DIJALOG I KAKO GA IZBEĆI

Oduvek mi se činilo da su knjige, uputstva, eseji i prezentacije o tome "kako uspeti u nečemu (bilo čemu)" - skoro potpuno beskorisne, osim za autore istih, naravno, za njih su dokaz da jesu - uspeli u nečemu (bilo čemu).
Oduvek sam (naravno!) i pomno čitala sva takva štiva i nije me napuštao taj utisak o - suštinskoj beskorisnosti za nas čitaoce, ma koliko ta štiva bila zanimljiva, dobro i edukativno pisana, s merom i strpljenjem puna objašnjenja o "receptima nečijeg uspeha" takvog da može biti primenjen i nas i još jednom i ko zna koliko puta za ko zna koliko ljudi i da je izvesno da će efekat biti - isti.
A vidljivo je da se taj proces - ne dešava.
Autor napiše štivo "Kako..." i nigde posle ne vidimo veliki broj ljudi da su u svojoj svakodnevici pokušali to "Kako..." i da javljaju da im je isto uspelo. Nedostaju mi ti izveštaji o postignutim uspesima ili ne umem da dođem do njih. Zato i uputstva i "recepte" za njih  smatram - beskorisnim.

I - nastavljam da pratim takva štiva sve očekujući naslov "Šta sve treba da uradite da biste sasvim sigurno doživeli - neuspeh". Štiva o tome kako se izbegava da neka stvar uspe.

Nikome, naravno, ne pada na pamet da napiše štivo sa tako blesavim naslovom, a ja nekako smatram da bi od nekog takvog štiva veći broj ljudi imao koristi nego od ovih postojećih raznih u kojima piše SVE o tome kako se dostiže sreća, uspeh, spokojstvo, novac, prijatelji, štatijaznam šta sve ne...(ali nekome j euspelo i zna KAKO...)

Na primer - DIJALOG.

Izgleda kao sasvim prosta stvar - najmanje dvoje ljudi, s dobrom voljom, bez ikakvih preduslova, razmenjuju sopstvene stavove o nečemu, bilo čemu. Mogu biti u realnom prostoru ili se dijalog odvija u virtuelnom prostoru, na internetu. Najmanje dvoje, a može naravno više. Govorom verbalizuju svoje stavove, ocene, procene, tvrdnje, obrazlažu činjenice, razmenjuju misli. Izgleda kao писофкејк,  i - neobično se retko dešava.

Mnogo češće se razmenjuje "ad hominem" rečnik, diskvalifikacije čoveka, a ne razgovor o temi, mnogo češće se izgovaraju monolozi, a druga je osoba samo prisutna, ali je ne slušamo iako je - čujemo.
I onda tražimo štiva "Kako voditi dobar dijalog?" i u tim štivima sve lepo piše, ima ih onoliko i i-haaaaj! na svakom koraku i - retko kome pomažu. Pa se može posebnim procesima sticati veština dijaloga, učiti ŠTA je sve dijalog i KAKO se vodi i opet - premalo rezultata.

Možda bi pomoglo kad bi se napisalo kakvo štivo o tome "KAKO IZBEĆI BILO KAKAV DIJALOG?", koliko god to blesavo zvućalo.

A takvo bi (hipotetičko) štivo za siguran neuspeh dijaloga bilo sasvim kratko i jednostavno, u dva mala uputstva:
1. - kažeš: neću da razgovaram...
2. - kažeš: ti si...
(pa onda obavezno :
uvrede,
diskvalifikacije,
cinizam,
sarkazam,
ironija,
pakost,
malko podlosti,
omalovažavanja,
ponižavanja,
možda malko i pretnji,
malko verbalnog terorizma,
obavezno "govor s visoka" i govor "s nipodaštavanjem",
prezir sasvim jasan, svakako
može i psovki malo, umerenih ili jakih,
obavezno je "ućutkivanje" potencijalnog sagovornika,
izrugivanje i podsmeh se - podrazumevaju )

I - gotovo.
Nema komunikacije.
Dijalog izbegnut, dijalog nemoguć, dijalog mrtav da mrtviji ne može biti.

I - svima može da uspe, i svima uspeva, za razliku od svih onih štiva sa naslovima "Kako do uspešnog dijaloga?"

To sam msilila kad sam rekla "daj neko štivo o tome kako nam  nešto, bilo šta - sigurno ima NEUSPEH na kraju". Ispada da je do neuspeha lako doći, mnogo lakše nego do uspeha, ispada da nam za neuspeh nije potreban nikakav napor, nikakva posebna volja, učenje, kreativnost, bilo šta što inače posedujemo kao osobe - ništa nam to ne treba da bismo doživeli neuspeh, treba samo da ne radimo ništa ili da ne razmišljamo ni o čemu. I - kokanda smo skloni tome, pa nam zato ne trebaju kratka štiva s blesavim naslovima o tome "Kako do neuspeha?", kokanda mislimo da o "dostizanju neuspeha" svi sve znamo, a da o "dostizanju uspeha" ne znamo ništa ili vrlo malo, pa nam trebaju štiva sa uobičajenim naslovima o tome "Kakvi su recepti za uspeh?".

Meni se čini da bi, ipak, štivo o razlozima za neuspeh odvijanja dijaloga među ljudima bilo ustvari - korisno štivo, ma koliko kratko bilo i ma koliko svi mislii da znamo sve o tome zašto su nam dijalozi tako retki, a tako, tako potrebni.
Jednostavno - pogledamo listu koja garantuje neuspeh dijaloga i onda kažemo - aha, TO ne radim, TO me vodi direktno u neuspeh.
A šta da radimo onda?
Ako smo jednom rešili da ne radimo stvari koje sigurno vode do neuspeha dijaloga, možda nam onda ni ona štiva koja su prepuna rečenica "Kako do uspešnog dijaloga?" neće biti sasvim beskorisna, ko zna...

14. FEBRUAR

Šta god ko o današnjem danu mislio, ko god o njemu išta znao, s obzirom na poreklo i legende koje ga prate i koliko god se razlikovalo ime samog sveca kojem je današnji dan prvobitno  posvećen - simbol današnjeg dana kao praznika zaljubljenih je osvojio svet, nametnuo se i po metaforama koje ga prate je samo to - poseban dan za zaljubljene. Možemo ga praznovati, možemo mu se podsmevati, možemo ga kritikovati, možemo mu se radovati, možemo izigravati mudrice i mudrace smatrajući ga patetičnim, ali  - ne možemo promeniti činjenicu da je, takav kakav je, osvojio veći deo sveta i - legitimisao se kao proslava zaljubljenosti, sa svim pratećim ritualima koje zaljubljenost podrazumeva.

Meni se (naravno!) sviđa što jedan takav dan postoji i što je deo opšteg slavlja, ali mene ne treba uzimati za ozbiljno kad su ocene bilo kakvih praznika i praznovanja u pitanju - ja duboko verujem da je ceo život pokretni praznik i sve što me na to podseća dobrodošlo je i treba slaviti.

I uvek me razveseli kreativnost kojom se može ovakav jedan dan obeležiti, kreativnost kojom se, duhovito i meni zanimljivo, na način koji se "ređe sreće" napravi l` hommage raznim ćoškovima naših, ljudskih naravi koje pokazujemo i na današnji dan.
Jedna odlična internet stranica "COOL MATERIAL" ima svoju verziju 14. februara,  predstavljajući naše navike usađene u i oko ovog dana grafički i brojkama, sasvim zabavno.

