Hrana za gnev, strah i verbalni seks

Hrana za gnev, strah i verbalni seks*

Nauče nas, nekako, da gnev i prenos gneva znače iskrenost, da samo kad „puknemo“ i poput bujične vode krenemo da prenosimo svoj celokupni, čisti, ničim ublažen gnev zbog nekoga i nečega, nauče nas, (nekako, a pogrešno), da samo tada govorimo stvarno ono što mislimo i da je samim tim prenos gneva u svakoj komunikaciji – super, odobravamo ga većinski. I retko se zapitamo „a šta nam je doneo taj transfer gneva i kakvog se dobra od toga desi“? Uz gnev se idealno slažu jake reči, verbalni seks i pretnje, prezir, uz grmljavinu gneva utihne svaka volja za dijalogom, jer gnev traži monolog, traži samo ćutljivo uživanje većine koja je isto gnevna, ali „navijački“, u tišini. Šta nam je slatka hrana za prihvatanje takve „etike gneva“, za volju da gnevom iskazujući nezadovoljstvo zbog postojanja nekog problema, istovremeno a oprečno u stvari – sprečavamo rešavanje? 

Jedna stara poslovica kaže „u srdita popa prazni bisazi“ (poslovice naše kulture i inače su zlatan kovčeg mudrosti narativa koje su nam ostavile mnoge prethodne bezimene generacije, svo njihov iskustvo skupljeno u metafore, ali katkada se čini da ih retko čitamo) i odnosi se na običaj da se „popu nešto daje“ za uslugu koju obavlja. Čini se da ni na same popove ova poslovica ne utiče – češće su srditi i u „svom pravednom gnevu“ nego što drugačijim pristupom pokušavaju da u „svoje bisage“ stave nešto, materijalno ili ne.

Šta nam je hrana za gnev?

Nezadovoljstvo, ugrožavanje naših etičkih stavova, nepravde, svedočenje posledicama tuđeg gneva, osujećenost, osećanje da smo u bezizlaznoj situaciji, trpljenje, kinjenje, mržnja, poniženje, osećanje bespomoćnosti, omalovažavanje, osećanje ugroženosti tuđim postupcima ili rečima, nedostatak našeg autoriteta kod onih za koje smatramo da moraju da nas slušaju, bespogovorno, često želja za osvetom i najslađa hrana od svih – neodoljiva želja da se „ispraznimo“, da se gnevom „naspominjemo majaka i sve rodbine“ onima ili onome što nas iritira, nervira, što nam smeta, ma koliko „sitno ili krupno“ bilo.

Ta „najslađa“ hrana gneva je hrana za monologe, za motiv da se nekome u komunikaciji dokaže i pokaže da ga se može „izgaziti, slomiti, puknuti, zdrobiti, razvaliti, razbiti, rasturiti, na param-parčad ga pokidati“ – sve su to izrazi koje često i bez ikakve smetnje koristimo pričajući o nameri da sa nekim  razgovaramo. I pri tome lažemo da hoćemo razgovor – hoćemo transfer našeg gneva i ništa više, hoćemo strasno da osetimo trenutno odobravanje ćutljive većine usklicima „ala mu je kaz`o, ala mu je stres`o u njušku!“, hoćemo dokaze o vladavini „etike gneva“ kao jedinoj valjanoj, jedinoj mogućoj i jedinoj koja se ne sme dovoditi u pitanje, jer šta ćemo sa svom tom hranom našeg gneva, šta ćemo ako sve to počne da truli u nama, neiskazano, zatomljeno, kontrolisano? Kako ćemo izgledati iskreni, bez gneva? Kako će nam poverovati da stvarno mislimo to što govorimo ako izostane verbalizacija te emocije sa svim pratećim „tvrdim, seksualnim“ glagolima i kako ćemo drugačije ućutkati sve one koji kao netraženi savet ponude – (samo)kontrolu gneva pričajući tiho (i ne vodeći psa sa sobom) da će svaki gnev samo opisivati stanje, nikada neće nuditi nikakvo rešenje, osim korišćenja gneva „per se“.

Za svaku je svađu potreban - gnev. I svaka takva svađa obično saopštava samo ono što taj drugi s kojim se svađamo i onako već zna. Svađa je susret dva gneva i retko, vrlo retko završava ikako drugačije osim da nas sopstveni gnev „smori, isprazni“ i da nam tako svađalački monolog usahne. Ali zapamtimo ga celog i kad nabuja ponovo koristimo, mahom, iste reči i ste fraze, jer nam je i emocija ona ista, tako da je bilo kakav napredak malo verovatan.

Kakav je rečnik svakog gneva?

Pažljivim slušanjem lako ćemo „skupiti“ i izbrojati učestanost nekih vrsta reči:

a)      Arsenal uvreda rečnika gneva je lako čitljiv, koristimo kao „jake reči ili metafore“ imenice i glagole (svesno ili ne) kojima se (uglavnom) na uvredljiv način opisuje neka grupa ljudi ili neka neizbežna osobina jednog čoveka ili pojedini postupci ljudi ili koristimo  „životinjske metafore“ , na primer:

-          1. „kurva, ženturača, jezičara, opajdara, „kao neka žena“, tračara“ (sve pogrdni izrazi i inače upućivani ženama, upotrebljavaju se i za muškarce ili za postupke),

-          2. „peder, mlakonja, šonja, kurvar, kilav, smrad“  (sve pogrdni nazivi za muškarce)

-          3. „idiot, retard,  šizofreničar,  ludak,  kljakav, slepac“ (sve nazivi koji se odnose na posebne osobine kod ljudi, a smatraju se uvredom)

i na kraju (ali nikako poslednje) oblici ljudskog ponašanja i postupaka:

-          4. „lažov, lopov, licemer, fašista, krvnik, izdajnik, uvlakač, ljiga, ološ, hohštapler, ubica“, a uz sve i svaku drugu reč često stoji:

