RASTKO I JA

O Rastku Nemanjiću obično svi misle da sve znaju, od svojevrsnog "kulta" do naziva "svetosavlje" kojim se ponekad označava ukupno nasleđe ovog utemeljivača autokefalne crkve tokom XIII veka.

Današnji dan, 27.januar, (osim što je "kućna slava" mnogih porodica u Srbiji) istovremeno je i "Dan prosvete", često nazivan "školska slava" tokom kojeg se po školama održavaju "svetosavske akademije" sa uglavnom sličnim programima kojim mu se odaje čast i kojima se slavi - Sveti Sava.

Uz svo to "uobičajeno znamenje" koje se vezuje za Rastka, njegov život i rad, ja imam par sasvim privatnih koje su učinile da pokušam da o njemu saznam što više, iz što više različitih izvora da bih svoju sliku o njemu učinila što potpunijom.

Prvi put kad sam čula išta o njemu nisam još ni išla u školu, ali su me vodili u Kovilj gde sam čula legendu o tome da je na mestu gde se danas nalazi koviljski manastir (obnovljen u XVIII veku) Rastko uspešno pregovarao o miru sa Ugarskim kraljem. I prilično jasno se sećam da je sve zvučalo kao - bajka, kao drevna priča o "slavnim vremenima" skoro pa neuporedivim sa našim (tako sam bar tada mislila, hat međutoa, stvarnost je ispala sasvim drugačija...)

Drugi put sam, (već davno otišavši iz škole), među raznim ljudima bezuspešno branila stav da Rastko i Dositej ne isključuju jedan drugog, da čine izvanrednu celinu našeg nasleđa i da je jedina razumna stvar - negovati i Jevropejske i Svetosavske tradicije uporedo i istovremeno, jer su obe deo naše zajedničke istorije. Volja kojom se u razgovoru (i ne samo u tom jednom) želelo suprotstavljati Rastka i Dositeja jedan drugome, isključivost kojom se branio stav "može biti samo jedan" onespokojio me je za prilično dugo vremena jer sam jasno videla da do takvih mojih sagovornika nisu "doprli" ni Rastko ni Dositej. A obojica su, onim što su napisali, dostupni kao da su na otvorenom dlanu. S tim što do Rastkovih štiva vrlo teško dospevate - i to je dodatni paradoks kad je Rastko u pitanju - kao da svi znaju KO JE ON, ali ŠTA JE ispisao zna malo ko, a skoro nikoga nije briga da njegove spise učini dostupnim na internetu ili bilo kako. Tako da u određenom smislu deli Dositejevu sudbinu - Dositejeve ispisane reči su dostupne, ali malo ko mari i uglavnom odmahuju rukom, (kažu i lažu svašta o njemu), Rastkove reči su praktično nedostupne, ali ako se usudiš da predložiš da se IPAK i pročita šta je pisao, zamah ruke često ume da krene u smeru tvoje glave i to od strane onih koji se u Rastkovo svetosavlje - kunu, tako da ispada da tek oni o Rastku kažu i lažu svašta što sa njegovim ispisanim rečima blage veze nema.

Treći put sam bila u beogradskom hramu koji je njemu, Rastku, posvećen, a sve bih na svetu dala da nije postojao taj, treći put.


Kada se pročita sve dostupno što je Rastko ostavio zapisano i kad se uspe  pregledati bar deo građe koja postoji o njemu, tek onda "grube linije" kojima ga se inače opisuje dobijaju svoje fine valere, počnu da pletu mrežu i stvaraju potpunu sliku o ovom sasvim neobičnom čoveku naše istorije.

I jedna od asocijacija koju sam odavno imala kad je Rastko u pitanju je jedan efekat iz fizike - lotosov efekat. Manje-više, efekat podrazumeva da je kaplicama vode, blata i prašine potpuno nemoguće da se zadrže na listovima ili cvetu lotosa zbog posebne strukture te biljke koja "onemogućava" vezivanje bilo koje druge materije na sebi. Zato je lotos uvek - čist.

I ova davnašnja asocijacija na jedan fizički efekat istovremeno je i četvrti i poslednji, sasvim privatni "događaj" između Rastka i mene.
Nešto kao "kvadratura kruga" :))))

Srećna slava svima koji danas slave!

17 ČINJENICA O - KINI

(u koje malo ko veruje, ma kako dokazive bile)

Ustvari mi se prvo dopalo što je izabran broj 17 (moja lična opsednutost prostim brojevima :)), i to mi je privuklo pažnju na post koji je objavio BUSINESS INSIDER, ilustrujući tih 17 proverljivih podataka o Kini danas, komentarišući ih u kontekstu svetskih ekonomskih, finansijskih i političkih procesa.



prva: za poslednjih deset godina kineska ekonomija je rasla sedam puta brže nego američka (316% rasta prema 43%)



druga: kineski BDP (bruto domaći proizvod) po glavi stanovnika je na 91. mestu na svetu (daleko iza nekih od najsiromašnijih zemalja sveta)



treća: 85% veštačkih jelki koje se proizvedu na svetu potiču iz - Kine, kao i 80% od ukupnog broja igračaka koej se proizvedu na svetu



četvrta: cela godišnja plata stanovnika Pekinga dovoljna je za 10 kvadratnih stopa (stopa iznosi 0,33 metra, tako da je godišnja plata dovoljna za nešto više od 1 metra kvadratnog stambenog prostora)



peta: u Kini je prozvodnja svinja veća nego u 43 zemlje koje slede po broju, zajedno i sabrano




šesta: Kina knzumira 50 000 cigareta svake sekunde (jedan dan od 24 časa ima 86400 sekundi, tako da je dnevna potrošnja 4 milijarde i 320 miliona cigareta ili 216 miliona paklica)




sedma: najbrži američki voz je dva puta sporiji nego kineski, koji vozi između Pekinga i Šangaja,  odnosno 302 milja na čas prema 150 milja na čas (1 milja je 1,6 kilometara)



osma: kineska pustinja Gobi je velika kao Peru, ceo (1400 kvadratnih milja)



deveta: u Kini postoji 64 miliona napuštenih kuća, uključujući čitave gradove koji su - potpuno prazni



deseta: najveći šoping centar se nalazi u Kini i skoro 99% je potpuno prazan još od 2005.



jedanaest: procenjuje se da skoro 10 000 Kineza završi godišnje u nekontrolisanim "crnim zatvorima"



dvanaesta: do 2025 godine Kina će izgraditi nebodera i zgrada u koje će moći da "stane" 10 gradova veličine NewYork-a



trinaesta: do 2030 godine stanovništvo Kine u gradovima  će se uvećati za 350 miliona ljudi - više nego što Amerika ima danas, ukupno



četranest: Kina ima više hrišćana nego čitava Italija



petanest: Kina dvostruko većim brojem veruje u evolucione teorije nego Amerika (duplo više u relativnom iznosu - brojevi u odnosu na ukupno stanvništvo)



šesnaest: Kina je (uz Ameriku i neke druge zemlje sveta ) država u kojoj je na snazi smrtna kazna, a broj smaknuća je TRI puta veći nego u svim drugim zemljama, zajedno



sedamnaest: kupovinom kineskih akcija finansira se kineska vlada jer (na primer) osam od deset vrhunskih akcija u Šangaju poseduje vlada

Verovatno postoji i neki drugi izbor nekih drugih sedamanaest činjenica o Kini koje slikovito ruše razne predrasude (kod onih koje ih imaju i tamo gde postoje) o Kini u celini, ali meni se i ovaj izbor čini sasvim dobar, za proveravanje i daljnje čitanje o Kini - danas. Možda mislimo da znamo kakva je bila, nekada, ali nisam sigurna ni da smo, stičući tadašnja znanja baratali činejnicama, meni se čini kao zemlja i civilizacija o kojoj nikada ne možemo skupiti dovoljno činjenica. Amerikanci bi rekli "size matters".
And so it looks like that it - really does...