Neizbežno je spomenuti kako je uobičajena primedba "odraslih i uozbiljenih ljudi" kako ovaj dan zaljubljenih i ne služi ničemu drugom nego opštoj komercijalizaciji, potrošačkom duhu i ogromnoj prodaji kiča raznih fela, a ako im se ponudi kakav (ikakav!) drugačiji "ljubavni sadržaj" (od poezije, preko literature do umetnosti bilo koje, ili do istinitih životnih priča) takođe će prezrivo odmahnuti rukom komentarišući kako "sve to nije za ozbiljne ljude, već za mladost-ludost i patetične žene i muškarce koji se ne ponašaju u skladu sa svojim godinama". Kao da postoje godine kad nije primereno osećati ili iskazivati ljubav.
I obavezno, kada u njihovom društvu iskažem svoje iskreno odobravanje postojanju praznika zaljubljenih kažu "e, sad si me razočarala!".
E?! I `ajde - nemo` da pričaš?!
Oni mene nikad ne razočaravaju, samo nikada i ne propustim da im dam "unsolicited advice" :
- uradi danas nešto lepo, dirljivo i patetično (bilo šta) nekome (bilo kome) do koga ti je danas (ili ikada) posebno stalo, priušti i sebi i tom drugom ljudskom biću jednostavnu radost pokazivanja iskrene emocije, ljudsko biće koje se lišava pokazivanja emocija nije ni mudrije ni bezbednije - ono je samo manje ljudsko...
(obično mi tada kažu da je takav "netraženi savet" detinjast i nezreo i da  ja ne znam šta je pravi život
a-aha, jes` paz` da ne znam)
Bilokakobilo, današnji će dan nekom proći u samolišavajućem mrštenju, nekome  u nezaboravnom doživljaju, nekome s poljupcima prvi put, nekome možda poslednji put, ali će malo koga (ako ikoga) ostaviti potpuno ravnodušnim.
I to je magija kojoj je i posvećen - čudu ljubavi.

Želim svima ugodan, zanimljiv i veseo 14.februar, "čašu vina, dah karmina" i malko više dobre volje za sve druge ljude nego svih drugih dana, "ne mož` da škodi i neće se baci".

PHILIP ZIMBARDO I PRIČE O NAŠEM PONAŠANJU

"Da se ljudska ćud ne bi pretvorila u ćudljivost, trebalo ju je stalno stavljati u red."

Philip Zimbardo je psiholog koji na (meni) veoma zanimljiv način prezentuje svoja (i tuđa) istraživanja o ljudskom ponašanju, o uzrocima dobra i zla u nama i van nas, o "paradoksu vremena", odnosno našim nesvesnim sklonostima kojima "trošimo" sopstveno vreme. Rado citira i druge autore, aktivan je na društvenim mrežama, i ima jedan odmeren, duhovit i nadasve dobronameran način komunikacije kojim neskriveno pokazuje koliko voli predmet svojih istraživanja - nas ljude.
Svoja istraživanja o dobru i zlu stavlja u kontekst narativa koji nam je prenet kolektivnim sećanjem, od biblijskih i drugih religijskih do onih u mitovima, legendama, bajkama, u bilo kojoj "priči oko vatre o zločincima i herojima" koje se (već nekako) doprle do nas.
I dobro i zlo on smatra prisutnim u nama, ali i izvan nas i tvrdi da je naše ponašanje nepredvidljivo, da nikako i nikada ne možemo tvrditi da nemamo sposobnosti za činjenje zla, sve dok nas okolnosti ne stave u kontekst u kojem je činjenje zla moguće i verovatno.
Sposobnost za dobro i sposobnost za zlo date su nam, deo su naše prirode i ispoljavanje jedne ili druge sposobnosti (ili čak volje) zavisi od okolnosti u koje stupamo, često ne očekujući da će se od nas tražiti takvi izbori - da li ćemo učiniti zlo, ako MOŽEMO, ako je kontekst u kojem smo pred taj izbor stavljeni takav da su sve "moralne, ćudoredne, etičke, čojstvene" zabrane da se zlo učini izbrisane ili da je (čak i monstruozno)  u datom kontekstu uspostavljena i prihvaćena norma da je činiti zlo sasvim prirodno, prihvatljivo i samim tim nekažnjivo.
Baveći se konkretnim primerima mučenja zatvorenika, Philip Zimbardo uspeva da nam predoči sasvim opšti "kontekst zla" u kojem ljudi, naizgled sasvim obični, "normalni", na nas slični ljudi postaju monstrumi, postaju otelotvorenje zla samog.
Osa kojom razdvajamo katkada tu veoma tanku liniju između dobra i zla, ta tanka, svetla "axis mundi" nas samih je ona kojom ipak odlučujemo o zlu ili dobru koje ćemo počiniti.
U 20 minuta koliko video traje, Philip Zimbardo zanimljivo, strasno i uverljivo izlaže ovakve rezultate svojih istraživanja. Koliko god šokantni snimci koje prikazuje bili (upozoravam na brutalnost i sirovu okrutnost grafičkog prikaza), toliko je očaravajuća jednostavnost  kojom nas vodi kroz verovatno najstariji od svih ljudskih narativa - kroz priču o uzrocima dobra i zla u nama.

 

Na linku se može video pratiti i sa titlom na srpski, izbor jezika je na donjoj ivici videa.

Drugi video vredan gledanja je njegovo istraživanje o "vremenskom paradoksu" i našoj nesvesnoj orijentaciji ka prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti tako da nam ta orijentacija oblikuje živote i da svaki pokušaj ravnoteže, svesnog balansa između tih razliličitih orijentacija zahteva naš poseban napor (ali nam za učinjnei napor sledi i nagrada u obliku najboljeg mogućeg načina trošenja tog kratkog vremena koje nam je na raspolaganju, a koje zovemo našim životom)

Na linku se može video pratiti i sa titlom na srpaki,  izbor jezika je na donjoj ivici videa.


Ako pažljivo pratimo ovih desetak minuta kojim nas Philip Zimbardo uvodi u svoje istraživanje o "pradoksu vremena", neminovno ćemo se zapitati - kako mi sami "vremenski orijentisani" živimo? Lako je u njegovim rečima prepoznavati sopstvena ponašanja i kroz lakmus njegovih "tipova ponašanja" koji su okrenuti prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, proceniti koji tip prevladava u našem sosptvenom ponašanju. Lepota tog procesa je što možemo (a ne moramo) biti inspirisani da možda svoju sopstvenu "vremensku orijentaciju" menjamo ili da je bar podvrgnemo preispitivanju tokom kojeg proverimo da li je ta "naša vremenska orijentacija" zaista i najbolji izbor koji SVESNO možemo učiniti za trošenje sopstvenog vremena.

Meni je čitanje njegovih radova i knjiga (tada kada su se pojavile i bile mi dostupne) pričinilo prilično zadovoljstvo, kao što to uvek biva kada čitajući tuđe reči naiđete na slaganje sa sopstvenim stavovima do kojih stignemo pomoću drugih tuđih reči ili sopstvenim promišljanjem.
Jer - on o našoj dvostrukosti priča, o našoj potpunoj, sveobuhvatnoj dvostrukosti koja svoj uzrok ima u samoj i sveobuhvatnoj dvostrukosti materijalnog sveta i o našim mukama da toj našoj neotklonjivoj dvostrukosti nađemo kakav harmoničan, ravnotežan, podnošljiv oblik. Pa bez obzira na to pričamo li o (ne)moralnosti zla ili dobra ili o (ne)moralnosti naše neutažive potrebe da živimo srećan i ispunjen život.