-          5. „kravo, konju, svinjo, magarče, gmazu, zmijo, volino“, što pokazuje šta u stvari mislimo o tim životinjama koristeći ih kao metafore rečnika gneva.

b)      Psovke koje koristimo podrazumevaju da je uvreda spominjanje majke, oca, bilo koga od rodbine, spominjanje polnih organa u uvredljivom kontekstu, spominjanje opštenja sa životinjama ili direktno obraćanje koje je čisto obećanje seksualnog čina, a pre ili kasnije – psovke gneva nam saopštavaju jednu neverovatnu stvar, da „poneseni emocijom“ iskreno smatramo da je seks odlično sredstvo za uvrede (što nam, valjda, inače nije) i da će svako odlično razumeti ako mu jasnim, psovačkim rečnikom kažemo šta ćemo mu sve seksom raditi i kako, a pogotovo zašto.

Što jači i brutalniji izbor unutar rečnika gneva odaberemo, to nam naš sopstveni gnev izgleda moćnije i snažnije, a upućen „sagovorniku“ treba da učini magičnu stvar – da na njega ostavi posledice, da učini da se promeni ponašanje ili osobina koja je hrana našeg gneva, koja ga stvara i izaziva.

Gnevne reči imaju razne osobine, ali tu, neophodnu – nemaju, nikada nisu ni imale, nemaju moć da uklone bilo šta što hrani naš gnev.

Gnev je, za promene koje mislimo da njime možemo ostariti, sasvim neproduktivna emocija, gnev služi isključivo nama samima, za opisivanje svega što mislimo, ali znamo da je neprihvatljivo da se glasno kaže u uobičajenoj komunikaciji,  gnev služi i za odobravanje onih koji se s nama u tome slažu, ali još uvek nemaju dovoljno nakupljenog gneva da sami „zagrme“ rečnikom kojim gnev pokušava da poništi sve ono čime je hranjen.

Primera ima koliko god želimo:

a)      Vozite i neko oko vas, po vašrm mišljenju, ne vozi kako treba, provaljuje gnev sa „konju, idiote, ... pa spominjanje nekog seksa“

b)      Dete vas  je razgnevilo, nahranilo vam gnev nekim strahom, provaljuje gnev kojim ga pitate „jesi li normalan, meni ti to da radiš magarče, ... pa sve do čuvene ja sam te rodila, ja ću te i ubiti“, da ne spominjem lakoću kojom se tada gnev „pretače“ u batine, u udarac, u „zapamtićeš ti mene!“ i zato odmah netraženi savet: ako osetite da vas gnev prema detetu obuzima tako da potpuno gubite kontrolu, uhvatite svoje sopstvene šake iz leđa i kleknite na detetovu visinu, dobra čuda mogu da se dese

c)      Okruženje u kom radimo hrani nas nezadovoljstvom, osujećenošću, gomila nam gnev, ali se ne usuđijemo da „zagrmimo“, zato koristimo „zamenu za gnev“ – spletkarimo, intrigarimo, koristimo isti rečnik gneva ublažavajući ga među istomišljenicima prenosom međusobnog gneva sve dok se ne izgrade okolnosti u kojima gnev provaljuje i javno

d)      Javne službe, državna uprava, šalteri, institucije administracije, svi oni razni koji treba da nam pruže neku uslugu, hrane naš gnev kad osetimo da nas ne uvažavaju, da nas ponižavaju, da nam se obraćaju „s pozicija moći“ do ugrožavanja i tada „provaljuje gnev“ kojem smo česti svedoci, a katkada i učesnici ili navijači, bez obzira da li prisustuvjemo ili svedočimo kasnijem opisu nekog događaja

Da li je rešenje već čuvena naučena i ponuđena „korektnost“ u međusobnom obraćanju, da li obavezna „promena rečnika“ zaista smanjuje, zaista uklanja naš gnev?

Rečnik gneva je posledica onoga što naš gnev hrani, one su afrodizijak toj hrani i ako se samo njime bavimo postignuti rezultat biće vidljiv jer se nametnutim načinom ophođenja menja ponašanje zabranom korišćenja reči iz „arsenala gneva“,  gradi se društveno pravilo kojim se propisuje kako jeste, a kako nije  prihvatljivo iskazivati svoj gnev. Ali to nije dovoljno i lako se od toga pravi karikatura,  lako je podsmevati se propisima o rečima koje treba ili ne treba koristiti, teško je jasno pokazati da ni gnev ni rečnik gneva nikada, ali nikada ne dovode do bilo kakvog poboljšanja ičega što nam gnev hrani, a pogotovo je teško pokazati da korišćenje seksualnih glagola kao uvreda nikada ni do kakvog seksa nije dovelo niti je šta začelo i razmnožilo kao dobro.

Posebna oprečnost naše kulture je što gnevno saopštavamo kako je i zašto i „negde tamo“ mnogo lepše i bolje bez gneva, zaboravljajući da je tamo (uglavnom) tako zato što se uči, na raznim mestima,  kontroli gneva, jer znaju da je gnev, kao i prezir – neproduktivna emocija.

Najveća oprečnost je u tome što na mestima gde se donose odluke čije su posledice hrana našeg gneva (politika, ekonomija, sudovi, institucije, mediji) na takivm mestima nema ni mrve nikakvog gneva, nema ni zrnca hrane za gnev, jer oni znaju da je takva hrana na takvim mestima otrov za njih same. Što ih ne sprečava da na svojoj privatnoj sceni, u saobraćaju, sa sopstvenom decom, na sportskim terenima, u redovima, na šalterima, u institucijama, da na svim i raznim mestima ispoljavaju svoj gnev jednako kao i bilo ko drugi, bilo gde drugde. I da pri tome, s mnogo manje mašte nego mi, koriste i glagole i imenice kojima se opisuje seks kao uvreda, kao kazna, kao „poništavanje“ svega onoga radi čega seks uistinu postoji.

