOLIKO, a bogami i ZAŠTO je - siromašan.

The Haves and the Have-Nots: A Brief and Idiosyncratic History of Global Inequality

"The graph shows inequality within a country, in the context of inequality around the world. It can take a few minutes to get your bearings with this chart, but trust me, it’s worth it.
Here the population of each country is divided into 20 equally-sized income groups, ranked by their household per-capita income. These are called “ventiles,” as you can see on the horizontal axis, and each “ventile” translates to a cluster of five percentiles.
The household income numbers are all converted into  international dollars adjusted for equal purchasing power, since the cost of goods varies from country to country. In other words, the chart adjusts for the cost of living in different countries, so we are looking at consistent living standards worldwide.
Now on the vertical axis, you can see where any given ventile from any country falls when compared to the entire population of the world.
For example, trace the line for Brazil, a country with extreme income inequality.
Brazil’s bottom ventile — that is, the poorest 5 percent of the Brazilian population, shown as the left-most point on the line — is about as poor as anyone in the entire world, registering a percentile in the single digits when compared to the income distribution worldwide. Meanwhile, Brazil also has some of the world’s richest, as you can see by how high up on the chart Brazil’s top ventile reaches. In other words, this one country covers a very broad span of income groups.
Now take a look at America.
Notice how the entire line for the United States resides in the top portion of the graph? That’s because the entire country is relatively rich. In fact, America’s bottom ventile is still richer than most of the world: That is, the typical person in the bottom 5 percent of the American income distribution is still richer than 68 percent of the world’s inhabitants.
Now check out the line for India. India’s poorest ventile corresponds with the 4th poorest percentile worldwide. And its richest? The 68th percentile. Yes, that’s right: America’s poorest are, as a group, about as rich as India’s richest.
Kind of blows your mind, right?
Now you might be wondering: How can there be so many people in the world who make less than America’s poorest, many of whom make nothing each year? Remember that were looking at the entire bottom chunk of Americans, some of whom make as much as $6,700; that may be extremely poor by American standards, but that amounts to a relatively good standard of living in India, where about a quarter of the population lives on $1 a day.
As Mr. Brankovic writes:

One’s income thus crucially depends on citizenship, which in turn means (in a world of rather low international migration) place of birth. All people born in rich countries thus receive a location premium or a location rent; all those born in poor countries get a location penalty.
It is easy to see that in such a world, most of one’s lifetime income will be determined at birth."

The graph shows that the bottom 5% of Brazilians are among the poorest people in the world but the top 5% are among the richest. Thus the vertical range of the curve tells us about within-country inequality. Comparing between countries we see that the poorest 5% of Americans are among the richest people in the world (richer than nearly 70% of other people in the world). The poorest 5% of Americans, for example, are richer than the richest 5% of Indians.

Ukratko: (s nadom da ništa neće biti "izgubljeno u prevodu")
5% Brazilaca je među najsiromašnijim ljudima sveta, a isti je procenat i među najbogatijima, a poređenje među zemljama pokazuje da je 5% NAJSIROMAŠNIJIH Amerikanaca među NAJBOGATIJIM ljudima na svetu, jer je njih 5% najsiromašnijih bogatije od 5% najbogatijih u Indiji.

O dostupnosti je reč, o mestu rođenja i o činjenici da ne više od 10% ukupne svetske populacije troši i uživa 90% ukupnih svetskih resursa.
Koliko je to, ustvari, održivo uz otvorenost sveta?
Koliko će nam trebati do dogovora o novim paradigmama?
Ne znam, naravno.
Ali znam da prikaze ovakve vrste treba učiniti što dostupnijim...access matters

RASTKO I JA

O Rastku Nemanjiću obično svi misle da sve znaju, od svojevrsnog "kulta" do naziva "svetosavlje" kojim se ponekad označava ukupno nasleđe ovog utemeljivača autokefalne crkve tokom XIII veka.