KONTEKST SVETSKOG SIROMAŠTVA

- jer se malo šta može dobro osmotriti van konteksta u kojem postoji -

Naš je svet u potrazi za novim pardigmama u ekonomiji, finansijama, međunarodnim odnosima, slobodama,  u potrazi za novim paradigmama svetskog razvoju u celini.
Kontekst našeg sveta je paradoks da svet nikada nije bio toliko otvoren, toliko dostupan po informacijama o tome ŠTA se, GDE i KOME događa, a istovremeno nikada u njemu nije bilo više teskoba i neizvesnosti, sasvim uzanih i zatvorenih prostora koji zamračuju i preprečuju, poput paukove mreže, svu tu celu osvojenu otvorenost i "mrežu" koja je napravljena internetom i brzim komunikacijama.
Šta USTVARI znači "svetska nejednakost u zaradama, ŠTA je svetski pojam SIROMAŠTVA, ako ga ima?"

Branko Milanović u svojoj knjizi "The Haves and Have-Nots", uz mnoge druge zanimljive prikaze, napravio je i grafički prikaz za nekoliko zemalja, uporedo i na jednom grafiku koji, bolje nego stotine stranica bilo kakvog opisnog teksta, daje kontekst svetskog siromaštva, daje podatke o tome KO, KOLIKO, a bogami i ZAŠTO je - siromašan.

The Haves and the Have-Nots: A Brief and Idiosyncratic History of Global Inequality

"The graph shows inequality within a country, in the context of inequality around the world. It can take a few minutes to get your bearings with this chart, but trust me, it’s worth it.
Here the population of each country is divided into 20 equally-sized income groups, ranked by their household per-capita income. These are called “ventiles,” as you can see on the horizontal axis, and each “ventile” translates to a cluster of five percentiles.
The household income numbers are all converted into  international dollars adjusted for equal purchasing power, since the cost of goods varies from country to country. In other words, the chart adjusts for the cost of living in different countries, so we are looking at consistent living standards worldwide.
Now on the vertical axis, you can see where any given ventile from any country falls when compared to the entire population of the world.
For example, trace the line for Brazil, a country with extreme income inequality.
Brazil’s bottom ventile — that is, the poorest 5 percent of the Brazilian population, shown as the left-most point on the line — is about as poor as anyone in the entire world, registering a percentile in the single digits when compared to the income distribution worldwide. Meanwhile, Brazil also has some of the world’s richest, as you can see by how high up on the chart Brazil’s top ventile reaches. In other words, this one country covers a very broad span of income groups.
Now take a look at America.
Notice how the entire line for the United States resides in the top portion of the graph? That’s because the entire country is relatively rich. In fact, America’s bottom ventile is still richer than most of the world: That is, the typical person in the bottom 5 percent of the American income distribution is still richer than 68 percent of the world’s inhabitants.
Now check out the line for India. India’s poorest ventile corresponds with the 4th poorest percentile worldwide. And its richest? The 68th percentile. Yes, that’s right: America’s poorest are, as a group, about as rich as India’s richest.
Kind of blows your mind, right?
Now you might be wondering: How can there be so many people in the world who make less than America’s poorest, many of whom make nothing each year? Remember that were looking at the entire bottom chunk of Americans, some of whom make as much as $6,700; that may be extremely poor by American standards, but that amounts to a relatively good standard of living in India, where about a quarter of the population lives on $1 a day.
As Mr. Brankovic writes:

One’s income thus crucially depends on citizenship, which in turn means (in a world of rather low international migration) place of birth. All people born in rich countries thus receive a location premium or a location rent; all those born in poor countries get a location penalty.
It is easy to see that in such a world, most of one’s lifetime income will be determined at birth."

The graph shows that the bottom 5% of Brazilians are among the poorest people in the world but the top 5% are among the richest. Thus the vertical range of the curve tells us about within-country inequality. Comparing between countries we see that the poorest 5% of Americans are among the richest people in the world (richer than nearly 70% of other people in the world). The poorest 5% of Americans, for example, are richer than the richest 5% of Indians.

Ukratko: (s nadom da ništa neće biti "izgubljeno u prevodu")
5% Brazilaca je među najsiromašnijim ljudima sveta, a isti je procenat i među najbogatijima, a poređenje među zemljama pokazuje da je 5% NAJSIROMAŠNIJIH Amerikanaca među NAJBOGATIJIM ljudima na svetu, jer je njih 5% najsiromašnijih bogatije od 5% najbogatijih u Indiji.

O dostupnosti je reč, o mestu rođenja i o činjenici da ne više od 10% ukupne svetske populacije troši i uživa 90% ukupnih svetskih resursa.
Koliko je to, ustvari, održivo uz otvorenost sveta?
Koliko će nam trebati do dogovora o novim paradigmama?
Ne znam, naravno.
Ali znam da prikaze ovakve vrste treba učiniti što dostupnijim...access matters

RASTKO I JA

O Rastku Nemanjiću obično svi misle da sve znaju, od svojevrsnog "kulta" do naziva "svetosavlje" kojim se ponekad označava ukupno nasleđe ovog utemeljivača autokefalne crkve tokom XIII veka.

Današnji dan, 27.januar, (osim što je "kućna slava" mnogih porodica u Srbiji) istovremeno je i "Dan prosvete", često nazivan "školska slava" tokom kojeg se po školama održavaju "svetosavske akademije" sa uglavnom sličnim programima kojim mu se odaje čast i kojima se slavi - Sveti Sava.

Uz svo to "uobičajeno znamenje" koje se vezuje za Rastka, njegov život i rad, ja imam par sasvim privatnih koje su učinile da pokušam da o njemu saznam što više, iz što više različitih izvora da bih svoju sliku o njemu učinila što potpunijom.

Prvi put kad sam čula išta o njemu nisam još ni išla u školu, ali su me vodili u Kovilj gde sam čula legendu o tome da je na mestu gde se danas nalazi koviljski manastir (obnovljen u XVIII veku) Rastko uspešno pregovarao o miru sa Ugarskim kraljem. I prilično jasno se sećam da je sve zvučalo kao - bajka, kao drevna priča o "slavnim vremenima" skoro pa neuporedivim sa našim (tako sam bar tada mislila, hat međutoa, stvarnost je ispala sasvim drugačija...)

Drugi put sam, (već davno otišavši iz škole), među raznim ljudima bezuspešno branila stav da Rastko i Dositej ne isključuju jedan drugog, da čine izvanrednu celinu našeg nasleđa i da je jedina razumna stvar - negovati i Jevropejske i Svetosavske tradicije uporedo i istovremeno, jer su obe deo naše zajedničke istorije. Volja kojom se u razgovoru (i ne samo u tom jednom) želelo suprotstavljati Rastka i Dositeja jedan drugome, isključivost kojom se branio stav "može biti samo jedan" onespokojio me je za prilično dugo vremena jer sam jasno videla da do takvih mojih sagovornika nisu "doprli" ni Rastko ni Dositej. A obojica su, onim što su napisali, dostupni kao da su na otvorenom dlanu. S tim što do Rastkovih štiva vrlo teško dospevate - i to je dodatni paradoks kad je Rastko u pitanju - kao da svi znaju KO JE ON, ali ŠTA JE ispisao zna malo ko, a skoro nikoga nije briga da njegove spise učini dostupnim na internetu ili bilo kako. Tako da u određenom smislu deli Dositejevu sudbinu - Dositejeve ispisane reči su dostupne, ali malo ko mari i uglavnom odmahuju rukom, (kažu i lažu svašta o njemu), Rastkove reči su praktično nedostupne, ali ako se usudiš da predložiš da se IPAK i pročita šta je pisao, zamah ruke često ume da krene u smeru tvoje glave i to od strane onih koji se u Rastkovo svetosavlje - kunu, tako da ispada da tek oni o Rastku kažu i lažu svašta što sa njegovim ispisanim rečima blage veze nema.