(Samo)kontrola gneva se uči, ona je veština koja se može steći u bilo kom uzrastu, ona je znanje kojim menjamo i sebe i način na koji komuniciramo i počinje najjednostavnijim i za mnoge najtežim korakom: odlukom svoje slobodne volje da svoj gnev, hranjen svim i svačim, pretvorimo u produktivnu emociju, da se ne zaustavimo samo na „pražnjenju“ i provali govora punog reči iz arsenala gneva, da odolimo neodoljivom nagonu da „im stresemo u lice“ i da se setimo da time niti smanjujemo izvore hrane našeg gneva niti ikome saopštavamo išta novo.

Naš gnev je naš kavez, naš lavirint, naše sopstvena kula u kojoj zamišljamo da kružimo kao lav u kavezu gde nam je rika gneva jedini način kojim mislimo da se, na magičan način, oslobođamo sve hrane našeg gneva. Pomaže (možda) da promenimo tu metaforu i da se zamislimo kao svinje u oboru, tada nam, stvarno skoro magično, groktanje umesto rike više ne izgleda privlačno za iskazivanje gneva, a istovremeno može pomoći da razumemo kako u stvari izgledamo dok mislimo da „ričemo kao lavovi“.

A nismo ni lavovi ni svinje iz metafore zatvora našeg gneva, ljudi smo, sa darovima da sve svoje kaveze sami otključavamo, da se uz pomoć drugih sami oslobađamo.

Napolju, van kaveza gneva, ume da bude i lepo i strašno, ali se više ne vrtimo u krug hranjeni jednom istom hranom gneva, govoreći jedan isti rečnik uvreda, pun obećanja nezanimljivog seksa.

Napolju, van kaveza gneva, počinjemo da govorimo reči koje prave novi rečnik kojim razmenjujemo sve i svašta o planovima da se hrana gneva smanji, a da seks ne služi kao pretnja, da služi onome zbog čega je stvoren – radosti i uživanju.

*post je na engleskom objavljen na:

Q-sphere portal 

 

O političkom jeziku

O političkom jeziku*

Jezik politike je poseban skup i reči i idioma i fraza i skrivenih jezičkih poruka: Cinici bi rekli: to se kraće zove laganje, ali takav bi opis bio jednostavniji nego što treba i samim tim ne bi bio dovoljno dobar. Jezik politike je i mimikrija i metafora i činjenica i bajka, istovremeno. Taj se jezik koristi za čudesan proces ponude i potražnje nade, za proces kojim se politika obraća ljudima nudeći nadu i tražeći nadu za sliku budućnosti opisanu jezikom sadašnjosti. Jezikom politike traži se poverenje i nudi obećanje, istražuje se gde i kako reči politike učiniti identičnim mišljenju i stavu onoga kom se politika obraća, to je jezik kojim se govori tankom linijom koja deli realno i imaginarno, koja graniči moguće sa željenim. Opasan jezik koji s lakoćom kreira strahote i s teškoćom stvara – lepote. Neizbežan jezik.

Politika  je jedan od najkreativnijih poslova kojima se uopšte možemo baviti.

Šta je u suštini politike?

Odlučivanje, danas i ovde, relativno male grupe izabranih ljudi o tome kako će izgledati realnost, kako će teći život miliona ljudi – sutra i ovde. Politika je posao kojim se (ponekad i ne tako retko) kreira realnost još nerođenih ljudi, mesta gde se slučajem rađamo uvek pripada prostoru neke politike i najviše od političkih odluka zavisi kako će izgledati naš svakodnevni život.

Javnost politike i procesa političkog odlučivanja je zato od ključne i nemerljive važnosti za sve nas, jasnost opisa posledica političkog odlučivanja donosi izvesnost, odgovornost političkog odlučivanja donosi poverenje, dobre procene političkog odlučivanja stvaraju uspešna društva.

Šta je ključni alat politike u toj mreži isprepletanoj od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u tom prostoru koji je fizički i realan i istovremeno sasvim imaginativan, stvoren uvek krhkom ravnotežom poverenja i nade na jednoj i ponudom slika budućnosti na drugoj strani?

Jezik.

Politika je rad jezikom.

Ako, s malo truda, merimo učestanost nekih reči u političkom jeziku kojim se govori u raznim društvima lako je povezati skup tih reči sa vremenskim (istorijskim) i/ili sadržajnim kontekstom koji se nekim „jako čestim i preovlađujućim“ skupom reči stvara i tako biva politikom koja te reči koristi.

Šta znači „učestano“?

Znači da ih možete naći, prebrojive, u svakom političkom obraćanju, u svakoj komunikaciji, tekstu, saopštenju, odgovoru i temi koje politika koristi.

Na primer:

a)      Nacija, opstanak, ugroženost, opasnost, ponos, mit, tradicija, zavere, neprijatelji, izdajnici, patriotizam, snaga, jedinstvo, smrt, slava, sloboda, pravda, ... (vrlo velika učestanost ovih reči opisuju društvo bez dijaloga, krhkih institucija, s voljom za konflikte, srednja učestanost opisuje postojanje dela političkog spektra u nekom društvu, mala učestanost postoji u svakom društvu)

b)      Pravila, procedure, berze, javni interes, javni novac, napredak, inovacije, znanje, kontrola, institucije, kultura, dijalog, sloboda, tolerancija ... (vrlo velika učestanost ovih reči opisuje uspešno društvo, uređenu državu, uticajne strategije, srednja učestanost opisuje postojanje dela političkog spektra u nekom društvu, mala učestanost postoji u svakom društvu)

Reči politike nikada nisu slučajan izbor, nikada nisu „sabrane“ u komunikaciju tek tako, bez cilja, reči politike uvek pokušavaju da verbalizuju ideju koju politika nosi, kakva god ta ideja bila. Nema politike bez ideje kojom opisuje svet, kad se poliitka „isprazni“ od snage ideje kojom je nastala, rečnik joj se pretvara u „birokratski“, teško razumljiv, (ne)opisujući jezik kojim se pokušava prikriti nedostatak ideje koja politiku čini živom, privlačnom, zanimljivom.