Današnji dan, 27.januar, (osim što je "kućna slava" mnogih porodica u Srbiji) istovremeno je i "Dan prosvete", često nazivan "školska slava" tokom kojeg se po školama održavaju "svetosavske akademije" sa uglavnom sličnim programima kojim mu se odaje čast i kojima se slavi - Sveti Sava.

Uz svo to "uobičajeno znamenje" koje se vezuje za Rastka, njegov život i rad, ja imam par sasvim privatnih koje su učinile da pokušam da o njemu saznam što više, iz što više različitih izvora da bih svoju sliku o njemu učinila što potpunijom.

Prvi put kad sam čula išta o njemu nisam još ni išla u školu, ali su me vodili u Kovilj gde sam čula legendu o tome da je na mestu gde se danas nalazi koviljski manastir (obnovljen u XVIII veku) Rastko uspešno pregovarao o miru sa Ugarskim kraljem. I prilično jasno se sećam da je sve zvučalo kao - bajka, kao drevna priča o "slavnim vremenima" skoro pa neuporedivim sa našim (tako sam bar tada mislila, hat međutoa, stvarnost je ispala sasvim drugačija...)

Drugi put sam, (već davno otišavši iz škole), među raznim ljudima bezuspešno branila stav da Rastko i Dositej ne isključuju jedan drugog, da čine izvanrednu celinu našeg nasleđa i da je jedina razumna stvar - negovati i Jevropejske i Svetosavske tradicije uporedo i istovremeno, jer su obe deo naše zajedničke istorije. Volja kojom se u razgovoru (i ne samo u tom jednom) želelo suprotstavljati Rastka i Dositeja jedan drugome, isključivost kojom se branio stav "može biti samo jedan" onespokojio me je za prilično dugo vremena jer sam jasno videla da do takvih mojih sagovornika nisu "doprli" ni Rastko ni Dositej. A obojica su, onim što su napisali, dostupni kao da su na otvorenom dlanu. S tim što do Rastkovih štiva vrlo teško dospevate - i to je dodatni paradoks kad je Rastko u pitanju - kao da svi znaju KO JE ON, ali ŠTA JE ispisao zna malo ko, a skoro nikoga nije briga da njegove spise učini dostupnim na internetu ili bilo kako. Tako da u određenom smislu deli Dositejevu sudbinu - Dositejeve ispisane reči su dostupne, ali malo ko mari i uglavnom odmahuju rukom, (kažu i lažu svašta o njemu), Rastkove reči su praktično nedostupne, ali ako se usudiš da predložiš da se IPAK i pročita šta je pisao, zamah ruke često ume da krene u smeru tvoje glave i to od strane onih koji se u Rastkovo svetosavlje - kunu, tako da ispada da tek oni o Rastku kažu i lažu svašta što sa njegovim ispisanim rečima blage veze nema.

Treći put sam bila u beogradskom hramu koji je njemu, Rastku, posvećen, a sve bih na svetu dala da nije postojao taj, treći put.


Kada se pročita sve dostupno što je Rastko ostavio zapisano i kad se uspe  pregledati bar deo građe koja postoji o njemu, tek onda "grube linije" kojima ga se inače opisuje dobijaju svoje fine valere, počnu da pletu mrežu i stvaraju potpunu sliku o ovom sasvim neobičnom čoveku naše istorije.

I jedna od asocijacija koju sam odavno imala kad je Rastko u pitanju je jedan efekat iz fizike - lotosov efekat. Manje-više, efekat podrazumeva da je kaplicama vode, blata i prašine potpuno nemoguće da se zadrže na listovima ili cvetu lotosa zbog posebne strukture te biljke koja "onemogućava" vezivanje bilo koje druge materije na sebi. Zato je lotos uvek - čist.

I ova davnašnja asocijacija na jedan fizički efekat istovremeno je i četvrti i poslednji, sasvim privatni "događaj" između Rastka i mene.
Nešto kao "kvadratura kruga" :))))

Srećna slava svima koji danas slave!