I slika koja govori sama za sebe - isti pejzaž Šangaja, slikan sa razlikom od dvadeset godina...

SUZA, UZDAH, POLJUBAC

- "...a sigh, a cry, a hungry kiss..." -

Leonard Cohen

Osim što se sasvim dokazivim i sasvim očiglednim čini da je "istorija ljudi istovremeno istorija traganja za srećom", postoje fini pesnici, pomalo melanholični muzičari kakav je Leonard Cohen koji nas podseti da je ta istorija traganja za srećom istovremeno i izgubljeno vreme - traganja za utehom. Utehu ljudi pogrešno traže u velikim rečima,(ne)dokučivim "smislovima", ovostranim i onostranim tajnama, u verovanima ili ubeđenjima da "neko to odgore vidi sve", u nadi da sve to sa ljudima ima neki početak i kraj, nekakvu sredinu, zaplet i dramski rasplet koji sobom nosi odgovore na sva nemoguća i moguća pitanja, odgovore koji, sami po sebi, predstavljaju toliku željenu utehu za kojom tragaju.
Pogrešno, kokanda, tako ponekad peva Leonard, a ja se slažem s njim.

Uteha se nalazi u sasivm malim stvarima, u kratkim trenucima koje ispune "suza, uzdah, poljubac", pa ma zbog čega i ma kome krenula suza, oteo se uzdah i ma sa kim posle toga - podelili poljubac. Roditelji, deca, prijatelji, poznanici, ljubavnici, stranci, odsanjani, potpuno nedostupni ljudi, prizori i predeli koje čulima opazimo ili koje u sećanjima čuvamo, bilo ko i bilo šta što bude uzrok naše suze, povod našeg uzdaha i onda uteha našeg poljupca.
Za tim malim stvarima, za tim kratkim trenucima treba tragati ako tragamo za utehom, a ne i nikako za "velikim", značajnim, univerzalnim odgovorima koji se svima čine "na dohvat ruke", a uvek izmiču jer ustvari - ne postoje.Postoji samo "suza, uzdah, poljubac" i naša volja da za trenucima u kojima se to događa - tragamo, da se "ne pravimo" da nismo videli nečiju suzu, da nismo čuli nečiji uzdah, da ne znamo blagotvornu i utešnu snagu poljupca.
I - najčešće, ljudi propuštaju takve kratke trenutke, zagledani iznad, pored i mimo njih u neprovidan i nevidljiv prostor u kojem nema ničega osim njihovog sopstvenog očekivanja da će odnekuda, sama od sebe izroniti uteha koju su upravo i maločas - propustili.
Šteta.

1000 SJAJNIH; MALIH STVARI

Neil Pasricha od 20.06.2008. na svom blogu koji se zove "1000 awesome things" beleži male, sjajne, uobičajeno neprimećene stvari, događaje, prizore, doživljaje i bića iz svakodnevice koje većina nas ne smatra ni posebnim ni dragocenim ni vrednim spominjanja (šta više i naprotiv - slepi smo za veći deo sa njegovog spiska "sjajnih, malih stvari"). Ipak, njegov blog je dokazao nešto sasvim suprotno - ITEKAKO su ljudi zainteresovani za sve te "male sjajne stvari". Dokaz je njegovih oko 25 miliona posetilaca i nagrada za "najbolji blog na svetu", nagrada koja je i njega (po sopstvenim rečima) zatekla prilično nespremnog. Usledila je i knjiga sa istom nazivom ("The Book of Awesome") i - uspeh izuzetne prodaje sa višenedeljnim mestom na samom vrhu. (30 nedelja)

Šta nam priča Neil Pasricha?

Da obratimo pažnju na sve oko nas, da se potrudimo, učinimo napor da sitnice koje (mahom) predstavljaju naše navike, našu rutinu ili naše dnevne rituale, da sve to  pokušamo da pogledamo "nekim novim očima", da pokušamo da im "dodamo" značenje za koje mislimo da i ne postoji, ustvari, da se radi o sasvim beznačajnim dnevnim događajima koji malo ili nikako mogu uticati na naš kvalitet života.

Postoji poznat efekat u psihologiji koji nosi naziv "JAMAIS VU" (nešto kao obrnuto od "DEJA VU" koje nam je svima, mahom poznato), dok ovaj efekat "nikad viđeno" predstavlja doživljaj koji osetite dok posmatrate nešto što ste svojim očima (i svim drugim čulima) spoznali nebrojeno puta u životu - do tog trenutka - i onda, odjednom vidite u tome nešto sasvim novo, nepoznato, dragoceno, neobično, nešto što je sve do tog trenutka "padalo na slepu mrlju".

Otprilike tako nešto nam nudi Neil Pasricha, sin doseljenika u Kanadu, čovek koji (naizgled) sa neverovatnom lakoćom priča o svojoj intimi i nudi drugima način da usvoje, dožive i prežive sve što život nosi, dnevno, decenijski ili za ceo život. Priča zanimljivo, deluje nepretenciozno i jednostavno.

Blog i knjiga su ga uveli u "uticajne krugove", predavače, govornike, ljude čiji se glas sluša, a ideje razmatraju ili "teraju na malko razmišljanja", a meni se čini da je najveći deo od načina na koji razmišlja potekao iz kulture iz koje su mu roditelji emigrirali u Kanadu, tragajući za boljim životom i dobrom budućnosti za sopstvene potomke.

Na prezentacijama koje drži on deli sopstveno iskustvo o tome kako se borio (i izborio) sa životnim nedaćama koje se ga snašle (napustila ga je žena, ubio se bliski prijatelj, ekonomska kriza unela teskobe, zebnje i neizvesnost, osećaj praznine, itd., sve slično što se dešava velikom broju ljudi).

Njegov način je bio da pokrene blog i da usvoji životnu strategiju koju sam naziva "3 A" - Attitude, Awarness, Authenticity. Na srpskom bi to valjda moglo kao "3 S" - Stav, Svest, SamoprihvatanjeSebe.

I stvar izlaže prilično jasno - promeniti stav o nedaćama, imati svest o šansama i prihvatati se takvima kakvi smo, živeti koriteći najbolje od onoga što smo nikada ne prestajući da poboljšavamo ono što (dobro) već u nama postoji. Uz to, Neil podseća na dragocenu kratkoću vremena koja nam je stavljena na raspolaganje.
Sve u svemu - sasvim zanimljivo.
Inače mislim da od tuđih iskustava ovakve vrste ljudi nemaju mnogo koristi, ali činjenica da je on dopro do tako velikog broja ljudi upućuje da u njegovoj poruci ima nečega vrednog i drugačijeg od većine sličnih takvih. Čini mi se da je to - nenametljivost, iskrenost, sposobnost da sve što ume ponudi na dlanu, pa sad - ako nekome pomogne, OK, ako ne - isto tako. Od svih sličnih knjiga, ova mi je najbilža do sada nenapisanoj knjizi o tome ŠTA sve treba raditi da bismo samo doživljavali neuspehe i nedaće, da bismo bili nezadovoljni sobom i svime i svačim drugim i da bi uspešno proćerdali vreme koje imamo na ovom "trećem kamenu od Sunca". Treba da se ponašamo potpuno suprotno od onoga što nam nudi Neil Pasricha, nešto kao "3 B" - BezStava, BezSvesti i BezSamoprihvatanjaSebe - neuspeh i nedaće zagarantovani!