Svaka politika razlikuje tri podvrste unutar svog rečnika:

1)      Komunikacijski jezik – jezik kojim se razgovara sa ljudima od kojih se traži glas, taj jezik je bogatiji metaforom, humorom, motivacionim rečima, katkad prati pravila „propovedničkog“ jezika, koristi „jezik moći“ i bez obzira koju grupu reči najčešće koristi, neizostavno se trudi da verbalizuje empatiju, saosećajnost, da dokaže identifikaciju sa stavovima koje sagovornik ima

2)      Administrativni jezik – jezik kojim se upravlja na javnim poslovima, relativno siromašan, ukalupljen u procedure, „strog“ jezik kojim se politike (ne)pretvaraju u primenu, u realnost

3)      Diplomatski jezik – jezik koji se koristi i u unutrašnjoj i spoljnjoj politici, jezik „znakova i simbola“, jezik pregovora, dijaloga, (ne)konstruktivan jezik među prtnerima ili suparnicima i politici, jezik škrt u jasnim formulacijama, ali bogat idiomima, frazama, eufemizmima, svim mogućim konstrukcijama indirektnog, „skrivenog govora“.

Šta je krajnji cilj političkog jezika?

Skupiti reči u rečenice, dati im snagu ideje i zavodljivost emocije tako da slušalac (sagovornik) u sebi pomisli „ovaj misli isto što i ja, mora da je pametan!“.

Ključni deo svakog političkog jezika je – komunikacijski, onaj kojim se obraća ljudima, taj jezik je „majka“ administrativnog i diplomatskog i oni su njime definisani, nikada nije obrnuto.

Šta se, u stvari,  saopštava političkim jezikom?

Očekivanja.

Politički jezik koji je sposoban da „probudi“ nadu i očekivanja u ljudima, uspeva da kreira budućnost, da „oslika“ svakodnevicu života koji još uvek ne postoji, ali je moguć, dobrim planom i radom.

Šta je problem sa očekivanjima?

Problem je što se očekivanja namerno „bude“ nedovoljno jasnim jezikom, metaforama, obećanjima, opštim mestima tako da svaki slušalac (sagovornik) uspeva da zamisli svoju „malu, ličnu sliku“ očekivanja osetivši da je potpuno realno da budu ispunjena, a da pri tome niko nikome ne saopšti detalje o sopstvenim očekivanjima koja (naravno!) mogu da budu sasvim različita (i obično jesu).

Jezik kojim se očekivanja bude i stvaraju nužno je različit od jezika kojim se očekivanja pokušavaju ostvariti i tako upravljanje očekivanjima obično biva najteži i najkomplikovaniji deo svake politike. Pre ili kasnije, realnost se uporedi ne sa rečima kojima su očekivanja stvarana, ne sa realnošću koju su stvorile, već sa sopstvenom prethodnom slikom očekivanja nastalom slušanjem političkog jezika kojim su se očekivanja budila.

To stvara „petlju“ svake politike, Gordijev čvor koji se preseca – političkim jezikom kojim se stvaraju nova očekivanja.

Kada u tom procesu svakodnenvi život dobija na kvalitetu (kako god) politički jezik zadržava sve reči koje koristi i njima daje svojim idejama „novi zamah“. Kada su svi u svakodnevnom životu na gubitku, kada društvo stagnira ili trpi štetu konfliktima, sukobima, stradanjima bilo koje vrste – jezik smanjuje učestanost reči kojima je stvoren loš pravac društva, menja reči kojima je budio pogrešna očekivanja i postaje (na kratko ili duže) „pitomiji“, sličniji jeziku koji inače ne koristi, sve dok društvo ne promeni pravac svog kretanja od lošeg ka malo boljem, a čim se to dogodi – povećava se učestanost prethodnog rečnika.

Sasvim jasne (i najčešće vrlo strasne) političke ideje imaju vrlo jasan rečnik, često „parolaški“, ali dovoljno čvrsto vezan za ideju (najpoznatiji primeri su reči francuske revolucije „jednakost, bratstvo, sloboda“ ili nemačkog nacizma „jedan vođa, jedan narod, jedna država“)  i takve reči najlakše dopiru do ljudi, najbrže se „utiskuju“ u njihove sopstvene stavove. Reči ili izrazi kao što su „ljudska prava“, „vladavina prava“, „tolerancija“ i slično, nemaju taj emocionalni naboj i uvek zahtevaju dodatno objašnjavanje, bez obzira na očiglednost kojom takve reči uvek prave politiku koja donosi dobre posledice, napredak, razvoj.

Paradoks političkog jezika je u tome što ga ljudi, u stvari, najčešće i – ne slušaju. Ljudi „osluškuju“ očekujući da se skriveno i neizgovoreno „poklopi“ sa njihovim sopstvenim stavovima, sa svim onim što i inače misle i traže kao sliku budućnosti koja tim neizgovorenim rečima ima biti stvorena.

Jednom pokrenuti skupom reči neke političke ideje, ljudi umeju da naprave čuda od svog istorijskog trenutka, ponekad sasvim neočekivano za svakog ko ne sluša pažljivo politički jezik kojim je sva ta čuda moguće pokrenuti na stvaranje. Nekada su ta čuda strahote, nekada lepote, ali je jedno sasvim sigurno – nema ih dok političkim jezikom ne budu opisana, najavljena, u reči stavljena.