Treći put sam bila u beogradskom hramu koji je njemu, Rastku, posvećen, a sve bih na svetu dala da nije postojao taj, treći put.


Kada se pročita sve dostupno što je Rastko ostavio zapisano i kad se uspe  pregledati bar deo građe koja postoji o njemu, tek onda "grube linije" kojima ga se inače opisuje dobijaju svoje fine valere, počnu da pletu mrežu i stvaraju potpunu sliku o ovom sasvim neobičnom čoveku naše istorije.

I jedna od asocijacija koju sam odavno imala kad je Rastko u pitanju je jedan efekat iz fizike - lotosov efekat. Manje-više, efekat podrazumeva da je kaplicama vode, blata i prašine potpuno nemoguće da se zadrže na listovima ili cvetu lotosa zbog posebne strukture te biljke koja "onemogućava" vezivanje bilo koje druge materije na sebi. Zato je lotos uvek - čist.

I ova davnašnja asocijacija na jedan fizički efekat istovremeno je i četvrti i poslednji, sasvim privatni "događaj" između Rastka i mene.
Nešto kao "kvadratura kruga" :))))

Srećna slava svima koji danas slave!

17 ČINJENICA O - KINI

(u koje malo ko veruje, ma kako dokazive bile)

Ustvari mi se prvo dopalo što je izabran broj 17 (moja lična opsednutost prostim brojevima :)), i to mi je privuklo pažnju na post koji je objavio BUSINESS INSIDER, ilustrujući tih 17 proverljivih podataka o Kini danas, komentarišući ih u kontekstu svetskih ekonomskih, finansijskih i političkih procesa.



prva: za poslednjih deset godina kineska ekonomija je rasla sedam puta brže nego američka (316% rasta prema 43%)



druga: kineski BDP (bruto domaći proizvod) po glavi stanovnika je na 91. mestu na svetu (daleko iza nekih od najsiromašnijih zemalja sveta)



treća: 85% veštačkih jelki koje se proizvedu na svetu potiču iz - Kine, kao i 80% od ukupnog broja igračaka koej se proizvedu na svetu



četvrta: cela godišnja plata stanovnika Pekinga dovoljna je za 10 kvadratnih stopa (stopa iznosi 0,33 metra, tako da je godišnja plata dovoljna za nešto više od 1 metra kvadratnog stambenog prostora)



peta: u Kini je prozvodnja svinja veća nego u 43 zemlje koje slede po broju, zajedno i sabrano




šesta: Kina knzumira 50 000 cigareta svake sekunde (jedan dan od 24 časa ima 86400 sekundi, tako da je dnevna potrošnja 4 milijarde i 320 miliona cigareta ili 216 miliona paklica)




sedma: najbrži američki voz je dva puta sporiji nego kineski, koji vozi između Pekinga i Šangaja,  odnosno 302 milja na čas prema 150 milja na čas (1 milja je 1,6 kilometara)



osma: kineska pustinja Gobi je velika kao Peru, ceo (1400 kvadratnih milja)



deveta: u Kini postoji 64 miliona napuštenih kuća, uključujući čitave gradove koji su - potpuno prazni



deseta: najveći šoping centar se nalazi u Kini i skoro 99% je potpuno prazan još od 2005.



jedanaest: procenjuje se da skoro 10 000 Kineza završi godišnje u nekontrolisanim "crnim zatvorima"



dvanaesta: do 2025 godine Kina će izgraditi nebodera i zgrada u koje će moći da "stane" 10 gradova veličine NewYork-a



trinaesta: do 2030 godine stanovništvo Kine u gradovima  će se uvećati za 350 miliona ljudi - više nego što Amerika ima danas, ukupno



četranest: Kina ima više hrišćana nego čitava Italija



petanest: Kina dvostruko većim brojem veruje u evolucione teorije nego Amerika (duplo više u relativnom iznosu - brojevi u odnosu na ukupno stanvništvo)



šesnaest: Kina je (uz Ameriku i neke druge zemlje sveta ) država u kojoj je na snazi smrtna kazna, a broj smaknuća je TRI puta veći nego u svim drugim zemljama, zajedno



sedamnaest: kupovinom kineskih akcija finansira se kineska vlada jer (na primer) osam od deset vrhunskih akcija u Šangaju poseduje vlada

Verovatno postoji i neki drugi izbor nekih drugih sedamanaest činjenica o Kini koje slikovito ruše razne predrasude (kod onih koje ih imaju i tamo gde postoje) o Kini u celini, ali meni se i ovaj izbor čini sasvim dobar, za proveravanje i daljnje čitanje o Kini - danas. Možda mislimo da znamo kakva je bila, nekada, ali nisam sigurna ni da smo, stičući tadašnja znanja baratali činejnicama, meni se čini kao zemlja i civilizacija o kojoj nikada ne možemo skupiti dovoljno činjenica. Amerikanci bi rekli "size matters".
And so it looks like that it - really does...



I slika koja govori sama za sebe - isti pejzaž Šangaja, slikan sa razlikom od dvadeset godina...

SUZA, UZDAH, POLJUBAC

- "...a sigh, a cry, a hungry kiss..." -

Leonard Cohen

Osim što se sasvim dokazivim i sasvim očiglednim čini da je "istorija ljudi istovremeno istorija traganja za srećom", postoje fini pesnici, pomalo melanholični muzičari kakav je Leonard Cohen koji nas podseti da je ta istorija traganja za srećom istovremeno i izgubljeno vreme - traganja za utehom. Utehu ljudi pogrešno traže u velikim rečima,(ne)dokučivim "smislovima", ovostranim i onostranim tajnama, u verovanima ili ubeđenjima da "neko to odgore vidi sve", u nadi da sve to sa ljudima ima neki početak i kraj, nekakvu sredinu, zaplet i dramski rasplet koji sobom nosi odgovore na sva nemoguća i moguća pitanja, odgovore koji, sami po sebi, predstavljaju toliku željenu utehu za kojom tragaju.
Pogrešno, kokanda, tako ponekad peva Leonard, a ja se slažem s njim.

Uteha se nalazi u sasivm malim stvarima, u kratkim trenucima koje ispune "suza, uzdah, poljubac", pa ma zbog čega i ma kome krenula suza, oteo se uzdah i ma sa kim posle toga - podelili poljubac. Roditelji, deca, prijatelji, poznanici, ljubavnici, stranci, odsanjani, potpuno nedostupni ljudi, prizori i predeli koje čulima opazimo ili koje u sećanjima čuvamo, bilo ko i bilo šta što bude uzrok naše suze, povod našeg uzdaha i onda uteha našeg poljupca.
Za tim malim stvarima, za tim kratkim trenucima treba tragati ako tragamo za utehom, a ne i nikako za "velikim", značajnim, univerzalnim odgovorima koji se svima čine "na dohvat ruke", a uvek izmiču jer ustvari - ne postoje.Postoji samo "suza, uzdah, poljubac" i naša volja da za trenucima u kojima se to događa - tragamo, da se "ne pravimo" da nismo videli nečiju suzu, da nismo čuli nečiji uzdah, da ne znamo blagotvornu i utešnu snagu poljupca.
I - najčešće, ljudi propuštaju takve kratke trenutke, zagledani iznad, pored i mimo njih u neprovidan i nevidljiv prostor u kojem nema ničega osim njihovog sopstvenog očekivanja da će odnekuda, sama od sebe izroniti uteha koju su upravo i maločas - propustili.
Šteta.