Video traje petnaestak minuta i - vredi ga pogledati, pa ma šta posle mislili o njegovim idejama ili kakav god utisak ostavio, to neće biti izgubljeno vreme, garant.

BADNJI DAN 

Badnji je dan, badnje veče pred Božić.

Legende o Božićnim običajima, mitovi o razlozima sečenja badnjaka (hrast cer čije žućkasto, suvo lišće ostaje na granama i prelep je prizor kad je šuma pod snegom), njegovo unošenje u kuće ili paljenje, ritualno, 

O badnjaku se mogu naći razni podaci:

Badnjak u Srba

Badnjak se seče pre izlaska sunca. Domaćin sa sinovima ili unucima (obavezno neko mlad) ide u šumu da seče badnjak. Skoro uvek je u pitanju mladi hrast ili cer (veoma retko, ako je takav predeo, jela ili bor). Bira se mlado i pravo stablo, veličine tolike da ga domaćin na ramenu može doneti kući. Pre nego što ga poseče, domaćin mu se obraća "Dobro jutro badnjače i čestit ti Božić". On predstavlja živu osobu i domaćin mu se tako i obraća. U nekim krajevima domaćin prvo prinosi darove badnjaku, vino ili med, pa potom pristupa seči. Prvi udar sekirom je sa istoka. Badnjak treba iseći iz tri puta. Ponegde se treći udarac zadaje sa zapada da bi badnjak pao ka istoku i dočekuje se na rame. Negde se pak pušta da padne nepresečen u potpunosti. Tada se lomljenjem, uvrtanjem i sukanjem odvoji od korena a taj lomljeni deo se zove brada. Iver koji izleće od badnjaka ima posebno značenje. Ponegde pokušavaju da ga hvataju u vazduhu dok izleće. Iver se koristi u mnoge svrhe. Ponegde ga stavljaju među karlice "da bi kajmak bio debeo kao iver" ili među košnice da budu zaštićene od zla ili u vodu koju potom smatraju lekovitom.

Badnjak preko dana stoji napolju (ponegde ga oblače u košulje), a uveče, pred večeru, unosi se u kuću uz ritual. Kada ga domaćin unosi u kuću, zajedno sa slamom, domaćica ga posipa žitom, a domaćin ga stavlja uz ognjište.

Badnjak se prvo celiva i maže medom. Potom se pali i pristupa se "džaranju". To je običaj čačkanja i raspaljivanja plamena koji je kod hrasta karakterističan po iskrama koje iskaču iz plamena.
Kada se za badnjak ide organizovano, ispred sela, tada se prangijama i puškama oglasi odlazak u šumu, izabere u šumi hrast koji se prethodno osvešta i zalije vinom i medom. Pored čeza ili kočija momci jašu neosedlane konje i čine veliku veselu povorku koja glasno objavljuje svoj odlazak po badnjak.

Badnjak kod drugih naroda

Iako se misli da je kult badnjaka autentično srpski, on je raširen svuda po Evropi. Više autora tvrdi da je poznato da su Kelti palili hrast kao deo kulta čekanja sledećeg leta. Od njih je to ostalo prisutno dugo na britanskim ostrvima a poznato je među mnogim evropskim narodima.
Srbi i Rusini lože badnjak. Rusi i Bugari lože jelku, a nekada su ložili hrast (Bugari su ga zvali bdnik). U Vojvodini još i Bunjevci unose badnjak u kuću.

Francuzi kao badnjak lože trešnjino drvo, a Belgijanci imaju badnjak u obliku stilizovanog kolača prelivenog kremom.

Paganska simbolika badnjaka

Prema Čajkanoviću badnjak predstavlja božanstvo svoje vrste koje se spaljuje da bi ponovo oživelo. Prema Drobnjakoviću, on je bitan momenat što se pri Badnjoj večeri prizivaju "domaći pokojnici" što govori o vezi sa kultom pokojnika. Pogotovo što je trpeza posna, služi se na slami i ne posprema se tri dana već samo dodaje. Drugi pak naglašavaju posebnu ulogu badnjaka kao neke vrste zaštitnika ognjišta.

U svakom slučaju, badnjak je povezan sa sunčevim ciklusom i predstavlja deo poštovanja sunca. Spaljivanjem hrasta (svetog drveta) se iz vatre rađalo novo sunce i zato je proslavljano u krugu ognjišta.

Mišljenja o poreklu

Ruski naučnik Taporov tvrdi da je deo istoga mitološkog niza starogrčki Piton, drevnoindijski Ahi Budhna i srpski badnjak. Badnjak u ovom nizu predstavlja borbu protiv uništenja jer je grozomorni Piton (podzemlje, mrak) pretio da uništi čitav svet dok ga nije Apolon (Sunce) uništio. U indijskom spevu "Rgvedi" se spominje Ahi Budhna (zmija dubine) gde je vedsko "ahi" u vezi sa starogrčkim "ehis" - zmija i staroslovenskim "ož" - aždaja. Vedsko "budhn" ima parnjaka u starogermanskom "bodam", nemačkom "boden", a kod starih slovena reč "dubhn" označava isto - dubinu.

Prema ovom tumačenju koren badnjaka je u donjem, mračnom svetu, a spaljivanjem se priziva i pripomaže Suncu da pobedi svog večnog neprijatelja - mrak.

Koliko god duboko u prošlost išli, naići ćemo na bar neku sličnost, na bar neku vezu, na bar neki ritual toliko sličan našim današnjim ritualima da nam i ne trebaju sasvim pouzdani i tačni dokazi o "istom" koje smo, kolektivnim znanjem i sećanjem "dovukli" do današnjih dana.

Dragoslav Srejović ima zanimljivu knjigu koja Božić i Badnje veče, njihove rituale dovode u vezu sa - jelenom, kao jednim od najznačajnih simbola koji se protezao kroz "Panteon slovenskih bogova", taman toliko koliko i kroz hrišćanstvo, vekovima kasnije.

Iz dubina vremena, današnji i sutrašnji praznik izgleda kao jedan od onih - oduvek slavljenih, sve do svojih današnjih hrišćanskih dana. 

Čudo života još jednom.

SVA  NAŠA  (NE)RAZUMNA  ČULA

Svi mi koji čitamo šta neki ljudi pišu, imamo za čitanje SVA čula na raspolaganju - mislim da se ne čita samo očima (u sebi) ili i očima i govorom (na glas), a pogotovo ne mislim da se čita - umom. Ako se želi STVARNO čitanje - čita se svim čulima - kožom, ušima, jezikom, nosem, očima, i - imaginacijom našeg "zbirnog šestog čula" - našim umom.Ponekad mnogi od nas budu lenji da upotrebimo sva čula za čitanje, a ponekad ispisano - jednostavno ne probudi nijedno od naših čula.

Tako čitavši oduvek svim čulima (nikad me nije mrzelo da ih "uključujem"), davnih dana mi je do ruku stigla hartija sa rečima koje je potpisao - Zbignjev Herbert, njegovi eseji i poezija.
I sva moja "čitajuća" čula su sve obojila u SIENU  (neverovatna boja zigurata davnih civilizacija!), reči su donele zvuk žičanih instrumenata (gitara, mandolina, cimbal,...violina), i mogla sam sasvim sigurno da osetim na usnama i jeziku finu strukturu mandarine i u vazduhu miris cimeta i lipe, a pod prstima isti onaj utisak kao kad dodirujem gladak, topao  kamen, vlat trave ili mrvim grumenje zemlje lijući vodu preko nje...