 *tekst na engleskom je objavljen na:

Q-sphere portal

Mozak je kao usisivač*

Mozak je kao usisivač

(radi samo kad je uključen)

Mnoštvo informacija, svuda spolja oko nas, ima prijemnik u svim našim čulima, u pet dokazanih i očitih, i u šestom čulu, slućenom, koje dodajemo kada želimo da kažemo da imamo neku informaciju, a da ona nije očita drugima. I ne bavimo se time da li nam je mozak stvarno uključen za prijem i obrade svih tih informacija, cenimo da će naša čula sve to „odraditi“ sama, a da će se mozak sam uključiti i „obraditi“ nam informaciju tako da je stvarno razumemo i tako da ona bude stvarno takva kakva nam je „poslata“. Jes, paz` da neće biti tako, čula rade „sama“, ali „obradu“, mozak uključujemo - mi. I tako „usisavamo“ sve dostupne informacije. Pitanje je: držimo li mozak uključenim?

Postoje sasvim jednostavne informacije koje nam neko saopšti (tipa medija ili nekoga ko je jutrom ustao pre nas) koje glase:  „napolju je hladno, pada kiša, duva“, a „obrada“ te informacije treba da nas ponuka da se obučemo prikladno, ponesemo kišobran i slično, pa ipak, jedan broj nas čuje, ali „ne uključi“ mozak, odmahne rukom, ne poveruje da je baš tako kako se kaže i – pokisne. Ne samo jednom.

Spadam u one koji smatraju da je ona svuda raširena priča o tome da „mi koristimo samo 10% svog mozga“ u stvari 100% mit, neistina, oprečnost u poređenju sa očiglednim, sa našom voljom da jednostavno držimo svoj sopstveni mozak „uključen“ za obradu informacija, smatram da je takav mit uspostavljen da bi razrešili sopstvenu oprečnost o tome „šta bismo mi sve mogli, samo kad bismo koristili ukupan kapacitet svog mozga, ali eto – ne koristimo“. Čim voljom „uključimo“ mozak, lako razumevamo koliko je ova konstatacija besmislena kao da kažemo „belo je crno, samo ga nismo još ofarbali“. Pa – farbaj, bre.

Osim toga, verovanjem u takav mit istovremeno tvrdimo da je najsavršenije što je evolucija osmislila, stvorila, ono jedino što nas sasvim razlikuje od svih drugih živih bića – mozak kojim uviđamo, stvaramo, menjamo, saznajemo, mozak kojim imamo imaginaciju na dar, mozak kojim imamo sposobnosti otkrivanja i rešavanja zagonetki, verovanjem u takv mit smatramo da je to jedan evoluciono „zakržljali“ organ, kojem mi, u stvari, koristimo samo 10% kapaciteta. „Gimme a brake“ i – ukljući mozak za obradu informacija, ma kako oprečne bile.

Jer se ne radi o mozgu kao organu, već o našoj volji za ili protiv obrade informacija koje mozak „prima“.

Pa, šta bi bio razlog da se odlučimo „protiv“ obrade neke informacije?

Šta bi bio uzrok da zanemarimo vrednost informacije koja dopire do nas, da se namerno „oglušimo“ o nju, ne menjajući svoje ponašanje u skladu sa očiglednim podacima koje nam informacija daje?

Zašto često gubimo nepotrebno mnogo vremena (tog dragocenog, neobnovljivog resursa!) sve do trenutka kad nas očigledna realnost informacije „udari u mozak“, umesto da držimo mozak „uključen“, da „usisavamo“ sve dostupne informacije obrađujući ih, proveravajući ih, saznavajući tako sve što nam je potrebno za naše ponašanje, odlučivanje, komunikaciju?

Da li bismo voleli da imamo kompjuter koji (povremeno) odbija da prikazuje slike (mada ima sve informacije o njima), da „pušta zvuk“, da nam „dozvoljava“ ili ne da koristimo njegov operativni sistem, ponekad, `nako, bez ikakvog razloga? Da li bismo, iz neobjašnjivih razloga, stvarno zadržali takav kompjuter za svoje potrebe? Teško.

Ali bez ikakvih problema dozvoljavamo sebi da, voljom, svoj sopstveni „biološki“ kompjuter, svoj mozak, držimo u takvom „radnom stanju“, nekad uključenom, nekad (češće?) – ne.

Zašto?

Zato što nismo nikad sigurni da sadržaj informacije (jednom obrađen) neće biti u potpunoj oprečnosti sa uverenjima, stavovima, mišljenjima, ubeđenjima i verovanjima koje već – imamo.

Odakle nam sve to što već imamo?

Naučilo nas, usput, naučili mi sami kroz razna iskustva (i strašna i čudesna) i sve to što već imamo  našom voljom „uključi“ mozak da se „ne uključi“. A mozak „radi“, ceo, sve vreme, zato je napravljen, zato ga imamo.

Zvuči oprečno?

Pa, zato što jeste oprečno. Takvi smo, mi ljudi, oprečni, i s velikim teškoćama obrađujemo informacije koje nam se, ponekad sasvim intuitivno, čine takvim da su u potpunoj suprotnosti sa našim uverenjima, stavovima, mišljenjima, ubeđenjima i verovanjima.

Postoje informacije o kojima odlučimo da – ne postoje. I tačka.

I ne postoji oblast u kojoj nema takvih informacija, Poricaćemo i odbijati stvarnu obradu takvih informacija sve do trenutka kad taj proces počinje da biva – nemoguć, kad je snaga sadržaja inforamacije takva i tolika da se sva naša uverenja, stavovi, mišljenja, ubeđenja povlače kao sasvim očigledne netačnosti. I tek tada i tako – obrađujemo informaciju.

Primera ima koliko god nam volja. Od egzistencijalnih, preko emocionalnih do tkz. racionalnih, socijalnih, društvenih, svih.