1000 SJAJNIH; MALIH STVARI

Neil Pasricha od 20.06.2008. na svom blogu koji se zove "1000 awesome things" beleži male, sjajne, uobičajeno neprimećene stvari, događaje, prizore, doživljaje i bića iz svakodnevice koje većina nas ne smatra ni posebnim ni dragocenim ni vrednim spominjanja (šta više i naprotiv - slepi smo za veći deo sa njegovog spiska "sjajnih, malih stvari"). Ipak, njegov blog je dokazao nešto sasvim suprotno - ITEKAKO su ljudi zainteresovani za sve te "male sjajne stvari". Dokaz je njegovih oko 25 miliona posetilaca i nagrada za "najbolji blog na svetu", nagrada koja je i njega (po sopstvenim rečima) zatekla prilično nespremnog. Usledila je i knjiga sa istom nazivom ("The Book of Awesome") i - uspeh izuzetne prodaje sa višenedeljnim mestom na samom vrhu. (30 nedelja)

Šta nam priča Neil Pasricha?

Da obratimo pažnju na sve oko nas, da se potrudimo, učinimo napor da sitnice koje (mahom) predstavljaju naše navike, našu rutinu ili naše dnevne rituale, da sve to  pokušamo da pogledamo "nekim novim očima", da pokušamo da im "dodamo" značenje za koje mislimo da i ne postoji, ustvari, da se radi o sasvim beznačajnim dnevnim događajima koji malo ili nikako mogu uticati na naš kvalitet života.

Postoji poznat efekat u psihologiji koji nosi naziv "JAMAIS VU" (nešto kao obrnuto od "DEJA VU" koje nam je svima, mahom poznato), dok ovaj efekat "nikad viđeno" predstavlja doživljaj koji osetite dok posmatrate nešto što ste svojim očima (i svim drugim čulima) spoznali nebrojeno puta u životu - do tog trenutka - i onda, odjednom vidite u tome nešto sasvim novo, nepoznato, dragoceno, neobično, nešto što je sve do tog trenutka "padalo na slepu mrlju".

Otprilike tako nešto nam nudi Neil Pasricha, sin doseljenika u Kanadu, čovek koji (naizgled) sa neverovatnom lakoćom priča o svojoj intimi i nudi drugima način da usvoje, dožive i prežive sve što život nosi, dnevno, decenijski ili za ceo život. Priča zanimljivo, deluje nepretenciozno i jednostavno.

Blog i knjiga su ga uveli u "uticajne krugove", predavače, govornike, ljude čiji se glas sluša, a ideje razmatraju ili "teraju na malko razmišljanja", a meni se čini da je najveći deo od načina na koji razmišlja potekao iz kulture iz koje su mu roditelji emigrirali u Kanadu, tragajući za boljim životom i dobrom budućnosti za sopstvene potomke.

Na prezentacijama koje drži on deli sopstveno iskustvo o tome kako se borio (i izborio) sa životnim nedaćama koje se ga snašle (napustila ga je žena, ubio se bliski prijatelj, ekonomska kriza unela teskobe, zebnje i neizvesnost, osećaj praznine, itd., sve slično što se dešava velikom broju ljudi).

Njegov način je bio da pokrene blog i da usvoji životnu strategiju koju sam naziva "3 A" - Attitude, Awarness, Authenticity. Na srpskom bi to valjda moglo kao "3 S" - Stav, Svest, SamoprihvatanjeSebe.

I stvar izlaže prilično jasno - promeniti stav o nedaćama, imati svest o šansama i prihvatati se takvima kakvi smo, živeti koriteći najbolje od onoga što smo nikada ne prestajući da poboljšavamo ono što (dobro) već u nama postoji. Uz to, Neil podseća na dragocenu kratkoću vremena koja nam je stavljena na raspolaganje.
Sve u svemu - sasvim zanimljivo.
Inače mislim da od tuđih iskustava ovakve vrste ljudi nemaju mnogo koristi, ali činjenica da je on dopro do tako velikog broja ljudi upućuje da u njegovoj poruci ima nečega vrednog i drugačijeg od većine sličnih takvih. Čini mi se da je to - nenametljivost, iskrenost, sposobnost da sve što ume ponudi na dlanu, pa sad - ako nekome pomogne, OK, ako ne - isto tako. Od svih sličnih knjiga, ova mi je najbilža do sada nenapisanoj knjizi o tome ŠTA sve treba raditi da bismo samo doživljavali neuspehe i nedaće, da bismo bili nezadovoljni sobom i svime i svačim drugim i da bi uspešno proćerdali vreme koje imamo na ovom "trećem kamenu od Sunca". Treba da se ponašamo potpuno suprotno od onoga što nam nudi Neil Pasricha, nešto kao "3 B" - BezStava, BezSvesti i BezSamoprihvatanjaSebe - neuspeh i nedaće zagarantovani!



Video traje petnaestak minuta i - vredi ga pogledati, pa ma šta posle mislili o njegovim idejama ili kakav god utisak ostavio, to neće biti izgubljeno vreme, garant.

BADNJI DAN 

Badnji je dan, badnje veče pred Božić.

Legende o Božićnim običajima, mitovi o razlozima sečenja badnjaka (hrast cer čije žućkasto, suvo lišće ostaje na granama i prelep je prizor kad je šuma pod snegom), njegovo unošenje u kuće ili paljenje, ritualno, 

O badnjaku se mogu naći razni podaci:

Badnjak u Srba

Badnjak se seče pre izlaska sunca. Domaćin sa sinovima ili unucima (obavezno neko mlad) ide u šumu da seče badnjak. Skoro uvek je u pitanju mladi hrast ili cer (veoma retko, ako je takav predeo, jela ili bor). Bira se mlado i pravo stablo, veličine tolike da ga domaćin na ramenu može doneti kući. Pre nego što ga poseče, domaćin mu se obraća "Dobro jutro badnjače i čestit ti Božić". On predstavlja živu osobu i domaćin mu se tako i obraća. U nekim krajevima domaćin prvo prinosi darove badnjaku, vino ili med, pa potom pristupa seči. Prvi udar sekirom je sa istoka. Badnjak treba iseći iz tri puta. Ponegde se treći udarac zadaje sa zapada da bi badnjak pao ka istoku i dočekuje se na rame. Negde se pak pušta da padne nepresečen u potpunosti. Tada se lomljenjem, uvrtanjem i sukanjem odvoji od korena a taj lomljeni deo se zove brada. Iver koji izleće od badnjaka ima posebno značenje. Ponegde pokušavaju da ga hvataju u vazduhu dok izleće. Iver se koristi u mnoge svrhe. Ponegde ga stavljaju među karlice "da bi kajmak bio debeo kao iver" ili među košnice da budu zaštićene od zla ili u vodu koju potom smatraju lekovitom.

Badnjak preko dana stoji napolju (ponegde ga oblače u košulje), a uveče, pred večeru, unosi se u kuću uz ritual. Kada ga domaćin unosi u kuću, zajedno sa slamom, domaćica ga posipa žitom, a domaćin ga stavlja uz ognjište.

Badnjak se prvo celiva i maže medom. Potom se pali i pristupa se "džaranju". To je običaj čačkanja i raspaljivanja plamena koji je kod hrasta karakterističan po iskrama koje iskaču iz plamena.
Kada se za badnjak ide organizovano, ispred sela, tada se prangijama i puškama oglasi odlazak u šumu, izabere u šumi hrast koji se prethodno osvešta i zalije vinom i medom. Pored čeza ili kočija momci jašu neosedlane konje i čine veliku veselu povorku koja glasno objavljuje svoj odlazak po badnjak.