. Gle! (rekoh sebi), upotrebih baš sva čula čitajući mu reči...

(ne dešava se uvek, neke i nečije reči uspevaju da prizovu samo jedno od čula - ako ijedno, ima puno ljudi koji pišu reči kojiima ne uspevaju da dosegnu do ikakvog čula...)

I tako Zbignjev Herbert zauze svoje mesto u mom društvu mrtvih i živih pisaca, unevši SIENU tako snažno da je sobom obojila i što-šta drugo, do tada bezbojno, providno ili mutno.

"Naše su reči naš prozor ka realnosti",  čitam Herberta i svim čulima osetim kako mi otvara prozor opervažen tamno smeđim drvetom i uokviren laganim zastorima SIENA boje, vazduh koji ulazi je svež, čist, s blagim mirisom lipe,  a sims na koji mi naslanja dlanove je gladak, mermerni i (ne sa malim užitkom) zajedno palimo cigaretu i slušamo zvuke koje realnost unosi kroz prozor otvoren njegovim rečima.

Značenja.

Reči moraju imati značenje. U vremenima dubokih, bolnih, istorijom zamršenih, naslaganih i na prvi pogled nerazrešivih dilema koje nam više liče na Gordijeve čvorove nego na klupko koje se može razmrsiti, u vremenima kad je tehnologija, tehnika i nauka koja koristi samo neka čula samo dodala težine na ionako preteška pitanja koja ljudi sebi oduvek postavljaju, u takvim vremenima Zbignjev Herbert je pevao o - značenju reči. Rekao je "dobro, svašta smo već pokušali, možda da dodamo malo ironije, da ogulimo malo nepotrebnih i kitnjasatih metafora i da propevamo čistim jezikom, jednostavnim slikama, jer smo sve tako užasno zakomplikovali, sve smo tako jezovito zamrsili da se više niko i ništa skoro pa ne razabire u nečemu što bi moralo biti lako i jednostavno za doseći i osetiti svim čulima - mi, ljudi, naša istorija, naše teskobe, naše radosti, naši strahovi, naše stvaralaštvo, naše reči kojih ima više nego ikada ranije, a sa manje ZNAČENJA nego ikada ranije."

Značenja reči kojima se opisuju sasvim svakodnevni predmeti, prizori i bića, ali značenja dovoljno jasna da se njima opišu i dileme koje delimo svi, kakve god predmete imali u svojoj svakodnevici. 

Dileme o (ne)moći umetnosti, o (ne)moći humanizma, o (ne)moći kojom sami sebe sprečavamo da upotrebimo reči dovoljno jasne za prozor čijim otvaranjem zaista upijamo realnost, takva kakva je, onakva kakvom smo je stvarali i kakvu (s vremena na vreme) prilično teško podnosimo.

Značenja reči.

Čitajući poeziju Zbignjeva Herberta, čitajući ga svim čulima, poimanje značenja koje daje rečima oseti se - nepogrešivo, kom god jeziku pripadali i u ma kom ga prevodu čitali. Ima pesama kojima stvara slku sebe samog, u uglu usana mu je cigareta, sedi pod lipom u cvatu, podne je, kraj njega je bokal sveže vode (bez čaše),  jednom je rukom (podlakticom, levom) naslonjen na ostatke nekakvog zida, nejednakih kamenih blokova, sa tragovima mahovine po sebi, dok drugom rukom lista nekakvu knjižicu, sjajnih, crnih korica. I nema veze koje je reči upotrebio u pesmi - svakoj je reči značenje baš ono koje i treba da ima. I zato se može osetiti slika  čoveka, istog i različitog kao bilo koje drugo ljudsko biće, živuće, otišavše ili tek dolazeće.

Ako od čoveka sve počinje i čovekom sve završava, mora biti moguće da se o tome - jednostavno peva. Svakidašnjim, jasnim jezikom, rečima kojima se pažljivo pridaje značenje.

Kad god čitam Zbignjeva Herberta - svim čulima osetim da je - moguće. I da ta mogućnost, ta verovatnoća nosi SIENA boju. Kao zigurati.

Možda zato nisam nikada ni sa kim pričala o  - Herbertu.

Razgovor o njegovim rečima morao bi biti ispunjen rečima koje su (takođe) jednostavne, jasne, svakidašnje i potpuno datog značenja,  samo takvim rečima moglo bi se razgovarati o Herbertu - da bi se on uopšte mogao nazvati - razgovorm, a za smišljanje takvih reči ja znam da - nemam dara.

Otuda - samo moje ponovno čitanje njegove poezije svim čulima i ovaj mali l`hommage, sitna zahvalnost jer sam njegove poetske reči, eseje i opaske našla baš u trenutku kad mi je to zatrebalo, kad sam već mislila da Zbignjev Herbert  i ne boravi u kružoku reči moje sopstvene "axis mundi", uvek  spreman da mi saopšti prava značenja reči, tako da se lakše mogu zaboraviti nepostojeća, izmišljena značenja svih reči kojima se ne otvara nikakav prozor u realnost, samo se mimikrijski boje u SIENU jer ih ta boja privlači kao svetlo noćne leptire.

Gospodin Kogito se vratio u Corsignano (čije su ime varvari promenili u Pienza), a u vrtu je lako pronaći belutak, samo kroz vrt moraš šetati - svim čulima...SIENA je svuda.

JANUARSKO POMRAČENJE SUNCA; SUTRA

Sutra, 04.01., tokom prepodneva, svedočićemo delimičnom pomračenju Sunca, saopštilo je astronomsko društvo "Ruđer Bošković".

"To pomračenje će se videti iz Evrope, Severne Afrike i sa Bliskog Istoka.
Pomračenje će, gledano sa Zemljine lopte kao celine, početi u 7.40 časova, a poslednji kontakt između Sunca i Meseca biće u 12.01 čas.
Delimično pomračenje Sunca sutra će biti vidljivo iz Srbije i počeće u sedam sati, 40 minuta i 11 sekundi, a trajaće do 12 časova i 52 sekunde.
U Beogradu će prvi kontakt Meseca i Sunca biti u osam časova, dva minuta i 15 sekundi, a poslednji u 10 časova, 57 minuta i 59 sekundi.
Sredina pomračenja, odnosno procenat površine Sunca koju će tom prilikom Mesec da pokrije, biće u devet časova, 26 minuta i 10 sekundi i iznosiće 68 odsto.
U Beogradu će Sunce izaći u 7.16 časova, a zaći u 16.10 sati.
U maksimumu pomračenja u devet časova, 51 minut i 42 sekunde po domaćem lokalnom vremenu Mesec će zakloniti 85,5 odsto sunčevog diska.
U Novom Sadu će prvi kontakt Meseca i Sunca biti u osam časova, dva minuta i 13 sekundi , a poslednji u 10 časova, 57 minuta i pet sekundi, dok će sredina pomračenje biti u devet časova, 25 minuta i 42 sekunde i iznosiće 66 odsto.
U Nišu će prvi kontakt Meseca i Sunca biti u osam časova, jedan minut i 42 sekunde, a poslednji u 10 časova, 59 minuta i 28 sekundi, dok će sredina pomračenja biti u devet časova, 26 minuta i 35 sekundi i iznosiće 66 odsto.
U Prizrenu će prvi kontakt Meseca i Sunca biti u sedam časova, 59 minuta i tri sekunde, a poslednji u 10 sati, 55 minuta i 59 sekundi, dok će sredina pomračenja biti u devet časova, 23 minuta i 14 sekundi i iznosiće 64 odsto.
U Podgorici će prvi kontakt Meseca i Sunca biti u sedam časova, 57 minuta i 53 sekudne, a poslednji u 10 časova, 53 minuta i pet sekundi, dok će sredina pomračenja biti u devet časova, 21 minut i tri sekunde i iznositi 64 odsto.
U Banjaluci će prvi kontakt Meseca i Sunca biti u sedam časova, 59 minuta i sedam sekudni, a poslednji u 10 časova, 51 minut i 20 sekundi, dok će sredina pomračenja biti u devet časova, 20 minuta i 56 sekundi i iznositi 67 odsto.
Pojava se može da posmatra kroz specijalne naočare za pomračenje Sunca, kroz zaštitno staklo aparata za zavarivanje (gustine veće od 14) ili kroz dobro i obostrano na sveći nagaravljeno staklo.
Ukoliko bude vedro, Beograđani će ovu interesantnu pojavu moći da prate i sa terase Narodne opservatorije na Kalemegdanu.
U 2011. godini sa Zemlje će biti vidljiva četiri delimična pomračenja Sunca, od kojih će samo jedno, sutrašnje ( 4. januara) biti primetno iz Srbije, istakli su u Astronomskom društvu "Ruđer Bošković"."