Najveća greška koju činimo je da se držimo uverenja da je način na koji smo gledali svet i koristili mozak dok smo bili deca „naivan, pogrešan, bez iskustva, prevaziđen odrastanjem, samo faza razvoja mozga“ i da ga kao takvog, prirodno steknutog, a „proživljenog“  treba – zanemariti. Tu netačnost i oprečnost često nikada ne počnemo razrešavati, ili počnemo kad više i nemamo vremena da dobro razrešenje živimo dovoljno dugo, na žalost. A na volju nam je da se u bilo kom trenutku setimo s kolikom i kakvom otvorenošću smo „primali“ sve moguće informacije i bivali spremni da svaku obradimo, do poslednjeg detalja.

Iskustvo stečeno takvim procesom nas menja, menja nam mišljenja i stavove i to je proces koji će se dešavati, pa će se dešavati. Na našoj je volji da odlučimo hoće li se dešavati dok se mi držimo svojih uverenja ili ćemo držati mozak „uključen“ i za obradu svih tih informacija koje nam remete uverenja.

Mnoga patnja, nevolje i stradanja bi mogla biti umanjena ili čak izbegnuta, ako bismo svojom slobodnom voljom odlučivali da sve svoje oprečnosti razrešavamo čim, uključenim mozgom, i naslutimo da su se pojavile, stvarne, neumitne, smrtno ozbiljno tačne.

Opaska da bi to bio „naivan, dečji“ pristup je – tačna, istinita i istovremeno oprečna. Opaska da tako ne bi valjalo je neproverena glasina, jer premali broj nas i pokušava, e da bi se takvo šta moglo tvrditi. Oni koji pokušaju, oni koji se sete „mudrosti dečije otvorenosti“ koja je svima nama na dlanu dobiju, najvaće nagradu koja može biti data živom čoveku: vreme koje uštede ne čekajući da ih bilo koja i bilo kakva informacija „spolja“ sama po sebi uveri da su njihova sopstvena mišljenja, uverenja, ubeđenja, stavovi, verovanja – pogrešni, neutemeljeni, da su tlapnja koje se uzalud tvrdoglavo drže.

Da bi se to dogodilo – samo treba „naviti“ svoj mozak na radno stanje usisivača i držati ga „uključenim“. Mnoga nam se dobra od toga mogu dogoditi.

*tekst je objalvjen na engleskom jeziku na 
Q-sphere portal

10 dobrih "zapovesti"

Deset "zapovesti" razumne (racionalne, dobre) debate:


1. Ne napadaj čoveka, već argument koji čovek ima ( NE „ad hominem“)

2. Ne uvećavaj, ne interpretiraj namerno loše tuđi argument, e da bi ti bilo lakše da ga napadneš (NE „straw man fallacy“)

3. Ne upotrebljavaj male brojeve, malo podataka u cilju predstavljanja svega, objašnjenja svega (NE „hasty generalization“)

4. Ne pokušavaj da potvrdiš svoj argument samo pretpostavkom da ti je početna premisa isitnita (NE „begging the question“)

5. Ne upotrebljavaj tvrdnju da je nešto uzrok samo zato što se dogodilo ranije po redosledu događaja (NE „post hoc / false cause“)

6. Nikad ne redukuj svoj argument na samo dve mogućnosti (NE „false dichotomy“)

7. Nikad ne tvrdi nešto zbog sopstvenog neznanja, tvrdnja mora biti dokazano tačna ili netačna (NE „ad ignorantiam“)

8. Nikad ne zahtevaj dokaz od onoga ko postavlja pitanje o tvojoj tvrdnji (NE „burden of proof reversal“)

9. Nikad ne pretpostavljaj da „ovo“ sledi iz „onoga“ ili „ovoga“, ako ne postoji logička veza među njima (NE „non sequitur“)

10. Nikad ne tvrdi da, zato što je neka premisa popularna, („šrioko raširena“) zbog toga istovremeno mora biti i tačna (NE „bandwagon fallacy“)


Najkraće moguće, a jako dobar niz preporuka za dijalog i debate, u zagradama su engleski ili latinski nazivi koji pretragom, koga zanima, daju šira i podorbnija objašnjenja o tome zašto su ove "zapovesti" dobre i šta je ono što svakako treba izbegavati ako nam je do dijaloga i dobre debate stvarno stalo.

Dobar dijalog, a posle njega dobra debata je ona koja je - produktivna, sve ostalo (manje više) samo sebe učini neproduktivnim jer se bez elementarnog poštovanja ovih jednostavnih "zapovesti" pretvara u (najmanje) dva odvojena monologa koja ili gube svaki smisao ili su sami sebi svrha.
Potreban je samo mali napor, fokus na tok razgovora, pažljivo slušanje i uvažavanje i sebe i sagovornika i razna dobra čuda dijaloga mogu da se dogode.

Biografije kandidata za ministre

U tri dela, biografije svih kandidiata za članove Vlade Republike Srbije koje će predložiti predsednik vlade u petak, 30. avgusta 2013.

biografije, ministri, prvi deo from Gordana Comic

biografije, ministri from Gordana Comic

biografije, ministri, treći deo from Gordana Comic


 

Spasimo nauku, Srbija

Nedavno je u Beogradu održan protest "Spasimo nauku" sa zahtevima Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, sindikat naučnih radnika Srbije je organizator, a na njihove zahteve Ministarstvo je dalo "odgovor". Mislim da sve treba da bude dostupno javnosti, da se zna i šta su bili zahtevi i šta ministar smatra da je - odgovor ljudima koji se naukom bave, znaju joj značaj i samo žele da je - spasu za budućnost od raznih koji smatraju da ni obrazovanje ni nauka "baš ni nemaju neki veliki značaj" ...