Badnjak kod drugih naroda

Iako se misli da je kult badnjaka autentično srpski, on je raširen svuda po Evropi. Više autora tvrdi da je poznato da su Kelti palili hrast kao deo kulta čekanja sledećeg leta. Od njih je to ostalo prisutno dugo na britanskim ostrvima a poznato je među mnogim evropskim narodima.
Srbi i Rusini lože badnjak. Rusi i Bugari lože jelku, a nekada su ložili hrast (Bugari su ga zvali bdnik). U Vojvodini još i Bunjevci unose badnjak u kuću.

Francuzi kao badnjak lože trešnjino drvo, a Belgijanci imaju badnjak u obliku stilizovanog kolača prelivenog kremom.

Paganska simbolika badnjaka

Prema Čajkanoviću badnjak predstavlja božanstvo svoje vrste koje se spaljuje da bi ponovo oživelo. Prema Drobnjakoviću, on je bitan momenat što se pri Badnjoj večeri prizivaju "domaći pokojnici" što govori o vezi sa kultom pokojnika. Pogotovo što je trpeza posna, služi se na slami i ne posprema se tri dana već samo dodaje. Drugi pak naglašavaju posebnu ulogu badnjaka kao neke vrste zaštitnika ognjišta.

U svakom slučaju, badnjak je povezan sa sunčevim ciklusom i predstavlja deo poštovanja sunca. Spaljivanjem hrasta (svetog drveta) se iz vatre rađalo novo sunce i zato je proslavljano u krugu ognjišta.

Mišljenja o poreklu

Ruski naučnik Taporov tvrdi da je deo istoga mitološkog niza starogrčki Piton, drevnoindijski Ahi Budhna i srpski badnjak. Badnjak u ovom nizu predstavlja borbu protiv uništenja jer je grozomorni Piton (podzemlje, mrak) pretio da uništi čitav svet dok ga nije Apolon (Sunce) uništio. U indijskom spevu "Rgvedi" se spominje Ahi Budhna (zmija dubine) gde je vedsko "ahi" u vezi sa starogrčkim "ehis" - zmija i staroslovenskim "ož" - aždaja. Vedsko "budhn" ima parnjaka u starogermanskom "bodam", nemačkom "boden", a kod starih slovena reč "dubhn" označava isto - dubinu.

Prema ovom tumačenju koren badnjaka je u donjem, mračnom svetu, a spaljivanjem se priziva i pripomaže Suncu da pobedi svog večnog neprijatelja - mrak.

Koliko god duboko u prošlost išli, naići ćemo na bar neku sličnost, na bar neku vezu, na bar neki ritual toliko sličan našim današnjim ritualima da nam i ne trebaju sasvim pouzdani i tačni dokazi o "istom" koje smo, kolektivnim znanjem i sećanjem "dovukli" do današnjih dana.

Dragoslav Srejović ima zanimljivu knjigu koja Božić i Badnje veče, njihove rituale dovode u vezu sa - jelenom, kao jednim od najznačajnih simbola koji se protezao kroz "Panteon slovenskih bogova", taman toliko koliko i kroz hrišćanstvo, vekovima kasnije.

Iz dubina vremena, današnji i sutrašnji praznik izgleda kao jedan od onih - oduvek slavljenih, sve do svojih današnjih hrišćanskih dana. 

Čudo života još jednom.

SVA  NAŠA  (NE)RAZUMNA  ČULA

Svi mi koji čitamo šta neki ljudi pišu, imamo za čitanje SVA čula na raspolaganju - mislim da se ne čita samo očima (u sebi) ili i očima i govorom (na glas), a pogotovo ne mislim da se čita - umom. Ako se želi STVARNO čitanje - čita se svim čulima - kožom, ušima, jezikom, nosem, očima, i - imaginacijom našeg "zbirnog šestog čula" - našim umom.Ponekad mnogi od nas budu lenji da upotrebimo sva čula za čitanje, a ponekad ispisano - jednostavno ne probudi nijedno od naših čula.

Tako čitavši oduvek svim čulima (nikad me nije mrzelo da ih "uključujem"), davnih dana mi je do ruku stigla hartija sa rečima koje je potpisao - Zbignjev Herbert, njegovi eseji i poezija.
I sva moja "čitajuća" čula su sve obojila u SIENU  (neverovatna boja zigurata davnih civilizacija!), reči su donele zvuk žičanih instrumenata (gitara, mandolina, cimbal,...violina), i mogla sam sasvim sigurno da osetim na usnama i jeziku finu strukturu mandarine i u vazduhu miris cimeta i lipe, a pod prstima isti onaj utisak kao kad dodirujem gladak, topao  kamen, vlat trave ili mrvim grumenje zemlje lijući vodu preko nje...

. Gle! (rekoh sebi), upotrebih baš sva čula čitajući mu reči...

(ne dešava se uvek, neke i nečije reči uspevaju da prizovu samo jedno od čula - ako ijedno, ima puno ljudi koji pišu reči kojiima ne uspevaju da dosegnu do ikakvog čula...)

I tako Zbignjev Herbert zauze svoje mesto u mom društvu mrtvih i živih pisaca, unevši SIENU tako snažno da je sobom obojila i što-šta drugo, do tada bezbojno, providno ili mutno.

"Naše su reči naš prozor ka realnosti",  čitam Herberta i svim čulima osetim kako mi otvara prozor opervažen tamno smeđim drvetom i uokviren laganim zastorima SIENA boje, vazduh koji ulazi je svež, čist, s blagim mirisom lipe,  a sims na koji mi naslanja dlanove je gladak, mermerni i (ne sa malim užitkom) zajedno palimo cigaretu i slušamo zvuke koje realnost unosi kroz prozor otvoren njegovim rečima.

Značenja.

Reči moraju imati značenje. U vremenima dubokih, bolnih, istorijom zamršenih, naslaganih i na prvi pogled nerazrešivih dilema koje nam više liče na Gordijeve čvorove nego na klupko koje se može razmrsiti, u vremenima kad je tehnologija, tehnika i nauka koja koristi samo neka čula samo dodala težine na ionako preteška pitanja koja ljudi sebi oduvek postavljaju, u takvim vremenima Zbignjev Herbert je pevao o - značenju reči. Rekao je "dobro, svašta smo već pokušali, možda da dodamo malo ironije, da ogulimo malo nepotrebnih i kitnjasatih metafora i da propevamo čistim jezikom, jednostavnim slikama, jer smo sve tako užasno zakomplikovali, sve smo tako jezovito zamrsili da se više niko i ništa skoro pa ne razabire u nečemu što bi moralo biti lako i jednostavno za doseći i osetiti svim čulima - mi, ljudi, naša istorija, naše teskobe, naše radosti, naši strahovi, naše stvaralaštvo, naše reči kojih ima više nego ikada ranije, a sa manje ZNAČENJA nego ikada ranije."

Značenja reči kojima se opisuju sasvim svakodnevni predmeti, prizori i bića, ali značenja dovoljno jasna da se njima opišu i dileme koje delimo svi, kakve god predmete imali u svojoj svakodnevici. 

Dileme o (ne)moći umetnosti, o (ne)moći humanizma, o (ne)moći kojom sami sebe sprečavamo da upotrebimo reči dovoljno jasne za prozor čijim otvaranjem zaista upijamo realnost, takva kakva je, onakva kakvom smo je stvarali i kakvu (s vremena na vreme) prilično teško podnosimo.

Značenja reči.