Postoji i link za - "online live eclipse" - OVDE.
Zanimljiva astronomska pojava, ne treba propustiti da joj svedočimo, kad nam je već na - dlanu...

ČITA LI IKO KRLEŽU JOŠ UVEK?

(o godišnjici smrti, 29 godina kasnije)

Njegova smrt je jedna od prvih koju pamtim - najavljenu i objavljenu unapred. Naime, nekih mesec dana ranije, sedeći uz TV (uključenog uzalud) i baveći se nečim sasvim drugim, začuh spikera koji je izgovorio "Miroslav Krleža je izrazio želju da pročitamo njegovu pesmu..."I - čudno, uopšte se ne sećam pesme (izgleda da kad STVARNO hoću nešto da zaboravim, to i uspeva), ali se sećam da mi je privuklo pažnju i da sam pomislila "ovaj se oprašta sa nama i sa svetom". Moguće je da mu to uopšte nije bila ni misao ni želja, ali više nema načina da se to moje sećanje - menja. Nema ni kako ni sa kim.



Krleža je jedan od onih pisaca koji uspevaju da dotaknu, da potaknu, da uklone zastore i neprovidne zavese koji, sklonjeni, otkrivaju jasan tuđi pogled na sve i svašta čime su ljudi zapitani, na svet i ljude, takvi kakvi su u kontekstu jendog vremena i sasvim univerzalni. (Osim što je i obavezna lektira). U razgovorima (retkim) koje sam vodila o Krleži, retko sam nalazila istomišljenike (nije da sam ih tražila, ali - dešavalo se tako).

Moja duboka uverenja o svemu što je napisao još uvek su ista - njegova poezija je mnogo veće (a mnogo manje znano, čitano i citirano) delo od drama, novela, eseja, romana i svega drugog što je ispisao. Uz poeziju, jedna neverovatna fantaznagorična, alegorična, metaforična, duboko najličnija od svega i saasvim kratka priča "Pijana noć 1918" i, naravno, "Gospoda Glembajevi", drama sa jednom od najboljih dramskih replika ikad napisanih:  "mutno je sve to u nama, moja Beatriče".

"Ljubav nije vještina. To je pitanje dara kao i poezija.
 Ljubav ljudi loču, nažalost, a ljubav nije pivo, ljubav je nadahnuće."   —   Miroslav Krleza

"Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo, pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu." - Miroslav Krleža

Ponekad se zapitam - čita li iko Krležu još uvek? (osim gimnazijalaca koji lektirom "moraju da bistre" Glembajeve) Ili je pisac koji je "utihnuo" po uticaju u ovom vremenu nakon kojeg je "utihnuo" stvarno i zauvek, obaviviši sve svoje spisateljske poslove za života? Nekako mi se čini da će - biti čitan, da je jedan od onih retkih koji će biti zaboravljani i pronaleženi, koji će biti nezanimljivi većini i inspiracija mnogima, koji će ostati - upamćeni.

Ja ga se od jutros sećam, sama, (a tako biva i 07.07. iz istih i drugih razloga) a sve mi se čini da nas (sličnih samo po sećanju, verovatno nesličnih  po osećanju svega što je napisao), mora biti negde još, međusobno se ne znamo, ali znamo reči koje je jedan poseban čovek ispisao svojom poezijom.
Ako mu je to uteha koju je tražio za života, a pokušavao da se odbrani od čežnji za takvom potragom, od potrebe za utehom - kokanda je ipak ima, nađenu.
Trag mu je neizbrisiv, čini mi se.

RANJIVI KAKVI JESMO

Brene Brown je profesorka iz Hjustona, već deset godina istražuje društvene veze, istražuje razloga, načine i motive kojima stvaramo naše veze i isto toliko dugo ostaje zapitana nad razlozima našeg stida, nesigurnosti, saosećanja, strahova i osujećenosti pri raznim poduhvatima koje preduzimamo u životu, od kojih ona najvažnijim smatra samu suštinu našeg života u zajednicama (manim ili većim) - stvaranje veza među ljudima, raznih veza.

Brene Brown je svoje desetogodišnje istraživanje posvetila sledećim pitanjima:

"How do we learn to embrace our vulnerabilities and imperfections so that we can engage in our lives from a place of authenticity and worthiness? How do we cultivate the courage, compassion, and connection that we need to recognize that we are enough – that we are worthy of love, belonging, and joy?"

Kako učimo da prigrlimo, da prihvatimo svoju sopstvenu ranjivost, tako da možemo voditi svoj život (i komunicirati sa drugima) prihvatajući sebe baš onakvim kakvim smo, smatrajući se vrednim, bivajući pomiren sa svim svojim manama i vrlinama, sklonostima i navikama, onim što drugi misle o nama i onim što sami o sebi mislimo? Kako negujemo svoju hrabrost, volju za saosećanjem, želju za vezama, uz negovanje svesti da je u nama svega sasvim dovoljno, svega dovoljno na samo naš način čime se možemo "pokazati svetu" i sasvim sigurno znati da smo vredni ljubavi, pripadanja nekome ili nečemu, da smo vredni radosti? Kako da živimo bez uobičajene osujećenosti, straha od sopstvene nesavršenosti i neprekidne strepnje da ono što pokazujemo svetu nije najbolje od nas što u nama postoji?

Brene Brown svoje teorije iznosi uz snažan, strastan, iskren i dubok lični ton i to celoj njenoj naučnoj hipotezi daje jedan poseban ton, daje šansu da se, slušajući je, jasno uoči sva teskoba koju istraživač ima pokušavajući da zadrži "naučnu odmaknutost" od podataka sopstvenog istraživačkog rada koji (ipak) neprekidno i duboko menjaju i njene sopstvene svetonazore o ljudima, o društvenim vezama, o svemu što ljudi proživljavaju pokušavajući da se ostvare i samoostvare.