Dopunjeno 5-7-2013-saopstenje za-javnost-protest-spasimo-nauku from Gordana Comic

Nastavljamo borbu za dobar Zakon o socijalnom preduzetništvu

Nastavljamo borbu za dobar Zakon o socijalnom preduzetništvu

17 minuta

Jedan sjajan video, o Univerzumu, takvom kakav je:

Dani "visokog Sunca"

Danas, 21.06.2013 u 5:04 GMT, odnosno dva sata kasnije po našem, letnjem računanju vremena je - dan letnje dugodnevice, letnji solsticij.
Vreme letnje dugodnevice, solsticija, dana kada je noć najkraća, a obdanica najduža na "našoj" polulopti Zemlje ... dovoljno duga da odvojimo makar samo jedan sekund za "pogledati unaokolo sve živo i nebo i prirodu i uveriti se kako je nenadmašno lepo ..."
Dugodnevica je prastari, drevni, paganski važan praznik koji se oduvek obeležavao u danima "visokog Sunca" paljenjem vatri ("kresovi"), igrom u slavu žetve, a hrišćanski period ove dane oko ravnodnevice poklanja i Sv.Jovanu "mereći" tri dana "najvišeg Sunca" i "smeštajući" njegovo rođenje na 23/24.06., dok u danima oko decembarske zimske kratkodnevice, šest meseci kasnije,  (dana najduže noći) tri dana tada "najnižeg Sunca" završavaju se obeležavanjem rođenja Isusa 25.12.
"Ivanjdan is celebrated on July 7, according to the Serbian Orthodox Church. Saint John (Sveti Jovan) is known by the name Igritelj (dancer) because it is thought the sun is dancing on this day. Among traditions are that girls watch the sunrise through their wreath, to become red as the sun, towards the evening in the heights, Ivanjske vatre (kresovi, bonfire) are lit, and dancing and singing takes place. It is a tradition for people to become Godfathers and blood brothers on this day, as John is a symbol of character and rectitude"




Animacija prikazuje kako bismo videli našu planetu tokom letnje dugodnevice, zimske kratkodnevice i prolećne i jesenje ravnodnevice.i na jednoj i na drugoj polulopti koju naseljavamo, oduvek.
Brojnost i dužina vremena kojom smo naseljavali severnu poluloptu, ta "slučajnost" da se severno od ekvatora razvijaju civilizacije "s većim uticajem" na interpretacije istorije, to pagansko i drevno, kasnije pretočeno u kulture, rituale, običaje i religije - dovelo je do toga da se ponekad čitava istorija našeg boravka na Zemlji pretvara u istoriju boravka ljudi samo - na severnoj polulopti.
Kada bismo mogli da nas viidmo sa Sunca, lako bismo uvideli koliko je to - sasvim svejedno ...

Ko slavi ove dane "visokog Sunca" slavi i sećanje na radost dolaska leta, slavi i Sv.Jovana paljenjem vatri, slavi darove žetve i - tople dane koji slede posle solsticija.
Nama, modernim ljudima, već odavno nije toliko važno koliko je hladno ili toplo napolju i na kom delu neba "stoji" Sunce, imamo grejanje, imamo hlađenja, imamo ćitavu civilizaciju koja živi "unutra", u zgradama, staništima i kućama koje su prilično izolovana od toga kakvo je i koje godišnej doba. Ali nekada nikako tako nije bilo, nekada, davno, davno, kad smo živeli "napolju, a ne unutra", mesto na kom "stoji" Sunce je bilo neobično važno. Od tih prastarih vremena ostalo nam je sećanje koje danas zovemo "osetljivost na vremenske prilike", boli nas glava, osećamo se umorno i depresivno ili se osećamo sveže, veselo i čilo tokom kakvog dana prijatnog vremena. Leto nam je vreme za odmore, putovanja, opuštanje, za radost uživanja u danima koji slede posle dugodnevice.
Kada bismo hteli da budemo pošteni - ne razlikuje se to tako mnogo od nekog našeg dalekog pretka koji je, recimo, u okolini današnjeg Novog Sada živeo pre, na primer 4000 godina. dane visokog Sunca provodio uz obale "visokog Dunava", na današnjoj petrovaradinskoj strani, jer je sa svoje leve strane, tada, Dunav umeo da dosegne nezamislivo daleko, razlivajući se slobodno preko pola Bačke.
Ali u danima kakav je današnji - i taj naš predak je znao da dolaze topli dani, da dolazi zrenje plodova, da se može samo uživati na Suncu koje je zvezda baš kao i sve druge, daleke, mnogo dalje od njega koje trepere noću, za vedrog letnjeg vremena, a - stalno su tu i sada kad ih Sunce svojim bleskom i jutarnjim pojavljivanjem iznad horizonta "baci u zasenak" i sakrije njihov daleki, večni, utešni sjaj.
I iznad tog istog Varadina izašlo je i jutros, videlo nas i jutros, obasjalo i ugrejalo i na prvi od tri dana svog "visokog stajanja". Započelo svoj letnji ples u čiju čast palimo vatre i simbolično puštamo kakav točak, kotur ili najokrugliji kamen koji nađemo da bi pokazali Suncu koliko se radujemo što se opet "zavrtelo" do dugih, lepih, letnjih dana kada ima svega što nam treba za - život.
Sunce nepobedivo i ljudi koji misle da su "gospodari vasione". Božanstveno kombinacija.

susret

Higgs Boson Atlas by theatlantictech

Higgs Boson Atlas by theatlantictech

DAN ZEMLJE, 22.april

Na izuzetan način o "četiri elementa" i ponešto o - čuvenom "petom elementu"...
Izuzetan serijal o planeti Zemlji, otkud nam svima i otkud mi njoj...

VODA


VETAR

VATRA

LJUDI  i ZEMLJA

lice

Odličan video i članak o čuvenom glumcu i reditelju, ikoni jednog žanra, neponovljivog profila na platnu:
Clint Eastwood

petak, veliki

Umetnost farbanja jaja skoro pa da se razvila u poseban "umetnički pravac" kojim se bavi skoro svako, u događaj koji je i ritualan i zabavan, nekad ima, a nekad nema  mnogo veze sa razlozima zbog kojih se po nekim običajima danas, na Veliki Petak koji je po hrišćanskoj tradiciji tužan dan stradanja Hrista, to ritualno farbanje jaja - radi. 