17 ČINJENICA O - KINI

(u koje malo ko veruje, ma kako dokazive bile)

Ustvari mi se prvo dopalo što je izabran broj 17 (moja lična opsednutost prostim brojevima :)), i to mi je privuklo pažnju na post koji je objavio BUSINESS INSIDER, ilustrujući tih 17 proverljivih podataka o Kini danas, komentarišući ih u kontekstu svetskih ekonomskih, finansijskih i političkih procesa.



prva: za poslednjih deset godina kineska ekonomija je rasla sedam puta brže nego američka (316% rasta prema 43%)



druga: kineski BDP (bruto domaći proizvod) po glavi stanovnika je na 91. mestu na svetu (daleko iza nekih od najsiromašnijih zemalja sveta)



treća: 85% veštačkih jelki koje se proizvedu na svetu potiču iz - Kine, kao i 80% od ukupnog broja igračaka koej se proizvedu na svetu



četvrta: cela godišnja plata stanovnika Pekinga dovoljna je za 10 kvadratnih stopa (stopa iznosi 0,33 metra, tako da je godišnja plata dovoljna za nešto više od 1 metra kvadratnog stambenog prostora)



peta: u Kini je prozvodnja svinja veća nego u 43 zemlje koje slede po broju, zajedno i sabrano




šesta: Kina knzumira 50 000 cigareta svake sekunde (jedan dan od 24 časa ima 86400 sekundi, tako da je dnevna potrošnja 4 milijarde i 320 miliona cigareta ili 216 miliona paklica)




sedma: najbrži američki voz je dva puta sporiji nego kineski, koji vozi između Pekinga i Šangaja,  odnosno 302 milja na čas prema 150 milja na čas (1 milja je 1,6 kilometara)



osma: kineska pustinja Gobi je velika kao Peru, ceo (1400 kvadratnih milja)



deveta: u Kini postoji 64 miliona napuštenih kuća, uključujući čitave gradove koji su - potpuno prazni



deseta: najveći šoping centar se nalazi u Kini i skoro 99% je potpuno prazan još od 2005.



jedanaest: procenjuje se da skoro 10 000 Kineza završi godišnje u nekontrolisanim "crnim zatvorima"



dvanaesta: do 2025 godine Kina će izgraditi nebodera i zgrada u koje će moći da "stane" 10 gradova veličine NewYork-a



trinaesta: do 2030 godine stanovništvo Kine u gradovima  će se uvećati za 350 miliona ljudi - više nego što Amerika ima danas, ukupno



četranest: Kina ima više hrišćana nego čitava Italija



petanest: Kina dvostruko većim brojem veruje u evolucione teorije nego Amerika (duplo više u relativnom iznosu - brojevi u odnosu na ukupno stanvništvo)



šesnaest: Kina je (uz Ameriku i neke druge zemlje sveta ) država u kojoj je na snazi smrtna kazna, a broj smaknuća je TRI puta veći nego u svim drugim zemljama, zajedno



sedamnaest: kupovinom kineskih akcija finansira se kineska vlada jer (na primer) osam od deset vrhunskih akcija u Šangaju poseduje vlada

Verovatno postoji i neki drugi izbor nekih drugih sedamanaest činjenica o Kini koje slikovito ruše razne predrasude (kod onih koje ih imaju i tamo gde postoje) o Kini u celini, ali meni se i ovaj izbor čini sasvim dobar, za proveravanje i daljnje čitanje o Kini - danas. Možda mislimo da znamo kakva je bila, nekada, ali nisam sigurna ni da smo, stičući tadašnja znanja baratali činejnicama, meni se čini kao zemlja i civilizacija o kojoj nikada ne možemo skupiti dovoljno činjenica. Amerikanci bi rekli "size matters".
And so it looks like that it - really does...



I slika koja govori sama za sebe - isti pejzaž Šangaja, slikan sa razlikom od dvadeset godina...