I ta iskrenost je, verovatno, najbolja poruka njenog istraživanja, očiti dokaz kako neki ljudi zaista žive sopstvene teorije - ona je izdala knjigu sa hipotezom o "Wholeheartedness", ("živeti celim srcem") o načinu da se u komunikacije sa drugima stupa ne skrivajući svoje prave porive, svoje motive ili želje i istovremeno o načinima da se tako živi i sam sa sobom - prihvatajući se, smatrajući sebe vrednim takvim kakvi smo, ali ne prestajući sa naporima da se sve što može učini boljim, tako da se "ne stidimo" onoga što se promeniti ne može.




 Brene Brown posebno ističe svu dragocenost naše neprekidne i stalno prisutne i postojeće - ranjivosti, kad je stvaranje veza u pitanju. I sugeriše sasvim jednostavnu stvar - "ranjivi smo, pa smo ranjivi, pa šta? svi naši pokušaji da u veze stupamo s garancijama da nećemo osetiti koliko smo ranjivi, unapred su osuđeni na neuspeh, jer je sposobnost da budemo ranjivi taman toliko neraskidiv i neodvojiv deo nas, koliko i potreba da u veze stupamo i da najvrednijim delom svog života smatramo veze koje nam donose radost i ispunjenje, pa tako nema ničeg prirodnijeg nego prihvatiti sopstvenu ranjivost, odreći se imperativa da veze moraju biti "savršene", da su veze pogrešne ako se u njima ispolji naša ranjivost, da ih treba prekidati ako se u toj uzajamnosti veze javljaju neotklonjivi nesporazumi nastali iz međusobnih pokušaja da - od sopstvenih ranjivosti pobegnemo u svet savršenih veza koji ne postoji"

I - slušajući Brene Brown, ili čitajući njene knjige, teško uspevate a da se ne zapitate "pa, zašto je ovo nauka? zašto ona ovo zove naučnim istraživanjem? šta ima u njenim radovima što ljudi, spontano, već ne znaju (ili bar ne slute) otkad ih je i otkad u veze stupaju? zašto je sve to potrebno dokazivati naučnim metodama istraživanja?"

Zato da se može  proveravati, zato da se može sumnjati i osporavati, podvrgavati debati, uspostavljati drugačije hipoteze o tome zašto mi ljudi imamo neprestanu u neutaživu potrebu stvaranja veza i kako to činimo po uvreženim društvenim modelima,  a kako bismo možda mogli da činimo ako poverujemo da je Brene Brown u pravu sa svojim teorijama. I zato da bismo sami sa sobom mogli da provervimo ima li išta od ponašanja koja ona opisuje - u našem sopstvenom ponašanju.

Dakle - vredno i čitanja i slušanja, bez obzira na to kakav ćemo lični stav imati o njenom istraživačkom radu i da li će kod nas probuditi i neka druga interesovanja ili nas dotaći svojom iskrenošću.
Tražeći nekakvu dobru ilustraciju za sve i svašta od istraživačkog rada Brene Brown, mislim da sam našla najbolju moguću:

- ova preslatka beba prikazuje (meni beskrajno smešno) ono što mnogi od nas čine i kao sasvim odrasli ljudi veći deo svog života - vidiš šta ti treba, znaš otprilike šta treba da uradiš da bi dosegao sve ono što ti treba i - ne uspevaš, jer je način na koji to radiš - pograšan...

A sve nam je, stvarno, na dohvat ruke, sve što nam treba je "kao na dlanu pred nama"  i ponekad samo od nas zavisi - šta ćemo ili koga dosegnuti ili čega ili koga ćemo se - lišiti...

BLAGI JE DAN I BADNJE JE VEČE

Hrišćani (kalendarski gregorijanci), u sred zimskog suncostaja, večeras praznuju - Badnje Veče, veče pred Božić, rođendan bezgrešno začetog, od žene rođenog.

Čestit Božić i srećno i ugodno Badnje veče svima koje znam i koje ne znam.

Otkad se pamtim - učestvujem u dvostrukim praznicima, zapadno i istočno hrišćanski podeljenim gregorijanskim i julijanskim kalendarom, praznicima kojima se jedni te isti događaji praznuju u različitim danima i datumima.

Kad bi se samo za trenutak zaustavili da razmilimo koliko je to šašavo - osetili bismo i koliko ume da bude - lepo i prelepo, meni bar, otkad pamtim.
Kućni rituali, osvetljena jelka, posebna jela, komadići sećanja obojeni novim pričama i mahom sjajno raspoloženi i radosni ljudi. Praznuju jedno rođenje i još jedan početak.

Koliko bi svećica na torti danas imao slavljenik?

Par hiljada komada  :))

Ili samo jednu veliku, svake godine, u kojoj su sve druge hiljade, kojom ljudi koji praznuju slave život koji traje.
Otuda valjda ta magična radost koja prati Božić kao praznik - kao da je sva životna radost, svačija i svugde - legitimna, poželjna i dozvoljena, kao da je davno zaključeno da je dobra odluka da se napravi dogovr o bar jednom danu tokom godine kojim se bude dobro raspoložen, samog postojanja života radi. Taj dan, u ovoj našoj istočno-zapadno-hrišćanskoj civilizaciji koincidira sa događajima u prirodi koja u tim isitm danima počinje još jedno kruženje od najniže do najviše tačke u kojoj na nebu vidimo Sunce. U drugim je civilizaicijama malo drugačije, ali ne toliko puno da se ne bi mogle uočiti neverovatne sličnosti.

Stvari su uvek onakve kakvim mi želimo da ih vidimo, a meni večeras, na jedno od Badnjih Večeri koje obeležavam, ova slika, sa pravom skulpturom napravljenom od isečenog drveta, bolje nego ijedna druga slika - prikazuje svu jednostavnu lepotu današnjeg dana, odabranog da bude sasvim poseban dan stotinama miliona ljudi....

Jednom u 372 godine

(najtamnija noć na Zemlji)

Zimski solsticij (kratkodnevica, dan najduže noći na Zemlji) ove godine je prava astronomska i planetarna retkost - naime nastupa 21.12.2010. u 23h 38min (UTC) i praćen je - totalnim pomračenjem Meseca, odlično vidljivim sa prostora Severne Amerike, ali nije loše ni sa evropskih prostora (uključujući našu geografsku širinu). To "poklapanje kratkodnevice, solsticija, suncostaja" i pomračenja Meseca,  to  je  događaj koji se poslednji put dogodio pre - 372 godine, odnosno 1638.

Mesec će biti crven, a ove će se noći događati sve ono što važi za izreku "once in a red Moon". Dragocenost retkih pojava.
 

Pomračenje Meseca je astronomska pojava kojoj svedočimo kada Mesec "uđe u Zemljinu senku", "pomrači se", slično kao kad nam prilikom pomračenja Sunca, to isto Mesec učini sa Suncem - "stane" između Zemlje i Sunca i prividno ga "zaklonivši" izazove spektakularan i magičan prizor Sunčeve "dijamantske" korone i "noći na Zemlji, po belom danu,  kad noći vreme nije".

(pogled sa Meseca)

Noć za čuda, za drevne magije, za sujeverja, za maštanja i snatrenja, za čarobne doživljaje, za sve i svašta - jednom u 372 godine.

Solsticij ili suncostaj, odnosno zimska kratkodnevica je astronomski događaj tokom kojeg Sunce tri dana "stoji" na najnižoj tački neba, prelazi najkraću moguću putanju i čini se kao da "zamire i umire" i da se više nikada i neće pojaviti visoko na nebu, dovoljno dugo da nas i osvetli i ugreje, da omogući Zemlji da ponovo rađa.

(pogled sa Zemlje)

Mitski dani, otkada je ljudi.