Čitajući poeziju Zbignjeva Herberta, čitajući ga svim čulima, poimanje značenja koje daje rečima oseti se - nepogrešivo, kom god jeziku pripadali i u ma kom ga prevodu čitali. Ima pesama kojima stvara slku sebe samog, u uglu usana mu je cigareta, sedi pod lipom u cvatu, podne je, kraj njega je bokal sveže vode (bez čaše),  jednom je rukom (podlakticom, levom) naslonjen na ostatke nekakvog zida, nejednakih kamenih blokova, sa tragovima mahovine po sebi, dok drugom rukom lista nekakvu knjižicu, sjajnih, crnih korica. I nema veze koje je reči upotrebio u pesmi - svakoj je reči značenje baš ono koje i treba da ima. I zato se može osetiti slika  čoveka, istog i različitog kao bilo koje drugo ljudsko biće, živuće, otišavše ili tek dolazeće.

Ako od čoveka sve počinje i čovekom sve završava, mora biti moguće da se o tome - jednostavno peva. Svakidašnjim, jasnim jezikom, rečima kojima se pažljivo pridaje značenje.

Kad god čitam Zbignjeva Herberta - svim čulima osetim da je - moguće. I da ta mogućnost, ta verovatnoća nosi SIENA boju. Kao zigurati.

Možda zato nisam nikada ni sa kim pričala o  - Herbertu.

Razgovor o njegovim rečima morao bi biti ispunjen rečima koje su (takođe) jednostavne, jasne, svakidašnje i potpuno datog značenja,  samo takvim rečima moglo bi se razgovarati o Herbertu - da bi se on uopšte mogao nazvati - razgovorm, a za smišljanje takvih reči ja znam da - nemam dara.

Otuda - samo moje ponovno čitanje njegove poezije svim čulima i ovaj mali l`hommage, sitna zahvalnost jer sam njegove poetske reči, eseje i opaske našla baš u trenutku kad mi je to zatrebalo, kad sam već mislila da Zbignjev Herbert  i ne boravi u kružoku reči moje sopstvene "axis mundi", uvek  spreman da mi saopšti prava značenja reči, tako da se lakše mogu zaboraviti nepostojeća, izmišljena značenja svih reči kojima se ne otvara nikakav prozor u realnost, samo se mimikrijski boje u SIENU jer ih ta boja privlači kao svetlo noćne leptire.

Gospodin Kogito se vratio u Corsignano (čije su ime varvari promenili u Pienza), a u vrtu je lako pronaći belutak, samo kroz vrt moraš šetati - svim čulima...SIENA je svuda.

JANUARSKO POMRAČENJE SUNCA; SUTRA

Sutra, 04.01., tokom prepodneva, svedočićemo delimičnom pomračenju Sunca, saopštilo je astronomsko društvo "Ruđer Bošković".

"To pomračenje će se videti iz Evrope, Severne Afrike i sa Bliskog Istoka.
Pomračenje će, gledano sa Zemljine lopte kao celine, početi u 7.40 časova, a poslednji kontakt između Sunca i Meseca biće u 12.01 čas.
Delimično pomračenje Sunca sutra će biti vidljivo iz Srbije i počeće u sedam sati, 40 minuta i 11 sekundi, a trajaće do 12 časova i 52 sekunde.
U Beogradu će prvi kontakt Meseca i Sunca biti u osam časova, dva minuta i 15 sekundi, a poslednji u 10 časova, 57 minuta i 59 sekundi.
Sredina pomračenja, odnosno procenat površine Sunca koju će tom prilikom Mesec da pokrije, biće u devet časova, 26 minuta i 10 sekundi i iznosiće 68 odsto.
U Beogradu će Sunce izaći u 7.16 časova, a zaći u 16.10 sati.
U maksimumu pomračenja u devet časova, 51 minut i 42 sekunde po domaćem lokalnom vremenu Mesec će zakloniti 85,5 odsto sunčevog diska.
U Novom Sadu će prvi kontakt Meseca i Sunca biti u osam časova, dva minuta i 13 sekundi , a poslednji u 10 časova, 57 minuta i pet sekundi, dok će sredina pomračenje biti u devet časova, 25 minuta i 42 sekunde i iznosiće 66 odsto.
U Nišu će prvi kontakt Meseca i Sunca biti u osam časova, jedan minut i 42 sekunde, a poslednji u 10 časova, 59 minuta i 28 sekundi, dok će sredina pomračenja biti u devet časova, 26 minuta i 35 sekundi i iznosiće 66 odsto.
U Prizrenu će prvi kontakt Meseca i Sunca biti u sedam časova, 59 minuta i tri sekunde, a poslednji u 10 sati, 55 minuta i 59 sekundi, dok će sredina pomračenja biti u devet časova, 23 minuta i 14 sekundi i iznosiće 64 odsto.
U Podgorici će prvi kontakt Meseca i Sunca biti u sedam časova, 57 minuta i 53 sekudne, a poslednji u 10 časova, 53 minuta i pet sekundi, dok će sredina pomračenja biti u devet časova, 21 minut i tri sekunde i iznositi 64 odsto.
U Banjaluci će prvi kontakt Meseca i Sunca biti u sedam časova, 59 minuta i sedam sekudni, a poslednji u 10 časova, 51 minut i 20 sekundi, dok će sredina pomračenja biti u devet časova, 20 minuta i 56 sekundi i iznositi 67 odsto.
Pojava se može da posmatra kroz specijalne naočare za pomračenje Sunca, kroz zaštitno staklo aparata za zavarivanje (gustine veće od 14) ili kroz dobro i obostrano na sveći nagaravljeno staklo.
Ukoliko bude vedro, Beograđani će ovu interesantnu pojavu moći da prate i sa terase Narodne opservatorije na Kalemegdanu.
U 2011. godini sa Zemlje će biti vidljiva četiri delimična pomračenja Sunca, od kojih će samo jedno, sutrašnje ( 4. januara) biti primetno iz Srbije, istakli su u Astronomskom društvu "Ruđer Bošković"."



Postoji i link za - "online live eclipse" - OVDE.
Zanimljiva astronomska pojava, ne treba propustiti da joj svedočimo, kad nam je već na - dlanu...

ČITA LI IKO KRLEŽU JOŠ UVEK?

(o godišnjici smrti, 29 godina kasnije)

Njegova smrt je jedna od prvih koju pamtim - najavljenu i objavljenu unapred. Naime, nekih mesec dana ranije, sedeći uz TV (uključenog uzalud) i baveći se nečim sasvim drugim, začuh spikera koji je izgovorio "Miroslav Krleža je izrazio želju da pročitamo njegovu pesmu..."I - čudno, uopšte se ne sećam pesme (izgleda da kad STVARNO hoću nešto da zaboravim, to i uspeva), ali se sećam da mi je privuklo pažnju i da sam pomislila "ovaj se oprašta sa nama i sa svetom". Moguće je da mu to uopšte nije bila ni misao ni želja, ali više nema načina da se to moje sećanje - menja. Nema ni kako ni sa kim.



Krleža je jedan od onih pisaca koji uspevaju da dotaknu, da potaknu, da uklone zastore i neprovidne zavese koji, sklonjeni, otkrivaju jasan tuđi pogled na sve i svašta čime su ljudi zapitani, na svet i ljude, takvi kakvi su u kontekstu jendog vremena i sasvim univerzalni. (Osim što je i obavezna lektira). U razgovorima (retkim) koje sam vodila o Krleži, retko sam nalazila istomišljenike (nije da sam ih tražila, ali - dešavalo se tako).