Nekad je farbanje jaja isključivo porodični, nekad i kolektivni ritual čitave zajednice, manje ili veće, a nekad je povod istinskim umetničkim inspiracijama kojim se proces farbanja prenosi kao ideja i na razne druge materijale, od keramike, porcelana, preko drveta, papira, pa sve do najdragocenijih metala, zlata i dijamanata.

Legenda kaže da je, ritualno, Marija Magdalena donela jaja, obična, na jutro nakon polaganja Hrista u grob), a ona su se, sama od sebe obojila u - crveno. Ona je razumela da je to poruka o moćima i čudima života nepobedivog i kao dokaz tih čuda - prenela ju je dalje, odnela ih, kao obična jaja, i na poklon rimskom caru Tiberiju i predala mu ih uz pozdravne reči koje govore u vaskrsnuću, jer su se, na njegovu nevericu, pred njim jaja takođe - obojila u crveno. 

Ona je to uradila, a ne drugi sledbenici. 

Taj deo mi se u legendi najviše sviđa, taj deo kojim je kolektivno pamćenje odabralo da Magdalena bude ona koja prenosi poruku o - vaskrsnuću, o uvek ponovnom rađanju, a mogao je biti i ko drugi, ali narativ legendi je odabrao - nju.

Druge legende kažu da su jaja obojena u crveno Hristovom krvlju još u trenutku njegovog skidanja s krsta (grčki izvori).

(Ne verujem da išta u legendama, koje su od bilo kad doprle do nas sad,  sklopljeno u priču  tako i zato  što nije važno šta se zaista događalo, u istorijskoj ili imaginativnoj realnosti, verujem da za svaki deo od poruka u raznim legendama, pa tako i u ovoj, postoje univerzalni razlozi, simboli osmišljeni tako da budu ljudima razumljvi bez obzira na vremensku ili prostornu ili civilizacijsku udaljenost onih koji legende prenose slušaju, pamte, šalju dalje.Verujem, naravno, da je moguće u svakoj legendi prepoznati trista čuda u koje su ljudi oduvek želeli da veruju da su - moguća i znam da su razna čuda zaista i moguća, ne bi legende takvo šta  opisivali da nije - moguće. Mora se malko verovati u čuda i čarobnjake da bi ti se ona i dogodila, kaže se isto u legendama, raznim.)

I Rimljani su inače, ranije, imali običaj bojenja i poklanjanja ukrašenih jaja, o njihovoj Novoj Godini, koja je padala u vreme proleća, kao znaka obnavljanja ciklusa života na zemlji.

Druge legende govore o tome da ovo obožavanje jajeta potiče iz zaboravljenih vremena i da slavi život koji jaje (po sebi) simbolizuje, da slavi novi, prolećni ciklus života koji uvek pobeđuje i stvara se iznova, da slavi radost ljubavi i kad je ona instinkt i kad je neutaživa potreba. Kao simbol posvećeno je, legende kažu, obojeno jaje i  paganskoj boginji Estre, žene boga sunca Baala u čiju su se čast odvijale paganske svečanosti o prolećnoj ravnodnevici. (kažu lingvisti da engleski oblik reči "uskrs" koji glasi "easter" ima poreklo u njenom imenu, a Bede je pominje još u VIII veku).

Danas se u mnogim kućama jaja boje raznim bojama, obojena ukrašavaju na različite načine, od čuvene slike lista peršuna na površini ocrtanog pri samom bojenju, do voskom i krasnopisom crtanih ornamenata i celih slika na maloj zakrivljenoj površini jajeta.

Ima umetnika koji su izmislili čitave nove tehnike oslikavanja jajeta, a ima i onih slavnih Faberge jaja napravljenih od dragocenih metala i dragog kamenja, skupocenih i samo carskim kućama namenjenim kao ukras koji zamenjuje (valjda) čuvarkuću jaje koje se o svakom Uskrsu ostavlja da sačeka sledeći Velik Petak i novi ciklus bojenja i slikanja jaja.

Inspiracija koju farbanje jaja sobom nosi tako je dovela i do neverovatne veštine i umetnosti obrade samo - ljuske jajeta:

Kako god bilo, ko god bio u pravu kad je priča o obojenim jajima u pitanju, jedno je nesporno - to je ritual radosti za decu i odrasle.

Ta reč, radost - lepa reč.

Ja volim tu reč, a i čini mi se da nema boljeg raspoloženja od - sasvim bezrazložne radosti, a da se radosti valja prepustiti sasvim kad god da nam se javi, bilo očitih povoda za radost ili ne.

Život je, čini mi se, sam po sebi i zato što je samo jedan, uvek dovoljno dobar povod da se radosti setimo i da je osetimo.

I da sačuvamo sećanje na svaki svoj proživljeni trenutak bezrazložne radosti, da ga možemo izvući  iz sećanja ako nam i kad zatreba, slično kao što se u mnogim kućama ostavlja jedno farbano jaje da bude čuvarkuća godinu dana, do novog proleća, do sledećeg praznika kojim obeležavamo život, nepobedivi.

Friedrich Schiller je 1785. napisao "Odu radosti", a Betoven je kasnije 1823. radosti posvetio, četvrtim stavom, čuvenu IX simfoniju (kraj), koja je inače himna Saveta Evrope od 1972, a himna EU od 1985. (bez Šilerovog teksta, ali se ponekad i - peva u raznim nezvaničnim prevodima),   jer je posvećena radosti, "bratstvu"  među ljudima

Dani pred nama posvećeni su upravo tome - radosti među ljudima...