Postoje mesta stara hiljadama godina koja su ljudi gradili slaveći i obeležavajući suncostaj, pažljivo ređajući kamene blokove, slavoluke i krugove tako da se jutarnji Sunčevi zraci tokom suncostaja pojave na tačno određenom mestu, kao najlepši kadar u kakvom bioskopu.

(pomračenje Meseca na solsticij 2010)

Zimski suncostaji u mnogim religijama poklapaju se sa rađanjima bogova i kraljeva i bogoljudi i raznih drugih neopisivo značajnih postojećih i nepostojećih bića kojima su ljudi pridavali božanska svojstva.

Solsticij (suncoataj) ima razne rituale širom planete, sasvim slične, drevne, paganske rituale kojima se slavi pobeda Sunca nad Tamom, kojima se slavi kraj jedne godine raznih plodova i istovremeno i početak novog ciklusa plodova i rađanja koji počinje odmah nakon suncostaja, kada dani postaju duži, a Sunce se lagano vraća u zenit, gde mu je i mesto.

Solsticij ostaje u Sunčevom nadiru, u donjoj tački svega što čini život i jedan je od najstarijih narativa koje ljudi pamte, prepričavaju i prenose kroz hiljade generacija.

Sutra će biti najtamnija noć na Zemlji za poslednjih 372 godine.

Najbolje je, za takvih noći - sanjati otvorenih očiju, uživati u poklonjenom trenutku i šćućuriti se u sopstvenom i Sunčevom nadiru čekajući svetlo, jutro i - prvi Sunčev zrak. Izaći iz osvetljenih gradova i u tami prirode pokušati osetiti s kakvim su udivljenjem (i verovatno strahom) naši preci živeli takve slične noći, ostavljajući nam priče, legende i rituale o sebi, sa željom da ih se setimo u najvećoj mogućoj tami i s porukom da svetlo Sunca dolazi, sasvim sigurno, mi koji danas postojimo smo živući dokaz njihovih nada u ponovni dolazak Sunca i živući dokaz njihovih strahova od tame u kojoj ne rađaju plodovi prirode i u kojoj nema života.

Magijski rituali drevnih civilizacija - nanovo stvoreni noćas, za vreme pomračenja Meseca tokom zimskog suncostaja.

Tamna, neobična noć...ako može - ne budite sami ove noći, priljubite se uz nešto živo i toplo i uživajte u retkoj predstavi nebesa i univerzuma. Neko čije gene nosimo je činio isto to pre 372 godine i hiljadama godina ranije.
Svet je jedan, a Mesec će noćas biti - crven...

DODATAK eclipse laLUNA


Winter Solstice Lunar Eclipse from William Castleman on Vimeo.

EMOTIVNA HIPOHONDRIJA

Emotivna hipohondrija je neverovatno raširena pojava.(Na žalost i uprkos)

To je ono stanje slično "običnoj hipohondriji" tako česte u mnogih koji (mahom sasvim uzaludno) troše svoje i tuđe vreme na strah od bolesti koje ustvari - ne postoje. Ali je zato sama hipohondrija - skoro neizlečiva. Kad malko bolje razmislimo - koliko se samo nepotrebne komunikacije potroši na "naše i tuđe nejasne tegobe", na "žiga me, seva mi,...", na "imaš li ti ovakve simptome...", i tome slično i tako dalje. Može samo da se klima glavom ili da se dopusti "pletenje u mreži" beskonačnih priča o strahovima od bolesti (raznih) i mogućnostima izlečenja od simptoma koji ne postoje.

(Stvarno i zaista bolesni ljudi - sasvim se drukčije ponašaju i zaslužuju svu našu pažnju, brigu, negu, strpljenje i empatiju.)

Tako slično se ponašaju i - emotivni hipohondri.

Pokazuju emocije koje - ne postoje.

Govore o emocijama koje - ne postoje.

Zašto to čine?

Emotivni hipohondri se beskonačno boje da bi stvarno mogli da - osete kakvu emociju i zato "izmišljaju" razne, predstavljajući ih stvarnima i istinitima i često manipulišući reakcijama na sopstvenu "emotivnu hipohondriju", ponekad tako kod drugih proizvode - istinite emocije, različite vrste.

Ili se, ponekad, u našim sopstvenim reakcijama, javlja "emotivna hipohondrija", pa drugima pokazujemo emocije koje ustvari ne postoje, jer nas tako, od početka ili s vremena na vreme, malo uče modeli društvenog licemerja, a malo - ne uspevamo da odolimo, pa se uživimo u ulogu "emotivnih hipohondara".

I zato su tim dragoceniji ljudi BEZ sklonosti emotivne (ili bilo kakve) hipohondrije, ljudi koje slučajno (i vrlo retko) sretnemo i zato uvek postoji veliki rizik da i ne primetimo OGROMNU razliku u iskazivanju emocija BEZ ikakve hipohondrije, licemerja ili naučenih modela komunikacije i reakcije. Iskazivanje emocija onakvih kakve stvarno jesu, slično kao što to mala deca čine dok ih ne naučimo - emotivnoj hipohondriji.

A - šteta je podleći emotivnoj hipohondriji, tako ja mislim.

Jer - svi mi, mislim, "imamo pravi, iskreni tango-ritam u tim našim ušima i nogama i rukama i očima...", samo se toga treba setiti, s vremena na vreme, i - otkriti iznova kakvo fino mesto može biti ovo u kojem smo svi mi, ako pustimo da nas vodi "ritam pravih emocija...". Bez emotivne hipohondrije...

OSMI SMRTNI GREH ili REVOLUCIJA?

ili (još jasnije):

- kako je za poslednjih sedam dana (u prvoj nedelji decembra 2010.) stvoren jedan svet u kojem nema dana za odmor i u kojem je počinjen - osmi, do sada nezapisan greh - greh nekontrolisane informacije.

Svet poslednjih sedam dana svedoči jednom događaju, po prvi put u svojoj istoriji, događaju koji je očevidan dokaz velikog postignuća tehnologije naše civilizacije:
- postigli smo maksimalnu brzinu protoka i razmena informacija
(stvar tehnologije, fizičari i ini znaju da je brzina kojom bilo kakva informaciaj može stići od jednog do drugog mesta takva da se kreće ograničeno velikom brzinom - najveća moguća je brzina svetlosti, svi ostali "nosioci" informacija kreću se brzinom manjom od te, i takvim "sporim" informacijama sko komunicirali hiljadama godina, sve do XX veka, veka koji je brzinu razmene informacija doveo do maksimuma)