Moja duboka uverenja o svemu što je napisao još uvek su ista - njegova poezija je mnogo veće (a mnogo manje znano, čitano i citirano) delo od drama, novela, eseja, romana i svega drugog što je ispisao. Uz poeziju, jedna neverovatna fantaznagorična, alegorična, metaforična, duboko najličnija od svega i saasvim kratka priča "Pijana noć 1918" i, naravno, "Gospoda Glembajevi", drama sa jednom od najboljih dramskih replika ikad napisanih:  "mutno je sve to u nama, moja Beatriče".

"Ljubav nije vještina. To je pitanje dara kao i poezija.
 Ljubav ljudi loču, nažalost, a ljubav nije pivo, ljubav je nadahnuće."   —   Miroslav Krleza

"Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo, pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu." - Miroslav Krleža

Ponekad se zapitam - čita li iko Krležu još uvek? (osim gimnazijalaca koji lektirom "moraju da bistre" Glembajeve) Ili je pisac koji je "utihnuo" po uticaju u ovom vremenu nakon kojeg je "utihnuo" stvarno i zauvek, obaviviši sve svoje spisateljske poslove za života? Nekako mi se čini da će - biti čitan, da je jedan od onih retkih koji će biti zaboravljani i pronaleženi, koji će biti nezanimljivi većini i inspiracija mnogima, koji će ostati - upamćeni.

Ja ga se od jutros sećam, sama, (a tako biva i 07.07. iz istih i drugih razloga) a sve mi se čini da nas (sličnih samo po sećanju, verovatno nesličnih  po osećanju svega što je napisao), mora biti negde još, međusobno se ne znamo, ali znamo reči koje je jedan poseban čovek ispisao svojom poezijom.
Ako mu je to uteha koju je tražio za života, a pokušavao da se odbrani od čežnji za takvom potragom, od potrebe za utehom - kokanda je ipak ima, nađenu.
Trag mu je neizbrisiv, čini mi se.

RANJIVI KAKVI JESMO

Brene Brown je profesorka iz Hjustona, već deset godina istražuje društvene veze, istražuje razloga, načine i motive kojima stvaramo naše veze i isto toliko dugo ostaje zapitana nad razlozima našeg stida, nesigurnosti, saosećanja, strahova i osujećenosti pri raznim poduhvatima koje preduzimamo u životu, od kojih ona najvažnijim smatra samu suštinu našeg života u zajednicama (manim ili većim) - stvaranje veza među ljudima, raznih veza.

Brene Brown je svoje desetogodišnje istraživanje posvetila sledećim pitanjima:

"How do we learn to embrace our vulnerabilities and imperfections so that we can engage in our lives from a place of authenticity and worthiness? How do we cultivate the courage, compassion, and connection that we need to recognize that we are enough – that we are worthy of love, belonging, and joy?"

Kako učimo da prigrlimo, da prihvatimo svoju sopstvenu ranjivost, tako da možemo voditi svoj život (i komunicirati sa drugima) prihvatajući sebe baš onakvim kakvim smo, smatrajući se vrednim, bivajući pomiren sa svim svojim manama i vrlinama, sklonostima i navikama, onim što drugi misle o nama i onim što sami o sebi mislimo? Kako negujemo svoju hrabrost, volju za saosećanjem, želju za vezama, uz negovanje svesti da je u nama svega sasvim dovoljno, svega dovoljno na samo naš način čime se možemo "pokazati svetu" i sasvim sigurno znati da smo vredni ljubavi, pripadanja nekome ili nečemu, da smo vredni radosti? Kako da živimo bez uobičajene osujećenosti, straha od sopstvene nesavršenosti i neprekidne strepnje da ono što pokazujemo svetu nije najbolje od nas što u nama postoji?

Brene Brown svoje teorije iznosi uz snažan, strastan, iskren i dubok lični ton i to celoj njenoj naučnoj hipotezi daje jedan poseban ton, daje šansu da se, slušajući je, jasno uoči sva teskoba koju istraživač ima pokušavajući da zadrži "naučnu odmaknutost" od podataka sopstvenog istraživačkog rada koji (ipak) neprekidno i duboko menjaju i njene sopstvene svetonazore o ljudima, o društvenim vezama, o svemu što ljudi proživljavaju pokušavajući da se ostvare i samoostvare.

I ta iskrenost je, verovatno, najbolja poruka njenog istraživanja, očiti dokaz kako neki ljudi zaista žive sopstvene teorije - ona je izdala knjigu sa hipotezom o "Wholeheartedness", ("živeti celim srcem") o načinu da se u komunikacije sa drugima stupa ne skrivajući svoje prave porive, svoje motive ili želje i istovremeno o načinima da se tako živi i sam sa sobom - prihvatajući se, smatrajući sebe vrednim takvim kakvi smo, ali ne prestajući sa naporima da se sve što može učini boljim, tako da se "ne stidimo" onoga što se promeniti ne može.




 Brene Brown posebno ističe svu dragocenost naše neprekidne i stalno prisutne i postojeće - ranjivosti, kad je stvaranje veza u pitanju. I sugeriše sasvim jednostavnu stvar - "ranjivi smo, pa smo ranjivi, pa šta? svi naši pokušaji da u veze stupamo s garancijama da nećemo osetiti koliko smo ranjivi, unapred su osuđeni na neuspeh, jer je sposobnost da budemo ranjivi taman toliko neraskidiv i neodvojiv deo nas, koliko i potreba da u veze stupamo i da najvrednijim delom svog života smatramo veze koje nam donose radost i ispunjenje, pa tako nema ničeg prirodnijeg nego prihvatiti sopstvenu ranjivost, odreći se imperativa da veze moraju biti "savršene", da su veze pogrešne ako se u njima ispolji naša ranjivost, da ih treba prekidati ako se u toj uzajamnosti veze javljaju neotklonjivi nesporazumi nastali iz međusobnih pokušaja da - od sopstvenih ranjivosti pobegnemo u svet savršenih veza koji ne postoji"

I - slušajući Brene Brown, ili čitajući njene knjige, teško uspevate a da se ne zapitate "pa, zašto je ovo nauka? zašto ona ovo zove naučnim istraživanjem? šta ima u njenim radovima što ljudi, spontano, već ne znaju (ili bar ne slute) otkad ih je i otkad u veze stupaju? zašto je sve to potrebno dokazivati naučnim metodama istraživanja?"

Zato da se može  proveravati, zato da se može sumnjati i osporavati, podvrgavati debati, uspostavljati drugačije hipoteze o tome zašto mi ljudi imamo neprestanu u neutaživu potrebu stvaranja veza i kako to činimo po uvreženim društvenim modelima,  a kako bismo možda mogli da činimo ako poverujemo da je Brene Brown u pravu sa svojim teorijama. I zato da bismo sami sa sobom mogli da provervimo ima li išta od ponašanja koja ona opisuje - u našem sopstvenom ponašanju.

Dakle - vredno i čitanja i slušanja, bez obzira na to kakav ćemo lični stav imati o njenom istraživačkom radu i da li će kod nas probuditi i neka druga interesovanja ili nas dotaći svojom iskrenošću.
Tražeći nekakvu dobru ilustraciju za sve i svašta od istraživačkog rada Brene Brown, mislim da sam našla najbolju moguću:

- ova preslatka beba prikazuje (meni beskrajno smešno) ono što mnogi od nas čine i kao sasvim odrasli ljudi veći deo svog života - vidiš šta ti treba, znaš otprilike šta treba da uradiš da bi dosegao sve ono što ti treba i - ne uspevaš, jer je način na koji to radiš - pograšan...

A sve nam je, stvarno, na dohvat ruke, sve što nam treba je "kao na dlanu pred nama"  i ponekad samo od nas zavisi - šta ćemo ili koga dosegnuti ili čega ili koga ćemo se - lišiti...