Tim maksimalnim protokom informacija za proteklih sedam dana, videli smo kako drugačije izgleda ukupna stvarnost u trenutku kada smo ovladali tehnologijama koje nam omogućavaju da (s ljudske tačke gledišta) skoro istovremeno - SVI SAZNAMO SVE O SVEMU (ili bar mislimo, odnosno imamo percepciju o UKUPNOM saznavanju, SVEGA O SVEMU, što izađe na isto).
Događaj kojim je stvoren taj svet je (naravno) odluka WikiLeaks-a i Assange-a da medijima širom sveta ponude i na svojim internet stranicama objave diplomatske depeše koje su decenijama razmenjivane između vlade USA i njihovih ambasada širom sveta.
I za stvaranje tog novog sveta potpuno je nebitno ŠTA u svim tim depešama piše, njihov sadržaj, sam po sebi, neće ni na koji način promeniti svet, ono što je stvorilo nove okolnosti je da su OBJAVLJENE, a NISU predviđene da ikada i igde BUDU objavljene i da se to desilo - skoro TRENUTNO.
Kontekst novog sveta u kojem nakon tog događaja svi živimo je (manje-više) sledeći:
- nastala je neverovatna "dilema" čiji je sadržaj : hoćemo li živeti u svetu u kojem je moguća bilo kakva kontrola informacija ili ćemo - "ukinuti" internet
Sedam dana je bilo potrebno da se dogode skoro sve reakcije na činjenicu da su (IPAK) objavljene informacije koje su svi smatrali sigurnim od objavljivanja, sedam dana u kojima je svako od zainteresovanih strana načinio bar jedan pogrešan potez iz kojeg su onda, sledili i drugi pogrešni potezi, ne zato što je sadržaj informacija "potresao svet" , već zato što skoro niko nije očekivao da će informacije, same po sebi, takvom brzinom - dopreti do svih.
Tako je stvoren kontekst u kojem je ceo događaj od jednih proglašen "osmim smrtinm grehom" (sa kaznama koje grešnima sleduju), a od drugih "revolucijom i borbom za javnost, za istinu, za odgovornost".
I - šta će se dalje dešavati?
Ko će objaviti prvi sledeći potez u ovom novom svetu u kojem je nemoguće sačuvati bilo kakvu tajnu ili kontrolisati bilo kakvu informaciju ili sprečiti i smanjiti brzinu kojom će se (i su se) informacije razmenjivale između ljudi?
Ko će prvi reći da je u toku svojevrsno "pregrupisavanje" na terenu svih onih koji znaju da je "moć" informacije izuzetna, da informacije vladaju svetom (i oduvek su vladale) i da svako onaj ko ima "višak" informacija ima nenadoknadivu prednost nad svima drugima koji te informacije - ne poseduju uopšte?
Stupamo li u svet u kojem će "informacija biti nešto najpravednije raspodeljeno među ljudima" jer će SVI IMATI SVE, dostupno i pri najvećoj mogućoj brzini?
Ili stupamo u svet u kojem će se množiti regulacije, propisi i zabrane za "promet" informacija internetom, svet u kojem će internet (kakav poznajemo i volimo) biti zamenjen sredstvom komunikacije koji će samo "ličiti" na slobodu razmene informacija kakvu smo do sada imali?

Na paradoksalan način, ovaj novi kontekst, novi svet koji je stvoren za poslednjih sedam dana, načinjen je po modelu na onaj "knjiški", stari koji kaže "u početku beše reč...". I reč beše sa interneta.
Šta je doneo sam sadržaj depeša i dokumenata koji nam tako, "sa interneta stigoše"?
Šta smo saznalo, osim da postoji sredstvo i način da se, trenutno, SAZNA SVE, uvek?
Manje-više, saznali smo da premalo licemerja u politici uništava ljude (i koji se politikom bave i raznih drugih), a da previše licemerja u politici - uništava politiku.
A ljudi BEZ licemerja - ne mogu, nikako. Niti su kada mogli.
Manje-više, saznali smo takođe, da je princip "slušaj šta govorim, ne gledaj šta radim", neodvojiv deo komunikacije, čime god se ljudi bavili.
Manje-više, saznali smo takođe da zvanični, offline mediji mogu i smeju sve ono što nezvanični, bilo-ko-i-bilo-koji online stvaraoci (ili prenosioci) informacija - nikako ne smeju.
Osvojena "sloboda štampe" pre više decenija ostaje (skoro) neokrnjena ovim novim sedmodnevnim svetom objavljivanja "neobjavljivog", ali se svi ovi drugi, svi koji su samo "online", pojedinci ili udruženi, imaju tek izboriti za sebe istu tu i istu takvu slobodu.
Oni čine "osmi smrtni greh" koji se, isti takav učinjen, zvaničnim medijima - oprašta i podrazumeva.
Koliko je to licemerno? A sasvim očigledno i verovatno neminovno (ne znam baš da li je i neophodno).

Sve u svemu, šta se dogodilo za poslednjih sedma dana, kakav novi kontekst je stvoren (ili se stvara) ?
1. Jedna "namerno" tajna, prilično "netransparentna" organizacija WikiLeaks i samo jedan čovek (bar prema javnosti, samo jedan je Assange) objavljuju borbu za "istinu, odgovornost i transparentnost", informacijama koje nisu predviđene da stvarno - budu informacije i to se dešava internetom, odnosno - skoro brzinom svetlosti dopire do svih
2. Reakcije na taj događaj išle su od "na smrt!" do "živeo!"
3. Internet postaje poprište "hacktivism-a", "padaju" razne stranice, "izriču se" zabrane, kreira se virtualni pokret koji - blokira SVE informacije i sajtove kojima neki drugi žele blokirati SVE DRUGE informacije i sajtovi (msleeeeem...), koji predstavlja svojevrsnu pretnju svima onima koji bi se usudili da učine bilo kakav čin "internetske odmazde" prema onima koji su počinili "osmi smrtni greh" objavljivanja neobjavljivog.
4. Ljudi se, izgleda, ipak nisu dogovorili o tome da je internet - opšte dobro. I trenutno smo u fazi u kojoj je "sve dozvoljeno" jer svako ima svoj "sveti cilj" kada je internet u pitanju i kod svakoga postoji jasan i "van svake sumnje" odgovor da je ONAJ DRUGI počino osmi smrtni greh, neoprostiv, greh pri kome se nečijom informacijom rukuje sasvim slobodno i bez izričite dozvole ili bilo kakve kontrole.

Malo me brine naša ljudska sklonost da - ubijamo glasnike koji nam donose loše vesti ili vesti koje ne razumemo. Jer u celom ovom slučaju - glasnik NIJE ljudsko biće, glasnik je - INTERNET.
Možda je ovaj "svet stvoren za sedma dana", odnosno novi kontekst u koji je za proteklih sedam dana stavljena MOĆ INFORMACIJE, samo vreme sasvim pogodno da se (kao ljudi) dogovorimo o tome da je internet opšte dobro, možda je vreme da donesemo svojevrsnu "Deklaraciju o internetu", kao svojevremeno i razne druge deklaracije koje su se bavile slobodama ljudi, jer je o tome ustvari reč.
Dakle, u toj (nekakvoj i takvoj) "Deklaraciji o internetu", prva rečenica bi bila:

"Internet je opšte ljudsko dobro, pravo na korišćenje interneta pripada svim ljudima jednako, ono je jedno od ljudskih prava i protok informacija koje nisu predmet izričitih zabrana je - slobodan"

Pa bi posle toga, kao i u svakoj drugoj deklaraciji, sledile (vrlo oprezne) rečenice o "međama ljudske slobode" na internetu, od već postojećih (kojima se zabranjuje i kažnjava objavljivanje nekih vrsta sadržaja, svima znanih kao - kriminal) do promocije komunikacije kao ljudskog prava.
Možda grešim (ili se nadam da grešim), ali mi se čini da ako ne iskažemo svoje zahteve i predloge kada je protok informacija internetom u pitanju . ostaće nam samo da se borimo protiv uspostavljenih zabrana i ograničenja u suženom prostoru nečega što smo do poslednjih sedam dana svi zvali beskonačnim bespućima virtuelnog sveta komunikacije i informacije.

Kažu da je u ljubavi i u ratu - sve dozvoljeno, i u ovih sedam proteklih dana ima puno događaja koji daju za pravo toj izreci, ali meni je od toga važnije jedno drugo pitanje:

Šta će u budućnosti biti zaista dozvoljeno - na internetu?